Organizovani kriminal, ratni zločini i politička zaštita ljudi prirodno umešanih i u jedno i drugo: nije to samo srpski već je i regionalni problem, kako vidimo iz razvoja i istrage atentata na Ivu Pukanića
Šta je zajedničko sledećim licima: Arsen Harčević (odranije poznat organima; osuđivan u odsustvu u Sloveniji i Austriji; nedavno se diskretno predao hrvatskoj policiji posle godinu dana skrivanja u Crnoj Gori; u pritvoru u Varaždinu); Vladimir Milanković (odranije poznat organima; još na slobodi; živi od nedostatka dokaza); Elvis Hodžić (odranije poznat organima; u pritvoru u Bihaću); Željko Milovanović (odranije poznat organima; u bekstvu)? Zajedničko im je poznanstvo sa Miloradom Ulemekom zvanim i Legija (odranije poznat organima; osuđivan; u pritvoru).
Šta je zajedničko sledećim licima: Slobodan Boban Đurović (prolazi kroz evidenciju, neosuđivan; trenutno u pritvoru u Remetincu); Bojan Gudurić (odranije poznat organima; u bekstvu); Ivor Vucelić (ne prolazi kroz evidenciju; bivši dečko ubijene Ivane Hodak)? Zajedničko im je poznanstvo sa Sretenom Jocićem, zvanim i Joca Amsterdam (odranije poznat organima; brani se sa slobode, pod kaucijom).
Đurović i Gudurić osumnjičeni su za učešće u atentatu na novinskog izdavača Ivu Pukanića, kojom je prilikom poginuo i Niko Franjić, čovek iz marketinga Pukanićeve firme. Hrvatska policija je, da podsetimo, operativnim radom na slučaju Pukanić–Franjić došla do dva bratića Matanića, od kojih se sve dalje razvijalo logično do onih Mafalanija, Milovanovića i Gudurića, ali i do Elvisa Hodžića, koji je kritične večeri bio u blizini mesta atentata, pa mu je posle u kući pronađen neki eksploziv. Hodžić je pak rođak Arse Harčevića i tu počinje priča o sisačkoj vezi – priča nadasve zanimljiva i za nas ovde, a ne samo za hrvatsku javnost.
Arsen Harčević bio je načelnik Odeljenja za narkotike u Policijskoj upravi sisačko-moslavačkoj (na granici ka Kladuši i Cazinu!) u vreme kada je Vladimir Milanković bio načelnik Uprave. Iz nekog razloga napustio je policiju i prešao u privatni biznis: uglavnom kafići, ali je radio i za hrvatsko čudo od tajkuna Josipa Gucića (protiv kog je u toku više postupaka). Kafići su bili u zajedničkom vlasništvu njega i Milankovića. Na svečanom otvaranju jednog od tih kafića, u Glini 1998, bili su – kao dragi gosti – Legija Ulemek i Zvezdan Jovanović.
Tu dolazimo na Vladimira Milankovića: taj školovani policajac, dete iz mešanog braka iz Virovitice, bio je u najgore vreme zamenik Đure Brodarca, načelnika PU Sisačke. Za njih dvojicu vezuje se „nestanak“, to jest otmica i brutalno ubistvo najmanje sto sisačkih Srba u jesen 1991, uz blagoslov sisačkih HDZ-feudalaca, oca i sina Bobetka. Vladimir Milanković izdao je Legiji Ulemeku hrvatski pasoš, onaj drugi s kojim je neko vreme putovao, jer je onaj iz mostarskog kontingenta od 930 ukradenih ostavio kod kuće, pošto je bio već kompromitovan. Njih dvojica viđani su 1998. po zagrebačkim kazinima i hotelima zajedno i u najboljem prijateljstvu. Ali, pronađen je i svedok koji je desetak dana po atentatu na Zorana Đinđića, dakle krajem marta 2003, video Legiju Ulemeka u zagrebačkom hotelu Šeraton u pratnji nekoliko mlađih ljudi iz Milankovićeve okoline. Milanković je najuren iz policije 1997. (ni HDZ više nije mogao to da podnese), pa se bacio u ugostiteljstvo (sa Harčevićem) i zaštitarska posla (sa čuvenim Vinkom Žuljevićem Klicom; odranije poznat organima, živi od nedostatka dokaza), ali u zaštitni reket na veliko. Legijine i Milankovićeve poslovne i druge veze sasvim izvesno potiču iz vremena APZB, Babine (Abdića) miki maus države pod sponzorstvom Tuđmana i Slobe: njihove su se teritorije graničile i preko te granice tekao je veseli šverc, pre svega tečnih goriva, ali i hrane, cigareta i druge strateške robe između Hrvatske, Republike Srpske Krajine, APZB i Srbije. Odatle početni kapital za njihovo kasnije „slobodno preduzetništvo“ u Hrvatskoj i Srbiji.
