Dok vlast srbuje u Beogradu, govori o neverovatnim ekonomskim “uspesima” zemlje, priprema se za Ekspo 2027 i troši milione i milione evara, procenjuje se da oko 800.000 građana Srbije živi u apsolutnom siromaštvu. Većina bez prava na novčanu socijalnu pomoć, ionako nedovoljnu i za puko preživljavanje. Jer ako predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić kaže da sa 40.000 dinara može da preživi nekoliko dana, šta da radi tročlano domaćinstvo sa oko 21.000 dinara za mesec dana? I to, ako “imaju sreće” da obnove zahtev i dobiju pravo na novčanu socijalnu pomoć
Vest glasi – novčana socijalna pomoć uvećana je za 229 dinara. Dakle, za jednog člana porodice sada iznosi 11.674 dinara, drugi član dobija 5.837 dinara, a dete do 18 godina – 3.502 dinara. Ovo su podaci prema poslednjem usklađivanju sa rastom inflacije iz aprila 2024. godine. Dakle, iznos za tročlanu porodicu na mesečnom nivou je 21.013 dinara.
Ta suma nije dovoljna ni za polovinu minimalne potrošačke korpe – ona je u februaru iznosila 53.040,56 dinara. Međutim, ukoliko neko pokuša da zaradi dodatni novac – jer sa 20.000 dinara tročlana porodica ne može da preživi – može se desiti da taj korisnik izgubi pravo na novčanu socijalnu pomoć.
“To su uglavnom neki poslovi u sferi neformalne ekonomije”, kaže za “Vreme” koordinator za zagovaranje Inicijative A 11 Marko Vasiljević. “Dakle, nisu to nikakvi stalni poslovi od kojih ljudi ostvaruju redovne prihode i na koje mogu da računaju.”
Vasiljević ovde navodi prikupljanje i prodaju sekundarnih sirovina – njihova prodaja preduzećima za reciklažu evidentira se kao neka vrsta prihoda.
“Ono što se često događa u praksi jeste da za čitavo naselje jedna osoba predaje sekundarne sirovine. A onda kada pogledate cenu otkupa, jasno je da ih taj pojedinac nije mogao da sakupi za mesec dana sve i da je radio 24 časa”, naglašava Vasiljević.
Prema informacijama kojima raspolaže inicijativa A 11, jedan od sakupljača koji je u ime naselja predao firmi za reciklažu sekundarne sirovine, ostvario je prihode od 10.220 dinara, pa 38.340, a jednom 61.240 dinara. Tako pokazuje socijalna karta. Međutim, cena kartona po kilogramu iznosi 3 dinara, a da bi se zaradila 61.240 dinara, neophodno je sakupiti i prodati 21,4 tone kartona mesečno – to jest sakupiti i prodati 713 kilograma papira dnevno. Fizički jednostavno nije moguće da te količine pojedinac sam sakupi.
Kako i zašto su ljudi isključeni sa novčane socijalne pomoći? Šta je doneo Zakon o socijalnoj karti i koliko trenutno ima ljudi koji koriste novčanu socijalnu pomoć, a koliko onih koji žive u apsolutnom siromaštvu? Konačno, šta se događa sa socijalnim radnicima i interesuje li vlast bar malo socijalna politika?
NEKE OD SITUACIJA ZBOG KOJIH KORISNIK NE DOBIJA NOVČANU SOCIJALNU POMOĆ
Jedna od čestih situacija koju navodi diplomirani socijalni radnik Vladan Jovanović za “Vreme” jeste primer dvočlanog staračkog domaćinstva koje živi na selu ili u nekom prigradskom naselju, ima hektar i po zemlje u ruralnom području koja ili nije za obradu ili su oni radno nesposobni, pa oni – iako ugroženi – ni po kom osnovu ne mogu ostvariti nadoknadu od države.
