Ukoliko se utvrdi da se Ginisova knjiga bavi i političkim rekordima, a nadležni odluče da Srbiju zlatnim slovima upišu i u tu ediciju, prvi na listi reprezentativnih kandidata definitivno bi bio Zakon o radio-difuziji. Dve godine obećavan, godinu i po dana usaglašavan, devet puta menjan i docrtavan, predugo usvajan… dotični zakon jedinstven je i po tome što šest meseci po usvajanju još nije stupio na snagu. Razlog zbog koga se od 18. jula, kada je konačno usvojen, u srbijanskom etru praktično ništa nije promenilo jeste upravo odredba zakona oko koje su se (tokom usvajanja i menjanja) najviše lomila koplja: formiranje Republičke radiodifuzne agencije, odnosno devetočlanog saveta te agencije.
Republička radiodifuzna agencija je, prema slovu zakona, telo nadležno za primenu skoro svih ključnih zakonskih odredbi: izdavanje dozvola za emitovanje programa, propisivanje obrasca za te dozvole, propisivanje pravila obavezujućih za emitere, obavljanje nadzora nad radom emitera, za privremeno ili trajno oduzimanje dozvola za emitovanje programa. Kako bi sve to bilo odrađeno na najbolji mogući način, predviđeno je da u Savetu Agencije (organu Agencije koji donosi sve odluke) budu zastupljeni predstavnici svih na ovaj ili onaj način zainteresovanih i nadležnih organizacija: četiri člana predlažu skupštine i vlade Srbije i Vojvodine, a četiri rektori univerziteta, udruženja radiodifuznih glasila, novinara, filmskih i dramskih umetnika i kompozitora, nevladine organizacije, kao i crkve i verske zajednice. Ovlašćeni predlagači imaju pravo na po dva kandidata, o kojima naknadno odlučuje Skupština Srbije, dok devetog člana Saveta predlažu već izabrani članovi (pri čemu je predviđeno da to bude osoba koja živi i radi na Kosovu).
Iako se posle usvajanja Zakona pretpostavljalo da će izbor dva kandidata nepolitičkih predlagača biti začinjen brojnim skandalima i nesuglasicama i da će, samim tim, predugo trajati, pomenuti predlagači usaglasili su se veoma brzo i skoro nečujno. Već krajem avgusta spisak kandidata izgledao je ovako: Miroljub Radojković i Aleksandar Todorović (kandidati univerziteta), Miljenko Dereta i Vladimir Vodinelić (kandidati nevladinih organizacija), Snježana Milivojević i Nino Brajević (udruženja radiodifuznih glasila, novinara i udruženja filmskih i dramskih umetnika i kompozitora), vladika jegarski Porfirije i Aleksandra Sajkov (verske zajednice). Nešto kasnije Skupština Vojvodine je sa svoje strane kandidovala Dimitrija Boarova i Vladimira Marka, Vlada Srbije Nadeždu Gaće i Janka Baljka, a vojvođanska vlada Draganu Rogavac i Nataliju Šašvari. U tom trenutku čekalo se samo na kandidate koje predlaže Skupština Srbije i na konačno glasanje o tome kojih će osam kandidata biti izabrano od predloženih 16. Pet meseci posle i dalje se čeka (samo) na to.
„Skupština Srbije se, iz poznatih razloga, nije redovno sastajala, da bi posle tog zastoja na dnevnom redu bili neki drugi zakoni i odredbe“, kaže za „Vreme“ predsednik Odbora za kulturu i informisanje Skupštine Srbije Ivan Andrić, dok nezvanična verzija potekla iz skupštinskih kuloara glasi identično (Skupština nije radila, pa nije bilo ni moguće da se usaglasi oko eventualnih kandidata).
Priča bi se time i završila da ovdašnji etar ne izgleda tako kako izgleda i da se famozni zakon o njegovom uređenju nije pripremao toliko koliko se pripremao. Kada su se konačno stekli svi uslovi za njegovu primenu, dva imena oko kojih će se saglasiti bar 126 poslanika republičkog parlamenta izazvala su zastoj od skoro pola godine.
U međuvremenu, održani su predsednički izbori, bilo je nebrojeno mnogo afera, a medijima nije preostalo ništa drugo nego da nastalu situaciju iskoriste i (prelazeći i granicu dobrog ukusa i propise precizirane usvojenim a nerealizovanim Zakonom) dobro unovče. Minutaža i plasiranje reklama, političkih spotova, vreme emitovanja pornografskih sadržaja i svi ostali elementi kojima bi se bavila Agencija prepušteni su odlukama rukovodstva svake medijske kuće. Kratkoročni rezultat je dobro poznat svakome ko uključi televizor ili radio, dok će se dugoročni verovatno svoditi na beskonačno produžavanje zatečenog stanja, čak i u trenutku kada Savet konačno bude oformljen. Naime, usklađivanje programske šeme, broja predajnika ili broja zaposlenih, zatim ispunjavanje uslova za dodelu frekvencije i sve ostalo što će morati da se obavi, potrajalo bi čak i u nekoj zemlji sređenijoj od Srbije. No, čak i ta situacija bila bi koliko-toliko prihvatljiva da je još onomad, kad se Zakon menjao i dorađivao, napravljena racionalna strategija njegovog donošenja ili da se npr. pre njega usvojio Zakon o telekomunikacijama. Ovako, Savet koji još nije formiran nadležan je, između ostalog, da dodeljuje frekvencije (kojih ima ne znamo koliko), u skladu sa Zakonom o telekomunikacijama (koji će biti usvojen ne znamo kada). Isti taj nepoznati Savet nadležan je i za primenu nekih odredbi Zakona o informisanju, čije se pisanje, dopunjavanje i usvajanje takođe odužilo preko svake mere.
Šest meseci posle usvajanja Zakona o radio-difuziji, obećanja nadležnih ipak traju: 20. januara 2003. potpredsednik republičke vlade Žarko Korać saopštio je da su nacrti zakona o javnom informisanju i slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja „u proceduri“, da u „Vladi čekaju mišljenja ministarstava“ i da se „očekuje da će ih Vlada do kraja meseca usvojiti i proslediti Skupštini“. Ako se, međutim, prisetimo otkad se tačno obećava uređivanje etra, koliko puta su nadležni saopštili da će „idućeg petka/sedmice/meseca“ biti izabrani kandidati za članstvo u Savetu, kao i koliko puta su preko jezika prevalili tezu o „neophodnosti usvajanja nekih zakona“, materijala za sumnju ima i previše. Uostalom, ako je za usaglašavanje oko dva imena bilo potrebno šest meseci, samo oni krajnje maštoviti mogu da pretpostave koliko će meseci/godina biti neophodno za usaglašavanje oko njih osam. I to pod pretpostavkom da Skupština konačno počne da radi po rasporedu.
