Šegrti za novi rijaliti

Iako bi tako moglo da izgleda, nije predsednik Srbije Aleksandar Vučić sam vodio državu kroz krizu oko virusa korona. Kao da se rukovodio onim starim rijalitijem „Šegrt“, u kome Donald Tramp, tada američki preduzetnik, na televiziji bira svoje potencijalne saradnike, Vučić je delegirao poseban tim ljudi koji su ovih 45 dana upravljali epidemijom u Srbiji.

Za ovu borbu predsednik je izabrao kombinovani sastav: pola njegovi partijski pajtaši, pola lekari, i taj tim je za sada veoma uigran i na istom je koloseku. Mesec dana nakon uvođenja vanrednog stanja, po čemu je Srbija specifična u Evropi, i mesec dana nakon svakodnevnih konferencija za novinare, iskristalisala su se neka pravila koja mogu da govore o tome i kako je tim pravljen i šta se sa njim namerava ubuduće.

Vučić je bio veoma pažljiv i kada je birao ove iz partije/vlade i kada je birao lekare. Vodio je računa o tome da u partiji zadrži apsolutni autoritet, a da u delu „struke“ nađe neka nova lica koja bi mogla dobro da posluže u budućim političkim borbama. S druge strane, skoro svi koje je odabrao da budu lice ove „borbe protiv pandemije“ svesrdno su njega lično podržali i podržavaju ga, i nisu propustili nijednu priliku da se njemu lično zahvale za velike rezultate koji su postignuti na ovom „bojnom polju“, kao da je rat odavno završen i da je vreme da se svode računi.

A opet, i sami nam govore o još dve, pa još dve nedelje koje su uvek ključne, nazire se da smo sada tek na pola puta i da se ipak do kraja ne zna kakav bi ishod mogao da bude. Ono što sigurno svi žele, nevezano od poruka koju im šalju Vučić i njegovi šegrti, jeste da žrtava bude što manje i da se što pre život vrati u neku normalu, ako normale uopšte bude.

VUHAN, KOMARAC, MILANO

Sve je delovalo banalno kada je Vučić u januaru 2020. pričao kako je razgovarao sa ministrom spoljnih poslova NR Kine, i kako mu je drug ministar rekao da Kina posebno voli Srbiju jer je Srbija zemlja nezavisna i sa karakterom; smešno je bilo kada je Vučić rekao da je poručio predsedniku Kine Si Đipingu da će, ako treba, „sa Anom da dođe u Vuhan“ da bi pokazao solidarnost sa kineskom braćom.

O kako je to tada izgledalo naivno, svet je gledao na epidemiju u Kini kao jednu od zaraza koja će ostati lokalnog karaktera, narod se divio sposobnosti kineskih inženjera da za šest dana izgrade bolnicu u Vuhanu, odakle su dolazile onespokojavajuće vesti. Slike iz bolnica su bile strašne, ali sve je bilo toliko daleko da nije bilo potrebe za brigom. Srbija je najavljivala rekordan rast privrede u 2020. godini; Vučić je zračio optimizmom, delovalo je, kao i uvek, da samo sa Kosovom zapinje a sve drugo ide nabolje.

Mesec dana kasnije, pred kraj februara, slika je bila drugačija. Vesti iz Italije bile su loše a kada je, oko 20. februara, u oblasti Lombardija uvedena vanredna situacija, bilo je jasno da je samo pitanje dana kada virus stiže u Srbiju. To kao da nije brinulo Vučića i njegove tabloide: tema im je bila standardna – udri po domaćim neprijateljima, a korona nije ništa strašno. Vučić izjavljuje na jednom od tipičnih događaja (otvaranju nekog pogona) da mu ne pada na pamet da se uzrujava oko virusa korona, da je to koješta i da više ljudi ubije ujed komarca nego taj virus.