“Često još imaju neadekvatno stambeno pitanje, nepristupačnost resursima lokalne zajednice što znači da im je daleko dom zdravlja, centar za socijalni rad, prva prodavnica”, kaže Jovanović. “A baš to što imaju nešto zemlje od koje ne mogu ništa da prihoduju čini prepreku da ostvare određeno parvo.”
Dodaje da je jedna od stavki koja je problematična u Zakonu o socijalnoj zaštiti limit od 50 ari za radno sposobno stanovništvo, a za radno nesposobno više od hektar.
“U seoskim domaćinstvima, čak i ako imaju mašine za obradu zemlje, to su obično radno nesposobni ljudi”, ukazuje Jovanović.
Marko Vasiljević navodi primer njihove korisnice kojoj je preminula ćerka, a nije imala novac za sahranu. Zato su joj oni kao Inicijativa A 11 dali solidarnu pomoć iako se ne bave bilo kojom vrstom humanitarne pomoći.
“Zbog toga i nekih drugih donacija ukinuta joj je socijalna pomoć jer je socijalna karta to registrovala kao prihod iz radnog odnosa”, objašnjava Vasiljević.
Drugi problem u vezi sa novčanom socijalnom pomoći, navodi Vasiljević, jeste da ukoliko domaćinstvo koje koristi novčanu socijalnu pomoć ima članove koji su radno sposobni, u tom slučaju domaćinstvo prima novčanu socijalnu pomoć samo devet meseci u toku godine. Naime, zakonodavac je pretpostavio da oni koji su korisnici novčane socijalne pomoći u ta tri meseca mogu da rade neke dodatne sezonske poslove iako tim ljudima niko ne nudi bilo koju vrstu posla.
Vasiljević kaže kako se često dešava da ljudi mnogo duže ostaju bez prihoda zato što po isteknu ta tri meseca moraju da podnesu novi zahtev. A odobravanje, odnosno, proces revizije tog prava često dugo traje, pa ljudi budu i po više meseci bez ikakvih primanja.
“Njima se naknadno isplaćuju ti zaostali iznosi zato što se pravo računa od trenutka kada vi podnesete zahtev. Međutim, dok se vaš zahtev reši, vi morate od nečega da živite i onda se dešava da u tom vakuumu ljudi nemaju nikakve druge prihode”, naglašava Vasiljević.
TUŽI SVOG NAJBLIŽEG, PA ĆEŠ DOBITI POMOĆ
Ovaj sagovornik ističe još jednu od situacija koja “odvraća” ljude od korišćenja novčane socijalne pomoći. Reč je o tome da ako su u domaćinstvu članovi koji nisu radno sposobni, a postoje članovi porodice koji jesu, onda oni imaju obavezu da ih izdržavaju.
“Uzmimo, primera radi, porodicu sa maloletnom decom koja želi da ostvari pravo na novčanu socijalnu pomoć, a roditelji su nezaposleni, deca maloletna i nisu sposobna za rad. Ta deca, preko svojih roditelja koji su im zakonski zastupnici, moraju da tuže svoju babu i dedu jer su oni po zakonu dužni da njih izdržavaju. Za najveći broj ljudi to predstavlja ogroman etički problem i odustaju od prava na novčanu socijalnu pomoć”, navodi Vasiljević.
On dalje objašnjava da su to često tužbeni zahtevi na 500 ili 1000 dinara. A ako su srodnici koju imaju obavezu izdržavanja takođe korisnici novčane socijalne pomoći, onda tu tužbu nije potrebno podnositi jer je to moguće proveriti preko Centra za socijalni rad. No, ako imaju neka druga primanja ili nemaju nikakva primanja nego žive, na primer, od poljoprivrede i minimalnih penzija, tužba se mora podneti. A da bi se podnela tužba, neophodna je besplatna pravna pomoć i to je, prema rečima našeg sagovornika, jedan od najčešćih vidova besplatne pravne pomoći koje pružaju službe locirane u jedinicama lokalne samouprave.
