Sav moj buntovnički staž

Što je sve Dragan Bjelogrlić stigao da bude? I glumac i režiser i producent i scenarista… Nabrajanje nagrada koje je dobio za svoj profesionalni rad zauzelo bi ogroman prostor. Međutim, izabran je ličnost godine “Vremena” zbog nečeg drugog. A to je društveni angažman – kao inicijator ProGlasa, Bjelogrlić je dao nemerljiv doprinos u buđenju demokratskih i moralnih vrijednosti, te nade da je u Srbiji moguće uspostaviti normalno i humano društvo sa vladavinom prava i kontrolom vlada. Koliko je u tome uspio? Kako sam kaže, rano je da se odgovori na ovo pitanje. Ono u čemu je sasvim izvjesno uspio, jeste demonstracija građanske hrabrosti i svijesti na ličnom primjeru. A pošto ovo zbog njegove profesionalne karijere ima poseban značaj, intervju počinje od početka.

foto: marija janković

“Sva moja sećanja na detinjstvo bude neke tople i nežne emocije, što verovatno znači da mi je detinjstvo bilo bezbrižno, na čemu sam zahvalan mojim roditeljima”, kaže za “Vreme” Dragan Bjelogrlić. “Pamtim velika porodična okupljanja Bjelogrlića za 1. maj i 29. novembar koje je organizovao moj otac, kao i majčina diskretna obeležavanja Božića, Uskrsa i Svetog Nikole. Pamtim dolaske rođaka iz Hercegovine, koji bi na svom putu “osvajanja Beograda” spavali kod nas dok se ne snađu. Dolazili bi sa flašom rakije i pištoljem za pasom. Pištolj bi posle majka sklanjala na sigurno da ga ja i brat slučajno ne nađemo. Majčini Banaćani nisu nosili pištolje. Bili su kudikamo mirniji i tiši, i za razliku od Hercegovaca koji su glasno spominjali Tita, oni su tiho pričali o Bogu. U tim zanimljivim kontrastima sazrevalo je moje saznanje o porodici kao nukleusu životne snage.

“VREME”: Ima li to hercegovačko porijeklo uticaja na vas?

DRAGAN BJELOGRLIĆ: Kako da ne! To je nešto što mi je ostalo od oca. Hercegovina u svom racionalnom i iracionalnom smislu je deo mene. Svojevremeno sam na nekom skupu rekao kako je pojam Hercegovac postao titula kod Srba kao Ser kod Engleza. Od oca, dede, cele te loze Bjelogrlića imam neki lepi – pa neka bude i umišljeni – uzvišeni osećaj kada kažeš za sebe da si Hercegovac.

Odrasli ste u Beogradu, ali ste često u Barandi kod Opova.

Rođen sam u Opovu sticajem okolnosti: majka mi je iz Barande, a otac mi je tamo osnivao zadruge. Tu su se upoznali, tamo smo se rodili moj brat i ja da bih, sa devet meseci, došao u Beograd. Ali ostala je ta majčina kuća, baka i deda, a kako je Baranda blizu Beograda, tamo sam provodio leta, često odlazio… Kasnije smo moj brat i ja poželeli da tu napravimo utočište, a kasnije su došle i naše porodice. Ostao sam vezan za taj kraj, smiruje me taj dosadni, ravni, banatski vetar. Tamo pišem i radim sa piscima, provodim vreme sa porodicom, društvom… To mi je geografski vrlo blizu, a opet predstavlja dovoljan beg od svega ovoga što živim u Beogradu.