Ipak, on u jednom trenutku okuplja sve „činioce u zdravstvu“, oni se sastaju u predsedništvu Srbije, i posle tog sastanka koji je trebalo da pokaže da je država svesna muka koje dolaze stižu dve poruke: jedna je Vučićeva, koji veli da se peru ruke i da se pije više rakije, a druga je doktora Branimira Nestorovića, koji na neprimeren i kvaziduhovit način savetuje građanima da se opuste, a ženama da idu u Milano za 8. mart jer su sada tamo popusti i sniženja, pošto su se svi kao uplašili ovog virusa.

Ta konferencija s kraja februara je ključna, jer će bojiti sve ono što će se narednih 45 dana dešavati u javnom životu Srbije. Javnost je pored „dežurnih krivaca“, Predraga Kona i Branislava Tiodorovića, upoznala i obešenjaka Nestorovića, koji se prethodnih godina već proslavio svojim nastupima na TV Hepi.

RASPISIVANJE IZBORA, VANREDNO STANJE, RESPIRATORI…

I nakon te vesele konferencije, posle koje se deo javnost s razlogom zgražavao, nije bilo previše uzbuđenja u javnosti mada je virus sasvim sigurno dolazio. Vučić je 4. marta raspisao izbore za 24. april, SNS je nabila sto hiljada ljudi u razne sobe i kancelarije da bi što pre sakupila potpise, što za sebe, što za neke druge liste. Izbori i razvoj privrede, izgradnja puteva – to je bila Vučićeva agenda, uz tradicionalno ruženje svih protivnika, bez obraćanja pažnje na nadolazeću katastrofu. I teško da mu se nešto može zameriti: ima dugih država u kojima je bilo i promena vlada usred epidemije, dakle ništa strašno, stvar redovna i uobičajena.

Međutim, Vučićeve veđe spustile su se 6. marta kada je izašao da nam lično saopšti da je korona stigla, da imamo prvog pacijenta, a u to vreme Italija je već bila „u plamenu“, a Španija skoro pa gorela. Države u regiji su takođe bile u pripravnosti, brzo se reagovalo svuda i donosile su se važne odluke oko toga šta je najbolje činiti. Do vikenda 14. i 15. marta u Srbiji je već bila histerija: iako se vlast trudila da preterano ne paniči, ljudi su sami razumeli šta se dešava i počeli su da pustoše prodavnice i apoteke. Prvo su nestale maske, alkohol i sredstva za dezinfekciju ruku jer su ljudi, nevezano od poruka Nestorovića o šopingu u Milanu i Vučića da se piju po dve rakije, predosetili šta se sprema i pokupovali sve što je postojalo na tržištu.

Dok se to događalo, svi iz vlasti su se pravili ludi, pričali ljudima da nije normalno da se toliko toga kupuje, ali i to govori o poverenju u ono što je dolazilo sa non-stop konferencija za medije. Na njima se u početku stalno pojavljivao ministar zdravlja Zlatibor Lončar, zajedno sa epidemiolozima i lekarima iz Instituta za javno zdravlje Srbije „Milan Jovanović Batut“. Ono što je krasilo te početne konferencije ostaće njihovo obeležje do danas: lekari su se trudili da budu ljubazni, smireni, Lončar je u tome prednjačio, ali na glavna pitanja javnost nije dobijala odgovore.

„Sa čim ćemo pred koronu?“, postalo je pitanje koje ne sme da se postavi i čak i danas, mesec i po dana kasnije, klima je ista, samo što su u međuvremenu sa konferencija za novinare izbačeni novinari i sve ide „preko mejla“. Nismo mogli da saznamo koliko imamo opreme, respiratora, laboratorija, koliko imamo lekara, epidemiologa… Sve ono što se docnije pokazalo kao ključno u borbi sa virusom skrivalo se uglađenom retorikom, iza koje nije bilo nikakvog značenja.

