Skidanje s dopinga

Kako god da se završi priča sa pravljenjem postizbornih koalicija, sa novom vladom ili novim izborima, Srbija se posle 28. decembra našla na pragu uspostavljanja normalnog političkog tržišta na kome će se ubuduće priznavati samo realan kurs. Ovo do sada više je ličilo na neki orijentalni bazar na kome su se poslanički mandati delili po logici „dođeš mi, dođem ti“, ili „simpatičan si, evo ti tri mandata iz moje kvote“, tako da su u srpskom parlamentu pune tri godine sedeli i narodni poslanici iza kojih nije bilo nikakvog naroda. Čak izgleda ni svih članova njihove uže rodbine.

Od početne DOS-ovske postave na izbledele petooktobarske spomenice može da se poziva još samo nekoliko političara i stranaka – Vojislav Koštunica, zatim neko ko pobedi u DS-u (najverovatnije Boris Tadić) i Velja Ilić. Ovde bi svakako trebalo ubrojati i Miroljuba Labusa koji nije bio u startnoj postavi, ali je od početka imao status više nego aktivnog simpatizera DOS-a, dok će stranke Gorana Svilanovića (GSS), Dragoljuba Mićunovića (DC) i Žarka Koraća (jedna od socijaldemokratija, doduše bez članstva) još neko vreme u parlamentu opstajati pod skutima DS-a sa velikim šansama da ubrzo izgube svaki identitet. Sve ostale (u početku ih je bilo 18) posekla je izborna giljotina i visok cenzus od pet odsto koji nisu uspeli da preskoče. Na izborima im je pokazan put u politički ćošak koji se u školi obično pokazuje lošim đacima. Većina ih je, svojim ponašanjem na vlasti, učinila sve da im se tako nešto i desi.

STRAH OD RASIPANjA: Čak i da je cenzus bio spušten na dva odsto kako su mnogi pre izbora predlagali, u budućem parlamentu našli bi se još samo Nebojša Čović (DA) i udruženi lideri Koalicije za toleranciju (Nenad Čanak, Jožef Kasa i Rasim Ljaljić). Istraživač javnog mnjenja Srbobran Branković iz agencije Medijum Galup tvrdi da je malim strankama u priličnoj meri odmoglo i uverenje birača da bi njihovi glasovi mogli biti rasuti i neželjeno završiti (bar 25 odsto) na kontu radikala. To je značajan broj glasača navelo da u startu glasaju za veće stranke, a bez tog straha, kaže Branković, možda bi još neka mala stranka uspela da prođe izborni cenzus 28. decembra.

I pored ove vrste opravdanja neki od rezultata izbornih gubitnika gotovo da su spektakularni i po mnogo čemu čak i zanimljiviji od onih pobedničkih. Pogotovo ako se uzme u obzir da su neke od gubitnika predvodili najuticajniji ministri u srpskoj vladi koji su upravo u finišu kampanje postizali spektakularne rezultate u svojim resorima. Tako je ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović nekoliko nedelja pre izbora ponovo otkrio ubice Slavka Ćuruvije samo ih nije uhapsio, dok je ministar pravde Vladan Batić u novom Specijalnom sudu započeo srpski proces stoleća ubicama premijera Zorana Đinđića. Lider DHSS-a i vođa projekta „Samostalna Srbija“ Vladan Batić osvojio je ipak tek nešto više od 40.000 glasova, iako je nedavno, kada je predavao izbornu listu u pratnji trubača, tvrdio da će biti „treća partija po snazi u Srbiji“. Broj osvojenih Batićevih glasova gotovo je deset puta manji od broja potpisa građana (400 hiljada) koji je prošle godine doneo u Skupštinu u nameri da pokrene referendum za samostalnu Srbiju. Ako se uzme da za Batića nije glasalo onih 1400 Crnogoraca što u Srbiji drže direktorska mesta i još 10.000 rukovodilaca na nižim nivoima kojima je lider DHSS-a hteo da oduzme funkcije u ime samostalne Srbije, ostalo je pitanje – šta to bi sa podrškom žestokih zagovornika srpske nezavisne opcije koje je vođa DHSS-a mesecima prevodio na svoju stranu gostujući u proseku na pet TV stanica dnevno. (BK TV je, na primer, prilično dugo negovala informativni koncept – nijedan dan bez Batića). Na minulim izborima DHSS nije prešao cenzus čak ni u Žagubici gde žive mahom Vlasi, iako je pre izbora Batić gromoglasno ušao u koaliciju upravo sa strankama koje zastupaju Vlahe. U prethodnom sazivu Skupštine Batić je inače imao poslanika koliko i partija koja otprilike može da računa na oko 200.000 glasača.

