Senatori, konzuli, advokati

U ponedeljak 7. jula porodica Miladina Kovačevića, optuženog u SAD zbog učestvovanja u tuči u jednoj diskoteci, održala je konferenciju za novinare u Tanjugovom pres centru. Konferenciju su održali Miladinov otac Petar, majka Branka i njegov pravni zastupnik u Srbiji, beogradski advokat Veselin Cerović. Međutim, nije prošlo ni 24 sata, a usledio je odgovor iz SAD. Priča o jednoj kafanskoj tuči – koja je nepromišljenim uplitanjem vicekonzula Srbije u Njujorku Igora Miloševića i „protivzakonitim“ izdavanjem privremene putne isprave, na osnovu koje se Miladin Kovačević, redovnim letom iz Njuarka za Frankfurt, a zatim odatle za Beograd, vratio u Srbiju – polako je izrasla u medijsko, diplomatsko i političko natezanje sa mnogo aktera.

UČESNICI I POSMATRAČI: U srcu oluje našli su se Miladin Kovačević i njegova porodica, koji su, kako su rekli na konferenciji za novinare, „samo želeli da se vrate u Srbiju i tako zaštite Miladinov fizički i psihički integritet od neprestanih pretnji kojima je bio izložen, kako u istražnom zatvoru tako i nakon puštanja da se brani sa slobode“. Miladinova majka je istakla da oni „nisu pobegli iz SAD, već su učinili jedino što im je još preostalo, pošto su izgubili veru u američki pravni sistem i svaku nadu da će Miladin imati fer i pravedno suđenje – vratili su se kući, jer jedino još imaju veru u naše pravosuđe“.

Miladinov advokat Veselin Cerović rekao je da se „Miladin ne krije, da se nalazi u svom mestu boravka (dakle, u Kuli) i da je spreman da razgovara i sarađuje sa našim organima kada god to od njega bude traženo“. Zahteve američkih pravosudnih organa, političara i diplomata, da se „Miladin pred američkim organima suoči sa optužbama“, lobiranje i pritiske troje uglednih članova američkog Kongresa, senatora iz demokratskog tabora Čarlsa Šumera i Hilari Klinton i predstavnika Morisa Hinčija, kao i pisanje nekih američkih listova, Cerović je okarakterisao kao „napad na pravni suverenitet Srbije“ i dodao „da je naše pravo jasno i da izručenja naših državljana drugim zemljama ne može biti“.

Gotovo uglas iz Američke ambasade u Beogradu, Kongresa i Senata SAD, kao i iz Stejt departmenta, prošle i ove nedelje ponavljali su da je „jedini izlaz iz nastale situacije taj da se Miladin Kovačević vrati u Ameriku i tamo se od optužbi protiv njega brani pred nadležnim sudom“. Čini se da su se obe strane ušančile i svoje stavove zastupaju i brane bez i trunke sumnje u njihovu ispravnost. U jednoj od svojih izjava, senator Šumer izrazio je čak i sumnju u to da je vicekonzul Milošević „na svoju ruku izdao spornu putnu ispravu“ i dodao da je „možda sve naređeno sa višeg mesta“, te da „će biti ozbiljnih posledica ako Srbija bude krila tog momka i ne bude ga izručila“, i da „Srbija mora biti navedena da to shvati“.

Ataše za štampu američke ambasade u Beogradu Rajan Heris kaže za „Vreme“ da je „gospodinu Kovačeviću bolje da se dobrovoljno vrati u SAD nego da ostane begunac od pravde celog života, što bi bila velika nesreća za tako mladog čoveka, pred kojim je ceo život“. U oštrom kontrastu stoji mišljenje porodice, koje bi se moglo sumirati rečenicom da „se Miladin ni po koju cenu neće vraćati u Ameriku, jer tamo pravde za njega nema“.