NOVE ZVEZDE U TIMU I STARI ASOVI

U ovom praznoslovlju posebno se iskazala dr Darja Kisić Tepavčević, zamenica VD direktorke „Batuta“, koja je zapravo najveće Vučićevo otkrovenje u ovoj sezoni i osoba za koju se veruje da će biti nova ministarka zdravlja ili nešto u tom rangu u budućnosti. Ona nije propustila dan da se ne pojavi pred kamerama i uglavnom nije rekla i odgovorila ništa, a njen administrativni jezik zahteva posebnu analizu. Na nekim konferencijama je izgledalo da je prisutna samo da bi poklopila dr Kona, koji se bar trudio da na neke stvari ukaže, debelo između redova, ili da za ono što ne zna kaže da ne zna.

Kisić Tepavčević je apsolvirala sposobnost da odgovori bukvalno na svako pitanje, a da ništa ne kaže. Ona je postala perjanica dela kriznog štaba koji se zove „struka“, pojma koji je toliko prostituisan u poslednjih mesec dana da sada ne znači ništa. To je bila jedna od taktika Vučića i njegovog PR tima: izvuci doktore i reci ljudima da oni o svemu odlučuju, da se oni za sve pitaju, a da si ti samo onaj ko će to u njihovo ime da sprovede.

Iza svih mera, iza svih odluka koje se tiču „disciplinovanja građana“ i na kraju medija, dakle iza svega što je nepopularno, krije se vlast, a isturena je struka. Vlast koja osam godina negira svaku struku i svakoga ko je iole pismen, nipodaštava sve ljude koji su godinama nešto radili i stvarali u Srbiji i za Srbiju, sada je povampirila „struku“ i stala iza nje. Razume se da je to providan PR potez: nepopularne mere idu od struke, a režim kupuje opremu, snabdeva građane i deli svima po sto evra pride.

Doktorka Kisić Tepavčević se u to svim srcem uključila, delimično i načelnik Infektivne klinike u Beogradu dr Goran Stevanović, čiji je profil ličnosti čini se odlično urađen i kome su se govorile stvari koje on kao doktor i čovek želi da čuje, a koje su od njega stvorile moćno medijsko oružje u rukama vlasti, ne struke.

S druge strane, Vučić se u političkom delu oslonio na Anu Brnabić i pokrajinskog sekretara za zdravstvo dr Zorana Gojkovića, koji je iznenađujući prvi izbor između starih poverenika SNS-a, novosadskog gradonačelnika Miloša Vučevića i pokrajinskog premijera Igora Mirovića. Meseci pred nama će još više pokazati koliki je stepen sukoba između dvojice najviđenijih naprednjaka u pokrajini, ali se čini da novi igrač Gojković ima velike šanse da prvi prođe kroz ciljnu liniju kada se sve okonča. On se pokazao kao sjajan izbor: uspeva da balansira između glumljene ozbiljnosti i zabrinutosti i nesebične privrženosti predsedniku, što su sjajne osobine za čoveka koji planira da pobedi u Vučićevom rijalitiju.

KO GUBI NEMA PRAVO DA SE LJUTI

Uočljiv je bio izostanak ministra zdravlja Zlatibora Lončara koji se, kako što je već rečeno, na početku krize od 20. marta, pa negde do 10. aprila, dakle skoro tri nedelje, tri ključne nedelje, odlično držao umirujući ljude staloženošću, bez izazivanja snažnih emocija u javnim nastupima. Lončara toliko nije bilo nigde da su se i njegovi protivnici maltene zabrinuli, učestale su šale na njegov račun i izgledalo je da mu je nekoliko pohvala na društvenim mrežama došlo glave. Čak se govorilo i za njega, kao i za ministra kulture Vladana Vukosavljevića, da su dobili virus, ali se to ispostavilo kao glasina.

Lončara nije bilo u javnosti od konferencije za novinare na kojoj je bio sa premijerkom Anom Brnabić, sa koje je ona demonstrativno otišla a Lončar ostao da hladnokrvno sedi. To je u delu javnosti ocenjeno kao njegov greh, ali biće da su se iza scene dešavale neke druge stvari i da se možda pokazalo da njegov rejting u narodu raste, što Vučiću svakako ne treba. Stavljen je na klupu za rezerve i vraćen posle tri nedelje, kao da se ništa nije dogodilo. Ima novu šansu da pokaže da li je šegrt ili je samostalac, koji bi da vodi neku „svoju politiku“ unutar ove velike Vučićeve igre.

