Siromaštvo i sve oko njega

Svaki drugi mlad čovek u Srbiji nema posao, tek svaki peti se osamostalio i odvojio od roditelja, polovina konzumira alkohol, svega šest odsto su ateisti ili agnostici, ostali su religiozni, a polovina smatra da abortus treba zabraniti. Mladi pokazuju visok stepen netolerancije, i prema azilantima, i prema Hrvatima i Romima. Dvoje od petoro njih osećalo bi se loše ako bi se u njihov komšiluk doselio par homoseksualaca. Uglavnom, ne veruju nikome, osim uskom krugu prijatelja i porodici. Od institucija, najviše poverenja polažu u vojsku i crkvu, a najmanje u skupštinu i političke stranke. Na pitanje zašto se ulazi u stranku u Srbiji, mladić od 24 godine, nezaposlen, odgovara: „Pa, samo iz sopstvenog, ličnog interesa.“ A na pitanje, da li misliš da kod nas postoji neka ideologija za koju se zalažu, odgovara: „Ne, ne, ove ljude ne zanima Srbija i zemlja, da se napreduje.“

Bio bi to brzopotezni kroki mladih u Srbiji, na osnovu istraživanja „Mladi u Srbiji 2015“.

SREĆA, SREĆA, MLADOST: Kao deo međunarodnog projekta pod pokroviteljstvom Fondacije „Fridrih Ebert“ i Šel studija mladih, koje se u Evropi sprovode od 1953. godine, a u jugoistočnoj Evropi od 2011, nastala je i najnovija „Mladi u Srbiji 2015. Stanja, opažanja, verovanja i nadanja“. Zasnovano na empirijskim podacima prikupljenim tokom aprila i juna prošle godine, istraživanje je sprovela SeConS grupa za razvojnu inicijativu, a autori istraživanja su sociolozi prof. dr Smiljka Tomanović i dr Dragan Stanojević sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. Anketni podaci prikupljeni su neposrednim intervjuisanjem nacionalno reprezentativnog uzorka od 1186 ispitanika starosti između 15 i 29 godina, iz svih krajeva Srbije, od čega 751 u urbanim i 435 u ruralnim naseljima.

Studija je, pre svega, ukazala na to sa kojim problemima se mladi danas suočavaju: sa visokom nezaposlenošću, finansijskom zavisnošću od roditelja, sa problemima neefikasnog obrazovanja i dubokim osećajem isključenosti iz politike. Ukazala je takođe na to da su, i pored svega, njihove individualne percepcije vlastitog života i njihove budućnosti optimistične, a stepen zadovoljstva životom prilično visok.

Kako bi opisao svoje materijalno stanje?

– Ne znam kako bih opisao, ni siromašan ni bogat, nego ono srednje.

I radiš povremene poslove kako bi nešto više zaradio?

– Da, da bi bilo boljih uslova, da imamo svaki dan nešto da pojedemo. Dobro, tih problema sada nema, ima šta da se pojede.

(nezaposlen, 21, radi sezonske poslove)

Učenica srednje škole, 17 godina, iz predgrađa Beograda, kaže: „Pa, ništa nam ne fali. Znači, imam džeparca koliko mi treba. Imam da izađem uveče. Znači, da potrošim određenu sumu novca, da kupim nove patike, nov telefon i novu garderobu. Imamo za neko prosečno letovanje. Morali bismo da štedimo određeno vreme da bismo kupili nov automobil, nemamo sad odjednom toliko novca u ušteđevini. U principu, ništa nam ne fali.“

Svoju srećnu viziju budućnosti mladi povezuju i sa tradicionalnim načinom porodičnog života. Sebe vide u braku i sa decom, dok vanbračne zajednice i samački život znatno manje prihvataju. Tako je na pitanje, kada bi sam birao, da li bi izabrao bračnu ili vanbračnu zajednicu, nezaposleni mladić iz velikog grada odgovorio: „Da se venčamo. To je kao neki naš običaj, tradicija. Neka bude tako, zbog deteta i zbog svega.“ Međutim, kako postaju stariji, mesto mladalačkog optimizma sve više preuzima ozbiljnost i težina stvarnosti. Zaposlena devojka od 27 godina, na pitanje da li uspeva da ostvari ono što je planirala, kaže: „Pa, donekle. Nemam pojma. Opet, hajde imam taj posao, imam tog dečka pored sebe. To je nešto, ajde da kažeš, donekle si se ostvario. Opet, sa druge strane, nisi ostvario to što nemaš neku kuću, nemaš taj neki stambeni prostor.“ Istovremeno, percepcija vlastite budućnosti mladića koji ima privremeni posao u inostranstvu i koji namerava da se vrati, smelija je, jasnija i veselija: „Planirao sam da otvorim svoj neki lokal, da kupim stan za sebe, da se oženim, dva klinca, jedna ćerka. Pošto igram fudbal u Austriji, mislim da će da mi se otvori to. U Srbiji to nije realno nimalo s ovom platom.“

