Rat za nacionalne televizijske frekvencije ulazi u završnu, dosad najprljaviju fazu
U senci obračuna sa organizovanim kriminalom, državni organi Srbije stigli su da se pozabave još jednim zapuštenim problemom u kome su ulozi, kao i mogući dobitak, možda i veći nego u poslovima beogradskih prigradskih klanova. Reč je o dugo odlaganom formiranju Saveta agencije za radiodifuziju, što je trebalo da bude odlučujući korak u sređivanju haotičnog stanja u domaćem etru. Savet je u stvari upravno telo Agencije, a Agencija bi, prema Zakonu o radiodifuziji, trebalo da ima odlučujuću reč u svemu što se tiče emitovanja radio i televizijskog programa. Najvažnije od svega je što će od pomenute Agencije, odnosno Saveta, zavisiti ko će dobiti takozvane nacionalne televizijske frekvencije, odnosno ko će imati pravo da emituje program na celoj teritoriji Srbije, i da u skladu s tim formira javno mnjenje i ubira lavovski deo prihoda od reklama. Prema ranijim procenama, u etru ima mesta za četiri nacionalna televizijska kanala, od kojih bi dva trebalo da pripadnu državnoj Radio televiziji Srbije (RTS). Preostale dve frekvencije predmet su nadmetanja više kandidata, ali ozbiljnih takmaca ima tri: BK TV, TV Pink i TV B92. Neko će, dakle, morati da ispadne, a onaj ko u ovoj varijanti igre „muzičkih stolica“ ostane na nogama kad muzika stane, moraće da se zadovolji statusom lokalne, ili u najboljem slučaju regionalne televizije. Najmanje je sporna BK TV, a glavna bitka se vodi između Pinka i B92: prvi za sobom vuče reputaciju kuće koja se besomučno ulagivala Miloševiću i supruzi; sa druge strane TV B92, za koju je pokojni premijer Đinđić svojevremeno rekao da im za zasluge treba dati orden ali da to ne donosi i frekvenciju, ima probleme koji proističu iz nekadašnjeg statusa firme u društvenom vlasništvu.
FREKVENCIJE POD TEPIHOM: Stoga su rešavanju pitanja frekvencija vlasti pristupile na isti način kao i svim drugim osetljivim pitanjima nasleđenim od Miloševića: nastojali su da ga gurnu pod tepih. Najpre se mesecima kasnilo sa donošenjem Zakona o radiodifuziji koji reguliše rad Agencije i Saveta. Zakon je posle više odlaganja i izmena u poslednji čas donet na leto prošle godine, a potpredsednik Vlade Žarko Korać nazvao je ovaj korak „istorijskim“. Tom prilikom je izrazio nadu da su „poslanici svesni koliko je predlagač vodio računa da članovi saveta budu nezavisni od kontrola i pritisaka“. Prema prvobitnom predlogu, Savet je trebalo da ima petnaest članova, od kojih bi jedan deo trebalo da predloži Vlada, a drugi nevladine organizacije i društvene institucije. U konačnom, desetom po redu predlogu Zakona, broj članova Saveta smanjen je na devet, od kojih bi većinu trebalo da imenuje Vlada. Prigovori iz novinarskih i nevladinih krugova da se time uspostavlja dominacija politike u etru, odbačeni su sa obrazloženjem da je dovoljno što Zakon direktno zabranjuje narodnim poslanicima, liderima političkih stranaka, ministrima i službenicima Vlade da budu članovi Saveta.
U odnosu na donošenje Zakona, imenovanje i izbor članova Saveta trebalo je da bude lakši korak. Nije bilo tako: U Vojvodini, koja ima pravo na dva člana Saveta, dugo su oklevali da predlože kandidate. U Srbiji se takođe neobjašnjivo kasnilo i počelo je ozbiljnije da se radi tek kada je uočeno da nedostatak regulative predstavlja prepreku za ulaz u Savet Evrope, i kad su međunarodni faktori počeli da vrše pritisak da problem počne da se rešava. Najzad je, na jedvite jade, predloženo šesnaest kandidata od kojih je skupština trebalo da izabere devet. Predsednik Odbora za kulturu i informisanje Skupštine Srbije, Ivan Andrić, rekao je još u oktobru prošle godine kako očekuje da će konačna lista kandidata za Savet „biti formirana naredne nedelje“. Ispostavilo se da je ta nedelja trajala gotovo sedam meseci, a izgovor za kašnjenje bio je zastoj u radu Skupštine usled nedostatka kvoruma i opstrukcije poslanika opozicije. Tek nakon što su početkom ove godine Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM) i Udruženje za razvoj privatne radiodifuzije SPEKTAR uputili prilično oštro, otvoreno pismo predsednici Skupštine Nataši Mićić, stvari su krenule sa mrtve tačke i rasprava o kandidatima je počela.
