Savet za konfuziju

U senci obračuna sa organizovanim kriminalom, državni organi Srbije stigli su da se pozabave još jednim zapuštenim problemom u kome su ulozi, kao i mogući dobitak, možda i veći nego u poslovima beogradskih prigradskih klanova. Reč je o dugo odlaganom formiranju Saveta agencije za radiodifuziju, što je trebalo da bude odlučujući korak u sređivanju haotičnog stanja u domaćem etru. Savet je u stvari upravno telo Agencije, a Agencija bi, prema Zakonu o radiodifuziji, trebalo da ima odlučujuću reč u svemu što se tiče emitovanja radio i televizijskog programa. Najvažnije od svega je što će od pomenute Agencije, odnosno Saveta, zavisiti ko će dobiti takozvane nacionalne televizijske frekvencije, odnosno ko će imati pravo da emituje program na celoj teritoriji Srbije, i da u skladu s tim formira javno mnjenje i ubira lavovski deo prihoda od reklama. Prema ranijim procenama, u etru ima mesta za četiri nacionalna televizijska kanala, od kojih bi dva trebalo da pripadnu državnoj Radio televiziji Srbije (RTS). Preostale dve frekvencije predmet su nadmetanja više kandidata, ali ozbiljnih takmaca ima tri: BK TV, TV Pink i TV B92. Neko će, dakle, morati da ispadne, a onaj ko u ovoj varijanti igre „muzičkih stolica“ ostane na nogama kad muzika stane, moraće da se zadovolji statusom lokalne, ili u najboljem slučaju regionalne televizije. Najmanje je sporna BK TV, a glavna bitka se vodi između Pinka i B92: prvi za sobom vuče reputaciju kuće koja se besomučno ulagivala Miloševiću i supruzi; sa druge strane TV B92, za koju je pokojni premijer Đinđić svojevremeno rekao da im za zasluge treba dati orden ali da to ne donosi i frekvenciju, ima probleme koji proističu iz nekadašnjeg statusa firme u društvenom vlasništvu.

FREKVENCIJE POD TEPIHOM: Stoga su rešavanju pitanja frekvencija vlasti pristupile na isti način kao i svim drugim osetljivim pitanjima nasleđenim od Miloševića: nastojali su da ga gurnu pod tepih. Najpre se mesecima kasnilo sa donošenjem Zakona o radiodifuziji koji reguliše rad Agencije i Saveta. Zakon je posle više odlaganja i izmena u poslednji čas donet na leto prošle godine, a potpredsednik Vlade Žarko Korać nazvao je ovaj korak „istorijskim“. Tom prilikom je izrazio nadu da su „poslanici svesni koliko je predlagač vodio računa da članovi saveta budu nezavisni od kontrola i pritisaka“. Prema prvobitnom predlogu, Savet je trebalo da ima petnaest članova, od kojih bi jedan deo trebalo da predloži Vlada, a drugi nevladine organizacije i društvene institucije. U konačnom, desetom po redu predlogu Zakona, broj članova Saveta smanjen je na devet, od kojih bi većinu trebalo da imenuje Vlada. Prigovori iz novinarskih i nevladinih krugova da se time uspostavlja dominacija politike u etru, odbačeni su sa obrazloženjem da je dovoljno što Zakon direktno zabranjuje narodnim poslanicima, liderima političkih stranaka, ministrima i službenicima Vlade da budu članovi Saveta.

