Organizovani kriminal, ratni zločini i politička zaštita ljudi prirodno umešanih i u jedno i drugo: nije to samo srpski već je i regionalni problem, kako vidimo iz razvoja i istrage atentata na Ivu Pukanića
Šta je zajedničko sledećim licima: Arsen Harčević (odranije poznat organima; osuđivan u odsustvu u Sloveniji i Austriji; nedavno se diskretno predao hrvatskoj policiji posle godinu dana skrivanja u Crnoj Gori; u pritvoru u Varaždinu); Vladimir Milanković (odranije poznat organima; još na slobodi; živi od nedostatka dokaza); Elvis Hodžić (odranije poznat organima; u pritvoru u Bihaću); Željko Milovanović (odranije poznat organima; u bekstvu)? Zajedničko im je poznanstvo sa Miloradom Ulemekom zvanim i Legija (odranije poznat organima; osuđivan; u pritvoru).
Šta je zajedničko sledećim licima: Slobodan Boban Đurović (prolazi kroz evidenciju, neosuđivan; trenutno u pritvoru u Remetincu); Bojan Gudurić (odranije poznat organima; u bekstvu); Ivor Vucelić (ne prolazi kroz evidenciju; bivši dečko ubijene Ivane Hodak)? Zajedničko im je poznanstvo sa Sretenom Jocićem, zvanim i Joca Amsterdam (odranije poznat organima; brani se sa slobode, pod kaucijom).
Đurović i Gudurić osumnjičeni su za učešće u atentatu na novinskog izdavača Ivu Pukanića, kojom je prilikom poginuo i Niko Franjić, čovek iz marketinga Pukanićeve firme. Hrvatska policija je, da podsetimo, operativnim radom na slučaju Pukanić–Franjić došla do dva bratića Matanića, od kojih se sve dalje razvijalo logično do onih Mafalanija, Milovanovića i Gudurića, ali i do Elvisa Hodžića, koji je kritične večeri bio u blizini mesta atentata, pa mu je posle u kući pronađen neki eksploziv. Hodžić je pak rođak Arse Harčevića i tu počinje priča o sisačkoj vezi – priča nadasve zanimljiva i za nas ovde, a ne samo za hrvatsku javnost.
Arsen Harčević bio je načelnik Odeljenja za narkotike u Policijskoj upravi sisačko-moslavačkoj (na granici ka Kladuši i Cazinu!) u vreme kada je Vladimir Milanković bio načelnik Uprave. Iz nekog razloga napustio je policiju i prešao u privatni biznis: uglavnom kafići, ali je radio i za hrvatsko čudo od tajkuna Josipa Gucića (protiv kog je u toku više postupaka). Kafići su bili u zajedničkom vlasništvu njega i Milankovića. Na svečanom otvaranju jednog od tih kafića, u Glini 1998, bili su – kao dragi gosti – Legija Ulemek i Zvezdan Jovanović.
Tu dolazimo na Vladimira Milankovića: taj školovani policajac, dete iz mešanog braka iz Virovitice, bio je u najgore vreme zamenik Đure Brodarca, načelnika PU Sisačke. Za njih dvojicu vezuje se „nestanak“, to jest otmica i brutalno ubistvo najmanje sto sisačkih Srba u jesen 1991, uz blagoslov sisačkih HDZ-feudalaca, oca i sina Bobetka. Vladimir Milanković izdao je Legiji Ulemeku hrvatski pasoš, onaj drugi s kojim je neko vreme putovao, jer je onaj iz mostarskog kontingenta od 930 ukradenih ostavio kod kuće, pošto je bio već kompromitovan. Njih dvojica viđani su 1998. po zagrebačkim kazinima i hotelima zajedno i u najboljem prijateljstvu. Ali, pronađen je i svedok koji je desetak dana po atentatu na Zorana Đinđića, dakle krajem marta 2003, video Legiju Ulemeka u zagrebačkom hotelu Šeraton u pratnji nekoliko mlađih ljudi iz Milankovićeve okoline. Milanković je najuren iz policije 1997. (ni HDZ više nije mogao to da podnese), pa se bacio u ugostiteljstvo (sa Harčevićem) i zaštitarska posla (sa čuvenim Vinkom Žuljevićem Klicom; odranije poznat organima, živi od nedostatka dokaza), ali u zaštitni reket na veliko. Legijine i Milankovićeve poslovne i druge veze sasvim izvesno potiču iz vremena APZB, Babine (Abdića) miki maus države pod sponzorstvom Tuđmana i Slobe: njihove su se teritorije graničile i preko te granice tekao je veseli šverc, pre svega tečnih goriva, ali i hrane, cigareta i druge strateške robe između Hrvatske, Republike Srpske Krajine, APZB i Srbije. Odatle početni kapital za njihovo kasnije „slobodno preduzetništvo“ u Hrvatskoj i Srbiji.
