DOS će tvrditi da je isterao svoje, DSS da je konačno donet zakon za koji se zalagao, a SNP da je ostao principijelan i dosledan. Izručenja po zakonu oko 20. aprila
Hašim Tači i Ramuš Haradinaj, istaknuti društveno-politički radnici s Kosova, za većinu albanskog stanovništva nacionalni heroji, za većinu srpskog stanovništva osvedočeni ratni zločinci i po mišljenju (dela) ovdašnje vlasti sasvim sigurni putnici za Hag najzad mogu da odahnu i uživaju u tekovinama svoje borbe. Zakon o saradnji s Haškim tribunalom koji bi do pojavljivanja ovog broja „Vremena“ na kioscima (četvrtak izjutra) trebalo da najzad bude usvojen u Saveznom parlamentu ne dozvoljava da u Hag ubuduće putuju oni građani SRJ protiv kojih do sada nije podignuta optužnica. Po Rezoluciji 1244, Tači i Haradinaj su teoretski još građani SRJ i ukoliko glavna haška tužiteljica Karla del Ponte odluči da kojim slučajem jednoga dana protiv njih podigne optužnicu za zlodela počinjena nad kosovskim Srbima, obojici bi se, po upravo predloženom haškom zakonu, sudilo u zemlji. U njihovom slučaju, to najverovatnije znači – nigde.
Ovaj „Tači nedostatak“ na jedvite jade usaglašenog zakonskog rešenja zbog koga se čitava država tresla već dvaput i prošle goodine pala jedna savezna vlada spada, ipak, u gotovo „nevažan“ detalj koji neće previše pomutiti osećanje sveopšteg zadovoljstva zbog postignutog političkog kompromisa o budućoj saradnji s Hagom i institucionalne stabilnosti koja bi ubuduće trebalo da važi u ovoj oblasti. Jer, iskreno rečeno, niti su Tači i Haradinaj i dosad nešto strepeli od zatvora u Ševeningenu u kome borave osumnjičeni za ratne zločine, niti je gospođa Del Ponte dosad previše (bar ne javno) brinula zbog prigovora o selektivnosti haške pravde i ozbiljno nameravala da i s te, albanske strane, zagazi u tragičnu kosovsku priču.
DELOVANJE FLOTE: Vest da su se u Beogradu DOS, DSS i SNP najzad dogovorili oko zakonskog rešenja o saradnji s Haškim tribunalom brzo je izgleda stigla tamo gde treba. Ispostavilo se, međutim, da američki kongresmeni koji su se upravo vratili s uskršnjih praznika mogu da čekaju bar još dve nedelje pre nego što odluče hoće li „sertifikovati“ odluku o nastavku finansijske pomoći SRJ, da Miroljuba Labusa (koji je i sam forsirao priču o babarogi novih sankcija) u sedištu EU u Briselu niko nije čak ni mrko pogledao (naprotiv), da je guverner Narodne banke Mlađan Dinkić u Vašingtonu od Svetske banke dobio kredit za 15.000.000 dolara veći nego što je to bilo očekivano, i da je, sve u svemu, na ovdašnjoj političkoj sceni proteklih dana bilo više panike nego što je to bilo neophodno.
U svemu tome bilo je ponešto iskrenog straha da nam opet ne nametnu neku vrstu sankcija (iako na Zapadu zaista niko nije pominjao ovu reč), bilo je i svesnog zamućivanja vode kako bi stvari izgledale dublje i opasnije nego što jesu, ali i očiglednih efekata politike uslovljavanja kojoj će ova zemlja još dugo biti izložena. Slično onoj engleskoj izreci iz imperijalnih vremena da flota deluje i kada ne puca, delovala je izgleda i najava da ćemo na neodređeno vreme ostati bez najavljene finansijske pomoći. Na kraju, najvažnije je da se, što zbog mućenja vode, što zbog novčane flote, a što zbog onog starog miloševićevskog manira da se najefikasnije radi onda kada više nema drugog izbora, nekako stiglo do haškog zakona koji je imao sve šanse da „kao prioritet“ uđe u petogodišnji plan nove vlasti.