Sve je ovo bilo i te kako poznato organima tri susedne i prijateljske države, Srbije, BiH i Hrvatske, od samog početka, ali… Bosanci ne mogu ništa, jer ako počne da se odmotava priča o bihaćkim poslovima, neće dobro biti; u Srbiji je Legija bio prvo nedodirljiv, a onda važniji zbog drugih, važnijih, stvari; u Hrvatskoj postoji izvesna nelagoda oko Siska. Naime, oko ratnih zločina u Sisku do sada se obilazilo na prstima iz jednostavnih političkih razloga. Em se ubijanje Srba smatralo za normalno i poželjno, em su počinioci, organizatori i naredbodavci nezgodno povezani. Ako policija sada poveže Harčevića sa Milankovićem, imamo situaciju: Milankovića će povezati sa Đurom Brodarcem, njega sa Ivanom (sinom) i pok. Jankom (ocem) Bobetkom, a taj pokojnik bio je uzdanica i heroj Domovinskog rata; ako dođemo do Bobetka, prvi na redu su pokojnici Gojko Šušak i Franjo Tuđman, a to je previše čak i za Sanaderov prepakovani i umiveni HDZ. Uostalom, ko zna koga još tu ima. Tako je sisački ugao ostao zanemaren – sve do ubistva Ive Pukanića, ali i dalje nismo sigurni hoće li se neko toga poduhvatiti. Vladimir Faber, novi ravnatelj policije MUP-a Hrvatske, odlično zna Milankovića i njegovu ekipu: on ga je nasledio na mestu načelnika PU Sisačko-moslavačke, ali odluka nije u njegovim rukama.
Hrvatski su mediji u ponedeljak javili da policija ima neke zajedničke elemente koji povezuju ta dva mučka i skandalozna ubistva, Ivane Hodak i Ive Pukanića, ali detalja još nema. Istraga traje.
Direktori srednjiš škola do poslednjeg trenutka su držali nastavnike u neizvesnosti - da li će im udeliti otkaz. Više stotina njih naprednjaci su otpustili širom Srbije uoči početka nove školske godine
Objavljivanjem audio snimka razgovora između Stena Milera i Vladimira Lučića, istina je konačno izašla na videlo, kaže direktorka Junajted medije Aleksandra Subotić
Da bi uopšte imao pravo da pozove na dijalog, Vučić mora da odgovori na pitanje zašto je dosad gušio i onemogućavao dijalog, piše „Vreme“ u novom broju
Da bi uopšte imao pravo da pozove na dijalog, Vučić mora da odgovori na pitanje zašto je dosad gušio i onemogućavao dijalog. Zašto je jedan deo medijske scene, onaj koji nazivamo nezavisnim, izložio satanizaciji, a onaj drugi podjarmio i od njega napravio oružje za zastrašivanje? Zašto je svaki parlament, od republičkog do opštinskog, danas poprište za verbalne i fizičke obračune
“U državi za koju njen predsednik uporno tvrdi da je država blagostanja penzioneri, naročito oni s nižim penzijama, pretvoreni su u grupu pogodnih glasača”, kaže antropolog Miloš Matić. “Ta (zlo)upotreba se zasniva na redovnosti primanja penzija kao insigniji sigurne egzistencije, iako ta egzistencija zapravo podrazumeva nizak nivo kvaliteta života. A sigurnost je ono što je ljudima uvek potrebno. Sa starošću potreba za sigurnošću preovladava”
Nezamislivo je da građani i studenti priznaju pobedu izvojevanu krađom. A sasvim je izvesno da će da krade. S druge strane da li iko veruje da bi Vučić, ukoliko izgubi izbore, priznao izbore? Naravno da ne bi, ali ovoga puta ne pita se on
Jednog dana, koji nije daleko, Vučić je moći još samo da piše odjeke i reagovanja, u nadi da će ih neko objaviti. Jedino bitno pitanje za društvo u Srbiji jeste: odakle će ih pisati
Vučićev predizborni plan: uterati strahu u kosti policijskim brutalnošću, rasturiti N1 i Novu S, odglumiti za strance spremnost za dijalog, demagoški stvoriti privid bogatijeg života... No, izuzev stvaranja afera, ništa mu ne ide od ruke
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
