Savezi i razlazi Željka Mitrovića

Ako je suditi po dva najspektakularnija primera, Mitrovićevom sukobu sa profesorom Čedomirom Čupićem i aktuelnom prepucavanju sa potpredsednikom republičke vlade Nebojšom Čovićem, stvar obično počne nečim što liči na sitnicu, da bi po receptu „tuk na utuk“ narasla do neslućenih dimenzija.

Što se tiče Čovića, sukob se naslućivao još tokom vanrednog stanja kada je potpredsednik Vlade ustvrdio da bi se nadležni mogli malo pozabaviti medijima koji su onomad podržavali Miloševićev režim, ali je prava bitka započela tek 18. maja. Tog dana Čović za jagodinsku televiziju Palma plus izjavljuje da je od zaposlenih u Pinku saznao kako je Mitrović održao sastanak sa svojim urednicima i naredio im da se „utrkuju u napadima na mene“, kao i da se priprema specijalna emisija koja bi trebalo da ga kompromituje. Da bi priča ipak dobila (za naše uslove neophodnu) slast, istom prilikom rečeno je i sledeće: „To Željko Mitrović ne može da radi sam, on nema taj mentalni sklop. On uvek traži nečiju zaleđinu; u ono vreme Mira–Vučelić, a u ovo, videćemo“. Odgovor, još slasniji od šlagvorta, stigao je vrlo brzo u vidu saopštenja Željka Mitrovića. A u njemu se, ukratko, navodi sledeće: da je Čović kriv za loše rezultate na Kosovu, da će na sudu imati prilike da odgovori zbog čega mu smetaju zahtevi Srba sa Kosova da se utvrdi njegova odgovornost za raspolaganje finansijskim sredstvima iz budžeta i donacija za Kosovo, da se meša u uređivačku politiku njegove kuće, te da je tražio da upravo Pink sponzoriše njegov košarkaški klub. Pomenuti su tu i Legija, i Dušan Spasojević, i Jezda, i Dafina i transferi igrača, a nije zaboravljen ni rat, odnosno pitanje „Ko to zapravo štiti Nebojšu Čovića, udarnu pesnicu Miloševićevog režima za vreme ratova u Bosni i Hrvatskoj?“. Klinč „udarnih pesnica“ (ali u različitim domenima) nastavljen je Čovićevim tezama da „ćemo videti čiji je Željko metak“, da ne može da prihvati TV duel „sa nekim ko nema mišljenje“, kao i da Pink nije adresa na koju bi trebalo da upućuje izveštaje o svojim aktivnostima na Kosovu.

Poslednje što se u ovoj borbi dogodilo do zaključenja ovog broja „Vremena“ jeste pismo koje je Željko Mitrović uputio na vrlo zanimljive adrese: tekst u kome se ne navodi ništa specijalno novo upućen je (pored očekivanih nevladinih organizacija koje se bave medijima, raznih novinskih kuća i Ministarstva kulture) i ambasadama evropskih zemalja i ambasadi SAD, medijskom odeljenju OEBS-a, Paktu za stabilnost Jugoistočne Evrope i sličnim organizacijama. „Ostajem privržen ideji da se politički korektno, tolerantno i mudro, čak i ovakva situacija može prevazići, u razgovorima u kojima bi nam Vaša pomoć bila dragocena. Ukoliko se to ne dogodi, bićemo prinuđeni da i Vas i javnost svakodnevno obaveštavamo o događajima i pritiscima koji ne prestaju“, ističe Mitrović u svom pismu, dok odgovora druge strane za sada nema. No, kakav god on bio, sve što se do sada dogodilo upućuje na zaključak da će aktuelno prepucavanje biti bar na nivou javnog obračuna od pre godinu i po dana.

U to vreme, tačnije u februaru 2002. godine, Mitrović je bio u sukobu sa profesorom Čedomirom Čupićem, a cela stvar vremenom je postala simbol nepostojanja kodeksa javnog ponašanja. Sve je počelo 16. februara, kada je Čupić, u funkciji člana vladinog antikorupcijskog saveta, a u intervjuu za novosadski „Građanski list“ rekao da bi zgradu TV Pinka i vile porodice Karić na Dedinju trebalo srušiti zato što su izgrađene bez dozvola. Samo dan kasnije, Mitrović (po ko zna koji put) iznosi teze o legalizaciji, plaćanju ekstraprofita i ispunjavanju obaveza prema državi, da bi zaključio pozivanjem Čupića da ostvari ono što je zamislio: „Kako biste spasli Vaš ugled i čast, moraćete hitno da srušite zgradu TV Pinka. U protivnom, ostavićete utisak jednog običnog plašljivog i brbljivog zeca.“ Sledili su odgovori i odgovori na odgovore, u kojima su se nabrajale kuće, stanovi, vile, akademske titule, teze o moralu… O iznesenim detaljima danima se razglabalo, sve dok ubijeni premijer Zoran Đinđić 28. februara nije izgovorio istorijsku rečenicu: „Mene jako iritira to što ljudi misle da, ako se dva vrapca tuku u prašini, iza toga mora da stoji Vlada Srbije i predsednik Vlade“. Sve što se između Čupića i Mitrovića posle događalo (stvar je stigla i do suda pošto je Čupić tužio vlasnika TV Pinka zbog klevete) palo je u drugi plan. Glavna tema tada su postali odnosi predstavnika vlasti sa ovim i onim, potreba da isti ti predstavnici zaštite ljude koji su oduvek bili na „pravoj strani“ i, uopšte, sve se pretvorilo u aferu koja gubi pravu čar.