Bili ste vukovac, a i dalje navijate za Partizan…

Da…A to vama nije kompatibilno ? Pravo da vam kažem, ne sećam se nekog vukovca da navija za Zvezdu, ha-ha… Ali da ne produbljujemo. Škola mi je lako išla, posebno prirodne nauke – to je valjda taj hercegovački gen. A što se tiče Partizana, počeo sam navijati zahvaljujući bratu Goranu koji me je vodio na utakmice. Nema tu nikakvog dubljeg korena. Inače, u odeljenju smo bila samo nas dvojica za Partizan, a svi ostali su navijali za Zvezdu, pa čak i Hajduk i OFK.

foto: printscreen

Glumačku karijeru započinjete sa petnaest godina: igrate ulogu Sirogojna u jednom od najboljih jugoslavenskih filmova – “Boško Buha”. Šta ste dobili od snimanja tog projekta?

Najvažnije stvari! To je bio moj prvi kontakt sa glumom, nečem o čemu ništa nisam znao ili sam imao naivne dečačke predstave. Radio sam sa jednim od najvećih naših reditelja, Brankom Bauerom…Sećam se dobro da sam ga završavajući ulogu pitao šta on misli – mogu li da budem glumac? Branko je bio veliki gospodin, čovek koji vam je imponovao ponašanjem, svakim svojim gestom. On me je pogledao, rekao : “Možeš, mada ti je jedno oko iza kamere. Ti bi mogao da radiš i ovo što ja radim”. Hteo je reći da mogu da budem reditelj. Toga sam se setio kada sam počeo da razmišljam o režiji.

Neka vrsta proročanstva, zar ne?

Nije to bilo nikakvo proročanstvo već zapažanje jednog velikog čoveka kakav je bio Branko Bauer. On je video da ja nisam glumac koji, kada mu nešto kaže reditelj, odmah potrči da to uradi. Nego ja gledam, pitam kako će to da se snimi… Meni je zaista jedno oko i jedna misao uvek bila iza kamere, mada to neke reditelje zna i da nervira.

foto: aleksandar letić

A vas kad režirate?

I da i ne. Ali u principu ipak ne, zato što ja volim da pravim scenu zajedno sa glumcima. Stanemo ispred kamere i onda ja gledam šta bih radio da sam na njihovom mestu. Međutim, nisu svi glumci isti. Neki vole da se dogovaraju, a neki da dođu na set i odmah rade.

Uprkos veoma zapaženoj ulozi u Bošku Buhi, upisujete Građevinski fakultet. Kada ste i kako prelomili da ipak postanete glumac?

Koliko mi gluma znači, shvatio sam tek kada sam upisao Građevinski fakultet što je bila očeva želja na samrti – izgubio sam ga sa 18 godina. Studije su mi išle traljavo, jer sam suštinski bio nezainteresovan. Stalno sam odlazio u pozorište i čak sam organizovao i Dramsku grupu na Građevini, a bio i aktivan u čuvenom KST-u. Dao sam jedva prvu godinu i otišao na prijemni na FDU. Prve godine sam ušao u uži izbor, a primljen sam sledeće godine u prvu klasu profesora Vlade Jevtovića. Ta klasa, neformalno, važi za najbolju u istoriji FDU. Tako da sam ujedno zahvalan i profesoru Bajčetiću što me nije primio, kao i profesoru Jevtoviću koji me je primio…

Šta vam je značio studentski život?

Moja klasa je bila skup izrazitih individualaca, različitih ljudskih i glumačkih temperamenata i boja, ali sa jakim kolektivnim duhom koji nas je držao i drži na okupu i dan-danas. Proces koji sam prošao na FDU sa mojim profesorom i izuzetnom klasom smatram ključnim za sve što sam u životu uradio i postigao.

Glumeći u seriji “Bolji život” stekli ste veliku popularnost. Po čemu je pamtite?

