Šah ima viševekovnu tradiciju, a procena je da ga trenutno takmičarski, ili iz zabave, igra oko 600 miliona ljudi. Brojne ličnosti, klubovi, događaji, vrhunski rezultatski dometi, časopisi i edicije doprineli su tome da drevna igra u protekla dva veka i u našoj zemlji stekne veliku popularnost i uvažavanje. Razvoj šaha u našoj zemlji zato je tema serijala “Kraljevska igra” autora Dušana Mirkovića
Vuk Stefanović Karadžić je u svojim delima naveo niz podataka o šahu u našim krajevima. U knjizi Građa za srpsku istoriju našega vremena (Budim, 1828), pišući o sposobnostima Alekse Popovskog, sekretara kneza Miloša Obrenovića, navodi da je znao da igra šah.
U širenju šahovske kulture krajem XIX veka naročito se isticao dr Josif Noa. Osim osnivanja klubova u više vojvođanskih mesta, učestvovao je na brojnim turnirima u inostranstvu: u Londonu 1883, Hamburgu 1885, Frankfurtu 1887, Drezdenu 1892, Budimpešti 1896… Bio je preteča Vrščanina Borislava Bore Kostića, koji je u prvoj polovini XX veka igrajući ne samo na najznačajnijim turnirima tog doba već i na najneobičnijim mestima (na polutaru, u afričkim plemenima, na ratnim brodovima) postao najznačajniji propagator ove igre u njenoj istoriji. Uz Boru Kostića, našeg prvog velemajstora, veliki uticaj na razvoj i popularnost šaha u našoj zemlji između dva svetska rata imao je i velemajstor dr Petar Trifunović.
Prve godine posle Drugog svetskog rata bile su godine uspona, a period od 1950. do 1980. zlatno doba jugoslovenskog šaha. Najveći doprinos dali su naši šahisti, ugalvnom iz “Partizana” i “Crvene zvezde”. Uz već iskusnog Petra Trifunovića, Svetozar Gligorić, Aleksandar Matanović, Borislav Ivkov, Milan Matulović, Borislav Milić, Andrija Fuderer, Božidar Đurašević, Nikola Karaklajić, Milan Vukčević, Dragoljub Minić, Dragoljub Ćirić, Dragoljub Velimirović, Ljubomir Ljubojević i Slavoljub Marjanović osvojili su 13 olimpijskih medalja: zlatnu i po šest srebrnih i bronzanih. Na Evropskim ekipnim prvenstvima šest puta su bili vicešampioni iza neprikosnovenog Sovjetskog Saveza, a u Moskvi 1977. osvojili su bronzanu medalju. Na Svetskom ekipnom šampionatu u Lucernu 1989. osvajanju srebrne medalje selekcije Jugoslavije znatno su doprineli i naši velemajstori Ljubojević, Velimirović, Petar Popović i Branko Damljanović.
Šahistkinje Jugoslavije su osvojile dve olimpijske medalje. U Splitu 1963, ekipa koja je osvojila srebrnu medalju bila je iz beogradskih klubova: Milunka Lazarević, Vera Nedeljković i Katarina Jovanović-Blagojević. U Solunu 1988. Jugoslavija je bila treća, a u timu naše Alisa Marić, Gordana Marković i Suzana Maksimović. Poslednji veliki uspeh našeg šaha ostvarile su Alisa Marić, Nataša Bojković i selektor Borislav Ivkov, i to osvajanjem srebrne medalje na Evropskom ekipnom prvenstvu u Batumiju 1999.
Naši šahisti su ostvarili niz odličnih rezultata u pojedinačnoj konkurenciji. Pobedili su na nekoliko stotina vrhunskih međunarodnih turnira. Svetozar Gligorić krajem pedesetih, a Ljubomir Ljubojević 1983, bili su najbolji šahisti sveta izvan Sovjetskog Saveza. Alisa Marić je početkom 1991. poražena u finalnom meču izazivačica za svetsku šampionku od kasnije prvakinje Ksi Jun iz Kine. Omladinski prvaci sveta su bili: Borislav Ivkov (Birmingem, 1951), Nataša Bojković (Mamaja, 1991) i Igor Miladinović (Kalikut, 1993).
