Sećaš li se Jugoslavije

Pominjanje Jugoslavije, otkako je nema u granicama u kojima je pamtimo sa onih velikih, zidnih, reljefnih mapa iz učionica za geografiju, uglavnom je, nekako isuviše, lično pitanje. Od onih na koje svako u današnjem tzv. regionu, preovlađujućem nazivu za prostor Jugoslavije, ima odgovor. Bilo da je makar malo iskusio život u njoj, bilo da se poziva na „sećanja“ svojih roditelja, rodbine, prijatelja, katkad i udžbenika istorije, dok ovo poslednje, od Vardara pa do Triglava, uglavnom i najviše znači nastavak ratova devedesetih – drugim sredstvima.

TRI LIČNE SLIKE: Recimo da postoje bar tri slike koje potpisnicu ovih redova, vršnjakinju Ustava iz 1974. godine, sećaju na Jugoslaviju. Prva je iz Perazića dola početkom osamdesetih, na Crnogorskom primorju, i deo je porodičnih sećanja. Tamo su decenijama letovali partizanski fotoreporter i potonji režiser Žorž Skrigin i glumac Dragutin Guta Dobričanin, obojica sa svojim porodicama. Kako se okupi društvo, što na Velikoj plaži, što na nekoj terasi u hladu, ili u večernjim šetnjama do Petrovca, tako Dobričanin (za one mlađe koji ga se ne sećaju, Vasa S. Tajčić iz TV serije „Pozorište u kući“) počne da smišlja šale koje su se posle godinama prepričavale kao anegdote. Jedna od njih ide ovako: kad bi se pričalo o Drugom svetskom ratu, zbegovima, partizanima, ofanzivama koje je Skrigin, autor čuvenog portreta vrhovnog komandanta Josipa Broza Tita koji je objavljen i na nemačkoj poternici, kao borac u NOV-u zabeležio svojom kamerom, sa iskrenom tugom u glasu pričao je kakav je profesionalni propust napravio, samo zato što u presudnom trenutku nije imao snage od umora i gladi da izvadi svoj „rolejfleks“. „Jednom, u praskozorje, na Sutjesci“, pričao je, „nakon marša od skoro dva dana izbijemo pred Tita! Vrhovni komandant, tu, preda mnom, nasapunao lice i brije se! Ne mogu prežaliti taj trenutak koji sam propustio“, bio je besan na sebe i četiri decenije kasnije čovek koji je razvijao filmove u ratu pomoću vojničkih konzervi i sunđera. Dobričanin ga je tu spremno dočekao mrtav ozbiljan: „Eh, Žorž, četiri godine sam nosio foto-aparat na grudima, ali svog komandanta nisam uspeo da slikam kako se brije!“ Skrigin se trgne, pomalo uvređeno: „Kako, kako? Pa gde si ti, Guta, bio u ratu, s kojom vojskom?“ Dobričanin: „Kako s kojom, Žorž? Pa kod đenerala Draže.“ Društvo prasne u smeh, a Skrigin će, shvativši da se Guta opet šali kad je on sasvim ozbiljan, odobrovoljeno: „Guta, sram te bilo!“

foto: marko đurica / reuters

Druga je pomalo tračerska, iz novina, ali se urezala u pamćenje. Naime, čuvene su osamdesete u glavnim gradovima Jugoslavije ostale upamćene i po tim nekim dekadentnim žurkama i famoznim provodima, mada očevici tvrde da ih jeste bilo, ali da nisu bile toliko glamurozne. Bebi Dol je, međutim, upamtila kako je odlazila u Sarajevo kod Gorana Bregovića s pokojnom Mirom Mijatović, ćerkom Brozovog naslednika Cvijetina Mijatovića: „Petkom po podne okupili bismo se, došao bi šofer i odvezao nas na batajnički aerodrom, letimo za Sarajevo. Budemo tamo do ponedeljka ujutro, onda nas pilot vrati u Batajnicu, a šofer u školu. U suštini bilo je to pitomo i pozitivno društvo. Ja u Parizu, zovu me drugarice, veče posle ne znam čega, i kad čujem kako su se provele, hoću da crknem što nisam u Beogradu.“