“Ljudi najčešće odustaju uopšte od bilo kog zahteva jer ne žele da tuže svoju decu ili roditelje. Ali ako sud dosudi da su deca dužna da izdržavaju roditelje mesečno sa 1000 dinara, Centar za socijalni rad će im umanjiti novčanu pomoć za tu sumu. Tako se zapravo štedi na onima koji su najranjiviji i najugroženiji u našem društvu”, naglašava Vasiljević.
OD IDEJE DO REALIZACIJE
Unicef je izradio projekciju siromaštva u Srbiji za 2023. godinu – podaci pokazuju da se 12,1 odsto građana Srbije – 800.000 ljudi – nalazi u apsolutnom siromaštvu.
“Poslednja informacija koju imam jeste da trenutno imamo oko 167.000 korisnika novčane socijalne pomoći i da je od uvođenja socijalne karte, čija je zamisao bila da omogući pravednu raspodelu novčane socijalne pomoći, 44.000 ljudi ostalo bez nje”, naglašava Vasiljević.
Dodaje kako je paradoksalna situacija da danas imamo 44.000 manje korisnika od uvođenja Zakona o socijalnoj karti, a da se zapravo apsolutno siromaštvo u Srbiji nije smanjilo.
“Poslednji podaci su iz 2020. jer smo prestali da merimo apsolutno siromaštvo. Njih je objavio Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva koji je u međuvremenu ukinut. To je bilo Vladino telo koje je pružalo savetodavnu podršku Vladi u formulisanju politika usmerenu na smanjenje siromaštva i socijalne isključenosti. Vlada je procenila da to njoj više nije potrebno i to telo je ukinuto 2021. godine”, objašnjava M. Vasiljević. Navodi i da je prema podacima koje je Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva objavilo 2021. godine, prethodne 2020. u Srbiji bilo 450.000 ljudi koji žive u apsolutnom siromaštvu.
“U tom trenutku smo mi imali oko 210.000 korisnika novčane socijalne pomoći, danas ih imamo oko 44.000 manje”, zaključuje Vasiljević.
Uspostavljanje i vođenje jedinstvenog registra Socijalna karta imalo je za cilj postojanje jedinstvene i centralizovane evidencije koja sadrži tačne i ažurirane podatke o socijalno-ekonomskom statusu pojedinca… Takođe, posebno je uvedena radi efikasnijeg ostvarivanja prava i usluga socijalne zaštite, pravednije raspodele socijalne pomoći i drugo (član 3 Zakona o socijalnoj karti).
Jovanović navodi da bi voleo da neko izađe sa rezultatima pošto se program o socijalnoj karti implementira duže od godinu dana.
“Kakav je rezultat toga? Koliki je broj porodica i pojedinaca koji su ostvarili socijalnu pomoć danas, a koliki je bio pre usvajanja zakona i softvera? Koliko je ubrzana procedura? Jer ako se prepozna problem, onda će neko i reći ‘Hajde da ga rešavamo’”, pita se Jovanović.
Na svom Instagram nalogu Inicijativa A 11 je navela: “Zašto treba hitno ukinuti Zakon o socijalnoj karti? Zato što je uveo poluautomatsko odlučivanje o socijalnim davanjima koje se neretko bazira na greškama u sistemu”.
NE POSTOJI ADEKVATNI SISTEM
Jovanović ukazuje da nemamo sistem koji treba da omogući korisniku da dobije lakše socijalnu pomoć i da prepoznamo porodicu koja je u stanju socijalne nužde, te da joj se pruži odgovaruća pomoć, ne samo u novcu, već i prilikom institucionalnog smeštaja, ali i vaninstitucionalne zaštite.