Srbija spada u mlađe evropske zemlje. Prema popisu iz 2011. mladih od 15 do 29 godina bilo je ukupno 1.322.201 i činili su 21 odsto stanovništva, što je nešto veće učešće nego u zemljama Evropske unije. Prema istraživanju, skoro polovina tih mladih smatra da će situacija u Srbiji biti bolja, a trećina da neće biti promena. Balansirajući između umerenog optimizma i skeptičnog realizma, mladi u Srbiji se po tome svrstavaju među zemlje regiona kao što su Makedonija, Hrvatska, BiH i Bugarska, dok su mladi u Rumuniji skeptičniji, u Sloveniji pesimističniji, a u Albaniji i na Kosovu izrazito optimistični. Jedan od zaključaka komparativne studije glasi da najoptimističniji mladi koji izražavaju najviše nade u budućnost, dolaze iz najnerazvijenijih zemalja jugoistočne Evrope, dok su oni koji uživaju više nivoe materijalnog blagostanja anksiozniji, zbog straha da mogu to da izgube.

NEKI NOVI KLINCI: Dok je na Zapadu odavno uočeno slabljenje klasičnih oblika političkog angažmana mladih, na primer preko članstva u političkim partijama – kod nas je taj vid aktivnosti pojačan. U poređenju sa drugim evropskim zemljama, mladi u Srbiji su u vrhu prema članstvu u partijama, 12 odsto. Kad je o motivaciji reč, oko dve trećine njih, prema istraživanju iz 2011, izjavilo je da je za napredovanje potrebno poznavanje pravih ljudi, a oko polovine je istaklo političku podobnost. Isto tako, dok je na Zapadu odavno uočeno da se mladi umesto političkim, sve više priklanjaju građanskim udruženjima, na primer za zaštitu civilnih prava, ekologiju, unapređenje lokalne zajednice – ovde je to postalo vidljivo, sporadično i malom broju ljudi, tek od pre nekolicinu godina.

Tako je bilo sve do aktuelnih protesta zbog „fantomskog“ rušenja u Savamali. Sada, prvi put posle mnogo godina, hiljade ljudi su izašle na ulice, vođene ne političkim partijama ili sindikatima već – mladima. Kojim mladima? Pa, nekim novim mladima, koji izgledaju jasno artikulisani, izgledaju urbano, obrazovano, koji imaju inicijativu, ne žele simbole političkih partija na svojim skupovima, koji su optimistični, kreativni, šaroliki. Oni su osnova tih protesta, najšira baza, a ovi drugi, stariji, u sve većem broju zapravo se pridružuju.

Mladi u Srbiji, kaže istraživanje, nisu u velikoj meri zainteresovani za politiku, ni nacionalnu, ni regionalnu, ni svetsku. Nešto je veći stepen bilo kakve zainteresovanosti za domaću politiku, 27,6 odsto, dok je trećina njih potpuno nezainteresovana za politička dešavanja u zemlji. Kao faktori koji na to utiču navode se obrazovanje roditelja, stepen obrazovanja mladih i pol. Što je veći stepen obrazovanja, viši je i stepen interesovanja, i prisutniji je kod mladića nego kod devojaka. Mladi u politici uglavnom vide instrument za ostvarivanje svojih ili nečijih ciljeva. Jedna ispitanica kaže da je politika nimalo ne interesuje, ali da je postala član stranke jer je njenoj drugarici koja radi u toj stranci bilo bitno da privuče nove članove. „Da li si pokušavala da ostvariš neke kontakte preko stranke? – Ne, ne. Zato što mislim da su to prazne priče. Dosta ljudi iz mog okruženja je u toj stranci. Svi su kao nešto očekivali i svi su kao čekali neki posao, međutim, ništa od toga. Mnogi ljudi koji su radili tu kampanju, ništa nisu dobili. Pogotovo na prethodnim izborima. Tako da su to prazne priče. Nisam uopšte htela da se upuštam u sve to.“

Polje politike mladi najpre vide kao nemoralno i neiskreno, a političare kao ljude koji prvenstveno rade u svoju korist. Međutim, iako izjavljuju da ih politika ne interesuje, na pitanje koje izvore koriste da bi se informisali o tekućim političkim događanjima, svega 1,6 odsto izjavljuje da ne prati politiku. Najčešći izvor informisanja je internet, zatim televizija, dnevne novine, diskusije, a najređe radio. To se može protumačiti kao da nije reč o pravoj nezainteresovanosti, već pre o izražavanju odbojnosti i distance prema političkoj sferi. Na pitanje za koju bi političku partiju glasali ako bi sutra bili izbori, gotovo polovina mladih koja ima pravo glasa pre godinu dana decidno je odbijala izlazak na glasanje. Svaka šesta mlada osoba bila je neopredeljena, a zanimljivo je i to što su u velikom procentu odbili da odgovore na to pitanje. Stvarna praksa, zaključuju istraživači, može ići u sasvim drugom pravcu, pa kada dođe vreme za izbore, mladi se ipak opredele za onu opciju koja najmanje odstupa od onoga što oni vide kao poželjan društveni ili politički program.

– Jesi li izlazio da glasaš?

– Jednom jesam. I to sam nešto zaokružio, nemam pojma, nisam ni gledao… čisto ajde da me vide moji iz grada, ne znam, da vide da sam živ.

