Sve vlade SNS-a su, kazao je sveži premijer u svom ekspozeu, bile najuspešnije vlade u novijoj istoriji Srbije, a od 2014. živimo u državi koja je u fazi progresivnog razvoja bez premca, te neprestano pomera granice svojih uspeha.
Dobrim delom poređenja pravi sa 2012. godinom koju pominje ravno – 30 puta.
Kao strateški cilj navodi članstvo Srbije u EU konstatujući ipak da zbog političkih moćnika Srbija na tom putu ne napreduje – “veliki i moćni (nas) ponekad mogu poraziti, ali nas ne mogu poniziti” – ali obećava da niko od suseda, ma koliko oni bili poslušniji (čitaj: dok smo mi dostojanstveni i prkosni) neće stupiti u članstvo EU pre nas. Doduše, Hrvatska je već tamo… Hvali potom Otvoreni Balkan; pa strateško partnerstvo sa NR Kinom; pa prijateljstvo sa bratskom Rusijom, ali i sa Ukrajinom.
KAD SE VOJSKA…
Vučević je govorio i o ogromnim ulaganjima u vojsku, navodio šta je sve kupljeno i šta sve ovdašnja namenska industrija proizvodi – sintagma “odbrambena industrija Srbije” je posle sintagme “skok u budućnost” najčešće pominjana. Tako je radosno najavio i vraćanje vojnog roka, ali u trajanju od četiri meseca ne spomenuvši da je razlo to što ljudi masovno napuštaju vojsku u kojoj se napreduje preko veze, rade besmislene poslove, plate su im male, u pojedinim kasarnama nemaju ni grejanje ni hlađenje, a umesto toaleta čučavce…. Dodao je da je obavezni vojni rok od koristi i za one koji će ga služiti jer će se sigurno zbog toga bolje osećati.
Odmah nakon izlaganje o snazi naše vojske, sledio je deo o odbrani suvereniteta zemlje odnosno borbi za KiM. Nakon što je pričao o kršenju vladavine prava Prištine, prvo je istakao da će Vlada Srbije učiniti sve da spreči prijem Kosova u Savet Evrope. Biće prinuđena i da adekvatno reaguje (“jasno da je u ovoj situaciji Srbija žrtva političkog odgovora, dela kolektivnog zapada na situaciji u Ukrajini”), pa došao do zaključka kako su nam šanse male, te da, kao i mnogo puta u istoriji, nije reč o šansama za uspeh već o pravednosti cilja.
Iako su konstatacije o nasilju protiv Srba koje sprovodi Kurtijeva vlada u skladu sa činjenicama, Vučevićevo nazivanje Kurtijeve politike, odnosno, njegovih namera demonskim svakako nije u skladu sa onim što bi trebalo biti obraćanje premijera.
Uzgred, događaje u Banjskoj nije spomenuo. Ali se igra nelogičnosti nastavila: nakon eseja o ugroženosti srpske zajednice na Kosovu, te očigledne nemoći Beograda da bilo šta učini, tvrdio je da će državni interesi, kao i bezbednost Srba biti zaštićena (uz ono da će mir i stabilnost čuvati “gotovo(?) po svaku cenu”).
MORALNE POUKE
Potom je sledila priča o nikad boljim odnosima sa susedima. No, kada je došao do Hrvatske i bremenite zajedničke prošlosti, dao je savet koji svako može da shvati na svoj način: “Budimo ljudi i budimo sposobni da praštamo i da istovremeno ne zaboravljamo, ali uvek treba da nas vodi jedna misao – budi spreman da oprostiš drugome ono što si već oprostio sebi”.
Kada je reč o odnosu prema prošlosti, Vučević moli i da se prestane lutati hodnicima jugonostalgije jer želi da srpski narod gleda u budućnost, ponesen idejom “novog nacionalnog optimizma”. Drugim rečima, to jest vučevićevski precizno – “Podosta smo toga u našoj prošlosti imali i siguran sam da je ova generacija političara svesna tog iskustva. Srbija mora sačuvati svoju biološku masu (?), a to je nemoguće ukoliko svakih nekoliko decenija stradamo, i to tako bolno, kao da smo zaključani u nekoj antičkoj tragediji. Imamo i previše datuma za oplakivanje. Neophodne su nam nove pobede.”
I tako, nakon pominjanja mučnih geopolitičkih okolnosti, ali i Srbije kojoj nikada nije bolje išlo, naglasio je: “Ali ipak znajmo i to da je noć najtamnija pred zoru, a svanuće srpskom narodu, kao i uvek što je. Svanuće mu dan sjajan, kao što nikada bio nije. Svitale su zore i ranije, ali ova će biti najbujnija, najvedrija i najosunčanija. Verujmo u to i verom pobeđujmo.”