Neki američki mediji, poput „Njujork posta“, pomno prate događanja u Srbiji, uvereni da će doći do nekakvog pomaka u pat poziciji i da će se rat živaca između američkih vlasti i porodice Kovačević „nekako razrešiti“. Interesovanje javnosti u SAD, van dela savezne države Njujork u kome se incident desio, teško je odrediti, ali se može pretpostaviti da će, ukoliko se uskoro ne dogodi neki dramatičan preokret u bilo kom pravcu, i oni vrlo zainteresovani brzo izgubiti volju da prate ovu sagu bez kraja. Možda se stepen očaja nekih američkih tabloidnih blogova dâ ilustrovati činjenicom da je, krajnje zlonamerno i potpuno amaterski, pokušano da se Miladin posredno dovede u vezu sa fašističkom organizacijom Nacionalni stroj.

PREPUCAVANJA: Kako god da se gleda na nastali problem, Miladin je ovde, optužnica i sud u Americi, a političari i diplomate se natežu bez izgleda da neko popusti, predomisli se ili predloži neko konstruktivno rešenje. Ako se pažljivo pročitaju izjave uglednih američkih političara i ambasadora u Beogradu Kamerona Mantera, može se steći utisak da zvanični Vašington više boli to što je Kovačević imao „nedozvoljenu pomoć“ našeg diplomate nego to što se Miladin „vratio u Srbiju“.

Ni kada je reč o pravnim pitanjima nema izgleda da dve strane dođu do nečega što bi se moglo nazvati najmanjim zajedničkim imeniteljem. U Ministarstvu pravde rečeno nam je da „do danas nisu dobili niti jedan zvaničan dokument iz SAD koji se tiče optužbi protiv Miladina Kovačevića“. Ako se u obzir uzme stav Ambasade SAD u Beogradu da ovaj slučaj „predstavlja jedan od najviših prioriteta Ambasade u Srbiji, pošto su optužbe protiv gospodina Kovačevića veoma ozbiljne, ali i zato što je on pobegao nakon što je položena kaucija za njegovo puštanje iz pritvora, a u svemu tome su saučestvovali predstavnici Srbije, to jest zvaničnici Konzulata Srbije u Njujorku“. Ako je sve navedeno toliko važno, zašto nema niti jednog papira iz Vašingtona u poštanskim sandučićima naših ministarstava spoljnih poslova i pravde?

Možda je još zanimljivije ponovo pogledati izmene u optužbama protiv Kovačevića, Softića i Džubura. Počelo se 4. maja sa „napadom iz nehata“, da bi do 21. maja optužbe prerasle u „napad sa namerom da se nanesu teške telesne povrede“; a kad je sinoć televizija B92 objavila da je raspisano Interpolovo „crveno obaveštenje“ svim zemljama članicama ove organizacije, da ako na svojoj teritoriji pronađu traženu osobu, odmah je uhapse i pokrenu postupak njenog izručenja zemlji koja lice traži, otkriveno je i to da očigledno postoje nova dela za koja se tereti Kovačević. „Napad sa namerom da se nanesu teške povrede“ pretvorio se u „krivična dela protiv života i zdravlja“, veoma neobičan i nejasan opis krivičnih dela. Ovome treba dodati da se „napad“ (dakle, jednina) pretvorio u „zločini“ (množina). Činjenica da bi tužilac u SAD mogao da odluči da Kovačevića optuži za bekstvo iz Amerike, što se u tamošnjem pravosuđu naziva „nezakonito bekstvo radi izbegavanja krivičnog gonjenja“, jeste ozbiljno delo u SAD, ali ono ne može spadati u „dela protiv života i zdravlja“, jer je to delo protiv pravnog poretka. Jasno je i to da je Kovačević jedan, a i žrtva je samo jedna, tako da se množina može objasniti samo na dva načina: ili se radi o štamparskoj grešci (što je malo verovatno), ili je možda reč o tome da su tužioci odlučili da Kovačevića, Softića i Džubura optuže za zaveru da počine „napad“, i to sa „namerom da se nanesu teške povrede“, što ceo slučaj podiže na sledeći nivo ozbiljnosti i podiže uloge za sve učesnike. Do zaključenja ovog broja (utorak veče) nismo uspeli da razjasnimo prirodu ove „gramatičke sitnice“, koja bi mogla da znači još veću potencijalnu zaprećenu kaznu i dodatno zakomplikuje ionako veoma zamršenu pravnu i političku situaciju.