(nezaposlen, 21, manji grad)

DECA SVOJIH RODITELJA: Nisu mladi u Srbiji izrazito nacionalistički obojeni niti su kod njih ekstremne ideologije u visokom stepenu prisutne, pokazuje istraživanje. Štaviše, kod mlađih dolazi do oživljavanja levičarskih ideja, o socijalnoj i materijalnoj pravdi. Na skali od krajnje levice do krajnje desnice, mladi su se mahom pozicionirali oko centra, 50 odsto. Podjednako ih je na levom i na desnom krilu političkog spektra, po deset odsto, dok je čak 30 odsto njih reklo da ne zna gde da se svrsta.

Jedan od upečatljivih rezultata istraživanja odnosi se na to da mladi u najvećem broju slučajeva ili ne raspravljaju o političkim temama sa svojim roditeljima ili to čine veoma retko. Tek svaka deseta osoba redovno razgovara sa roditeljima o politici. I ovde važi pravilo da se sa većim stepenom obrazovanja više i razgovara. Međutim, više od četvrtine mladih čak i ne zna političke stavove svojih roditelja.

Kada je reč o pristupanju Evropskoj uniji, istraživanje potvrđuje trend slabljenja podrške. Svega trećina mladih smatra da Srbija treba da bude članica EU. Taj stav je u vezi sa polom, devojke nešto češće daju podršku ulasku Srbije u EU, i sa obrazovanjem – sa rastom obrazovanja raste i stepen podrške. Analize pokazuju da je nešto viši stepen podrške kod mladih koji su na ideološkom spektru u centru, zatim levica, a najmanju podršku daju desno orijentisani. Slična distribucija odgovora data je i na pitanje o poverenju u institucije EU. Trećina ispitanika pokazuje nepoverenje, a tek svaka peta mlada osoba ima poverenje u funkcionisanje tih institucija. Ukoliko bi Srbija ipak ušla u EU, polovina mladih smatra da bi se suočila sa ozbiljnim opasnostima: postala bi zavisna od evropskih zemalja, bila bi ekonomski eksploatisana, i naposletku, bili bi joj ugroženi nacionalni identitet i suverenitet.

Evropska unija nije savršena, ali je njena glavna prednost što ćemo jednostavno imati osećaj stabilnosti, što ćemo konačno biti na nekim malo čvršćim ekonomskim nogama, nećemo imati taj problem. Mislim da će nas to dovesti u red. (student privatnog ekonomskog fakulteta, 24)

Okej je Evropska unija, oni nama daju neke standarde, ali opet, jednostavno, oni od nas traže nešto na šta mi još nismo spremni, tipa, oni podižu cene u Srbiji. Onda, da moramo da prihvatimo gej brakove i da to kao bude normalno nama. Pa, ne može, jer ljudi nisu naučeni na to, treba dosta vremena da prođe da bi se ljudi privikli na to. (učenica srednje škole, 17)

Dobro bi bilo otvaranje tih granica, da možemo da idemo da radimo negde u inostranstvu, da nam ne treba viza i te stvari. (nezaposlen, 20)

OTIĆI ILI OSTATI?: Nezaposlenost i porast siromaštva, iz ugla mladih, najozbiljniji su problemi u ovom društvu. I najčešće presudni razlozi da se takvo društvo napusti, jer ekonomski faktori za donošenje takve odluke nalaze se u 82 odsto slučajeva. Ipak, broj mladih u Srbiji koji žele da napuste zemlju, po istraživanju, opada. Prema rezultatima iz 2011. godine, 77,1 odsto mladih je izjavilo da želi da emigrira iz zemlje, a prema podacima iz 2015. taj procenat se smanjio na 67,7. Ako se rezultati porede sa ostalima u regionu, želja mladih u Srbiji za odlaskom slabija je nego kod njihovih vršnjaka iz BiH, Albanije, Kosova, Makedonije, ali je jača nego kod mladih iz Rumunije, Bugarske, Slovenije i Hrvatske. Što pokazuje da približavanjem, odnosno ulaskom u EU, opada i želja da se emigrira. S obzirom na ubedljivu većinu mladih u Srbiji koji žele da odu, tek oko jedne petine njih preduzelo je neke konkretne korake kako bi to i ostvarili, dok ostali za sada samo pričaju o tome, izražavajući želju. Među onima koji su i zaista nešto preduzeli, prema analizama, najviše je onih koji su iz gradova, i to iz beogradskog regiona, imaju između 20 i 24 godine, više je onih koji nisu u braku ili kohabitaciji, više ih dolazi iz porodica gde roditelji imaju visoko obrazovanje, a oni sami raspolažu visokim ličnim prihodom.

Ništa čudno, tako je već dve i po decenije, prvo odlaze oni mladi koji imaju najviše kapitala, i materijalnog i nematerijalnog, obrazovnog na primer. Roditelji tih sadašnjih mladih, kada su bili u njihovim godinama, recimo početkom devedesetih, verovatno su isto razmišljali. Samo što su ipak ostali, sanjajući o tome da će bar njihova deca proći bolje.