Sada je tim u istom sastavu kao na početku: Kon, Kisić, Lončar, Gojković, Brnabić, Vulin, plus, za gostovanja na televizijama kada ovi ne stignu, Tiodorović, Vučićević (vlasnik tabloida „Informer“), te Nestorović. Ponekad budu uključeni ministar finansija Siniša Mali i, vrlo stidljivo, ministar prosvete Mladen Šarčević, koji je besprekorno organizovao sve u vezi TV i onlajn nastave dok se korona nije uvukla i u redove prosvetnih radnika, očevidno preko njegovih državnih sekretara.

Drugih igrača nema, Dačić se pojavio par puta i to je to. Za neke je možda bolje da se sada nigde ne vidi, za neke i nije, i to će biti predmet daljih obrada unutar Vučićevog najužeg tima.

Važni ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović sveden je na minimalnu meru, skoro da je neprimetan i nevidljiv i pitanje je da li je to samo medijska taktika ili se radi o dubljim problemima. Oni koji bi voleli da Vučić što pre padne s vlasti vide u tome „nešto“, maštajući da će Nebojša iz Beograda da se otrgne i omogući taj pad. Za sada kredibilnih potvrda za tako nešto nema, Stefanović više izgleda kao neko ko stoji u gomili i maše onom čiki na bini uz povike: „Tu, sam, tu sam.“

Smrt poznatog Zvezdarca

Dragoslav Kosmajac, koga je Aleksandar Vučić 2014. godine nazvao „najvećim narko-dilerom“, preminuo je prošle nedelje od posledica izazvanih virusom korona. On je jedan od retkih umrlih od korone čije ime je u posebnoj vesti saopšteno javnosti, pored najboljeg druga Aleksandra Vučića iz detinjstva, Vlade Bjelogrlića. Mediji, koji ga sada zovu „poznati biznismen“, javljaju da je krajem marta bio smešten na kliniku „Dragiša Mišović“ i da nije uspeo da se izbori sa virusom.

Kosmajac je pripadao staroj ekipi beogradskih „žestokih momaka“ o kome su svi u kraju znali sve, a niko nije smeo da kaže ništa. Vozio se motorom po gradu, ali su svi znali da je to Kosmajac. Cela ga je Zvezdara poznavala, imao je ogromno imanje, puno kuća, vila i stambenih zgrada i uvek se govorilo da nešto radi „s drogom“.

Kako se navodi u vesti koju je objavio portal Krik, Kosmajac je uhapšen i privremeno mu je oduzeta imovina, međutim, policija i tužilaštvo nisu došli do dokaza o njegovoj ulozi u trgovini drogom. Umesto toga, optužen je za utaju poreza. Ni ovo, međutim, nije prošlo na sudu. Tužilaštvo je tvrdilo da je Kosmajac utajio 4000 evra poreza, ali je sud utvrdio da nije reč o krivičnom delu, već o prekršaju.

Kosmajac je potom optužen da je uticao na zaposlene u katastru da se na njegovo ime upiše oko 7,5 ari državnog zemljišta i da je na taj način oštetio državu za oko 95.000 evra. I u ovom postupku tužilaštvo je omanulo. Kosmajac je na suđenju dokazao da sporno zemljište nikada nije ni bilo državno, a državni pravobranilac je priznao da je „šteta hipotetička“. U aprilu 2018, Viši sud u Beogradu oslobodio ga je ovih optužbi, a šest meseci kasnije tu odluku potvrdio je i Apelacioni sud. Zaplenjena imovina mu je vraćena.

Iako je protiv njega podnošeno mnogo prijava, a posle ove poslednje je bio i uhapšen, život je okončao kao slobodan i neosuđivan čovek. Na kraju, ispalo je da je da su prirodni zakoni jači od onih ljudskih.

foto: dimitrije goll / tanjug