Sicilijanka

Kao da je tekst u prošlom broju „Vremena“ razdrmao policiju i tužilaštvo u njihovoj akciji protiv grupe Veljka Belivuka, označenog kao jednog od najmonstruoznijih kriminalaca dosad. Posle saslušavanja Aleksandra Kajmakovića i detaljne prezentacije njegovog iskaza policiji u tabloidima, na informativni razgovor su pozvani Slaviša Kokeza, predsednik Fudbalskog saveza Srbije i preduzetnik, te Dijana Hrkalović, nekadašnja naprednjačka uzdanica u sektoru bezbednosti.

Ako je potonje saslušavanje nekako očekivano i ranije najavljeno u štampi i na TV stanicama pod Vučićevom kontrolom, Kokezino četvorosatno ispitivanje u SBPOK-u novi je momenat i, na neki način, nešto krajnje neočekivano. Ovaj fudbalski poslenik i preduzetnik u oblasti trgovine belom tehnikom i softverom, važio je za „roda rođenog“, intimnog prijatelja Aleksandra Vučića još iz perioda kada je ovaj sanjao svoje radikalske snove, a Kokeza bio prodavac deviza, ugostitelj i lokalni bukmejker na Novom Beogradu.

Samu vest da je odbio poligraf prilikom saslušavanja u istrazi iniciranom hapšenjem Belivuka i ekipe, predsednik Srbije i Srpske napredne stranke ocenio je kao „tužan događaj“. Njemu je to potpuno nejasno jer „on ni njemu i svima njima nije ni na senku zgazio“, kako je rekao vidno uznemiren na konferenciji za novinare u nedelju 28. februara na Aerodromu „Nikola Tesla“ u Beogradu, negde pred ponoć.

Taj slučaj iz istrage poslova organizovane kriminalne grupe Veljka Belivuka tumačen je narednih dana dvojako: jedni veruju da je to znak ozbiljnosti akcije i Vučićevih reči da nema zaštićenih, a drugi, sasvim suprotno, da je to pokazatelj sprdanja sa istragom i da se Kokeza svesno žrtvuje za svog „tvorca“. Kakav god da je motiv u pitanju, nije dobro ni za Vučića ni za Kokezu: iako Vučić ima sve manipulativne metode u javnom prostoru da pokaže kako je bio žrtva zavere u kojoj je učestvovao i jedan od njegovih najbližih životnih saradnika, ako se pokaže da je Kokeza kriminalac, šta je onaj koji ga je napravio? Kokeza bi, opet, ako se ne odbrani, morao odmah da bude bar uklonjen sa čela Fudbalskog saveza Srbije ako ne i nešto više od toga.

Inače, „slučaj Kokeza“ služi i za obračun sa predsednikom Višeg suda u Beogradu Aleksandrom Stepanovićem; njemu sada „nameštaju“ da je bio neka vrsta podrške Kokezi i Dijani Hrkalović, to jest, Belivuku koji je, na kraju, hteo da ubije predsednika Srbije i preuzme vlast u Srbiji – tako barem tvrde režimski „stručnjaci“ za bezbednost.

ŠTA JE KOKEZIN GREH

Svojevremeno je Kokeza imao kompaniju koja se zvala „Srećni milioner“, što, gledano iz današnje perspektive, zvuči kao duhovitost čoveka koji se na ulici probijao kroz život kako je znao i umeo. Za nekog ko je pre deset godina mogao da računa samo sa dobicima na fudbalskim kladionicama i uspehom ugostiteljskog objekta na Novom Beogradu, Kokeza jeste poslednju deceniju Srećni milioner. On je od „običnog momka“ došao do loža najvećih stadiona na svetu, sreo se sa velikim svetskim zvezdama u nekoliko godina na čelu FSS-a i upoznao važne ljude, o čemu verovatno nije ni sanjao kada je pisao svoju knjigu Moj put do uspeha. Postao je i bonvivan, okružen starletama, vlasnik skupih automobila, ljubitelj najbolje hrane i pića.

U isto vreme, zbog nekompetencije i sumnjivih poslova kojima se u životu bavio, bio je bruka za srpski fudbal. O tome kako je on funkcionisao od 2015. godine kada ga je Kokeza preuzeo, verovatno je potrebno voditi posebnu istragu. I sve to skupa ide zajedno sa Vučićem: nikad on sam, nikad na svoju ruku i nikad zbog svog znanja, veštine ili veza u svetu na bilo kom nivou.