Laburista Dragan Milovanović, inače ministar za rad i zapošljavanje u Vladi Srbije osvojio je na izborima 4666 glasova i tako postao jedna od najvećih izbornih enigmi – osvojio je manje glasova od broja postera kojima je oblepio gradove Srbije. Svakako znatno manje od 10.000 potpisa građana koji su podržali listu laburista i koji su dati na uvid Republičkoj izbornoj komisiji. Milovanovićevi laburisti su inače, političko krilo Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, a ovi se neprekidno pozivaju na oko 300.000 članova. Tako su izbori pokazali da prvi srpski laburista dvostruko obmanjuje javnost – ima više potpisa nego glasača, a za njega glasa tek svaki 64. sindikalac na koga se poziva.

Liberali koji su pre izbora takođe sebe videli kao jednu od najjačih političkih opcija u Srbiji dobacili su do manje od 30.000, što je po nekim posprdnim računicima tek 2,5 puta više od broja uhapšenih tokom operacije Sablja koju je vodio njihov šef, Dušan Mihajlović. Cenzus nisu prešli ni u Valjevu (3,9 odsto), odakle je svojevremeno i krenula ova stranka koja je trebalo da bude „mala, ali najbrža lokomotiva“ Srbije.

Koalicija za toleranciju bila je najbliža preskakanju cenzusa i približavanju projektovanom izbornom cilju – osvajanju dvadesetak mandata. Dobro su prošli u Vojvodini, ali su podbacili u Beogradu gde su osvojili samo pola odsto glasova. Nosilac liste Koalicije za toleranciju bio je lider Koalicije Šumadija Branislav Kovačević (takođe član DOS-a) koji je u svojoj izbornoj bazi u Kragujevcu osvojio 383 glasa.

Svi gubitnici decembarskih izbora bili su u dosadašnjoj skupštini Srbije predstavljeni kao što bi to priličilo strankama sa armijom glasača. I što je još neverovatnije kao da su i sami poverovali u tu priču. U jednom trenutku čak, kada su poslanici DSS-a privremeno ostali bez mandata i kada se naveliko govorilo o mogućnosti da njihovi mandati pripadnu originalnoj postavi DOS-a, pravljene su razne računice po kojima je ispadalo da pojedine infantilne partijice sa jedva pet stotina registrovanih članova (optimističnija varijanta) dobiju poslanika koliko i stranka sa oko pola miliona glasača. Tada se malo ko iz DOS-a tome protivio, a ostalo je upamćeno da su među retkima koji su pokazivali otvorenu gadljivost na takvo sticanje lažne političke moći bili predsednik Demokratske alternative Nebojša Čović i lider Reformista Vojvodine Miodrag Isakov.

MEHURI SUJETA: Sudbina pojedinih stranaka na decembarskim izborima i njihovi neverovatno loši rezultati, po mišljenju Đorđa Vukadinovića, urednika časopisa „Nova srpska politička misao“, možda i najbolje ilustruju sve opsene i varke političkog života Srbije u poslednje tri godine. To što se obično naziva „ukrupnjavanje“ ili „pročišćavanje“ političke scene zapravo je pucanje silnih mehura i balona partijskih sujeta i megalomanija iza kojih nije stajalo praktično ništa. „Sada smo zaista mogli da vidimo razmere iluzija sa kojima smo živeli protekle tri godine, posle 5. oktobra“, kaže Vukadinović u razgovoru za „Vreme“. „Frekventnost pojavljivanja Batića i još nekih lidera DOS-a na TV ekranima nadmašila je sve ono što smo imali prilike da vidimo u vreme Miloševićevih ministara i vladavine SPS-a. Ali, to im očito nije previše pomoglo. Mnogi su tako stvarali mit o sopstvenoj veličini iako se znalo da su u politici bez šansi i sada im, kada budu skinuti sa medijskog dopinga, sledi prilično bolno suočavanje sa stvarnošću.“

U pozitivne efekte ovakvog izbornog ishoda Vukadinović najpre ubraja

činjenicu da u budućem parlamentu neće u dosadašnjoj meri biti nerealnog predstavljanja političkih stranaka što je i bio jedan od značajnijih generatora sadašnje političke krize. Kao i u poslednjim godinama Miloševićeve vladavine dogodilo se da opcija koja dobacuje do dvadesetak odsto podrške pokušava da drži sto odsto vlasti. Tako je, na primer, Nenad Čanak uz pomoć nekoliko stranaka imao gotovo apsolutnu vlast u Vojvodini, a minuli izbori su pokazali da se i u Novom Sadu ta opcija zakucala na jedva deset odsto podrške. Proteklih godina važne poluge ekonomske i političke vlasti držali su praktično mnogi koji za tako nešto nisu imali nikakav ili zanemarljiv politički i partijski kapacitet.

