Siromašni rasipnici

Nastanak i širenje koncepta održivog razvoja u centar pažnje dovodi pitanje energetske efikasnosti, tj. efikasnosti proizvodnje i potrošnje energije kao jednog od osnovnih preduslova daljeg napretka. Pojam energetske efikasnosti, prevashodno tehničkog karaktera, danas ima šire značenje i definitivno ulazi u politički život, nalazeći mesta ne samo u stručnim raspravama, političkim programima već i u svakodnevnom životu miliona ljudi. Razvijeni svet smatra energetsku efikasnost jednim od bitnih preduslova ukupnog razvoja. Državnici i privrednici Evrope, SAD, Kanade, Japana, Australije, kao da se takmiče u naporima za povećanjem energetske efikasnosti. Kina, Indija, Brazil, Rusija sve više otkrivaju značaj energetske efikasnosti za budućnost. Energetska efikasnost postaje jedan od suštinskih kvaliteta u ostvarivanju koncepta održivog razvoja.

U čemu se ogleda energetska efikasnost? Ogleda se kako u efikasnosti proizvodnje i prenosa energije tako, još više, u delotvornosti njene upotrebe kroz sve vidove ljudskih aktivnosti. Energetska efikasnost je izraz sposobnosti jedne privrede i društva da energetske resurse uspešno transformiše u ekonomske i socijalne vrednosti koje čine društveno blagostanje. Otuda razlikujemo efikasnost u proizvodnji energije i efikasnost u proizvodnji ostalih roba i usluga putem energije koju nazivamo energetska intenzivnost, tj. količina ukupno utrošene energije da bi se stvorio određeni deo bruto domaćeg proizvoda, mere ekonomske aktivnosti u određenoj državi. Cilj svih evropskih država i privreda, uključujući i nekadašnje privrede u tranziciji, jeste značajno smanjenje energetske intenzivnosti u svim delatnostima.

Kakvo je stanje energetske efikasnosti danas u Srbiji? Nažalost, zabrinjavajuće. Srbija danas troši oko sedam puta više energije da bi stvorila 1000 dolara bruto domaćeg proizvoda od država evropske petnaestorice, ili evropskih država članica OECD-a, skoro tri puta više od Mađarske ili Poljske, a čak četiri puta više od Hrvatske. Ovakvo stanje je, sa mnogo aspekata, neodrživo. Sa ovakvom energetskom intenzivnošću, čak i kada bismo preselili deo Persijskog zaliva u Pomoravlje, energije bi nam uskoro nedostajalo, da ne pominjemo činjenicu da najveći problemi zagađenja životne sredine nastaju upravo usled proizvodnje i potrošnje energije.

Od svih vidova enerije najneefikasnje trošimo električnu energiju. Dakle, najplemenitiji vid energije, koji pokreće najkomplikovanije procese i aparate, uz istovremeno najjeftiniji prenos, trošimo sa najmanje efekta.

Da bismo u Srbiji stvorili jedan dolar bruto domaćeg proizvoda, mi potrošimo oko tri kilovat-sata struje, što je skoro devet puta više od proseka evropske petnaestorice. Naši susedi troše električnu energiju znatno efikasnije – Rumuni skoro dvostruko, Mađari i Hrvati skoro tri puta efikasnije u odnosu na nas.

Jasno se vidi da energetska neefikasnost u Srbiji predstavlja najslabiju kariku u lancu održivosti. Jedan od glavnih ekonomskih problema, u ovom trenutku, jeste visok i rastući deficit u trgovini Srbije sa svetom. Na strani rashoda dominiraju upravo rashodi za uvoz energenata, čija cena iz godine u godinu raste, a mi nastavljamo sa njihovom neefikasnom potrošnjom.

Dakle, energetska efikasnost i okretanje obnovljivim (domaćim) izvorima energije predstavljaju apsolutni nacionalni prioritet. Ovo je nedvosmisleno istaknuto i u Nacrtu nacionalne strategije održivog razvoja Srbije, koju ce posle javne rasprave u 20 gradova u ferbuaru naredne godine usvojiti Vlada Republike Srbije.

Za nepovoljno stanje energetske efikasnosti u Srbiji postoji više razloga: počev od nasleđa epohe „socijalističke industijalizacije“, koja se karakterisla prekomernim stvaranjem, ali i rasipanjem energije, te niskim iskorišćenjem svih proizvodnih faktora, preko posledica decenije ekonomske propasti i krize devedestih godina prošlog veka do sporih i neopravdano kolebljivih koraka u tranziciji, posle 2000. godine. Ipak to nije opravdanje. Naprotiv, ubeđeni smo da je svaka slabost izazov za napredak, da ono što danas predstavlja naš nedostatak sutra može biti izvor naših prednosti. To važi i za energetsku efikasnost.

Istine radi, treba reći da je efikasnost u proizvodnji i prenosu energije, naročito električne, u Srbiji, od 2002. godine do danas znatno poboljšana. Tehničko-organizacionim merama i znatnim ulaganjima, poboljšan je tehnički aspekt energetske efikasnosti u javnim preduzećima, ali to nije dovoljno, sve dok energetska intenzivnost u ostatku privrede i društva ostane na današnjem nivou.