Kokeza se kroz kupovinu i transformaciju kompanija Eurosalon i Pro inter dobrano obogatio jer je zbog svojih „dobrih odnosa“ sa Vučićem imao pristup poslovima i javnom novcu koji nisu bili dostupni drugima. Kada se danas kaže: „Vučić ga je napravio“ (Dragan J. Vučićević na Pinku), onda se izostavlja samo deo oko miliona koje je Kokeza zaradio od prijateljstva sa Vučićem. Danas i sam predsednik Srbije priznaje da mu je „sve omogućio“, a sve zbog toga što su bili ortaci, što je još jedan razlog onima koji kažu da sve to loša gluma da bi se javnosti zamazale oči.

Kokezu je, navodno, ocinkario Aleksandar Kajmaković zvani Aca Bosanac, osoba koloritna i poznata u gradu kao menadžer mnogih „elitnih“ klubova i restorana, uglavnom onih koji su u vlasništvu Predraga Rankovića zvanog Peconi, a koga ovih dana niko ne pominje. Tako da, ako verujemo onome što „curi iz istrage“, imamo jednu „drukaru“ (Acu Bosanca) koji je policiji ispričao da mu je Kokeza na vrat doveo Belivuka i drugare i sve se nekako vrti oko tih likova „druge kategorije“. Naime, ono što je Aca Bosanac bio za Peconija, to je Kokeza bio za Vučića. E sad, možda se zaista pokaže kako su „miševi“ preuzeli kolo dok su veliki tipovi imali druga posla, ali dok se to faktički ne dokaže, ostaje pomalo sumnjivo da se ni Peconi ni Vučić nisu ranije zainteresovali za ono što njihovi posilni rade.

Možda se učini da su kvalifikacije prejake i da je Kokeza samostalan u onome što radi. Međutim, ko je pratio kako funkcioniše vlast oko Vučića, teško može da poveruje da se on na bilo koji način otcepio jer su to do sada uradila samo dvojica – estradni menadžeri Saša Mirković i Zoran Bašanović. No, ta dvojica mogu da kažu da im je Vučić nešto dužan jer su mu i te kako pomogli da se domogne moći i vlasti.

Kokeza nije „taj nivo“. On se sve ovo vreme lukavo držao, samo posredno izlazeći u javnost preko svojih firmi i vođenjem srpskog fudbala, u koji je uskočio iz nižeradnog Brodarca. Ako je Bašanović vodao Vučića po skupim restoranima i učio ga šta i kako da jede, šta i kako da pije, Vučić je isto radio sa Kokezom, dr Nebojšom Stefanovićem i još nekim koji sada slove za zaverenike što su hteli da ga likvidiraju i preotmu vlast.

Istraga je dovela – Aca Bosanac navodno posvedočio – do te Kokezine „mračne strane“, pa je i on otišao u SBPOK i dao izjavu na različite okolnosti. Njegovu izjavu je iste večeri tumačio Aleksandar Vulin, ministar unutrašnjih dela, rekavši na TV Pink da je Kokeza lagao u svemu osim u jednoj stvari. A to je da ga je predsednik Višeg suda u Beogradu Aleksandar Stepanović učio kako da izbegava poligraf, pa nije pristao na poligrafsko testiranje.

Kako se to čulo, krenula je kampanja u dva pravca: jedan je stari i dobro poznat i tiče se upotrebe poligrafa za „otkrivanje istine“, što je Vučić davno utvrdio kao jedino načelo, a drugi pravac je još stariji i tiče se radikalske sklonosti ka svetskim zaverama.

Dakle, i Vučić i „njegovi“ – ovde su pod znacima navoda jer ko zna ko će sutra biti uhapšen pa nam reći da on nikada nije bio blizak sa njima – kažu sledeće: Kokeza je pod uticajem Stepanovića odbio poligrafsko ispitivanje, iz čega proizilazi zaključak da je lažov i da nešto krije. Stepanović je, dalje, povezan sa stranim ambasadama i administracijama stranih sila, što znači da je instrument u rukama stranih službi koje hoće da unište Vučića. Tako svi putevi istrage Belivuka, po ovoj teoriji, vode do CIA ili MI-6, a zna se da oni stalno mešetare i ne daju da Srbija napreduje.

KO MOŽE U TO DA POVERUJE

Dan nakon Kokeze, na ispitivanju u SBPOK-u bila je Dijana Hrkalović; nju razvlače po tabloidima na onaj način na koji je ona to radila svojim kolegama i protivnicima dok je bila u moći. Najmisterioznija žena srpske policije sada se pretvara sočnom i temeljnom medijskom obradom u najmonstruoznijeg člana i zaverenika grupe Veljka Belivuka.