“Nama se kao postupajućim stručnim radnicima uvećava obim posla, imamo sve veću odgovornost, usložnjavaju se procedure, a smanjuju nam se kapaciteti kojima možemo da intervenišemo. Socijalni radnik koji je radio taj posao osamdesetih godina prošlog veka, bio na terenu, znao kako svaka porodica diše i prepoznavao momenat kada treba intervenisati, ne može se uporediti sa nama danas”, naglašava Jovanović.
Dodaje da je neophodno dati dovoljno kvalitetnih stručnih radnika koji će lakše prepoznavati slučajeve u kojima treba intervenisati.
“Mi imamo malo socijalnih radnika u lošem položaju, a želimo da podignemo nivo kvaliteta usluge”, zaključuje Jovanović.
Dalje kaže da i u društvu i u struci postoji problem da se ostvare zakonom i strateškim aktima postavljeni ciljevi.
“Niti iznosi predviđeni za novčanu socijalnu pomoć obezbeđuju minimum socijalne sigurnosti pojedincu i porodici, niti su usluge koje pružamo dovoljno pristupačne. Imamo problem sa ‘birokratizacijom sistema socijalne zaštite’, a reforme idu sve očiglednije u tom smeru”, naglašava Jovanović.
VLASTI NE INTERESUJE DA SE BAVI OVIM PITANJIMA
“Već 14 godina nemamo strategiju za smanjenje siromaštva”, navodi Vasiljević. “To je već pokazatelj nečega. Znamo da ta strateška dokumenta nisu nikakva garancija da će se stvari u određenoj oblasti popraviti. Imamo puno donetih strateških dokumenata, a zapravo se ne sprovode. Međutim, važno je da postoje. Te strategije često ne sadrže procene trenutnog stanja na osnovu kojeg se mogu kreirati mere i politike za nošenje sa društvenim problemima.”
Dodaje i da kao društvo nemamo konsenzus o tome da bi trebalo da podržimo one koji su najranjiviji i kako oni da izađu iz te pozicije ekstremnog siromaštva i socijalne isključenosti.
“Sa ovakvom podrškom i ovakvom socijalnom pomoći teško da neko može da izađe iz tog začaranog kruga siromaštva. Naročito je to specifično za određene društvene grupe koje zbog sistemske i institucionalne diksriminacije zapravo generacijski ostaju da žive u ekstremnom siromaštvu. Pri tome mislim na Rome i Romkinje”, kaže Vasiljević.
Dalje objašnjava da to nije stvar nikakave kulture, niti izbora ljudi da žive u ekstremnom siromaštvu nego je očigledan pokazatelj strukturnih prepreka i posledica postojanja mehanizama koji isključuje ove ljude. Odnosno – sistemske institucionalne diskriminacije.
Konačno, Vasiljević zaključuje da je ovo posledica dominantnog neoliberalnog narativa – a to je da smo mi kao pojedinci odgovorni sami za sebe i da tu ne možemo da računamo na bilo koju vrstu društvene podrške i da, ako se nađemo u siromaštvu ili beskućništvu, reč je o našoj ličnoj odgovornosti. To jest – nismo dovoljno radili, nismo se dovoljno trudili, pravili smo loše životne izbore i sami smo za to krivi. Onda iz toga takođe proizilazi da samostalno moramo i da se izborimo za izlazak iz te situacije.
I dok vlast srbuje u Beogradu, govori o neverovatnim ekonomskim “uspesima” zemlje, priprema se za Ekspo 2027 i troši milione i milione evara, procenjuje se da oko 800.000 građana Srbije živi u apsolutnom siromaštvu. Većina bez prava na novčanu socijalnu pomoć, ionako nedovoljnu i za puko preživljavanje. Jer ako predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić kaže da sa 40.000 dinara može da preživi samo nekoliko dana, šta da radi tročlano domaćinstvo sa oko 21.000 dinara za mesec dana? I to, ako “imaju sreće” da obnove zahtev i dobiju pravo na novčanu socijalnu pomoć.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
