Sezona prebega

Čak i da je potpuno prespavao poslednjih dvadesetak godina, iole politički obrazovan čovek morao bi se začuditi kad čuje predsednika opozicione (navodno desne) stranke kako hvali politiku vladajuće (navodno leve) stranke. Kao što bi se morao iznenaditi kada čuje bivšeg člana vladajuće stranke, koji, nakon prelaska u opozicionu stranku, kaže da se nijedne svoje ideje nije odrekao?!

„Politika Demokratske stranke je dobra, ali se ne sprovodi“, rekao je nedavno Tomislav Nikolić, bivši radikal i jasno profilisani desničar, sada predsednik Srpske napredne stranke.

„Moja politička opredeljenja dobro su poznata i nijedne ideje, niti cilja nisam se odrekao zbog članstva u SNS“, to je tvrdnja Gorana Kneževića, nekadašnjeg gradonačelnika Zrenjanina, izrečena posle preseljenja. Bivši član predsedništva DS-a, nakon izlaska iz pritvora u kome je, zbog optužbi o navodnim malverzacijama s gradskim građevinskim zemljištem, boravio 13 meseci, pridružio se naprednjacima.

fotografije: tanjug

Prošlonedeljno, na sav glas promovisano pojačanje naprednjaka – Vladimir Cvijan, bivši generalni sekretar i savetnik u Kabinetu predsednika Srbije Borisa Tadića, zvanično, nije bio član DS-a. Ipak, činjenica da je reč o čoveku koji je godinama službovao u predsednikovom kabinetu i imao pristup mnogim poverljivim informacijama, Cvijana logično svrstava na stranu demokrata – što predstavlja dovoljan razlog za upitanost o pravim razlozima i logičnosti njegovog prelaska u „suprotni tabor“.

JOJ, RAZLIKE…: A možda su, nakon političkog „resetovanja“ Nikolića i Vučića ti „tabori“ zaista prestali da budu suprotstavljeni u programskom smislu, kao što bi se moglo zaključiti iz izjava lidera SNS-a i prvog „velikog“ prebega, Gorana Kneževića? Kakva je zaista razlika u politici DS-a i SNS-a, ako se posmatra samo aktuelni trenutak, i zaboravi minuli rad stranaka i njihovih lidera, naročito onaj iz devedesetih?

Sagovornici „Vremena“, dr Slaviša Orlović, docent Fakulteta političkih nauka, i dr Milan Nikolić, sociolog, u osnovi se slažu da je o pravoj podeli na desnicu i levicu, u slučaju aktuelnih glavnih političkih konkurenata u Srbiji – teško govoriti.

„Navodno bi DS trebalo da bude levo od centra, a SNS desno od centra, ali nije baš jasno gde se nalaze“, kaže Nikolić, koji ističe da je teško govoriti o razlici između DS-a i SNS-a zato što naprednjaci još imaju nedovoljno jasan politički profil. „Tradicionalni parametri, kao što su porodica i crkva, danas kod nas više ne važe, ali taj trend postoji i u svetu. Svi uzimaju one elemente koji im u datom trenutku odgovaraju“, ističe Nikolić i podseća na britanski primer, odnosno elemente politike Margaret Tačer koji su jasno prepoznatljivi i kod Tonija Blera.

I Orlović govori o globalnom trendu.

„Osnovna razlika između ove dve stranke je u tome što DS i SNS u značajnoj meri predstavljaju partije levog i desnog centra. Deideologizacija stranaka polazi od pretpostavke da se stranke sve jače susreću na nekoj srednjoj poziciji. To se može zaključiti po politici, odnosno programskim orijentacijama i javnim nastupima. Ovakve pozicije su delimično rezultat globalnog trenda po kojem ideološka distanca između levice i desnice danas više nije ista. Završetkom velikog ideološkog takmičenja, razlike među partijama su se suzile i postale fluidnije. Danas, većina partija naginje ka centru u ekonomskim pitanjima nastojeći da potisne ekstreme ka krajevima oba pola, levo-desno“, kaže Orlović.

On ukazuje i na unutrašnjo-političke razloge koji otežavaju pravljenje jasne razlike između najveće stranke na vlasti i stranke koja nastoji da to postane. „U okolnostima kada je velika podrška evropskim integracijama, partijama je od koristi da ne budu protiv struje, već u skladu sa preovlađujućom klimom mišljenja. Građani Srbije su dvotrećinski opredeljeni za EU. Poznato je da političari uvek idu gde je većina. To je približilo SNS pozicijama DS-a po ovom pitanju, koje je bilo okosnica kampanje DS-a i na parlamentarnim izborima (Koalicija za evropsku Srbiju) i na predsedničkim izborima u kampanji Borisa Tadića. Tomislav Nikolić je u prepakivanju i presvlačenju SNS-a imao i unutarpartijski motiv distanciranja od Vojislava Šešelja i SRS-a“, objašnjava Orlović. On ukazuje na još dva krupna pitanja u kojima razlika između političkih konkurenata nije baš najjasnija: „U nameri da zadrži birače SRS-a SNS se nije precizno odredio prema pitanju Kosova i Metohije, kao što se ne zna da li je za njih Skupština Srbije i dalje „sigurna kuća za Ratka Mladića“, odnosno da li su za „potpunu saradnju sa Haškim tribunalom“.