Sam zakon (čiji svi detalji u trenutku pisanja ovog teksta još nisu poznati) rezultat je kompromisa koalicionih partnera na saveznom nivou. SNP je prihvatio da se usvoji jedan zakon na saveznom nivou koji podrazumeva i izručenje naših državljana Hagu, dok je DOS (sa DSS-om) pristao na zahtev SNP-a da svima kojih se haško tužilaštvo seti naknadno, posle usvajanja zakona, bude suđeno isključivo u zemlji. Oni koji su već na listi optuženih ne mogu se pozivati na imunitet koji im donose funkcije ili poslanički mandati, što znači da teoretski i predsednik Srbije Milan Milutinović, uprkos funkciji koju obavlja, može odmah u Hag. Zakon predviđa i tzv. Čovićev amandman, odnosno, osnivanje nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom koji će imati zadatak da se bavi pristupom arhivama, ali tako da haškim istražiteljima ne bude baš sve dato „na izvol’te“, već tako što bi se vodilo računa „o nacionalnim i državnim interesima“. Koliko je ovo važna oblast, videlo se i iz dosadašnjeg suđenja Slobodanu Miloševiću. Sudnicom defiluju mnogi svedoci do kojih je tužilaštvo na terenu očito došlo uz preporuke i asistenciju raznih nevladinih organizacija, očigledno previše naslonjenih na savete, selekciju i argumentaciju UČK-u. Njima i njihovoj argumentaciji Milošević se suprotstavlja onim što je privatno skupio s raznih strana i iz raznih arhiva, što, naravno, ne isključuje mogućnost takođe selektivne upotrebe podataka.
Ako u saveznom parlamentu sve bude išlo po planu, do prvih izručenja doći će neposredno posle 20. aprila. Od svih potencijalnih putnika za Hag dosad najveću pokornost prema sudbini pokazuje general Dragoljub Ojdanić koji je preko posrednika poručio da će dobrovoljno otići samo ukoliko u parlamentu bude usvojen zakon o uslovima putovanja u Ševeningen. Ostali zasad ćute ili poručuju da se neće predati ni sa zakonom ni bez njega, što neće bitno izmeniti njihovu sudbinu.
HAŠKI LAVIRINT: Uz primetan uzdah olakšanja, većina onih koji su proteklih dana uglačavali haški zakon priznaje da se preko političkog kompromisa došlo do ne baš sasvim idealnog pravnog rešenja. Poluzvanično iz Haga su već najavili da ih ne zanima zakon, već samo konkretna saradnja. Haški statut inače predviđa da se od nacionalnih pravosuđa može zahtevati preuzimanje bilo kojeg sudskog procesa ratnim zločincima ukoliko se proceni da je to neophodno, a tako nešto tek sročeni zakon jednostavno ne uzima u obzir. Njegovi sastavljači očigledno nisu mogli da vode računa baš o svakom detalju. Pošli su pre svega od toga da je važno najzad stvoriti atmosferu u kojoj se temelji državi više neće tresti na svaki pomen Haga i izručenja optuženih; da je stav američke administracije da se u Ševeningen pošalje još samo nekoliko značajnijih imena sa haške liste i da se zatim pređe na sudske procese pred nacionalnim sudovima; da Karla del Ponte u započetom „procesu stoleća“ zasad ne deluje previše impresivno i da dobro zna da polako mora zatvoriti radnju; da haški procesi zbog posledica koje mogu imati nisu baš sasvim privatna stvar onih koji se tamo nalaze, ma šta ko o njima mislio; da sve sporne situacije koje mogu da iskrsnu oko saradnje s Hagom mogu biti rešene do kraja godine do kada je ionako neophodno završiti rekonstrukciju postojeće države i napraviti novi ustavni okvir.
