Šah ima viševekovnu tradiciju, a procena je da ga trenutno takmičarski, ili iz zabave, igra oko 600 miliona ljudi. Brojne ličnosti, klubovi, događaji, vrhunski rezultatski dometi, časopisi i edicije doprineli su tome da drevna igra u protekla dva veka i u našoj zemlji stekne veliku popularnost i uvažavanje. Razvoj šaha u našoj zemlji zato je tema serijala “Kraljevska igra” autora Dušana Mirkovića
Vuk Stefanović Karadžić je u svojim delima naveo niz podataka o šahu u našim krajevima. U knjizi Građa za srpsku istoriju našega vremena (Budim, 1828), pišući o sposobnostima Alekse Popovskog, sekretara kneza Miloša Obrenovića, navodi da je znao da igra šah.
U širenju šahovske kulture krajem XIX veka naročito se isticao dr Josif Noa. Osim osnivanja klubova u više vojvođanskih mesta, učestvovao je na brojnim turnirima u inostranstvu: u Londonu 1883, Hamburgu 1885, Frankfurtu 1887, Drezdenu 1892, Budimpešti 1896… Bio je preteča Vrščanina Borislava Bore Kostića, koji je u prvoj polovini XX veka igrajući ne samo na najznačajnijim turnirima tog doba već i na najneobičnijim mestima (na polutaru, u afričkim plemenima, na ratnim brodovima) postao najznačajniji propagator ove igre u njenoj istoriji. Uz Boru Kostića, našeg prvog velemajstora, veliki uticaj na razvoj i popularnost šaha u našoj zemlji između dva svetska rata imao je i velemajstor dr Petar Trifunović.
Prve godine posle Drugog svetskog rata bile su godine uspona, a period od 1950. do 1980. zlatno doba jugoslovenskog šaha. Najveći doprinos dali su naši šahisti, ugalvnom iz “Partizana” i “Crvene zvezde”. Uz već iskusnog Petra Trifunovića, Svetozar Gligorić, Aleksandar Matanović, Borislav Ivkov, Milan Matulović, Borislav Milić, Andrija Fuderer, Božidar Đurašević, Nikola Karaklajić, Milan Vukčević, Dragoljub Minić, Dragoljub Ćirić, Dragoljub Velimirović, Ljubomir Ljubojević i Slavoljub Marjanović osvojili su 13 olimpijskih medalja: zlatnu i po šest srebrnih i bronzanih. Na Evropskim ekipnim prvenstvima šest puta su bili vicešampioni iza neprikosnovenog Sovjetskog Saveza, a u Moskvi 1977. osvojili su bronzanu medalju. Na Svetskom ekipnom šampionatu u Lucernu 1989. osvajanju srebrne medalje selekcije Jugoslavije znatno su doprineli i naši velemajstori Ljubojević, Velimirović, Petar Popović i Branko Damljanović.
Šahistkinje Jugoslavije su osvojile dve olimpijske medalje. U Splitu 1963, ekipa koja je osvojila srebrnu medalju bila je iz beogradskih klubova: Milunka Lazarević, Vera Nedeljković i Katarina Jovanović-Blagojević. U Solunu 1988. Jugoslavija je bila treća, a u timu naše Alisa Marić, Gordana Marković i Suzana Maksimović. Poslednji veliki uspeh našeg šaha ostvarile su Alisa Marić, Nataša Bojković i selektor Borislav Ivkov, i to osvajanjem srebrne medalje na Evropskom ekipnom prvenstvu u Batumiju 1999.
Naši šahisti su ostvarili niz odličnih rezultata u pojedinačnoj konkurenciji. Pobedili su na nekoliko stotina vrhunskih međunarodnih turnira. Svetozar Gligorić krajem pedesetih, a Ljubomir Ljubojević 1983, bili su najbolji šahisti sveta izvan Sovjetskog Saveza. Alisa Marić je početkom 1991. poražena u finalnom meču izazivačica za svetsku šampionku od kasnije prvakinje Ksi Jun iz Kine. Omladinski prvaci sveta su bili: Borislav Ivkov (Birmingem, 1951), Nataša Bojković (Mamaja, 1991) i Igor Miladinović (Kalikut, 1993).
I naši ženski klubovi imali su zapažene rezultate na međunarodnoj sceni, trijumfujući pet puta u Kupu evropskih šampiona: Agrouniverzal (1996, 2000, 2001), GOŠA (1997) i BAS (2002).