ZAKONI I ARŠINI: Pravni zastupnik porodice Kovačević kaže za „Vreme“ da „naše pravosuđe, pred kojim je, u ovoj situaciji, jedino moguće potražiti razrešenje nastale situacije, ne priznaje izveštaj policije kao dokument koji ima snagu dokaza“ i dodaje „da to jasno stavlja do znanja svima da ovaj dokument ne može biti nešto što bi bilo koji sud u Srbiji razmatrao u eventualnom postupku protiv Miladina Kovačevića“. „Iskazi svedoka“, kaže Cerović dalje, „moraju biti uzeti na sudu u Americi i tek su onda validni u očima našeg prava, a svedoci nemilog događaja mogli bi da dođu u Srbiju ili da svedoče putem video-linka. Bitno je jedino to da se Kovačeviću može suditi samo pred našim sudovima, jer tako nalažu zakoni ove zemlje, i to svi znaju, čak i američki političari, koji u marketinške svrhe daju bombastične izjave.“

Glavni pravac u kome idu te „bombastične izjave američkih političara“ ipak je taj da se izvrši najveći mogući diplomatski pritisak kako se ne bi eventualno ponovio incident sa neovlašćenim izdavanjem privremene putne isprave. Osećajući pravce vetrova koji nemilosrdno duvaju hodnicima moći, kako u Njujorku i Vašingtonu tako i u Beogradu, bivši generalni konzul Srbije u Njujorku Slobodan Nenadović odlučio je da dâ izjavu agenciji Beta, a koju je prenela i „Politika“. Nenadović tvrdi da je on „kolateralna šteta“ nastalog skandala, da je u trenutku izdavanja spornog dokumenta bio „na lekarskom pregledu“, ali i optužuje svog kolegu Igora Miloševića da „mu ovo nije prvi slučaj nezakonitog postupanja“ i dodaje da je to ustanovio „pregledom dokumentacije“ nakon izbijanja afere, te da je Milošević „za godinu dana unapređen za dva stepena, što je nezabeleženo u dosadašnjoj diplomatskoj praksi“.

Nažalost, ni ovo nije kraj epa o nezakonitoj privremenoj putnoj ispravi. U transkriptu ročišta o određivanju uslova puštanja uz kauciju Miladina Kovačevića, koje je 6. juna održano u Sudu okruga Brum, a u koji je „Vreme“ imalo uvid, osim uobičajenih formalnosti, nalazi se i jedan detalj koji bi mogao biti veoma zanimljiv i možda baciti novo svetlo na ono što bi se našim medijskim žargonom moglo nazvati „afera pasoš“. Naime, Miladin je na sudu potvrdio da je svoj pasoš predao svom prvom braniocu, izvesnom Fauciju, a ne sudu kako su svi mediji do sada izveštavali, a ovaj je trebalo pasoš da preda sudu. Da li je to zaista i učinio, za sada nije bilo moguće utvrditi. Možda je baš pogrešna interpretacija ove pojedinosti dovela do širenja dezinformacija o tome kako je Miladin SAD napustio „sa hrvatskim pasošem“, a tvrdnje advokata Cerovića da je „Miladin SAD napustio legalno“ samo su pomogle stvaranju iluzije mističnosti jednog avionskog leta za Evropu. Takvi detalji samo pokazuju koliko još bitnih, a nerazjašnjenih sitnica krije ovaj slučaj. Biće potrebno još mnogo istražiteljskog i novinarskog rada da se dođe do jasnije slike događaja vezanih za ovu seriju incidenata, pa nam ostaje da se naoružamo strpljenjem.