Pošto se učešće Vojvodine u prikupljanju ukupnih državnih prihoda u Srbiji ne može proceniti na manje od 35 odsto, mnogi se pitaju zašto se vojvođanskom budžetu garantuje visina na nivou od samo sedam odsto srpskog budžeta? Pojednostavljeni odgovor na ovo pitanje glasi – koliko nadležnosti toliko i budžeta, a koliko budžeta toliko i autonomije
Stranački analitičari verovatno sa najviše nestrpljenja očekuju ishod referenduma o Ustavu Srbije na teritoriji Vojvodine, jer je pitanje definisanja njenih autonomnih prava u stvari bilo povod najvećih međupartijskih natezanja prilikom formulisanja novog ustava – a položaj Vojvodine postao je glavna tema „postustavne“ javne rasprave.
Naime, kada je konačan tekst Ustava obnarodovan ispostavilo se da je na generalnom planu vojvođanskoj autonomiji „oduzet“ specifični istorijski i politički osnov. Zatim, da joj nisu vraćene ni zakonodavna, ni sudska vlast, koje su joj ukinute Miloševićevim ustavom iz 1990. godine, te da pokrajinska izvršna vlast nije dobila nijednu novu staru nadležnost. Praktično, jedino što Vojvodina, već po Ustavu, može potpuno autonomno da „uredi“ i da s njima maše: to su grb i zastava. Sva ostala autonomna prava su na „kratkom lancu“, čiju dužinu određuju zakoni koji se malo-malo donose, menjaju, dopunjuju i ukidaju u Narodnoj skupštini Srbije.
Naspram ovih okolnosti, kojima se diče radikali, „demokratski ustavotvorci“ ističu da je Vojvodina ponovo dobila „ekonomsku samostalnost“, odnosno „finansijsku autonomiju“. Kao ključni argument u prilog ove teze istaknuta je ustavna garancija da budžet APV „iznosi najmanje sedam odsto u odnosu na budžet Republike Srbije, s tim što se tri odsto od ovih sedam odsto koristi za finansiranje kapitalnih rashoda“ (čl. 184, četvrta alineja). Zatim se dodaje da je Vojvodina dobila i pravo na imovinu i pravo na izvorne prihode, što navodno zaokružuje njenu ekonomsku autonomnost.
Pošto Ustav doista razlikuje državnu svojinu, svojinu autonomne pokrajine i svojinu jedinice lokalne samouprave (kao oblike javne svojine), mogao bi se steći utisak da Vojvodina sada može aspirirati na to da u njenu svojinu uđe dosadašnja državna svojina na njenoj teritoriji, pa i, na primer, kapital u Naftnoj industriji Srbije ili DDOR-u Novi Sad ili bar dosad neprodata „društvena“ i sva državna zemlja na njenoj teritoriji. No, Ustav o tome ne kaže ništa, jer on svojinu autonomne pokrajine ne definiše, mada je garantuje?
Istina, u Ustavu možemo naići i na to da su autonomne pokrajine (Vojvodina i moguće neke nove), kao i opštine, dobile pravo na imovinu – ali se njihova „imovina, način njenog korišćenja i raspolaganja uređuju zakonom“ (član 87). Dakle, Ustav ne kaže šta spada u svojinu autonomnih pokrajina, ali kaže da će se njihova imovina odrediti zakonom u Narodnoj skupštini Srbije. A, kao što vidimo, autonomne pokrajine na toj imovini neće imati ni sva (uvek autonomna) klasična svojinska prava, jer će joj, i „način korišćenja i raspolaganja“ imovinom – zakonom odrediti Republika.