Treća slika, u predvečerje rata i raspada Jugoslavije, usmeno pripovedanje. Selo kraj Vrnjačke Banje, vreme – svinjokolj. Stari Jermenin, koji je u Drugom ratu bio u četnicima, posle odležao 20 godina u zatvoru ili tako nešto, ćuti i „redi“ svinju. A sin mu s prijateljima progovorio reč, dve, uz rakiju. I počne se o politici sve glasno da stari otac čuje, hoće namerno da ga isprovociraju jer ćuti, čini se, otkako je iz zatvora izašao: „E dosta je bilo i Titinog, i Briona i našega ćutanja, zašto? Što nam se grobovi ne znaju gde su? Što izginusmo za Jugoslaviju? Jednom i mi da vidimo šta je naše!“ Ćuti starac, ćuti i „redi“, a onda podigne nož i vikne: „Nekem će i ovaj da presudi!“

Te tri slike o višedecenijskoj fascinaciji Josipom Brozom, deci „crvene buržoazije“ i Jermeninu četniku, možda najslikovitije govore o kompleksnosti države koju su, kako reče sociolog Jovo Bakić za „Vreme“, s početka XX veka sanjali najbolji umovi Srbije – Jovan Skerlić, Jovan Cvijić, Stojan Novaković.

Danas se, opet, Jugoslavija i jugoslovenstvo spominju diljem regiona. Ne toliko zbog okruglih godišnjica – 25 godina od raspada Titove Jugoslavije i 95 godina od Vidovdanskog ustava, prvog ustava Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, nego zato što je britanski referendum o izlasku iz EU mnoge podsetio na slovenački i hrvatski referendum posle kojih su ove dve bivše jugoslovenske republike proglasile nezavisnost, čime je zvanično umrla „velika“ Jugoslavija. Ima tome više od mesec dana, dakle pre britanskog referenduma, kako je u slovenačkom poslovnom dnevniku „Finance“ ocenjeno da Evropska unija podseća na Jugoslaviju uoči raspada. Ta „slika savršeno mirnog ponovnog uvođenja granica u nekada otvorenoj evropskoj zoni i uspona radikalnih političkih snaga“ ukazuje na to da više niko ne veruje u dosadašnju EU. „Čak ni predsednik Borut Pahor kao večiti optimista ne krije sumnju da EU može da opstane ovakva kakva je“, piše list i ocenjuje da je Pahorova vizija o „ujedinjenim evropskim državama“ izvodljiva koliko je 1989. godine to bio plan o reformi jugoslovenske federacije, koji je izneo njen poslednji premijer Ante Marković. I još nešto je podsetilo ljubljanski „Finance“ na vreme koje je prethodilo raspadu Jugoslavije, a to je debata o fiskalnoj uniji: „Baš kao što su slovenački poreski obveznici svojevremeno opravdano dovodili u pitanje korist od izdvajanja novca za Kosovo i druge siromašnije delove federacije, mnoge bogate države članice EU se danas pitaju zašto bi trebalo da izdvajaju novac za neke siromašne zemlje, a da čak ne znaju ni gde se one nalaze. Jedna od njih je susedna Austrija, gde je kancelar Verner Fajman juče podneo ostavku zbog loših izbornih rezultata, dok krajnjoj desnici ide na ruku ovakva situacija. Sumnjam da iko ko u Sloveniji pamti vreme od pre 25 godina, može da zavidi Britancima, Nemcima ili Austrijancima na njihovom pragmatičnom samoljublju“, stoji u tekstu.

ŽAL ZA JEDNOPARTIJSKIM SISTEMOM: Poslednjih godina, istraživanja javnog mnjenja u regionu „da li nam je u Jugoslaviji bilo bolje“ samo potvrđuju da građani koji žive u nekoj od država nastalih posle raspada Jugoslavije (uglavnom ispitanici stariji od 45 godina, tj. oni koji pamte život u SFRJ) i nisu toliko nostalgični koliko, zapravo, danas žive loše. Ogromna većina njih, dvotrećinska, u Hrvatskoj i BiH, recimo, u jednom takvom prošlogodišnjem istraživanju (portal MojeVrijeme.hr, 2015) pokazala je spremnost za život u jednopartijskom sistemu ako bi takav sistem doneo blagostanje i sigurnost koju pamte iz SFRJ.

Od niza ponuđenih vrednosti koje su se nekad više cenile, hrvatski ispitanici su najčešće označili sigurnost posla (88 odsto) i javno zdravlje (78 odsto). Dalje na lestvici slede prijateljstvo (72 odsto), ekonomska sigurnost (72 odsto) i solidarnost (71 odsto). Čak 67 odsto ispitanih hrvatskih građana starijih od 45 godina misli da su se nekad više uvažavali stariji, kao i to da je obrazovanje bilo više cenjeno. Da su nekad bila afirmisanija prava seksualnih manjina misli svega 2 odsto ispitanih, dok ih 12 odsto misli kako je sloboda govora bila na većoj ceni. Čak 39 odsto ispitanih misli da se položaj žena pogoršao, a 34 odsto misli da je položaj žena isti kao pre.