Ono što bi u čitavoj priči o gubitnicima moglo da ispadne loše je, naravno, istina da u budućem parlamentu neće biti predstavnika manjinskih partija za koje se tamo moralo naći mesta. Po mnogim procenama, loše je i to što je ispod cenzusa sa svojom DA ostao i Nebojša Čović koji je u protekle tri godine radio mnoge značajne državne poslove. Čović sada tvrdi kako nije želeo da se na izborima zaklanja iza koalicija, već mu je namera bila da proveri koliko mu stranka zaista vredi. Sa njim i sa Koalicijom za toleranciju budući parlament bi verovatno bio nešto raznovrsniji što se tiče političke ponude.

KANDIDATI ZA VUKA: Gubitnicima na proteklim izborima sada naravno, predstoji skidanje sa dopinga koji im je donosila vlast, navikavanje na život bez „Pinka“ ili BK svakog dana, a zatim i strahovanje da li će i kojom brzinom gubiti plen koji su sticali posle 5. oktobra – ambasadorske sinekure i direktorska mesta u mnogim značajnim firmama koje još nisu privatizovane, a preko kojih je uvek moglo da se nešto para skrajne i u partijske kase. Od 1. januara počeo je da važi i novi zakon o finansiranju stranaka koji stimuliše parlamentarne partije i ne vodi previše računa o vanparlamentarnim, što dodatno otežava posao onima izvan vlasti, a bavljenje politikom pretvara u znatno skuplji i rizičniji posao nego do sada. Politički analitičar Vladimir Goati predviđa da će osim proređivanja preneseljenog političkog prostora, doći i do gubitka velikog dela „partijske aristokratije“. Oni koji su u stranke ulazili naknadno, da bi im jačali imidž ili pomogli finansijski, (ili i sami došli do nekog posla ili koristi), okretaće se polako drugim strankama na vlasti i taj odliv „partijske aristokratije“ biće veoma zanimljiv za posmatranje.

Najvažnije pitanje za gubitnike je, naravno, imaju li oni i njihovi lideri političke i personalne kapacitete da na nekim narednim izborima učine ono što je pre desetak dana pošlo za rukom Vuku Draškoviću – da se jednoga dana vrate među parlamentrane stranke i ponovo približe vlasti. Srbobran Branković te kapacitete prepoznaje samo kod Nebojše Čovića i među liderima nacionalnih stranaka (pre svega onih iz Koalicije za toleranciju). Neke šanse da uđe u ozbiljniju političku igru Branković daje i Otporu, ali pod uslovom da se drugačije profiliše – ne kao stranka koja sama sebe negativno definiše. „Svi ostali će ubuduće pisati neka saopštenja da podsete da su tu, ali će veoma brzo otići u politički zaborav. Većina ih je ionako imala prenaduvanu moć, bez stvarne stranačke infrastrukture, uticaja i značaja. Mnoge od tih partija više su ličile na makete, nego na prave partije. Većinu ih je razvoj događaja posle 5. oktobra doveo na vlast, tamo su se zatekle sa malim kapitalom, a način na koji su obavljali vlast upropastio je i ono malo što su imali. Većina ih je uostalom, svoju ulogu svela na golo održavanje nepostojeće skupštinske većine i svog parčeta vlasti, iza čega je iz senke vladala polukriminalna oligarhija, a sve je to išlo na ruku radikalima“, kaže Branković.

I drugi sagovornik „Vremena“ Đorđe Vukadinović predviđa da političku budućnost među gubitnicima sadašnjih izbora imaju samo Čović i vođe manjinskih partija. (Jedan dnevni list je praveći pregled stanja na beogradskim kladionicama duhovito primetila da bi veće šanse među kladioničarima da vaskrsne imao Elvis Prisli nego laburista Milovanović). Svi ostali, čak i da se za šest meseci organizuju novi izbori, ponovo ne bi prošli crtu i ušli u parlament. Vukadinović istovremeno predviđa da bi na političkoj sceni Srbije mogla najzad da se pojavi i jedna ozbiljna socijaldemokratska stranka koja bi popunila prazninu koja prosto zjapi. Ni DS koja to pokušava, ni SPS, dugo neće moći da se prikažu kao istinska socijaldemokratska opcija.

Na pitanje da li bi se nešto dobilo eventualnim udruživanjem nekih od gubitničkih partija, Vukadinović jednostavno odgovora:

„Prosta matematika kaže da se sabiranjem nula opet dobija nula.“