Izlaz iz haškog lavirinta (tako je glasio i naslov prošlonedeljnog „Pres kluba“ u Medija centru u Beogradu) dakle, nekako se nazire iako je u jednom trenutku izgledalo da je problem nerešiv jer je bio postavljan u pogrešnim terminima (čak je i srpski ministar pravde u jednom trenutku tvrdio da „zakon nije Sveto pismo“). Što se Crne Gore tiče, DPS je već zaključio da je SNP konačno pristao na zakon o Hagu, navodno ucenjen da bi se u Beogradu moglo progovoriti o raznim mutnim poslovima koji nemaju previše veze s patriotizmom pojedinih članova ove stranke. (Interesantno je da su istog dana tamošnji liberali zaključili kako su Đukanović i Vujanović odustali od referenduma u Crnoj Gori takođe pod ucenama razne vrste). U nekim analizama pominje se i činjenica da je ucena SNP-u došla i od Narodne stranke, koja je zapretila da će bez pristajanja na zakon o Hagu raskinuti koalicionu saradnju, i to u trenutku kada se vanredni izbori u Crnoj Gori prilično brzo približavaju. Uslov SNP-a da se svim novooptuženima sudi isključivo u zemlji neki tumače i kao elegantan izlaz iz dosadašnje nesavitljive i prilično tvrdoglave pozicije ove stranke – tražiš nešto za šta znaš da se najverovatnije neće dogoditi (nove optužnice), a to onda liči na principijelnu poziciju čak i po cenu onog detalja s Tačijem.
Beogradske analize naravno, tek predstoje. One će svakako pokazati da je u ovoj prilično dramatičnoj haškoj priči koja je prethodila donošenju zakona bilo previše pokušaja da se skupe jeftini politički poeni, a premalo dobre volje da se problem u startu reši. Haško suđenje Slobodanu Miloševiću i zbunjujući nastup tužilaštva prilično su povećali odijum u javnosti prema Tribunalu čak i kada je trebalo isporučiti političare o kojima malo ko u Srbiji ima visoko mišljenje. Zato su i u Vladi Srbije, koja je u prvi mah rešila da radi po sopstvenoj uredbi, za trenutak zastali i procenili rizike takve odluke, a zatim pokušali da preko radikalizacije ovog pitanja bar delimično zatrpaju kratere nastale aferom Perišić.
Politički analitičar Đorđe Vukadinović primetio je prošle nedelje na tribini u „Pres klubu“ da je zakon o Hagu, posle mnogo buke, besa, medijske prašine i međusobnog saplitanja, došao kao spas i častan izlaz za obe strane u sporu. Ostatak DOS-a moći će da kaže da je izgurao ono glavno na čemu je insistirao – saradnju s Hagom koja podrazumeva izručenje optuženih. DSS će tvrditi da je trijumfovala njegova koncepcija, a to je donošenje zakona kojom se reguliše ova izuzetno osetljiva oblast. Istraživanja javnog mjnenja pokazala su da ovaj politički „uspeh obeju strana“ ima i svoje naličje – broj onih koji se polako hlade od „novih“ vlasti polako ali sigurno raste i prelazi u kategoriju izbornih apstinenata. Vukadinoviću pripada i ocena da se iz haškog lavirinta nekako izašlo, ali da po svemu sudeći ne sledi automatski i konsolidovanje političkih prilika jer izlazak iz dosovskog lavirinta više nije moguć bez novih izbora.
S ovakvom ocenom ne moraju odmah svi da se slože. Neuporedivo lakše je složiti se, naravno, s činjenicom da će i dogodine biti 31. marta i novih uslovljavanja koja poneko doživljava i kao ultimatume. Možda dogodine u isto vreme, ili čak ranije, neko, na primer, proceni da sudski procesi ovde ne idu kako treba i kako je obećano.U našem slučaju ona flota ostaće još dugo usidrena u nekoj luci iz koje će moći da deluje i bez pucanja.