„Jugoslavija je bila ključni pokušaj da politički ne budemo nemoćni i beznačajni, kulturno da ne budemo provincijalni, privredno da nismo zaostali. Bez Jugoslavije mi jesmo sve ovo – nemoćni, beznačajni, provincijalni i zaostali. Najlakše je reći da su Jugoslaviju stvorile strane sile iz svojih interesa. Ovde se i onako ništa ne dešava bez odobrenja velikih sila“, kaže u razgovoru za „Vreme“ sociolog Jovo Bakić, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu. On podseća da je Srbija od proglašenja formalne nezavisnosti 1878. na Berlinskom kongresu suštinski i u svemu zavisila od Austrougarske: „Jednu svinju nije mogla izvesti bez odobrenja Monarhije. Hrvatska je, dalje, bila autonomna samo na papiru u Habzburškoj monarhiji, nije imala nikakvu realnu autonomiju, a pri tom nije bila ni celovita. Dalmacija je bila pod Bečom, a Slavonija i Hrvatska pod Peštom. Kraljevina SHS (posle Jugoslavija) ujedinila je hrvatske zemlje prvi put posle osam vekova. Slovenci nikad državu nisu imali, prvu dobijaju u socijalističkoj Jugoslaviji, a u kraljevini ime, univerzitet i akademiju umetnosti. Ukratko, takva politička nemoć i beznačajnost vodile su ljude da sanjaju o jednoj moćnoj državi. Srbija je mala i ne može biti moćna. To su znali naši preci a mi sad ne znamo“, kaže Bakić, autor knjiga Ideologije jugoslovenstva između srpskog i hrvatskog nacionalizma 1918–1941 i Jugoslavija – razaranje i njegovi tumači.

ČUJE SE ODJEK KORAKA: Miodrag Zec, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kaže, međutim, za „Vreme“ da je jugoslovenski eksperiment politički i ekonomski umro, te da bi opstao da je bio dobar model: „Sasvim je drugo što su sve države nastale posle SFRJ nastavile politiku antititoističkog komunizma: tiranija partija, kultovi ličnosti, odsustvo tolerancije, neprekidna preraspodela imovine među političkim klanovima, svaka garnitura u Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, Srbiji koja dođe na vlast menja preduzetničke klase. Preduzeća prate režim, ili dok je određena garnitura na vlasti dotle su i ‘njena’ preduzeća rentabilna. ‘Progresgas Trejding’ je za vreme Miloševića bilo najrentabilnije preduzeće, kod Tita je to bio Geneks, svaka politička garnitura ima svoju ekonomsku bazu. Drugo, svi vole da se vrate u mladost, pa se zato ovi bivši pitomci Škole rezervnih oficira u Bileći, recimo, okupljaju sad iz cele bivše zemlje, tamo gde su po kamenu puzili po 60 kilometara, da marširaju ponovo, kažu bilo im mnogo lepo.“

Zec napominje da je od 1945. do 1948, dakle od kraja rata pa do razlaza sa Staljinom, na snazi bila unutrašnja redistribucija već postojeće imovine i dohotka, uzimalo se od jednih i davalo drugima. „Pravednost je važan društveni cilj ali je u sukobu s principom efikasnosti“, kaže. Podseća da je tada bilo i velikog spoljnog priliva novca, ratnih investicija, ratne reparacije, raznih fondova, pomoći od SSSR-a. „Kad se 1948. politički razišao sa Rusima, Tito je prešao u zagrljaj Amerikanaca. Već od 1949. pa do 1957, ‘58. strahovito je prisutna američka vojna, ekonomska i svaka druga pomoć“, kaže Zec.