I naši ženski klubovi imali su zapažene rezultate na međunarodnoj sceni, trijumfujući pet puta u Kupu evropskih šampiona: Agrouniverzal (1996, 2000, 2001), GOŠA (1997) i BAS (2002).
UZ SSSR, naša zemlja je po interesovanju gledalaca i njihovom poznavanju šaha važila za najšahovskiju zemlju sveta. Srbija je bila organizator i domaćin više izuzetnih šahovskih događaja i turnira: radio-meč Jugoslavija–SAD 1950, Turnir kandidata 1959, Meč stoleća (SSSR–Ostatak sveta) 1970, finalni meč kandidata za svetskog prvaka Korčnoj–Spaski 1978, GMA–JAT 1988. Open na kom je prvi put u svetu učestvovalo 100 velemajstora, Olimpijada u Novom Sadu 1990, Revanš meč stoleća Fišer-Spaski 1992, superturniri “Investbanke” 1987–1997, Osmomartovski turnir, koji uz turnir u Hestingsu ima najdužu traciju u svetu…
Nekoliko naših šahovskih radnika bilo je na pozicijama funkcionera FIDA i ECU, i znatno je uticalo na njihov rad. Na najistaknutijoj funkciji – zamenik predsednika FIDA – Aleksandar Matanović je bio od 1990. do 1994, a pored njega istaknute funkcije obavljali su Milunka Lazarević, Alisa Marić, Slobodanka Milivojević, Božidar Kažić, Jovan Petronić, Sava Stoisavljević, Nebojša Baralić i drugi.
ŠTA SMO RADILI
Šah ima viševekovnu tradiciju, a procena je da ga trenutno takmičarski, ili iz zabave, igra oko 600 miliona ljudi. Brojne ličnosti, klubovi, događaji, vrhunski rezultatski dometi, časopisi i edicije doprineli su da drevna igra u protekla dva veka i u našoj zemlji stekne veliku popularnost i uvažavanje. Zato smo u nameri da prikažemo razvoj šaha u našoj zemlji pažljivo vodili računa o odabiru tema.
Prva epizoda nosi ime “Prvi potez”. Njen sadžaj čini nastanak šaha, odakle je krenuo i kako je stigao u Srbiju. Tu su zatim šah u Jugoslaviji i u Srbiji tokom zajedničke istorije, turniri i šampioni koji su obeležili ovaj period. Prelazimo potom po bogatoj istoriji šaha u Srbiji – prvi koraci, prvi klub, prvo takmičenje, prvi šahisti, uspesi i šahisti koji su ostavili trag u srpskom šahu. Intervjui s legendama i istoričarima.
Druga epizoda se zove “Ko je kralj u šahu”. Sadrži intervjue sa šahovskim velemajstorima o njihovim karijerama, uspesima, padovima, ljubavi prema šahu. Tu govore o svojim najboljim partijama i onima koje je su im ostale urezane u pamćenje, o strategiji, planovima, anegdotama iz sveta šaha…
Treće epizoda nosi naziv “U školi”, i kroz razgovore sa nastavnicima i učenicima bavi se raznim temama: da li je i koliko šah zastupljen u učionicama, te kako utiče na razvoj dece i mladih. Sledeća epizoda “Takmičenje” sadrži intervjue sa organizatorima turnira, takmičarima i ljubiteljima šaha i odgovara na pitanja o značaju i uticaju turnira, ali i o neophodnim koracima do vrhunskog rezultata. Peta epizoda je “Digitalizacija”, i odnosi se na to koliko je informatička revolucija uticala na razvijanje i popularnost šaha u svetu i Srbiji. Dakle, reč je o online turnirima, radionicama, edukativnim aplikacijama, popularnosti šaha u online formatu u Srbiji.