O njoj i o njenom stanju ne piše samo tabloid „Objektiv“, pod uredničkom palicom Duleta Vukajlovića, čoveka koji ju je poslednji intervjuisao u jesen 2020, o čemu je više bilo reči u prethodnim brojevima „Vremena“. Dovođenje Dijane Hrkalović u policiju gotovo da je uživo prenošeno, pa je javnost saznala ne samo kako se obukla, nego i šta je govorila nekadašnjim kolegama. Navodno, nije rekla ništa, na sve je odgovarala sa „ne znam“ ili „ne sećam se“, što zvuči kao pametan pristup.

Ni Dijana Hrkalović nije otišla na poligraf, što u naprednjačkom svetu sve govori. Ali ne zato što nije htela, nego je bila toliko „pod lekovima“ da takvo ispitivanje nije bilo moguća. A pošto je važila za velikog poklonika poligrafa, verovatno odlično zna kako je moguće „ne biti Kokeza“ i odbiti poligraf na „legalan“ način. Zato je pravo pitanje – kada se vidi da se najviše očekuje od izjava – šta policija ima od materijalnih dokaza ili se sve svodi na pokušaj da se priznanjima obezbede potvrde pretpostavke o izvršenim kriminalnim delima.

O materijalnim dokazima pričao je više sam Vučić u antologijskoj emisiji na TV Prva 27. februara. Tu je Vučić objasnio da se dan pre toga odustalo od sednice Saveta za nacionalnu bezbednost jer je trebalo da se nešto „formalno pravno utvrdi“.

On je najavio da će u četvrtak 4. marta biti emitovani takvi snimci, šokantni i jezivi, da bi narod video o kakvim se kriminalcima radi. Do sada su snimke odsecanja glava emitovali samo pripadnici Islamske države i javnost u Srbiji očekuje da će Vučić i „mediji“ ipak odustati od takvih video-sadržaja. A sve to Vučić planira „da pusti“ kako bi valjda ubedio javnost da je na njega krenula grupa koja nema nimalo razuma ni obzira.

foto: instagram.com/buducnostsrbijeav / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

NEKO GLEDA GOMORU, NEKO KUMA

Italijanska serija Gomora, rađena po motivima istoimene knjige Roberta Savijana, služi kao obrazac ponašanja mnogim kriminalcima u svetu koji veruju da se tako ponaša mafija. Od toga nije pobegla ni ova domaća, srpska ekipa, pa se često za njih govori da su od „Italijana“ pokupili razne „fore“ – bilo da je reč o organizaciji grupe, bilo o načinu mučenja ili ubijanja protivnika. Pored toga, mogli su da vide i nauče kako se živi u zajednici i šta treba da uradiš na svom imidžu da ljudi slučajno ne pomisle da si neki zao tip ili, nedajbože, kriminalac.

Za razliku od njih, neki drugi moćni ljudi u Srbiji kao da su gledali Kuma i od njega učili kako da se obračunaju sa svojim protivnicima ili kako da disciplinuju svoje podređene. Iako romantizovana priča o mafiji iz Njujorka, saga o porodici Korleone često se razume kao dobar i ispravan način upravljanja ali i tretiranja porodice i prijatelja.

U tom kontekstu, treba razumeti ulogu dr Nebojše Stefanovića koji za sada „mudro ćuti, razmišlja“. Iako su njega takođe doveli u vezu sa Belivukom, iako je njegova najbliža saradnica označena skoro kao deo mafije, on se drži po strani, ide po sajmovima oružja i druži sa vojnim atašeima raznih država. Sastanci sa stranim ambasadorima inače su bili jedna od retkih aktivnosti ovog ministra vojnog poslednjih meseci.

Misterija Stefanović možda brzo bude razrešena, a možda i njega ostave da se kuva na tihoj vatri kao svadbarski kupus. Istraga koja se trenutno vodi trebalo bi da pokaže i šta se dešavalo u Upravi carine koju je vodio čovek povezan sa Nebojšom Stefanovićem i koga je zamenio Branko Radujko, stari kadar DS-a i čovek koji je, po rečima Aleksandra Vučića, uništio Telekom Srbija.

U ovom podzemnom ratu u SNS-u ili ako se poslužimo šahovskim rečnikom – sicilijanci – bez daha se prati raspored figura. Najinteresantnije u svemu tome jeste što se Vučić prvenstveno oslanja na kadar prebegao iz Demokratske stranke.

Jedan zapadni diplomata u Beogradu to je prokomentarisao sledećim rečima: „Kada su se svađali u DS, pravili su nove partije, kada se tuku u SNS-u, prave nove mafije.“