Sezona trgovanja za Utvu

„Ima puska? Nema puska! Ima puska? Ima. Nema puska!“, tako je otprilike glasio svaki razgovor na kontrolnim punktovima Unprofora u Severnoj Dalmaciji 1992–1995, sa pripadnicima kenijskog bataljona mirovnih snaga. Jer, ako „ima puska“, onda mora da se radi neka procedura, pa im je bilo bolje da sami konstatuju da „nema puska“ i lišeni su tih peripetija. Ova situacija potpuno bi se mogla preslikati na slučaj 5000 automatskih pušaka Zastava oružja u fabrici aviona Utva iz Pančeva, o čemu je već pisalo „Vreme“. Jer, vlast se nije nijednom oglasila, čak ni da demantuje i da autora teksta proglasi za lažova, a Utvin formalni vlasnik Jugoimport SDPR mudro ćuti – znaju da su dokumenti procurili.

Nimalo slučajno, odmah posle objavljivanja teksta, javio se tekstom u „Danasu“ dopisnik tog lista iz Kragujevca da prenese tvrdnje neimenovanih „predstavnika bivšeg poslovodstva“ Zastava oružja. Oni tvrde da nikakve prodaje Utvi automatskih pušaka M70 AB2 i M70 B nije bilo, kao i da je cena od 100 evra nerealna, jer pobogu, one se prodaju za 390–400 dolara po komadu.

„Sa Utvom smo lane imali sporazum o usluzi, prema kojem smo za tu fabriku, koja je u gotovo stopostotnom vlasništvu Jugoimport SDPR a, radili refreširanje, odnosno skraćeni remont 5000 pušaka 7,62×39 M70 sa vojnih stokova. Šta je Utva radila sa tim kontingentom, ne znamo, niti smo se interesovali, ali osnovano pretpostavljamo da ih je vlasnik te fabrike, Jugoimport SDPR, na osnovu ugovora sa nekim od svojih kupaca, a posle remonta, prodao u inostranstvu“, izjavili su neimenovani sagovornici dopisnika „Danasa“.

Sa više stila reagovao je bivši direktor Zastava oružja (od decembra 2014. do kraja novembra 2018) Milojko Brzaković. On je u izjavi Radiju Slobodna Evropa priznao da su u kragujevačkoj fabrici radili remont automatskih pušaka za Utvu, ali da im nisu prodavali oružje. Uzgred, prema važećem zakonu o prometu naoružanja i vojne opreme, državne firme koje su registrovane kao proizvođači mogu da prodaju samo svoje proizvode i ne smeju biti posrednici za prodaju ostalog. Otkud Utvi 5000 pušaka samo u toj tranši i zašto njihova matična firma Jugoimport SDPR nije radila taj „remont“, niko nije objasnio.

Brzaković dalje kaže: „Bilo je prodaje pušaka Jugoimport SDPR, ali smo imali jedan ugovor koji smo prihvatili da bismo pomogli kolegama iz Utve i uradili smo neku vrstu mini remonta 5000 pušaka… Koliko znam, oružje je bilo namenjeno nekom od kupaca, ne znam tačno kojem. Rekli su mi da su prodaju tog oružja ugovorili, ali je moralo malo da se sredi, odnosno da se izvrše sitne popravke, čišćenje, ponovno bruniranje i provera na funkciju, odnosno provera da li je oružje ispravno i upotrebljivo.“

ŠTA GOVORE DOSTAVNICE

Odakle Utvi puške, pitanje je bez odgovora. Šta će fabrici aviona 5000 automatskih pušaka koje šalje na „mini remont“ i bruniranje? Kakva je to „kolegijalna usluga“ i gde su puške završile? Kao što, kako tvrdi jedan od izvora „Vremena“, nikad neće biti poznato po kojoj ceni se puške Zastave oružja prodaju firmi GIM, a on tvrdi da je to 200 evra.

Bez ulaženja u detalje, treba se vratiti činjenicama. A to su u ovom slučaju računi-otpremnice, komada četiri, koji su od 10. septembra 2018. do 6. februara 2019. godine išli iz Zastava oružja prema Utvi.

Ono što prvo upada u oči jeste da je otpremnica vezana za ugovor ZO/UAE/18/18. U prevodu, ugovor Zastava oružja sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Otkud onda tu Utva? Kao posrednik ili kao nešto drugo? Drugo pitanje je ko je taj ko je mislio da se Emiratima, jednoj od najbogatijih zemalja na svetu, mogu podvaliti polovne, „mini remontovane“ automatske puške. I to u trenutku kad u svetu postoji višak novog naoružanja…

Zanimljivi su i brojevi otpremnica. Na prvoj, od 10. septembra 2018, za 2000 komada AP M70 B (sa drvenim kundakom) stoji broj 40092, vrednost posla je 23.355.792 dinara, a kao veza navedena je „ručna faktura broj 03104965 00900 8“ od tog datuma.

Poslednja faktura, od 6. februara 2019, nosi broj 40017, dakle dva broja ispred one iz septembra ranije godine i odnosi se, kako stoji u rubrici „naziv dobara“ na 1000 AP M70 AB2 (sa sklopivim kundakom) serijskih brojeva od 501 do 1500. Vrednost posla 11.847.852 dinara. Veza – „ručna faktura 030104965 0808 7“. Nekom matematika očigledno nije bila jača strana. A i onaj ko poznaje računovodstvo shvatiće da su ti delovodni brojevi izdavani retroaktivno. Kako i zašto, to se ne zna, ali da su čista posla – nisu.