Druga ustavna garancija koja se ističe u prilog teze o ponovo konstituisanoj „ekonomskoj autonomiji“ Vojvodine jeste da je ona sada dobila „izvorne prihode“. U novom ustavu Srbije, naime, kaže se da autonomne pokrajine za finansiranje svoje nadležnosti obezbeđuju sredstva „iz poreza i drugih prihoda utvrđenih zakonom“ (član 91). Pošto Skupština Vojvodine ne može donositi zakone, Pokrajina zapravo nema pravo da autonomno određuje svoje izvorne prihode. Te prihode će joj, po vrsti i visini, zakonom odrediti Narodna skupština Srbije.
Pošto nisu date ustavne garancije za konkretne izvorne prihode, obim garancije minimalne „finansijske autonomije“ Vojvodine morao se odrediti na drugi način. Tako dolazimo do već spomenutog člana 184. novog ustava Republike Srbije, u kome se kaže da „budžet Autonomne Pokrajine Vojvodine iznosi najmanje sedam odsto u odnosu na budžet Republike Srbije“.
Značaj ovog stava u Ustavu posebno ističe Bojan Pajtić, predsednik Izvršnog veća Vojvodine, koji tvrdi da bi po tom osnovu već iduće godine Pokrajini bilo garantovano čak 18 milijardi dinara (tri odsto nekog budućeg budžeta Srbije za 2007. godinu) za kapitalna ulaganja, naspram dve milijarde dinara koliko je, na primer, za takve investicije odvojeno ove godine. Na drugoj strani, Pokrajinski odbor G17 plus je vojvođanskom premijeru spočitnuo da se hvali onim što je Mlađan Dinkić, predsednik ove stranke, kao ministar finansija odobrio Vojvodini već ove godine, prilikom rebalansa budžeta – te da je mogućnost povećanih javnih investicija u Pokrajini stvorena Nacionalnim investicionim programom.
To nije potpuno tačno – jer posle ovogodišnjeg rebalansa i srpskog i vojvođanskog budžeta, uspostavljen je njihov međusobni odnos od 505,7 milijardi dinara, naspram 27,7 milijardi dinara. Po ovoj matematici, za ovu godinu Vojvodina ima budžet koji predstavlja oko 5,47 odsto budžeta Srbije, pa bi kritičari ovog rešenja mogli reći da po novom ustavu Vojvodina napreduje samo za nešto „jače“ od 1,5 odsto srpskog budžeta, a afirmatori tog ustava mogli bi odgovoriti da ona napreduje za 21,4 odsto (skok sa učešća od 5,5 na sedam odsto).
Ako pogled bacimo unazad, videćemo da je odnos vojvođanskog i srpskog budžeta znatno varirao. Na primer, poslednje „normalne“ godine pre „jogurt revolucije“, 1987. godine, budžet SR Srbije iznosio je 406 milijardi dinara, a budžet Vojvodine 133 milijarde, što znači da je učešće vojvođanskog u srpskom budžetu iznosilo 32,7 odsto (ovaj odnos u suštini odslikava i „količinu“ tadašnjih autonomnih nadležnosti SAPV). U Miloševićevo vreme taj procenat učešća smanjen je deset puta. Posle „demokratskog preokreta“ 2000. godine, a naročito posle usvajanja „omnibus zakona“, učešće vojvođanskog u srpskom budžetu počelo je, uglavnom, da raste. Ono je 2001. godine bilo 3,25 odsto, 2002. godine 4,37 odsto, 2003. godine 4,20 odsto, 2004. godine 3,85 odsto, 2005. godine 4,16 odsto, a (kao što smo već naveli) ove godine iznosi 5,47 odsto.
Pošto se učešće Vojvodine u prikupljanju ukupnih državnih prihoda u Srbiji ne može proceniti na manje od 35 odsto, s obzirom na njen bruto društveni proizvod i visok stepen efektivne fiskalizacije, mnogi se pitaju zašto se vojvođanskom budžetu garantuje visina na nivou od samo sedam odsto srpskog budžeta? Pojednostavljeni odgovor na ovo pitanje glasi – koliko nadležnosti toliko i budžeta, a koliko budžeta toliko i autonomije.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