Na spisku arhineprijatelja Željka Mitrovića svoje nezvanično mesto obezbedio je i direktor RTV B92 Veran Matić. Iako nikad nije došao do faze međusobnog vređanja, konflikt Mitrović–Matić, odnosno Pink–B92, više je nego očigledan, ako ni zbog čega drugog ono zbog istaknute pozicije koju svaki napad na konkurentsku kuću ima u vestima one druge. U tom smislu, najindikativnija je mini afera iz septembra 2002. Oslanjajući se najpre na pisanje podgoričke „Publike“, a potom i na anonimne dopise dostavljene svim beogradskim redakcijama, Pink je 25. septembra počeo da objavljuje cifre, anonimna svedočanstva i teze sumnjivog porekla kojima je bio cilj dokazivanje navodno sumnjive privatizacije RTV B92. Hiperprodukcija takvih informacija i broj termina u kojima su besomučno ponavljane stvorili su već posle dva dana utisak da se iza svega, u stvari, krije sam Mitrović: kasnijom istragom (čiji rezultati nikada nisu javno objavljeni) utvrđeno je da su autori, ili bar pošiljaoci anonimnih dojava, čelnici jedne beogradske radio stanice već proslavljene po napadima na B92. Ko je zapravo izrežirao i osmislio aferu, za sada nije poznato, ali je prava sreća (za duhovno zdravlje čitalaca i gledalaca) što se B92 nije „upecao“ – da se to dogodilo, odnosno da je Matić potrčao da burno demantuje ili detaljno komentariše ono što je na Pinku čitano skoro kao (anti)reklama, priča se sasvim sigurno ne bi završila bez nabrajanja kuća, zvanja i raznih životinja. Posebno ako se ima u vidu da su razlozi za ovo neprijateljstvo prilično jaki: u borbi za dodelu famoznih frekvencija glavni konkurenti su upravo TV B92 i TV Pink. Iza jedne medijske kuće pri tom stoje izuzetno kvalitetni kadrovi, četrnaest godina borbe za nezavisno izveštavanje i zavidan međunarodni ugled, dok druga u „miraz“ nosi blještavu scenografiju, najmoderniju tehniku, status najgledanije televizije, ali i težak političko – ideološko – kulturološki bagaž iz perioda pre 5. oktobra. Da li zbog tog bagaža ili nečeg drugog ne zna se, ali Mitrović je posle ove afere ostao umeren kada je u pitanju Veran Matić: upitan o odnosima s Matićem, on je krajem 2002. godine u razgovoru za „Vreme“ rekao samo da između njih dvojice nema antagonizma, da su do 5. oktobra bili u „vrlo pristojnim odnosima“ koji su se posle tog datuma pokvarili.

Svi ostali Mitrovićevi sukobi sa ovom ili onom ličnošću i ovom ili onom institucijom bili su uglavnom „niskog intenziteta“, odnosno svodili su se na usput izrečene konstatacije i uobičajene optužbe i kontraoptužbe. Sukob koji je obećavao mnogo, ali se (za sada) ipak nije rasplamsao jeste sukob na liniji Mitrović – Aleksandar Tijanić. Neprijateljstvo dugo skrivano od javnosti, ako je verovati Mitroviću, datira još iz Miloševićevog doba. „Moje političko angažovanje (u JUL-u – prim. T.S.) bilo je rezultat ogromnog talasa intriga. Zbog interesa jedne druge privatne televizije, vrlo bliske Familiji, izmišljena je priča da ćemo ja i neki ljudi koji su tog trenutka bili smenjeni i progonjeni od vlasti spremiti državni udar. Mnogo puta ponovljena laž polako dobije dimenziju… Pošto sam ja to vrlo pažljivo pratio i pošto je Aleksandar Tijanić širio tu neistinu u Familiji, jedina legitimacija da to nije istinita stvar bilo je moje političko angažovanje. Bilo je jeftinije da se ja angažujem i žrtvujem politički nego da žrtvujem svoju televiziju“, ispričaće Mitrović u intervjuu za NIN 2002. godine, dok će se Tijanić u svojim kontranapadima uglavnom koncentrisati na tezu da je Mitrović „postao član najužeg propagandnog štaba premijera Đinđića“. Sve u svemu, priča se zahuktala posle jedne od čuvenih TV kritika još čuvenije „Nacionalove“ kolumnistkinje Rubi, koja je bila posvećena isključivo Pinku, odnosno isključivo Željku Mitroviću (za tu priliku nazvanom Bitanga). Neposredno potom u „Oglasima“, izdanju „Večernjih novosti“, objavljeno je nekoliko oglasa sa erotskom sadržinom u kojima su navedeni brojevi Tijanićevog fiksnog i mobilnog telefona – pošto je istovremeno trajala priča o osnovanosti sumnje da se iza lika prsate Rubi u stvari krije Tijanić, savetnik bivšeg predsednika optužio je Mitrovića da je „inspirator“ ovih oglasa. Drugi osumnjičeni za inspiratorstvo bio je Milorad Vučelić, koga je Rubi takođe „potkačila“, ali je javnost zbog svega što se događalo tokom marta i aprila ostala uskraćena za konačnu verziju.

Posle sukoba sa Čedomirom Čupićem vlasnik TV Pinka je, pokušavajući da objasni zašto je u svojim napadima prešao granicu dobrog ukusa i kućnog vaspitanja, konstatovao da se „malo umorio od pragmatičnosti, od stalnih kompromisa“ i da je „reagovao iz stomaka, na prvu, možda afektno, ali… ljudski“. Kad se posle par meseci (ili sedmica?) konačno smiri sukob sa Nebojšom Čovićem, biće zanimljivo proveriti šta to ovog puta nije bilo u redu. Tek tada biće jasno da li je Željko Mitrović opet umoran od pragmatičnosti ili je, po oprobanom receptu iz devedesetih, izabrao da se „angažuje i žrtvuje politički“ umesto da „žrtvuje svoju televiziju“.