…DRASTIČNE: Milan Nikolić uočava nijanse: „Kada se gleda sa strane, po izjavama – kod SNS-a primetan je malo tvrđi patriotizam, ali ne kao kod Demokratske stranke Srbije (SNS ima veću otvorenost ka Evropi i integracijama od DSS-a)“. Naprednjaci, dodaje on, više „zatežu“ prema NATO-u nego DS, ali opet manje nego DSS. Nikolić uočava i da „kod SNS-a ima malo više priče o borbi protiv kriminala“, ali i da je „sada i predsednik Tadić krenuo u, ako ništa drugo, a ono govorničku ofanzivu protiv korupcije“. Još jednu razliku ovaj sociolog vidi i u tome što „kod SNS-a ima malo više populizma i socijalne demagogije – ali možda samo zato što su u opoziciji“.

I Nikolić i Orlović ocenjuju da su od ideoloških, značajnije personalne razlike između dve stranke. „U ličnom istupu, Tadić je umereniji i uglađeniji od Nikolića“, reći će prezimenjak ovog drugog, Milan Nikolić. Prema njegovom mišljenju, dve stranke bitno razlikuje i kvalitet kadrova kojim raspolažu: „Kadrovi su najveća slabost SNS-a“, kaže.

Orlović naglašava: „Razlika između DS-a i SNS-a se u očima birača, dobrim delom, razume kao razlika između Tadića i Nikolića. Ona je ipak značajna. Tamo gde nije strukturiran stranački sistem, kao što je slučaj i sa Srbijom, preovlađujuća odrednica izbornog ponašanja je vezana za ugled i autoritet ličnosti i tu je reč o glasanju za ličnost. Deo objašnjenja leži u činjenici da birači više vole da se identifikuju sa moći i autoritetom političkih ličnosti nego sa apstraktnim institucijama ili političkim idealima, odnosno da će birači lakše proceniti ličnosti nego politike. U ‘lovu na glasače’ sam lider je simbol, poruka i program. Na primer, Tadić ne psuje političke protivnike kao Nikolić.“

U koalicionom potencijalu, odnosno stepenu prihvatljivosti za druge stranke, Orlović vidi još jednu razliku između naprednjaka i demokrata: „DS je u značajnoj meri stožerna stranka, ne samo Koalicije za evropsku Srbiju, već je sve manje stranaka koje sa njom ne bi pravile postizborne koalicije, dok su naprednjaci neprihvatljivi za SRS, za LDP, a i DSS je dosta rezervisan prema njima, jer pretenduju na slično biračko telo“.

KO JE SLEDEĆI: Jedna od razlika, prema rečima Orlovića, tiče se relacije vlast–opozicija. „Ako opozicija nudi alternativu vlasti, pitanje je kakva je alternativa, ako se nudi slična, iako neautentična, evropska orijentacija. To će najjasnije doći do izražaja u izbornoj kampanji, ali to ipak govori da se približavamo tački kada je gotovo moguća svaka postizborna koalicija“, kaže Orlović.

O relaciji vlast–opozicija razmišlja i Nikolić, koji kaže da su naprednjaci „korpa za prikupljanje nezadovoljstva građana na socijalnom i ekonomskom planu“. To bi se, dodaje, promenilo kada bi došli na vlast i postali odgovorni za ono što se dešava.

„Iako je kriza delom uvezena, građani su prirodno okrivili vladajuću stranku za sve nevolje. Ako dođe na vlast, SNS će proći isto“, veruje Nikolić.

U međuvremenu, intenziviraju se napori ljudi sa političkim ambicijama da se nađu na pravom mestu u pravom trenutku, ma kako to nekome čudno moglo izgledati.

Ovonedeljne vesti iz te rubrike govore o prelasku Zorane Milanović, bivše članice G17 plus i bivše savetnice za energetiku Miroljuba Labusa, u vreme kad je bio premijer, u tabor Tomislava Nikolića. Istovremeno, njeni nekadašnji partijski saborci – G17 plus, u Vojvodini učvršćuju saradnju sa bivšom radikalkom Majom Gojković – nakon što su uspostavili odlične odnose sa Draganom Markovićem Palmom, nekadašnjim saborcem Željka Ražnatovića Arkana, danas uglednim i važnim članom proevropske vladajuće koalicije…