Sve je ovo bilo i te kako poznato organima tri susedne i prijateljske države, Srbije, BiH i Hrvatske, od samog početka, ali… Bosanci ne mogu ništa, jer ako počne da se odmotava priča o bihaćkim poslovima, neće dobro biti; u Srbiji je Legija bio prvo nedodirljiv, a onda važniji zbog drugih, važnijih, stvari; u Hrvatskoj postoji izvesna nelagoda oko Siska. Naime, oko ratnih zločina u Sisku do sada se obilazilo na prstima iz jednostavnih političkih razloga. Em se ubijanje Srba smatralo za normalno i poželjno, em su počinioci, organizatori i naredbodavci nezgodno povezani. Ako policija sada poveže Harčevića sa Milankovićem, imamo situaciju: Milankovića će povezati sa Đurom Brodarcem, njega sa Ivanom (sinom) i pok. Jankom (ocem) Bobetkom, a taj pokojnik bio je uzdanica i heroj Domovinskog rata; ako dođemo do Bobetka, prvi na redu su pokojnici Gojko Šušak i Franjo Tuđman, a to je previše čak i za Sanaderov prepakovani i umiveni HDZ. Uostalom, ko zna koga još tu ima. Tako je sisački ugao ostao zanemaren – sve do ubistva Ive Pukanića, ali i dalje nismo sigurni hoće li se neko toga poduhvatiti. Vladimir Faber, novi ravnatelj policije MUP-a Hrvatske, odlično zna Milankovića i njegovu ekipu: on ga je nasledio na mestu načelnika PU Sisačko-moslavačke, ali odluka nije u njegovim rukama.
Hrvatski su mediji u ponedeljak javili da policija ima neke zajedničke elemente koji povezuju ta dva mučka i skandalozna ubistva, Ivane Hodak i Ive Pukanića, ali detalja još nema. Istraga traje.
Stigao je novogodišnji dvobroj „Vremena“ gde je mnoštvo velikih članaka i intervjua, svašta za čitanje i uživanje. Osvrnuli smo se i na političku godinu na izmaku i najavili iduću
Građani su se tokom 2025. promenili i po tome što više nisu tražili vođe. Nisu čekali signal sa bine, niti su očekivali spas od izbora. Naučili su da je pritisak sam po sebi politička činjenica. U toj tihoj transformaciji leži najveći problem za vlast. Režim koji počiva na kontroli ne zna šta da radi sa ljudima koji su prestali da se plaše
Uprkos svim pritiscima, konzervator Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Nenad Lajbenšperger i njegove kolege neustrašivo su radili svoj posao i odbili da izbrišu zaštitu za Generalštab. Zato je “Vreme” proglasilo ovog istoričara za ličnost godine
Ništa se ne dešava od onog što Vučić najavljuje, uključujući i obećanje da će dohakati N1 i Novoj S. Zato nemoć i frustraciju krije tvrdnjom da te dve televizije nije zabranio jer mu koristi njihov rad. Jadno, jeftino i prozirno
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