UZ SSSR, naša zemlja je po interesovanju gledalaca i njihovom poznavanju šaha važila za najšahovskiju zemlju sveta. Srbija je bila organizator i domaćin više izuzetnih šahovskih događaja i turnira: radio-meč Jugoslavija–SAD 1950, Turnir kandidata 1959, Meč stoleća (SSSR–Ostatak sveta) 1970, finalni meč kandidata za svetskog prvaka Korčnoj–Spaski 1978, GMA–JAT 1988. Open na kom je prvi put u svetu učestvovalo 100 velemajstora, Olimpijada u Novom Sadu 1990, Revanš meč stoleća Fišer-Spaski 1992, superturniri “Investbanke” 1987–1997, Osmomartovski turnir, koji uz turnir u Hestingsu ima najdužu traciju u svetu…
Nekoliko naših šahovskih radnika bilo je na pozicijama funkcionera FIDA i ECU, i znatno je uticalo na njihov rad. Na najistaknutijoj funkciji – zamenik predsednika FIDA – Aleksandar Matanović je bio od 1990. do 1994, a pored njega istaknute funkcije obavljali su Milunka Lazarević, Alisa Marić, Slobodanka Milivojević, Božidar Kažić, Jovan Petronić, Sava Stoisavljević, Nebojša Baralić i drugi.
ŠTA SMO RADILI
Šah ima viševekovnu tradiciju, a procena je da ga trenutno takmičarski, ili iz zabave, igra oko 600 miliona ljudi. Brojne ličnosti, klubovi, događaji, vrhunski rezultatski dometi, časopisi i edicije doprineli su da drevna igra u protekla dva veka i u našoj zemlji stekne veliku popularnost i uvažavanje. Zato smo u nameri da prikažemo razvoj šaha u našoj zemlji pažljivo vodili računa o odabiru tema.
Prva epizoda nosi ime “Prvi potez”. Njen sadžaj čini nastanak šaha, odakle je krenuo i kako je stigao u Srbiju. Tu su zatim šah u Jugoslaviji i u Srbiji tokom zajedničke istorije, turniri i šampioni koji su obeležili ovaj period. Prelazimo potom po bogatoj istoriji šaha u Srbiji – prvi koraci, prvi klub, prvo takmičenje, prvi šahisti, uspesi i šahisti koji su ostavili trag u srpskom šahu. Intervjui s legendama i istoričarima.
Druga epizoda se zove “Ko je kralj u šahu”. Sadrži intervjue sa šahovskim velemajstorima o njihovim karijerama, uspesima, padovima, ljubavi prema šahu. Tu govore o svojim najboljim partijama i onima koje je su im ostale urezane u pamćenje, o strategiji, planovima, anegdotama iz sveta šaha…
Treće epizoda nosi naziv “U školi”, i kroz razgovore sa nastavnicima i učenicima bavi se raznim temama: da li je i koliko šah zastupljen u učionicama, te kako utiče na razvoj dece i mladih. Sledeća epizoda “Takmičenje” sadrži intervjue sa organizatorima turnira, takmičarima i ljubiteljima šaha i odgovara na pitanja o značaju i uticaju turnira, ali i o neophodnim koracima do vrhunskog rezultata. Peta epizoda je “Digitalizacija”, i odnosi se na to koliko je informatička revolucija uticala na razvijanje i popularnost šaha u svetu i Srbiji. Dakle, reč je o online turnirima, radionicama, edukativnim aplikacijama, popularnosti šaha u online formatu u Srbiji.
Konačno, šesta epizoda se zove “Nije sve tako Crno ili Belo”. Tu se govori o perspektivama šaha u Srbiji, aktuelnom stanju, gde smo na svetskoj šahovskoj mapi, razgovara se sa našim najperspektivnijim šahistima, govori o uspesima mladih talenata i naporima Šahovskog saveza Srbije.
SVI NAŠI SAGOVORNICI
Da bi gledaoci dobili informacije za ovako bogat i raznovrstan izbor tema bilo je potrebno obezbediti i odgovarajuće sagovornike za svaku od njih: od poznavalaca šahovske istorije, vrhunskih šahista, ali i dece početnika, trenera, organizatora turnira, poznatih ličnosti iz drugih oblasti života – šahovskih privrženika… Tako smo u Beogradu, Pančevu, Vršcu, Novom Sadu i Nišu snimili 43 sagovornika i više od 20 sati materijala.
Između ostalih, u serijalu su govorili aktuelni ili nekadašnji reprezentativci: Adela Velikić, Marina Gajčin, Aleksandar Inđić, Velimir Ivić, Aleksandar Pretke, Aleksej Sarana, Suzana Maksimović, Gordana Marković i Branko Damljanović, selektori Alisa Marić i Miodrag Perunović, šahovski treneri Ivan Marković, Jovan Todorović, Milorad Kapelan i Goran Biočanin. Tu su i tvorac “Achila” – jednog od najboljih šahovskih kompjuterskih programa na svetu – prof. dr Vladan Vučković, te predsednik i generalni sekretar ŠS Srbije Dragan Lazić i Nebojša Baralić, šahovski radnici i organizatori Milan Aca Milićević, Borivoje Žarić, Krasoje Notaroš i Kosta Orlov, novinar “Politike” Marjan Kovačević, poznavaoci šahovske istorije Slavko Stanojević i Predrag Čičovački.