HOLIVUD, ŽVAKE I LEVISKE: I u kulturi i filmskoj industriji bilo je isto. Mada je „Volga, Volga“ Grigorija Aleksandrova iz 1938. godine, omiljena Staljinova komedija, bila prikazivana u našim bioskopima 1940, a već 1945. osnovano Društvo za kulturnu saradnju Jugoslavije sa SSSR-om koje je za vreme medenog meseca sovjetsko-jugoslovenskih odnosa izdavalo za ono vreme izuzetno luksuzan časopis „Jugoslavija – SSSR“, ljubav je kratko trajala. U tom kratkom periodu nikada nismo imali takvu kulturnu razmenu sa Rusima. Istorijski je podatak da je lično Tito već 1948, u jeku sukoba sa Staljinom, pregovarao sa Erikom Džonstonom, predstavnikom američkog udruženja distributera filmova. On već tada brine o bioskopskom repertoaru u Jugoslaviji, jer će ruski filmovi biti povučeni iz bioskopa. Sa ekonomskom i vojnom pomoći stižu i američki filmovi, pa već 1949–1950. zauzimaju svoju dominantnu poziciju u bioskopima Jugoslavije. Tako su sve potonje generacije u YU odrasle u leviskama, na žvakama i rokenrolu, kaubojcima, filmovima Džemsa Dina, Merilin Monro, na Holivudu, Diznijevim junacima. U Jugoslaviji sviraju Ela Ficdžerald i Luj Armstrong, kod Broza dolaze Orson Vels, Elizabet Tejlor, Ričard Barton koji glumi Tita u Sutjesci, što je ozbiljna dečačka fascinacija mnogih današnjih pedesetogodišnjaka, mada i sami znaju da je Barton bio profesionalac i radio je za novac, veliki novac. Ali nisu sve bile žvake i leviske.

Čitali su se Hemingvej, Selindžer, Fokner, ali nisu bili podobni Dragoslav Mihailović (Kad su cvetale tikve, 1968) i Slobodan Selenić (Memoari Pere bogalja, 1968, Pismo – glava, 1972), u kojima se otkriva mrak Golog otoka. Knjige i filmovi Crnog talasa nisu bili dobrodošli zato što su kvarili sliku napretka socijalističkog čoveka i jugoslovenskoj javnosti pokazali svu socijalnu bedu i egzistencijalni kolaps socijalističkog čoveka. Predstava Kad su cvetale tikve u režiji Bore Draškovića skinuta je s repertoara posle nekoliko izvođenja, odmah zatim je krenula i medijska hajka na autore. Slično su sa svojim filmovima prolazili Želimir Žilnik, Dušan Makavejev, Žika Pavlović…

Profesor Zec veruje da su hvale vredne pojave u titoizmu bile industrijalizacija, urbanizacija, uravnotežnija raspodela koja je dovodila do osećaja jednakosti jer je raspon među dohocima bio mali, zatim vertikalna pokretljivost i besplatno školovanje: „To su, konačno, dve najbolje osobine tog poretka, ljudi su do jedne tačke mogli napredovati, postati direktori najvećih preduzeća a da nisu bili partijski jurišnici. Sistem je bio zasnovan na lojalnosti ali je uvažavao princip kompetencije. Taj je sistem iz ogromne mase stanovništva crpeo velike talente, jer možda je najbolji muzičar negde na Vlašiću, a matematičar i violinista na Suvoj planini? Otkud znamo? Besplatno školovanje je najbolji način da se iskoristi potencijal stanovništva.“

Uprkos svim nedostacima i ozbiljnim problemima koje je imala socijalistička Jugoslavija, Jovo Bakić ističe da njena srednja klasa sigurno nije bila na nivou srednje klase Italije, a kamoli srednje klase nordijskih zemalja, ali se „u Titovoj Jugoslaviji bolje živelo nego u kraljevini Jugoslaviji i bolje od onoga što je ikad iskusila ijedna generacija na ovim prostorima“. U Evropi – to je bio najprogresivniji autoritarni režim. Bakić još podseća da cela Jugoslavija sa izuzetkom Slovenije nije ušla istinski u industrijsku revoluciju – sve do socijalizma.

