Šest rundi boksovanja

Raspad državne zajednice bacio je krajem maja u drugi plan jedan drugi nimalo veseo događaj: na polovini roka predviđenog za dogovaranje Beograda i Prištine o budućem statusu Kosova i Metohije odigrana je šesta, ponovo neuspešna runda pregovora. Kao i u prethodnim slučajevima, različite strane su različito tumačile ko je odgovoran za loš rezultat bečkih razgovora, čime su samo dodatno osnažene ionako već ozbiljno preteće prognoze da nikakav dogovor neće biti postignut i da će konačno rešenje međunarodna zajednica krajem godine – nametnuti.

Poslednji debakl izazvala je rasprava o ekonomskim pitanjima, poput imovine, procesa privatizacije i regulisanja spoljnog duga Kosova. Ocenjena kao najteža do sada, šesta runda pregovora, prema rečima člana srpskog pregovaračkog tima Leona Kojena, zbog potpuno različitih stavova, ostavila je malo mesta za dogovor. Postignut je, doduše, načelan dogovor o raspodeli duga Kosova prema međunarodnim finansijskim organizacijama, ali se dve delegacije nisu složile po pitanjima raspodele državne i privatne imovine. Beograd je tražio moratorijum na privatizaciju, a Priština je to odbila ističući da želi da završi privatizaciju do kraja ove godine. Izaslanik EU-a za pregovore Štefan Lene izjavio je da zahtev Beograda za zaustavljanje privatizacije nije prihvaćen jer Kancelarija UN-a za pregovore nema mandat da raspravlja o pitanjima privatizacije.

Nova runda nije zakazana, a prema rečima zamenika izaslanika UN-a za pregovore o Kosovu Albera Roana, u toku je uspostavljanje radne grupe koja bi se bavila razradom jedine do sada uspešne runde pregovora – zaštitom verskog i kulturnog nasleđa, u koju bi bili uključeni Savet Evrope i UNESCO. Prema planu koji predviđa završetak pregovora u novembru, sada je vreme za različite konsultacije nakon kojih bi dosadašnji razgovori o sistemu lokalne uprave, statusu crkava i manastira SPC-a i spomenika kulture, zaštiti Srba i ostalog nealbanskog stanovništva i ekonomskim pitanjima trebalo da prerastu u razgovore o statusu Kosova. Pre početka te faze, koja bi trebalo da počne u julu, specijalni izaslanik UN-a za pregovore o Kosovu Marti Athtisari najavio je da će obaviti konsultacije „sa svima, uključujući generalnog sekretara UN-a“ Kofija Anana. Šef UNMIK-a Seren Jesen Petersen trebalo bi da na sednici Saveta bezbednosti 20. juna podnese izveštaj o stanju na Kosovu, radu tamošnje Misije UN-a i stepenu ispunjenosti standarda demokratskog društva koje je definisao UN. Ahtisari bi nakon toga trebalo da se konsultuje i sa predstavnicima Kontakt grupe, najverovatnije u Moskvi, tokom sastanka uoči samita G-8 u Sankt Peterburgu polovinom jula.

BEZ POTPISA: U međuvremenu, cinično nastrojeni međunarodni izaslanici, u neformalnim razgovorima, tvrde da nikakvi naročiti rezultati pregovora nisu ni očekivani, i da će Kosovo dobiti nezavisan status koji je nemali broj zapadnih zvaničnika već najavio. Prema tim teorijama, cela priča zamišljena je tako da se izbegne direktan susret na vrhu odmah na početku procesa, koji bi, zbog potpuno suprotstavljenih stavova, „propao za dva sata“. Nekoliko meseci dug proces, prema toj verziji, trebalo bi da stvori privid stvarnog pokušaja dolaženja do kompromisa, nakon čega bi međunarodna zajednica sama predložila novu rezoluciju Saveta bezbednosti. Tim dokumentom bi praktično van snage bila stavljena Rezolucija 1244, koja govori o Kosovu kao delu teritorije zajednice Srbije i Crne Gore, a nakon poslednjeg razvoda, prema Ustavnoj povelji, teritoriji Srbije. Problem sa nemogućnošću srpske vlasti – bez obzira na njen personalni sastav – da ponese teret potpisivanja dokumenta kojim se Kosovu daje neka vrsta nezavisnog statusa bio bi izbegnut time što nikakvo potpisivanje ne bi ni bilo predviđeno, jer ne bi bilo nikakvog „ugovora“, već bi sve bilo rešeno rezolucijom UN-a. „Svako na kraju umire sam“, glasi jedan diplomatski odgovor na pitanje da li bi se mogao očekivati ruski veto na rezoluciju SB-a koja ne bi bila po volji srpskoj strani.