Prema haškom zakonu (po mnogim tumačenjima nekoj vrsti lex specialisa), proceduru za izručenje pokreće savezni ministar pravde koji se obraća istražnom sudiji Okružnog suda u Beogradu sa zahtevom da otpočne postupak. Ministar istovremeno predaje sudiji optužnicu, sudija izdaje MUP-u nalog za privođenje i najverovatnije određuje pritvor za potencijalnog haškog putnika. Istražni sudija zatim saslušava optuženog, zapravo, utvrđuje njegov identitet ne izvodeći nikakve dokaze. Optuženi ima pravo da se žali sudskom veću Okružnog suda. Kad drugostepeno veće ovog suda potvrdi rešenje istražnog sudije, predmet se vraća saveznom ministru pravde koji potpisuje konačno rešenje o predaji optuženog Haškom tribunalu. Čitava procedura, s rokovima žalbe i vremenom predviđenim za dostavu i prijem pošte, može da potraje najviše desetak dana. Zakon se odnosi i na strane državljane koji se nalaze na haškim optužnicima, ali i na teritoriji SRJ, ali u trenutku donošenja zakona niko nije umeo precizno da objasni koliko veliki broj ljudi može doći pod udar haškog zakona.
Svi mediji javili su ovih dana da je Okružno javno tužilaštvo u Prokuplju podiglo optužnice protiv Saše Cvjetana i Dejana Demirovića (obojica nastanjeni u Novom Sadu) zbog ratnog zločina nad civilnim stanovništvom. Oni su za vreme rata na Kosovu 28. marta 1999. godine u Podujevu ubili 19 albanskih civila pucajući na njih iz automatskog oružja. Većina medija propratila je ovu vest uz (pogrešnu) napomenu da je reč o prvom suđenju za ratni zločin u SRJ. Prvo suđenje takve vrste održano je, međutim, u Šapcu gde je u julu 1998. godine izrečena presuda Dušku Vukoviću iz Umke za ratni zločin počinjen tokom rata u BiH.
Haška pravila ne predviđaju, izgleda, isplaćivanje nadoknade (čak ni izvinjenje) onima koji su greškom uhapšeni ili su u tamošnjem zatvoru odležali izvesno vreme, a zatim se zbog nedostatka valjanih dokaza vratili kući. Naknada za pretrpljeni duševni, nekada i fizički bol, u Hagu je dosad bila nepoznata kategorija. Prošle jeseni na pijaci u Obrenovcu uhapšena su braća blizanci Nenad i Predrag Banović, optužena za razna zlodela tokom rata u BiH. Nekoliko meseci kasnije ispostavilo se da bi optužnica protiv Nenada mogla biti povučena zbog nedostatka dokaza. Osnivač Haškog suda Ujedinjene nacije unapred su stavile na znanje da neće snositi troškove za ovakve i slične greške. Braća Banović izručena su Hagu na osnovu vladine uredbe i na osnovu pozivanja na Statut Haškog tribunala pa bi Nenad (koji inače nije državljanin Srbije) po dolasku kući teško mogao da nadoknadu troškova potraži na nekoj domaćoj adresi.
Sada već sasvim izvesna izručenja optuženih koja slede posle 20. aprila otvaraju dilemu kako će ubuduće teći sudski proces protiv bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Uoči početka ovog suđenja često se isticao stav da bi dolazak u Hag nekoga s Miloševićeve liste (Šainović, Milutinović, Stojiljković, Ojdanić) automatski značio odlaganje ovog procesa. Jedan od prijatelja suda beogradski advokat Branislav Tapušković izneo je ovih dana stav da je proces Miloševiću već prilično poodmakao i da je prekid suđenja zbog eventualnog dolaska u Hag nekoga s Miloševićeve liste optuženih malo verovatan. Uključivanjem nekoga od njih u ovo suđenje moglo bi da donese i jednogodišnji prekid u „procesu stoleća“.
Jedan od pravnih zastupnika Slobodana Miloševića advokat Zdenko Tomanović ne isključuje, međutim, i poduži prekid u ovom sudskom procesu. Tomanović upozorava da svedoci na ovom suđenju „važe“ za svu petoricu optuženih i da je teško očekivati da se kasnije isti svedoci ponovo pojavljuju u Hagu.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