Osim dece, šahovskih početnika, posebnu notu serijalu dale su poznate ličnosti, šahovski zaljubljenici: univerzitetski profesori dr Vladimir Koprivica, dr Dragoslav Đukanović i dr Miloš Nedeljković, karijerne diplomate Vladislav Jovanović i Zoran Bingulac, košarkaški trener Vlade Đurović, muzičar Aleksandar Petrović – Aca Seltik. Ovim smo pokazali da je šah privukao pažnju i interesovanje ljudi iz najrazličitijih oblasti rada.
U prilog svemu ovome evo i poruka posle završenog posla:
Miroslav Nešić (novinar, saradnik na scenariju): “Drago mi je i ponosan sam što sam učestvovao u ovom projektu. Mislim da smo dobro uradili ogroman i značajan posao u sjajnoj atmosferi, bez i najmanje povišenog tona ili tenzije.”
Marko Maksimović (novinar, saradnik na scenariju): “Ljudi, iskreno mislim da smo uradili sjajan posao, ogromnu stvar za šahovsku zajednicu i jedan vrlo izazovan TV poduhvat sa velikim brojem sagovornika koji najčešće nisu naviknuti na ono sto mi radimo. Pokrili smo praktično svaki kutak šaha, siguran sam da ništa slično ne postoji o toj igri… Da smo imali mogućnost za još malo kadrova ili fotki da pokrijemo, bilo bi ‘Holivud’, ovako je odlično! Posebno mi se sviđaju potpisi sa damom i kraljem koji se odmotavaju. Bravo! Znam da ljudi koji nisu iz ovog posla neće videti naš trud, ali ga to ne umanjuje, naprotiv. Kako vreme bude prolazilo, biće sve lepša i draža uspomena ova ‘Kraljevska igra’. Živeli!”
Oni nas ubijaju i dok ubijaju, deru se kako njih neko hoće da ubije. A zapravo, za sve navedeno oni su počinioci, nalogodavci, saučesnici i pomagači. I to je jasnije sve većem broju ljudi. Propagandni balon u koji su zatvorili ljude preko svojih ogavnih kvazi-medija lagano puca. I iz njega izviruje samo onaj srednji prst, krvavi srednji prst kojim će sami sebi isterati oči
U suženom i opustošenom političkom polju, opozicione partije još uvek ne uspevaju da istupe. Zato je sastanak predstavnika svih opozicionih lista najmanje što mogu da urade. Tu su partije koje imaju poslanike u Narodnoj skupštini plus Proglas plus Kreni-promeni. Svi oni bi trebalo da se nađu na istom mestu i probaju da se dogovore šta im je činiti. Da li neko ne voli Đilasa, Sava ili Radomira – nikoga u Srbiji ne zanima
Pobuna mladih ljudi, studenata, ali i srednjoškolaca, unela je čitav niz novih elemenata u društveni i politički život. Na prvom mestu, pobuna studenata obnovila je nadu u Srbiji. Studenti su upalili svetlo i to se svetlo više ne može ugasiti. Ta vedrina, ta živost, taj trijumf života i novih ideja, ta oslobođenost od starih formi, starog i prevaziđenog mišljenja, starih strahova i maligne propagande – to je dah slobode koji je zemlja dugo priželjkivala, ali nije imala ni sreće ni snage da ga se domogne
Gotovo niko ne može da popiše koliko prosvetnih kolektiva po Srbiji kraj januara dočekuje u štrajku.Iako su se iz vlasti na početku protesta hvalili kako čak 80 odsto od 1700 škola u Srbiji radi potpuno a 11 odsto delimično – podaci sa terena govore drugačije
“Nije jednostavno kada ministarka prosvete i premijer prete inspekcijom, ali do sada se svaki put ispostavilo da su pretnje stvarale suprotan efekat i proizvodile još veći bunt” kaže za “Vreme” Aleksandar Markov, bivši predsednik Foruma beogradskih gimnazija
Generalni štrajk u petak ne odgovara pravom značenju ovog pojma. To je isključivo još jedan, novi oblik iskazivanja nezadovoljstva građana i način za širenje protesta. Posle njega, slediće drugi
Suočene sa nekim vidom generalnog štrajka, vlasti beže u prastaru foru – kontramiting. Ali, i taj krčag ide na vodu dok se ne razbije
Tema broja: Srbija pred generalnim štrajkom
Pokušaj ubistva u produženom trajanju Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
