Simbol jednog rata

Lideri zemalja sveta utrkuju se u izrazima olakšanja. Bin Ladenova smrt je „pobeda za sve demokratije koje se bore protiv terorizma“, „veliko olakšanje za svet“, „dobra vest za sve ljude na svetu koji vole mir“. Međutim, uz euforične izjave čuju se i pitanja šta će njegova smrt značiti u odnosima Zapada, pre svega Sjedinjenih Američkih Država, sa zemljama islamskog sveta, u odnosima unutar samog tog sveta, kao i za samu Ameriku.

Na vest o Bin Ladenovoj smrti, na Rojtersovom blogu izvesni čitalac Čarli Čil je ostavio komentar: „Posle 10 godina, dva rata, 919.967 mrtvih i 1.188.263.000.000 potrošenih dolara, uspeli smo da ubijemo jednu osobu. Nadam se da je vredelo. Sada, kada je Osama bin Laden mrtav, možemo li da dobijemo nazad one slobode koje nam je savezna vlada oduzela posle 11. septembra? Možemo li ponovo da budemo prava Amerika?“ Odgovor na ovo pitanje Čarli Čil je već dobio, vodeći funkcioneri Stejt departmenta su rekli da „rat protiv terorizma“ neće posustati.

U takvim dugotrajnim ratovima, medijski spektakli poput ubistva Bin Ladena daju utisak da se nešto popravlja i da ide nabolje. Malo ko se danas seća euforije kada je 2006. u Iraku ubijen Abu Musab al Zarkavi, za koga se tvrdilo da je vođa Al Kaide u toj zemlji. Širom sveta je ova likvidacija označena kao veliki uspeh (uzgred, u raketnom napadu na kuću u kojoj je bio Al Zarkavi ubijene su i dvadesetogodišnja žena i trogodišnja devojčica), ali je posle njegove smrti situacija u Iraku ostala potpuno ista – svakodnevno ubijanje, haos, strah, beznađe. Razlog je jednostavan, i Bin Laden i Al Zarkavi i drugi „važni komandanti Al Kaide“ čije se likvidacije po Iraku i Avganistanu već godinama proglašavaju „velikim uspehom“ su potrošni simboli. Bin Laden jeste najveći simbol, ali već dugo nije ništa više od toga.

Pod tim simbolom i imenom Al Kaide je prethodnih godina širom sveta procvetalo mnogo ekstremističkih organizacija koje na prvi pogled dele istu ideologiju, ali najtraženiji čovek sveta teško da je bežeći i skrivajući se svih ovih godina mogao da ih koordinira. Vikiliks navodi da je Osama bin Laden očekivao da će biti ubijen ili zarobljen tokom američke ofanzive u Avganistanu, i da je još 2001. godine preneo sva ovlašćenja na talibane. Bezbrojne grupe sa prefiksom Al Kaide u različitim zemljama imaju malo ili nimalo veza među sobom, i najjače vezivno tkivo im je teror koji koriste da bi namirivale mnoge račune. U te račune spadaju i obračun sa „nevernicima“ (a nevernika je, po njima, mnogo i među samim muslimanima), razračunavanja među različitim nacijama, decenijama stari plemenski i porodični sukobi, baš kao i klasična razbojništva. Po mnogim muslimanskim zemljama i velike svetske i regionalne sile namiruju svoje interese, a sve to daje eksplozivnu mešavinu u kojoj je Al Kaida jedan od sastojaka, pa ubistvo njenog lidera teško može „na terenu“ nešto korenito promeniti, čak i u zemljama za koje se najčešće vezuje ime Osame bin Ladena.

Avganistan je već u nacionalnom i verskom haosu koji malo šta može učiniti gorim, u kome se svi bore i međusobno i protiv snaga NATO-a. Bin Laden je imao uporište u ovoj zemlji među talibanima, koje mahom čine pripadnici Paštuna, naroda koji u velikom broju živi i u Pakistanu, gde ih zovu Patani. Talibani žale njegovu smrt, ali je proslavljaju Hazari, šiiti koje talibani oduvek terorišu, kao i Tadžici, koji su se oduvek borili protiv talibana. Haos u Iraku se već odavno odvija po bezbrojnim linijama podele koje će funkcionisati i bez Bin Ladena. Trenutno su zbog njega u najnezgodnijoj situaciji vlasti u Pakistanu. Mada zvaničnici ove zemlje tvrde da nisu znali da on živi nadomak Islamabada, malo ko veruje da bi tako nešto moglo promaći tako moćnoj organizaciji kao što je pakistanska tajna služba ISI, koja je inače imala veliku ulogu u osnivanju i podršci talibanima u susednom Avganistanu. Dok saveznici sa Zapada sumnjaju da je bar deo pakistanske vlasti pomagao vođi Al Kaide u tom skrivanju, oni stanovnici Pakistana koji podržavaju Bin Ladena, a nije ih malo, najavili su da će pakistanski zvaničnici biti meta osvete zbog njegove smrti, verujući da su vođu Al Kaide izdale upravo pakistanske vlasti. U Indiji je smrt lidera Al Kaide u Pakistanu prihvaćena kao još jedna potvrda da je ta zemlja „utočište“ za teroriste, a predsednik Avganistana Karzai je zavapio da je to dokaz da se njegova zemlja nepravedno optužuje za skrivanje terorista. Šiitski Iran je pozdravio ubistvo Bin Ladena, navodeći da bi Amerikanci sada trebalo da se povuku iz Avganistana, a u saopštenju Hamasa se kaže da je Bin Laden umro kao mučenik.

Mada Bin Ladenovi sledbenici navode da je on bio jedan od simbola islamskog sveta, to nije ni blizu istine. Bin Laden je bio Arapin iz Saudijske Arabije, sunit, vahabit, što u složenom islamskom svetu ima itekakvo značenje, da ne govorimo što u tom svetu ogromna većina ljudi nema nikakve veze sa ekstremizmom koji se uz njegovo ime vezuje.

Bin Laden je bio i ostaće idol samo za mali deo tog sveta, a nastajanju legende o njemu doprineli su drugi koliko i on sam. Kada je, poput princa iz bajke, osamdesetih godina iz bogate saudijske porodice otišao da se u Avganistanu sa oružjem u ruci bori protiv komunista, Amerikancima ta legenda nije smetala. Problem je što su fanaticima, baš kao i velikim silama, uvek potrebni neprijatelji. Posle Sovjeta, ti neprijatelji su za Bin Ladena postali Amerikanci, a jedina supersila je, umesto komunista, mitskog protivnika posle 11. septembra 2001. pronašla u terorizmu i islamskom fundamentalizmu.

Bin Ladenova smrt biće medijska atrakcija još neko vreme, a zatim će utihnuti pred nekim drugim dramatičnim događajima koji se po muslimanskom svetu već nekoliko meseci svakodnevno dešavaju. Baš kao što je, pokrivena senzacionalnom vešću o ubistvu Bin Ladena, preko noći utihnula vest da su bombama NATO-a ubijeni troje Gadafijevih unučadi i njegov sin Seif al Arab.