Ima, međutim, i onih koji misle da tolikom pesimizmu nema mesta, i da će međunarodna zajednica, svesna svih opasnosti koje bi dugoročno moglo doneti nametanje rešenja, iz sve snage pokušavati da politikom štapa i šargarepe privoli suprotstavljene strane da pristanu na kompromis. Valjda je u tu svrhu trebalo da posluži uvođenje termina „ograničena nezavisnost“, koji su srpski pregovarači ocenili kao neprihvatljiv. A termin se u konkretnom slučaju odnosi na pravo Kosova da uđe u međunarodne institucije, ali bez stolice u UN-u i bez članstva u NATO-u. Ipak, paralelnim kolosekom, Kosovo bi moglo da pristupa EU-u, a ceo aranžman bio bi oročen na tri ili pet godina.

PLATFORMA: Možda neko veruje i da bi najnovija Platforma srpskog pregovaračkog tima, predstavljena baš uoči poslednje (neuspešne) runde pregovora, mogla imati domet i van srpskog biračkog tela (kome je, prema nekim kritičarima, zapravo namenjena). Predlog, naime, predviđa da Kosovo bude sastavni deo Srbije sa visokom autonomijom, pri čemu bi Beograd i Priština zaključili međunarodni sporazum u trajanju od 20 godina, a UN bi zadržao vojno i delimično policijsko prisustvo u pokrajini. Takva operacionalna definicija prošle godine promovisanog cilja „više od autonomije, manje od nezavisnosti“, koja predviđa veće ingerencije Beograda nego što ih danas ima, još nije dobila zvaničan međunarodni odgovor – ako se ne računa tvrdnja Serena Jesena Petersena da UNMIK planira povlačenje sa Kosova po utvrđivanju statusa. Sasvim očekivano, nova srpska Platforma koja isključuje mogućnost nezavisnosti Kosova u Prištini je odbačena kao neprihvatljiva – kosovski vicepremijer Ljufti Haziri rekao je kosovskim medijima da je „nezavisnost poslednji kompromis (?!) koji kosovska strana nudi“. Prema nekim tumačenjima, iznošenjem tvrdog stava, zvanični Beograd primenio je isti metod kao i zvanična Priština, prebacujući tako odgovornost donošenja rešenja bez sporazuma na međunarodnu zajednicu. Srpski pregovarački tim istovremeno je pojačao nekoliko dana ranije obelodanjenu inicijativu predsednika i premijera Srbije Borisa Tadića i Vojislava Koštunice da se odmah započnu razgovori o budućem statusu, umesto očigledno neuspešnog pregovaranja o decentralizaciji.

A da je mala šansa da se predstavnici Beograda i Prištine o nečem dogovore, videlo se u većini od ukupno šest do sada održanih pregovaračkih rundi, na kojima se tražio recept za decentralizaciju, zaštitu verske i kulturne baštine i ključna ekonomska pitanja. Na prvom sastanku, 21. februara, razmatrani su osnovni principi prenošenja nadležnosti na opštine u oblasti zdravstva, obrazovanja, kulture, socijalnog osiguranja, policije i sudstva. Dve strane načelno su se saglasile u vezi sa oblastima koje bi trebalo da budu uređene na lokalnom nivou, ali su ostale nesaglasne o stepenu autonomije opština u pogledu nadležnosti. Kako su, međutim, rasli broj tema i osetljivost razmatranih problema, udaljenost stavova Beograda i Prištine postajala je sve očiglednija i veća.

Tačno na godišnjicu najvećeg talasa nasilja prema kosovskim Srbima, 17. marta, na drugoj rundi pregovora u Beču se razgovaralo o finansiranju na lokalnom nivou, međuopštinskoj i saradnji opština sa srpskom većinom sa Beogradom. Dve strane postigle su, prema izjavama učesnika, načelnu saglasnost da je finansiranje od strane Beograda prihvatljivo uz uslov da se obavlja na transparentan način i da je ograničeno na oblasti u nadležnosti opština, kao i da srpske opštine mogu da se međusobno povezuju, odnosno da održavaju saradnju sa Beogradom. Ipak, nije postignut formalan dogovor ni po jednom od razmatranih pitanja. Albanska strana se, kako je preneto, protivila direktnim vezama Beograda i srpskih opština, i zahtevala da finansiranje i druga pomoć idu preko prištinskih ministarstava. Prema objašnjenju koje je tada dao Kojen, srpski tim zahtevao je da Beograd opštinama na Kosovu direktno šalje novčanu i tehničku pomoć, kadrove, profesore fakulteta, i sve drugo što im je potrebno, i to za šest oblasti: obrazovanje, kulturu, zdravstvo, socijalnu politiku, zaštitu kulturnih spomenika, crkvu i verska pitanja.