Dakle, više je nego jasno šta su prioritetne aktivnosti održivog razvoja Srbije. Na prvom mestu, biće to napori da se smanji energetska intenzivnost u industriji, saobraćaju, građevinarstvu, poljoprivredi, komunalnim delatnostima, te u sektoru usluga. Biće to velika akcija usmerena ne samo na jedan deo već na privredu i društo u celini. Jedan od glavnih pokretača, ali ne i jedni, biće promene cenovne politike. Svesni smo da je to potreban, ali ne i dovoljan uslov da se energija u Srbiji bolje koristi. Čitav spektar kreditnih i poreskih podsticaja mora pratiti tržišne signale. Regulatorne mere, sistemi vantržišnih podsticaja i kampanje obrazovanja i podizanja javne svesti, imaće naglašenu ulogu. Da bi zamenili neefikasne tehničke sisteme, velike potrošače energije u industiji ne treba samo obavezati normama i propisima, naprotiv, treba stvoriti uslove da pomenuta zamena tehnologije bude njihov prirodni izbor i racionalni odgovor na tržišne signale, pri čemu gubitke u proizvodnji treba svesti na minimum. Mi ćemo se potruditi da takve uslove stvorimo. Na primer, podstičući jeftinim kreditima uvođenje energetski-štednih postojenja, podstičući porezima ulaganja u kogeneraciju energije u industriji, kao i stimulišući zamenu konvencionalnih izvora energije obnovljivim.

Možda najveći potencijal za smanjenje energetske intenzivnosti leži u građevinarstvu i potrošnji domaćinstava. Kada bi potrošači u domaćinstvima Srbije, umesto klasičnih sijalica prešli na upotrebu štedljivih, koje troše do pet puta manje struje, stvarajući uštedu u potrošnji i do 80 odsto, manje greju prostorije, te duže traju, mogla bi se uštedeti godišnja proizvodnja jedne srednje termoelektrane na ugalj od, recimo, 350 MW. Kada bi se stepen termoizolacije stambenog i poslovnog prostora u Srbiji povećao, bar do nivoa evropskih zemalja u okruženju, uštedeli bismo još jednu termoelektranu. Evo mogućnosti da umesto što uvozimo, počnemo izvoziti energiju, i to onu najskuplju. Evo mogućnosti da planirani energetski kapaciteti, kada budu izgrađeni, stvore osnovu za razvoj moderne, na znanju zasnosvane industrije, te vrhunskih usluga, koje možemo u međunarodnoj trgovini bolje prodati od kilovat-sati skupe struje, tokom tzv. pikova tražnje u susedstvu. Evo mogućnosti da Srbija ne smo smanji deficit već ostvari i suficit u spoljnoj trgovini, što bi se odrazilo na tražnju za našim dinarom, te bi on postao jači. To je ta veza, popularno rečeno, između sijalice i dinara.

Posebno pitanje jeste naše priključenje svetskom trendu korišćenja obnovljivih izvora energije. Na osnovu pouzdanih procena, može se smatrati da potencijal obnovljivih izvora energije u Srbiji iznosi oko tri miliona tona ekvivalentne nafte, što iznosi blizu 25 odsto godišnje potrošnje energije. Energija vetra, vode, toplota iz zemlje, Sunce, bioizvori, otpad, sve to zajedno, pruža veliku mogućnost za smanjivanje energetske zavisnosti od inostranstva, te za poboljšanje trgovinskog bilansa, kao i manje zagađenje životne sredine. Država mora da snažno podstakne upotrebe obnovljivih izvora. Ministarstvo rudarstva i energetike, ali i Ministarstvo životne sredine imaju centralno mesto u ovoj borbi, kroz donošenje propisa za korišćenje energije iz obnovljivih izvora, kao i kroz obrazovanje i jačanje javne svesti o mogućnosti masovne upotrebe ovih izvora.

Naša je namera da danas vidljiv problem energetske neefikasnosti u Srbiji pretvorimo u izazov za javnu akciju, da političkim i ekonomskim merama podstaknemo sve subjekte na drugačije ponašanje i delovanje, da ostvarimo uštede i proizvedemo višestruko pozitivne efekte na ekonomsku strukturu i privredni razvoj. U okviru javne rasprave o nacionalnoj strategiji održivog razvoja pokrenuli smo ovu temu i želim da se zahvalim mom timu i više od 3500 građana koji su tokom dva i po meseca dali svoj doprinos debati širom Srbije. Usvajanje strategije u Vladi i Narodnoj skupštini očekujem do aprila 2008. godine.

Da bi Srbija krenula energetski efikasno napred, nije potrebno da gradimo nuklearke, već da svako od nas bilo kao proizvođač, bilo kao potrošač, učini mali korak. Posao države je da stvori situaciju u kojoj se svaki ušteđeni kilovat-sat, ili svaka neemitovana tona ugljen-dioksida, brzo i jasno preslikaju na stanje u novčaniku.