OSAM VELIČANSTVENIH: Sa raspravom su počeli i problemi, jer je kriterijum na osnovu koga je šesnaestoro bilo predloženo, a osmoro izabrano, bio pomalo nejasan. Kao predstavnika Srpske pravoslavne crkve, na primer, skupština je izabrala vladiku jegarskog Porfirija, monaha kome manastirska pravila zabranjuju da prati programe radija i televizije. Profesor Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, Zoran Petrović, odustao je od kandidature, nakon što su mediji objavili da je bio prodekan za vreme bivše vlasti i progona profesora ETF-a zbog njihovog zalaganja za autonomiju univerziteta. Umesto njega, izabran je redovni profesor Univerziteta u Beogradu Vladimir Cvetković. Na predlog Vlade Srbije, izabran je asistent na Filozofskom fakultetu u Beogradu Nenad Cekić, bivši direktor i glavni i odgovorni urednik beogradskog Radija Indeks. Protivkandidat mu je bio režiser Janko Baljak, autor niza nagrađivanih dokumentarnih filmova i asistent na Fakultetu dramskih umetnosti. Deveto mesto, koje je po zakonu bilo rezervisano za osobu koja živi i radi na Kosovu, tada nije bilo popunjeno.
Najviše kontroverze izazvalo je imenovanje Cekića i Cvetkovića, koji su predloženi uoči same sednice, uprkos zakonskoj odredbi koja predviđa stavljanje imena kandidata na jednomesečni uvid javnosti pre samog izbora. Cekić, u čijem je Radio Indeksu Cvetković bio savetnik, godinama je koristio svaku priliku da optuži B92, a naročito osnivača i čelnika Verana Matića, za pokušaj monopolizovanja medija, krađu para od stranih donatora i čitav niz malverzacija uključujući i navodno nelegalnu privatizaciju radija. Iako je izbor čoveka koji očigledno ima lične razloge da mrzi Matića i B92 od početka bilo sumnjivo, Cekić je posle imenovanja osorno izjavio da „u Zakonu nigde ne piše da član Saveta mora da voli Verana Matića“. Prema istom zakonu, međutim, Cekić i Cvetković uopšte nisu mogli da budu izabrani bez pomenutog roka od trideset dana.
Na primedbe oko izbora Cekića i Cvetkovića predstavnici Vlade reagovali su prilično osorno, pravdajući kršenje procedure ionako velikim zakašnjenjem sa izborom članova Saveta. Odmah zatim izbio je novi skandal kada je konačno predložen deveti član, onaj sa Kosova: bio je to Goran Radenović, navodno radnik marketinške firme NBV holding iz Lipljana. Ispostavilo se da pomenuti Radenović još od 1999. ne živi na Kosovu, te da je bio spoljni saradnik crnogorskog ogranka televizije Pink.
Tako su već na početku rata za frekvencije najpre probijeni svi rokovi, da bi potom došlo do otvorenog kršenja zakona. Kako stvari stoje, u završnici će biti još zanimljivije.
U petak, 1. avgusta, navršava se devet meseci od pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Kako će, kada i gde stradalima biti odata pošta
Uključio sam radio, neku hrvatsku stanicu – Franjo Tuđman je upravo slao poruku Srbima da ostanu u svojim kućama, jer je počela akcija “Oluja”. U tom trenutku, a bilo je 5:02, 4. avgusta, započela je kanonada i nestalo struje, tako da Tuđmanovu poruku nisam saslušao do kraja. Jaka eksplozija odjeknula je u blizini – ležeći na podu, video sam kroz prozor da je pogođena zgrada u komšiluku poznata kao S-13, najviša u Kninu. Nigde u blizini nije bilo ni jednog jedinog vojnog objekta
Moji roditelji nikada nisu dozvolili da odlazak u Knin i Hrvatsku preraste u nedostižnu nostalgiju – na čemu sam im ja izrazito zahvalan – već se zadržavao u granicama posjete onima koji su se vratili. O ratu nikada nisu i ne pričaju mnogo, već su se uvijek vodili sjećanjima na predratni period života. Samo na moje veliko insistiranje počeo sam da kroz godine dobijam svjedočenja iz ratnih godina
Osim što su zaduženi da usmeravaju i legitimišu Vučićevu samovolju, to su ljudi kojima građani dolaze pod prozore da im zvižde. Po zemlji u kojoj se ministri kreću u tajnosti, poput razbojnika, sastaju sa lokalnim jatacima, pa brzo beže natrag. U Knjaževcu ih je čuvala Žandarmerija kada su obeležavali sto dana rada. Zato – poslednja Vučićeva vlada. Teško da će naći još voljnih da ih on ponižava, a građani preziru
U Srbiji su legalizovani lažni izbori, ona po tome nije izuzetak, ali ako je ikada postojala živa volja u narodu za promenom, taj moment se upravo događa. Ljudi kao da osećaju da ako to ne bude sada, predaja je potpisana i ostatku Srbije sledi ono što se dogodilo Srbima na KiM: sporo ali sigurno odumiranje zajednice koja nema nikakvu budućnost
Ako je ovo još jedan Vučićev igrokaz neće se dogoditi ništa. Ukoliko je delovanje Tužilaštva za organizovani kriminal zaista primena zakona, onda su hapšenja zbog korupcije u slučaju pada nadstrešnice udarac u kičmu režima koji počiva na bezakonju
Tužilaštvo je konačno počelo da prati trag novca i korupcije koja je možda dovela do pada nadstrešnice. Režimlije viču da je na delu “tužilački državni udar”, pokušaće da uzvrate udarac i biće, što reče Dragan J. Vučićević, „ili mi, ili oni“
Zbog čega Aleksandar Vučić organizuje nasilje ćacija i kapuljaša? Između ostalog i da bi tvrdio kako su „blokaderi“ izazvali revolt „tihe većine“. To bi mu predstavljalo povod za odvrtanje represije na maksimum sve tvrdeći da uspostavlja red i mir
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