Treća runda je 3. aprila, tokom rasprave o principima decentralizacije, nadležnosti opština, finansiranju, međuopštinskoj i saradnji srpskih opština i zajednice srpskih opština sa Beogradom, dovela do još većeg razmimoilaženja dve strane, naročito po pitanju nadležnosti opština. Tako se, na primer, kao problem pojavilo i to ko će i kako birati šefa policije, sudije i tužioce opštinskih sudova u opštinama gde Srbi čine većinu. Da od pregovora nema neke naročite vajde potvrdio je predsedavajući sastanka Alber Roan, koji je rekao da su razlike zabrinjavajuće i kao primer naveo da je koncept Prištine decentralizacija svih opština, ali da etnički princip pri tom bude neutralan, dok Srbi traže da taj princip bude poštovan u opštinama gde Srbi imaju većinu. „Koncept srpske strane oslanja se na široku autonomiju za srpske opštine, sa ograničenom ulogom centralnih vlasti, dok je Kosovska delegacija stavila akcenat na snažnu ulogu centralne vlasti“, rekao je on.

OPŠTINE: Početkom maja na dnevni red je došlo pitanje stvaranja novih opština, odnosno korigovanje granica postojećih opština sa srpskom većinom. Kompromisa nije bilo: albanska strana predložila je osnivanje tri nove opštine (Gračanica, Ranilug i Severna Mitrovica) i proširenje jedne postojeće opštine (Novo Brdo). Srpska strana predložila je stvaranje 14 novih opština sa srpskom većinom, uz dve opštine sa goranskom (opština Gora) i romskom populacijom (opština Rasadnik, na teritoriji južne Mitrovice), odnosno izmenu granica pet postojećih srpskih opština. Roan je saopštio da su, ipak, usaglašeni kriterijumi za formiranje opština, koji, između ostalog, podrazumevaju minimalan broj stanovnika (5000) i minimalan procenat srpskog stanovništva da bi se moglo govoriti o većinskoj opštini (70 odsto). Zbog činjenice da neki od srpskih predloga predviđaju opštine sa znatno manje od 5000 stanovnika, albanska strana govorila je o „fantomskim opštinama“ i zainteresovanosti Srbije za teritorije a ne za građane. Srpska strane je to demantovala, ističući da je reč o mestima na kojima se nalaze vredni srpski kulturno-istorijski spomenici, ili o mestima na kojima se očekuje značajan povratak srpskog stanovništva.

Pre nego što je, poslednjeg dana maja, održana neuspešna rasprava o ekonomskim temama, 23. maja, na petoj rundi pregovora, zabeležen je jedini ozbiljan pozitivan ishod putovanja u Beč. Pregovarački tim Prištine pokazao je spremnost da prizna kanonsku i vlasničku nadležnost Srpske pravoslavne crkve, čime se praktično odrekao namere i prethodnih pokušaja da se srpska baština preimenuje u kosovsku. Dogovoreno je i da Ministarstvo vera Srbije i Zavod za zaštitu kulturnih spomenika imaju nadležnost nad kulturnim i verskim objektima (održavanje i obnova). Postignuta je i saglasnost da se oko određenih istorijski i umetnički važnih objekata stvore dve zaštitne zone, sa dve vrste zaštite – fizičkom, koja bi se odnosila na manastirske zajednice, i institucionalnom, koja bi podrazumevala mehanizme za uređenje funkcionisanja zaštićenih zona na dugoročnoj osnovi. Delegacije Beograda i Prištine pride su tokom pete runde usaglasile detalje protokola o povratku raseljenih osoba na Kosovo. Usaglašeni dokument nije još ni potpisan, a beogradska „Politika“ objavila je tvrdnju o postojanju internog plana UN-a o postupanju u slučaju da se pregovori o Kosovu okončaju proglašenjem nezavisnosti, koji predviđa i mogućnost nasilja nad Srbima i oko 70.000 novih izbeglica koje bi spas potražile u Srbiji.