Na desetu godišnjicu smrti Zorana Đinđića 12. marta nije se dogodilo ništa posebno skandalozno, ništa posebno strašno i ništa posebno veličanstveno. Naprotiv. Sve je bilo apsolutno predvidivo – tužno, na trenutke patetično, uz minimalnu (takođe očekivanu) dozu bizarnosti. Iako se danima predviđalo moguće ponašanje različitih političkih faktora, iznenađenja nije bilo ni na tom planu: svi učesnici ceremonijala pokazali su gde su i zašto su baš tu gde su.
ČUDO NEVIĐENO: U danima koji su prethodili godišnjici, najviše se diskutovalo o mogućnosti da prvi put od ubistva premijera Đinđića venac u dvorištu Vlade Srbije ne položi aktuelni premijer. Tu dužnost Vojislav Koštunica obavio je čak pet puta: počevši od 2004. – kada je to učinio sa svojim prethodnikom Zoranom Živkovićem, zaključno sa 2008. Premijer Mirko Cvetković predvodio je delegaciju ministara od 2009. do prošle godine. Ove godine, međutim, najpre je bilo reči o tome da Ivica Dačić jednostavno neće želeti da položi venac, a zatim i da mu se u tom smislu izuzetno zgodno „namestilo“ putovanje u Brisel prethodnog dana. Što se tiče Aleksandra Vučića, skoro da nije ni bilo sumnje da će on izbeći ceremoniju u Nemanjinoj ulici – osim Brisela, naruku mu je išla i činjenica da obavlja trideset državnih poslova istovremeno. Ukratko, imali su mnogo validnih opravdanja. Da se 12. marta nisu pojavili na mestu na kojem je ubijen Zoran Đinđić, teško da bi im zamerili čak i oni koji o njima misle sve najgore. No, i jedan i drugi „održali su čas“ kako onima koji se politikom bave tako i onima koji o njoj raspravljaju. Uprkos pregovorima u Briselu i višegodišnjem otvorenom neprijateljstvu prema Zoranu Đinđiću (i živom i pokojnom), položili su venac bez preterane buke i pompe.
S druge strane, koliko god bio dostojanstven i vredan poštovanja, Dačićev i Vučićev čin neminovno je izazvao loš osećaj u stomaku kod svih koji nisu zaboravili famozne devedesete. Nekom ko je zaspao 12. marta 2003. i probudio se deset godina kasnije, čitava ta stvar delovala bi kao nastavak čudnih snova i nešto što zahteva ozbiljnu terapiju. Da ikako može da nas vidi, ni sam pokojnik verovatno ne bi poverovao da mu počast odaju bivši Miloševićev portparol i bivši Šešeljev saradnik.
ZAJEDNO: Pomalo nestvarna scena koja se odigrala u dvorištu Vlade i te kako ima veze s akterima najvažnije manifestacije tog dana. Prvi put otkako se organizuje „Šetnja za Zorana“, to je bila zajednička šetnja LDP-a i DS-a. Sve do ove godine, podeljeni u dve kolone, LDP-ovci su šetali za Zorana, dok su DS-ovci odlazili na groblje i polagali venac na spomen-ploču u Nemanjinoj. U šetnji je ovaj put učestvovalo desetak hiljada građana, a opšti utisak nije uspela da pokvari čak ni činjenica da se jedan deo šetača okupio ispred sedišta LDP-a (nekadašnjeg sedišta Demokratske opozicije Srbije), dok je drugi čekao na Terazijama. Sve je, dakle, bilo dostojanstveno i u skladu sa idejom svih onih stotina šetnji koje je svojevremeno predvodio Zoran Đinđić.
Nažalost, ni ovaj segment obeležavanja godišnjice nije bio lišen ironije. Iako su LDP-ovci i DS-ovci konačno nastupili jedinstveno, iako je Boris Tadić izljubio Čedomira Jovanovića, a Jovanović se sit ispozdravljao sa Draganom Đilasom, nekadašnji „Đinđićev tabor“ zapravo nikada nije bio manje jedinstven. S jedne strane, od kada je osnovao stranku, Čeda je ostao bez mnogo važnih saboraca koji su je s njim i formirali, ali i bez mnogo „običnih smrtnika“ koji su se nekada kleli u njega. Taj deo „tabora“ danas nastupa u bezbroj kolonica koje skoro ni o čemu suštinski važnom nemaju jedinstven stav. Što se tiče DS-a, situacija je na ivici beznadežnog, o čemu je na ovim stranicama bilo već mnogo reči. U tom smislu, vrlo je ilustrativno i vrlo tužno to što u „Šetnji za Zorana“ nije bio Zoran Živković, koji je 2003. preuzeo upravljanje državom. Nije važno da li je odbio poziv ili ga niko nije ni pozvao. Važno je da ga nije bilo, baš kao što nije bilo ni svih onih kojima se situacija u DS-u toliko ogadila da čak ni ovom prilikom nisu želeli da glume slogu.
NI NALIK: Pošto su Dačić i Vučić odigrali jedan od svojih pametnih političkih poteza, a šetnja sama po sebi nije bila ništa neočekivano, jedino iznenađenje tog dana stiglo je s potpuno neočekivanog mesta. Na naslovnoj strani „Kurira“ objavljena je rečenica „Vučić je isti kao moj Zoran!“, koju je navodno izgovorila Ružica Đinđić. To je zapravo trebalo da bude „veliko finale“ dvomesečnih komparacija Vučića sa Đinđićem, koje je započela Vesna Pešić, a koje su se nastavile u vidu raznoraznih anketa, pa čak i jednog istraživanja javnog mnjenja (gde se trećina ispitanika složila da je Vučić najsličniji Đinđiću).
Bilo bi u najmanju ruku neukusno da baš ovim povodom nabrajamo sve one silne razloge zbog kojih Aleksandar Vučić – da se hiljadu puta iznova rodi, da bude hiljadu puta bolji, vredniji, pametniji i sposobniji nego što jeste – nikada, i zaista nikada, neće moći da se poredi sa Zoranom Đinđićem. To ovaj put nije tema. Važno je ipak reći da Ružica Đinđić u intervjuu za „Kurir“ nije izgovorila rečenicu koja se navodi u naslovu, ništa ni nalik tom pokliču koji je osvanuo na kioscima na dan desete godišnjice ubistva premijera Đinđića.
Uz neizbežne falsifikate neizbežnog „Kurira“, i sve ostalo što se dogodilo tog dana prihvaćeno je nekako mirno i, reklo bi se, fatalistički. Reformisani socijalisti i uljuđeni radikali bili su dostojanstveni u dvorištu Vlade. Razjedinjene demokrate bile su delimično ujedinjene u šetnji. Obični smrtnici bili su na istom mestu gde su se zatekli i deset godina ranije – samo mnogo umorniji i mnogo stariji nego nekad.
Utisak je da su se 12. marta 2013. svi našli baš tamo gde su zaslužili. Svi, osim onoga koji zauvek leži u hladovini Novog groblja. On je zaslužio nešto sasvim drugo.