Priznaje li premijer Vučević, u poetskom žaru, da smo u najtamnijoj noći?
IPAK, ZLATNO DOBA
Možda se i u sledećoj rečenici, hladnoj i racionalnoj, krije razrešenje najavljenog svanuća: “Jedan od glavnih prioriteta ove vlade će svakako biti podizanje i očuvanje životnog standarda građana, kroz ekonomsko jačanje i napredovanje”. Ali posle nje sledi priča o zlatnome dobu, o već postojećem rastu ekonomije (imamo rezultate, kaže, među najboljima u Evropi), o pojedinim parametrima koji su duplo bolji nego – pogađate – 2012. godine. “Skok u budućnost”, te “kvatni skok” se pominju ravno 16 puta, a zbog čega će 2027. godine prosečna plata biti uvećana na 1.400 evra i sve će biti, ako je moguće, još prosperitetnije… Najveći teret silnih uspeha podneli su penzioneri, priznao je premijer, te im se direktno obratio i zahvalio na njihovoj neizmernoj ljubavi prema otadžbini i viziji koju država (čitaj: vlast) i oni dele. Istini za volju, nije baš da ih je neko pitao da li taj teret hoće da podnesu, niti o kojoj se viziji radi, ali da sad ne sitničarimo.
PRETNJE I/ILI OBEĆANJA
Naravno, u Vučevićevom ekspozeu pominje se i stigma “genocidnog naroda” koju hoće da nam nametnu, ali i uspeh u IT sektoru, pa i dodela licence Srbiji za razvoj autonomnih vozila (bilo bi dobro pre toga rešiti kanalizaciji u delovima Beograda ili, recimo, vodu za piće u Zrenjaninu), pa kilometri izgrađenih puteva, pet mostova preko Dunava koji su u fazi realizacije što se nikada nije dogodilo u istoriji zemlje – dobro, za tri se tek izrađuje projektna dokumentacija, ali biće.
A onda Vučević kaže: “Srbija će u naredne četiri godine biti veliko gradilište, jer je izgradnja i infrastruktura za nas od presudnog značaja”. U duhu ovog obećanja (pretnje?), Ekspo se pominje 19 puta, a premijer poredi Ekspo 2027 sa izložbom u Čikagu kada je Tesla pobedio Edisona: “I kao što je Tesla rekao – ako budem imao sreće da ostvarim barem neke od svojih ideja, to će biti dobročinstvo za celo čovečanstvo, a ako se te moje nade ispune, najslađa misao biće mi ta da je to delo jednog Srbina. Tako će i naš Ekspo biti deo srpske pameti za dobrobit i budućnost cele Srbije”.
Tako će se izgraditi metro – onaj za koji su već prodali karte i za čije linije stručnjaci kažu da su veoma loše – plus ogromni stadion, tu su i radna mesta, opet hiljade stanova, a onda i – možda to stvarno i bude, a zaista lepo zvuči – širenje turističke ponude. Planirano je, tvrdi, više muzeja, uključujući muzej ćirilice i ženski muzej.
Od bizarnih momenata izdvajamo onaj gde premijer – u zanosu divljena prema Aleksandru Vučiću i kulturi sećanja koju neguje – kazuje da je od svih srpskih podela (“na Obrenovce i Karađorđevce, na pripadnike NOB-a i Jugoslovenske vojske u otadžbini, podela na Crnu i Belu ruku”) najgora ona “postpetooktobarska podela kada nismo smeli da izustimo slovo o NATO agresiji, slovo o patnjama i stradanjima našeg naroda da ne bismo slučajno grubim tonom dirnuli u savest onih koji su činili zločine i pogrome nad našim narodom”.
I da ne bi Vučića, ne bismo znali “ko smo, šta smo i odakle smo i da se toga nikada ne stidimo”. Istini za volju, možda bi se za članove njegove partije ovo dalo primeniti.
IRONIJA ILI OBRAZ OD ĐONA
Vučević je zatim, mrtav ozbiljan, govorio o važnosti pravde koja drži zemlju i gradove, pitajući se kakav je smisao postojanja države u kojoj nema pravde. Daje nam reč da će Srbija biti pravna država, kakva je i sada.
I sve do kraja, nižu se biseri – te se u Srbiju vraćaju mladi koji su otišli u inostranstvo, te otvoren je za dijalog sa opozicijom (ali oni samo mrze predsednika tako da ništa od toga), te mladima je nikad bolje, te se on, Miloš Vučević, zalaže za jake institucije, te stanje u zdravstvu takođe nikad bolje, te zdrava životna sredina samo što nije, te postoji nulta tolerancija na kriminal i korupciju. Pa na kraju poziv da stvaramo besmrtnu Srbiju – koja je naša majka i otadžbina, san i vera.
A onda slede imena ministara. I realnost.