Međutim, socijalistički samoupravni model je imao sistemsku grešku i morao je da se raspadne, tvrdi Zec. Kada je država napustila ruski model, 1952. je formirano socijalističko preduzeće. Ruski model je, priča Zec, kada država kao vlasnik sredstava kaže koliko će biti za plate i kolika je prinudna štednja. Dok je u kapitalizmu štednja prirodni interes pojedinca, način da poveća svoju imovinu, u kolektivnoj državnoj svojini toga nema: „Mi smo išli trećim putem. Ni državna, ni privatna, nego društvena svojina. Mi ćemo sami dogovarati koliko ćemo trošiti a koliko štedeti. Ako si unutra, u takvom se sistemu prirodno dešava da povećaš plate a akumulacije nema. Ako čovek nema mogućnost da stiče neograničeno, onda ima potrebu da što manje radi a što više jede“, objašnjava profesor Zec. Potom su usledile kriza rasta – 1957/1958, uskoro potom i velika nezaposlenost. Tito se dosetio da ljudima pod plaštom demokratije podeli pasoše da mu ne štrajkuju ovde nego da lepo idu: „Nemačka se tada diže i trebaju joj radnici, da farbaju mercedese. Milion ljudi odlazi šezdesetih i sedamdesetih i šalje novac ovamo. Tako je deficit neko vreme popunjavan doznakama. Ali samo neko vreme jer gastarbajteri ne nameravaju da se vrate, žene se, dobijaju decu, ostaju u Nemačkoj. Uskoro se smanjuje ulaganje u Jugoslaviju, doznake padaju 1971. Pojavljuje se kriza inostranog duga, a čim nema para odmah je kriza i između Srba i Hrvata. Tito se počinje zaduživati između 1971. i 1980. Javni dug je prošao tada dozvoljeni nivo 20 odsto tekućeg deviznog priliva i Jugoslavija je bankrotirala osamdesetih godina. Titova genijalnost je bila što je pustio ljude na Zapad, uzeo im pare natrag i na vreme umro, inače bi završio kao drugi diktatori. Kad je umro sledi kriza spoljnog duga, par-nepar, nema benzina, nema ovog, nema onog, deficit se pokriva štampanjem novca, radikalno inflatorno se finansira dug. Čak su se dosetili, tadašnje rukovodstvo, da otvore banke u Nemačkoj ne bi li uzeli novac onima koji više ne šalju ništa u zemlju pod firmom da će im dati četiri odsto kamate umesto dva odsto, koliko je u nemačkim bankama… Devedesetih se sve to iscrpelo, hiperinflacija, a kad se država raspala niko neće da prizna njene dugove. Saga o toj državi, da je bila uspešna, nije tačna“, kategoričan je profesor Zec.

CEO CK U KLUBU KNJIŽEVNIKA: Možda je osamdesetih Jugoslavija bankrotirala ali su kafane bile pune i prepune. Osamdesete su zabranjena i predstava Golubnjača Jovana Radulovića, u režiji Dejana Mijača (1982), osamdesete su i KPGT Ljubiše Ristića. I roman Nož Vuka Draškovića, zbog koga je pisac odmah isključen iz Saveza komunista (1982). Iste godine je objavljen i Tren 2 Antonija Isakovića. I čuvena knjižara u Cetinjskoj 6, koju su početkom osamdesetih držali Bata Dramičanin, Aca Kothaj i Ivica Patlejh.

Tu su neki mladi ljudi prvi put mogli da sede, puše, slušaju muziku i čitaju knjige razbacane svuda okolo. Književne večeri, pozorišne predstave, koncerti. U Klub književnika je dolazio ceo CK, disidenti, pisci, u Maderi je sedela politička vrhuška, a Manjež je bio u limenim pepeljarama, špriceru i pivu. Osamdesete su i par-nepar, nestašice benzina, kafe, šećera, restrikcije struje, redovi i zalihe, pune crkve naroda na Božić i Uskrs…

U takvom ramu za sliku bilo je mesta i za novi talas i pank, i još ponešto, što je tih godina pristiglo u Beograd. Petar Janjatović, muzički novinar i rok kritičar, reče jednom sličnom prilikom da je pojava panka i novog talasa u svetu ohrabrila i ljude u tadašnjoj Jugoslaviji: „To su bili oni koji jednostavno nisu mogli da nađu svoje mesto na sceni. Diskografske kuće su počele da obazrivije vode računa o klincima koji dolaze sa svojim trakama, klupska scena se pojavila. SKC, Dadov, Akademija, u Zagrebu Kulušić, u Ljubljani Študentska menza, najednom se otvorio prostor za afirmaciju. Omladinska štampa je prepoznala celu priču, lokalne radio-stanice… Oko cele te muzičke scene okupili su se glumci, reditelji, strip-autori, pozorišni ljudi, što po generacijskom ključu što po nekom senzibilitetu…“ Te 1982. Petar Janjatović i Dragan Kremer su Istraživačko-izdavačkom centru Saveza socijalističke omladine Beograda predložili da se objavi knjiga Drugom stranom – Almanah novog talasa u SFRJ, gde su baš tako, iz svih uglova, pokušali da predstave taj novi senzibilitet.

Posle samo nekoliko godina, Jugoslaviju su potresli stari senzibiliteti.