Otpremnica broj 40116 je, na primer, data kao račun 27. novembra 2018. i odnosi se na puške serijskih brojeva 2001–3000, vrednost posla je 11.847.852 dinara. Niži broj od otpremnice iz septembra, a niži i serijski brojevi pušaka. Onda stiže i račun otpremnica od 27. decembra 2018, za još 500 AP M70AB2 i 500 M70B, vrednosti 11.844.228 dinara. Serijski brojevi pušaka od 1 do 500 i od 3001 do 3500.

U pokušaju da se dođe do neke logike, kreće lavina pitanja: otkud automatske puške između Zastava oružja i Utve, kad Zastava ima poslovni odnos sa SDPR om? Koliko je takvih transakcija bilo pre ove od 5000 pušaka? Gde su te AP sada, kako i na koji način su izvezene iz države, ukoliko je međunarodna trgovina u pitanju? Koja legalna armija kupuje puške koje su “ remontovane“, „osvežene“ ili šta god da su, a da nisu nove? Da li Utva ima namenu da radi proizvodnju, remont ili samo trgovinu sa puškama ili avionima i, ako je proširen spektar rada, zašto se to ne iskoristi na bolji način za Utvu, ali i za državu? Ima li Utva kvalifikovanu i licenciranu čuvarsku službu za skladištenje tolikog broja naoružanja? Šta ako je oružje ostalo u Pančevu i pripremljeno je za „partijsku vojsku/policiju“? Ko obavlja nadzor i kontrolu?

NAPREDNO, NEMA ŠTA

Šta je sa osnovnom delatnošću Utve? To nisu makete koje v.d. pomoćnika ministra za materijalne resurse Nenad Miloradović zvani Baća predstavlja u medijske svrhe – nego školski avion „lasta 95“. Ova letelica je stvarno zaživela u proizvodnji (ostali projekti živopisnih naziva su samo na nivou maketa), pa koliko je „lasta“ prodato prošle godine i koliko je u procesu sklapanja?

O poslovanju Utve ćute i ministar odbrane i njegovi saradnici, kao i lični mu „vrhovni komandant“. A podaci Agencije za privredne registre (APR), javno dostupni – neumoljivi su. Prema njima, Utva je sa svojih 177 zaposlenih 2018. ostvarila poslovni gubitak od 214.230.000 dinara (u 2017. bio je 175.377.000). Tu su i odložene poreske obaveze Utve prema državi, „sitnica“ od 346 miliona dinara, plus kratkoročne obaveze od „samo“ dve milijarde dinara.

Zaći u svaki detalj finansijskih izveštaja, konsolidovanih, nekonsolidovanih, ispravnih ili neispravnih, posao je za finansijske forenzičare, ali jedna informacija, koja je promakla pažnji naših medija, jeste da je ministar Vulin na konferenciji za novinare pred Novu godinu saopštio da je namenska industrija imala izvoz od 430 miliona dolara. Prethodnih godina, sve samohvale – te 600, te 800 miliona, ove godine samo 430. I krivci su, naravno, mediji i Aleksandar Obradović iz Krušika koga Vulin i „vrhovni“ mu nazivaju lažnim uzbunjivačem. Afera „Krušik“ desila se krajem septembra, a poslovi u trgovini naoružanjem ne rade se po principu da neko ode u seosku zadrugu ili u samoposlugu u komšiluku i kaže: dobar dan, hoću to i to… Afera „Krušik“ dobrodošla je Vučiću i kompaniji da prikriju sunovrat srpske vojne industrije otkad su je preuzeli naprednjaci i isterali profesionalce.

Evo malo podataka, na koje uvek ukažu „dobri ljudi“. Krovna firma za državni izvoz naoružanja i vojne opreme Jugoimport SDPR u 2018 je, prema zvaničnim podacima, sa 1346 zaposlenih, zabeležila dobitak od 3,95 milijardi dinara. Godinu ranije bilo je to 4,29 milijardi. Neto dobitak je, međutim, bio samo 1,98 milijardi, a u 2017. je ta suma bila 3,13 milijardi. Negde novac curi! Onda su tu „povezana pravna lica“, tipa Utve ili fabrike municije u Uzićima, gde odlaze pare – pet do sedam milijardi dinara, koje treba da se vrate. Potraživanja SDPR-a prema pravnim licima su 484.829.000 evra. Izvršitelje nisu angažovali, što znači da to nikad neće naplatiti.

Fabrika municije u Uzićima otvorena je u leto 2017. Aleksandar Vučić je tada s ponosom rekao da će se tu proizvoditi metak 12,7 milimetara, tada najkurentniji na svetskom tržištu, zbog rata na Bliskom istoku i dodao kako je u bivšoj Jugoslaviji to samo proizvodio „Igman“ iz Konjica, a Srbija će ga sad nadmašiti. SDPR je, zbog konkurencije Prvom partizanu iz Užica, želeo da pobere kajmak. Desilo se, međutim, da su se malo preigrali, zaboravljajući inženjersku struku i napravili su fabriku na klizištu. Rezultat – mašine kupljene iz Belgije nisu nikad instalirane, istekao im garantni rok, a broj proizvedenih čaura i metaka kalibra 12,7 milimetara je – nula. A ta fabrika, sa 50 zaposlenih čiji direktor je izvesni Miroslav Pajčin, napravila je u 2018. godini gubitak od 239.695.000 dinara (godinu ranije gubitak je bio 107.646.000 dinara). Gde odoše te pare, kad im je država obezbedila mašine i sve ostalo, a nijednog metka 12,7 mm nisu proizveli?

Začudo, ni Vučić ni ađutant mu Vulin više se nisu pojavili u Uzićima. A tamo proizvode, još od otvaranja, municiju 7,62 i 7,9 milimetara, kao direktnu konkurenciju Prvom partizanu iz Užica. I nikom ništa. Ratovi na Bliskom istoku se završavaju, a tu „čuvenu“ municiju 12,7 mm Srbija još nije proizvela…

Jedan od računa