Konačno, šesta epizoda se zove “Nije sve tako Crno ili Belo”. Tu se govori o perspektivama šaha u Srbiji, aktuelnom stanju, gde smo na svetskoj šahovskoj mapi, razgovara se sa našim najperspektivnijim šahistima, govori o uspesima mladih talenata i naporima Šahovskog saveza Srbije.
SVI NAŠI SAGOVORNICI
Da bi gledaoci dobili informacije za ovako bogat i raznovrstan izbor tema bilo je potrebno obezbediti i odgovarajuće sagovornike za svaku od njih: od poznavalaca šahovske istorije, vrhunskih šahista, ali i dece početnika, trenera, organizatora turnira, poznatih ličnosti iz drugih oblasti života – šahovskih privrženika… Tako smo u Beogradu, Pančevu, Vršcu, Novom Sadu i Nišu snimili 43 sagovornika i više od 20 sati materijala.
Između ostalih, u serijalu su govorili aktuelni ili nekadašnji reprezentativci: Adela Velikić, Marina Gajčin, Aleksandar Inđić, Velimir Ivić, Aleksandar Pretke, Aleksej Sarana, Suzana Maksimović, Gordana Marković i Branko Damljanović, selektori Alisa Marić i Miodrag Perunović, šahovski treneri Ivan Marković, Jovan Todorović, Milorad Kapelan i Goran Biočanin. Tu su i tvorac “Achila” – jednog od najboljih šahovskih kompjuterskih programa na svetu – prof. dr Vladan Vučković, te predsednik i generalni sekretar ŠS Srbije Dragan Lazić i Nebojša Baralić, šahovski radnici i organizatori Milan Aca Milićević, Borivoje Žarić, Krasoje Notaroš i Kosta Orlov, novinar “Politike” Marjan Kovačević, poznavaoci šahovske istorije Slavko Stanojević i Predrag Čičovački.
Osim dece, šahovskih početnika, posebnu notu serijalu dale su poznate ličnosti, šahovski zaljubljenici: univerzitetski profesori dr Vladimir Koprivica, dr Dragoslav Đukanović i dr Miloš Nedeljković, karijerne diplomate Vladislav Jovanović i Zoran Bingulac, košarkaški trener Vlade Đurović, muzičar Aleksandar Petrović – Aca Seltik. Ovim smo pokazali da je šah privukao pažnju i interesovanje ljudi iz najrazličitijih oblasti rada.
U prilog svemu ovome evo i poruka posle završenog posla:
Miroslav Nešić (novinar, saradnik na scenariju): “Drago mi je i ponosan sam što sam učestvovao u ovom projektu. Mislim da smo dobro uradili ogroman i značajan posao u sjajnoj atmosferi, bez i najmanje povišenog tona ili tenzije.”
Marko Maksimović (novinar, saradnik na scenariju): “Ljudi, iskreno mislim da smo uradili sjajan posao, ogromnu stvar za šahovsku zajednicu i jedan vrlo izazovan TV poduhvat sa velikim brojem sagovornika koji najčešće nisu naviknuti na ono sto mi radimo. Pokrili smo praktično svaki kutak šaha, siguran sam da ništa slično ne postoji o toj igri… Da smo imali mogućnost za još malo kadrova ili fotki da pokrijemo, bilo bi ‘Holivud’, ovako je odlično! Posebno mi se sviđaju potpisi sa damom i kraljem koji se odmotavaju. Bravo! Znam da ljudi koji nisu iz ovog posla neće videti naš trud, ali ga to ne umanjuje, naprotiv. Kako vreme bude prolazilo, biće sve lepša i draža uspomena ova ‘Kraljevska igra’. Živeli!”
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