U odnosu na donošenje Zakona, imenovanje i izbor članova Saveta trebalo je da bude lakši korak. Nije bilo tako: U Vojvodini, koja ima pravo na dva člana Saveta, dugo su oklevali da predlože kandidate. U Srbiji se takođe neobjašnjivo kasnilo i počelo je ozbiljnije da se radi tek kada je uočeno da nedostatak regulative predstavlja prepreku za ulaz u Savet Evrope, i kad su međunarodni faktori počeli da vrše pritisak da problem počne da se rešava. Najzad je, na jedvite jade, predloženo šesnaest kandidata od kojih je skupština trebalo da izabere devet. Predsednik Odbora za kulturu i informisanje Skupštine Srbije, Ivan Andrić, rekao je još u oktobru prošle godine kako očekuje da će konačna lista kandidata za Savet „biti formirana naredne nedelje“. Ispostavilo se da je ta nedelja trajala gotovo sedam meseci, a izgovor za kašnjenje bio je zastoj u radu Skupštine usled nedostatka kvoruma i opstrukcije poslanika opozicije. Tek nakon što su početkom ove godine Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM) i Udruženje za razvoj privatne radiodifuzije SPEKTAR uputili prilično oštro, otvoreno pismo predsednici Skupštine Nataši Mićić, stvari su krenule sa mrtve tačke i rasprava o kandidatima je počela.

OSAM VELIČANSTVENIH: Sa raspravom su počeli i problemi, jer je kriterijum na osnovu koga je šesnaestoro bilo predloženo, a osmoro izabrano, bio pomalo nejasan. Kao predstavnika Srpske pravoslavne crkve, na primer, skupština je izabrala vladiku jegarskog Porfirija, monaha kome manastirska pravila zabranjuju da prati programe radija i televizije. Profesor Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, Zoran Petrović, odustao je od kandidature, nakon što su mediji objavili da je bio prodekan za vreme bivše vlasti i progona profesora ETF-a zbog njihovog zalaganja za autonomiju univerziteta. Umesto njega, izabran je redovni profesor Univerziteta u Beogradu Vladimir Cvetković. Na predlog Vlade Srbije, izabran je asistent na Filozofskom fakultetu u Beogradu Nenad Cekić, bivši direktor i glavni i odgovorni urednik beogradskog Radija Indeks. Protivkandidat mu je bio režiser Janko Baljak, autor niza nagrađivanih dokumentarnih filmova i asistent na Fakultetu dramskih umetnosti. Deveto mesto, koje je po zakonu bilo rezervisano za osobu koja živi i radi na Kosovu, tada nije bilo popunjeno.

Najviše kontroverze izazvalo je imenovanje Cekića i Cvetkovića, koji su predloženi uoči same sednice, uprkos zakonskoj odredbi koja predviđa stavljanje imena kandidata na jednomesečni uvid javnosti pre samog izbora. Cekić, u čijem je Radio Indeksu Cvetković bio savetnik, godinama je koristio svaku priliku da optuži B92, a naročito osnivača i čelnika Verana Matića, za pokušaj monopolizovanja medija, krađu para od stranih donatora i čitav niz malverzacija uključujući i navodno nelegalnu privatizaciju radija. Iako je izbor čoveka koji očigledno ima lične razloge da mrzi Matića i B92 od početka bilo sumnjivo, Cekić je posle imenovanja osorno izjavio da „u Zakonu nigde ne piše da član Saveta mora da voli Verana Matića“. Prema istom zakonu, međutim, Cekić i Cvetković uopšte nisu mogli da budu izabrani bez pomenutog roka od trideset dana.

Na primedbe oko izbora Cekića i Cvetkovića predstavnici Vlade reagovali su prilično osorno, pravdajući kršenje procedure ionako velikim zakašnjenjem sa izborom članova Saveta. Odmah zatim izbio je novi skandal kada je konačno predložen deveti član, onaj sa Kosova: bio je to Goran Radenović, navodno radnik marketinške firme NBV holding iz Lipljana. Ispostavilo se da pomenuti Radenović još od 1999. ne živi na Kosovu, te da je bio spoljni saradnik crnogorskog ogranka televizije Pink.

Tako su već na početku rata za frekvencije najpre probijeni svi rokovi, da bi potom došlo do otvorenog kršenja zakona. Kako stvari stoje, u završnici će biti još zanimljivije.