Kada se osvrnem, “Bolji život” je bila prva velika serija kod nas koja je imala oko sto epizoda u četiri ili pet sezona emitovanja, veoma kvalitetna i popularna. Tada sam bio najpopularniji u životu, kao i svi mi koji smo u njoj igrali. Još se priča, a danas ljudi ne mogu da veruju, kako su nedeljom uveče ulice bile puste jer svi gledaju “Bolji život”. I to u celoj Jugoslaviji od nekih dvadeset i dva miliona ljudi. A onda život nekako namesti da to bude poslednja jugoslovenska serija: sedam dana posle emitovanja poslednje epizode “Boljeg života” započeo je rat u Sloveniji. Dakle, ljudi ovu seriju pamte kao nešto poslednje što je bilo lepo i što ih vezuje za Jugoslaviju. Od te serije sam stekao prepoznatljivost, simpatije i bliskosti kod publike širom bivše Jugoslavije, tako da sam se osećao veoma komotno. A i danas se tako osećam – naravno i zbog svega onog što sam posle radio – u svakom kutku bivše države.

Možete li vrijeme vašeg sazrijevanja usporediti sa ovim koje prolaze današnje djevojke i mladići? Kome je teže?

Uh, sve je bilo drugačije. I svet, i prostor na kome mi živimo i vrednosti kojima težimo… Prosto je teško i porediti. Današnji svet je ophrvan svojom bezidejnošću i umoran od turbulentnog dvadesetog veka. On stoji i čeka da se nešto desi. Čeka taj 21. vek koji zapravo još nije počeo. Bude li sreće da se to nekako desi, nove generacije imaće živote u “refleksiji obrnutog ogledala” u odnosu na nas. Mi smo mladost proveli u jednom svetu u kojem se mogao naći smisao, a današnja mladost luta bezidejnim svetom. Verujem, ipak, da će ga zameniti svetom novih ideja i novim kvalitetom promišljanja sveta. Ja im od svega srca želim tako nešto.

Kad već spominjete dvadeseti vek, čini mi se da vam je to razdoblje ključna inspiracija?

Taj dvadeseti vek je bio neverovatno intenzivan. To je vreme dva velika rata, velikih ideja i ideologija, vreme nacizma i komunizma, od kojih je prvi bio mnogo fatalniji nego drugi… Tu su i velika naučna dostignuća, velika civilizacijska pomeranja, tako da se svet mnogo više i značajne promenio nego u čitavoj dotadašnjoj istoriji. Meni je taj i takav dvadeseti vek ogromna inspiracija, a pogotovo kada govorimo o nama. Mislim da je to period ogromnog lutanja srpskog naroda, vek u kojem se on našao u mnogim iskušenjima i, kako vreme pokazuje, na mnoga od njih nije našao pravi odgovor. Smatram da istorija predstavlja veliku riznicu našeg naroda i zbog toga u njoj nalazim veliku inspiraciju.

Koliko kroz vaše serije i filmove koji se dešavaju u prošlosti govorite o današnjem vremenu?

To nekako dođe samo od sebe, ne insistiram na paralelama. U svim tim serijama i filmovima pre svega se bavim čovekom. Tragam za njim, jer mi je uvek zanimljivo gde je taj čovek, ta jedinka u vremenu u kojem živi. I kada tako krenem, paralele sa današnjim vremenom se nametnu.

Od uspješnog glumca postali ste i uspješan režiser…

O režiji sam dugo razmišljao, ali nisam imao hrabrosti da prelomim. I onda život namesti da se to desi spontano. Radili smo seriju “Vratiće se rode”, a režiser Goran Gajić je hitno morao da otputuje u Ameriku. Nismo mogli da prekidamo snimanje jer je emitovanje već krenulo i on mi je tada rekao: “Ajde režiraj, znaćeš ti to.” I onda sam zaista režirao nekoliko epizoda. Pre toga već sam radio na tekstu sa piscima i bio kreator serije od početka, tako da sam znao sve što treba da znam, skočio u vodi i zaplivao.

Koliko baš režiserske vode govori o vama? Pišete scenarija, producirate, režirate i glumite u vašim projektima. Što vam sve ovo daje, a izostaje u samoj glumi? Želja da bude nezavisni, mogućnost da kreirate vlastite svjetove ili potrebu za dominacijom u stvaranju umjetničkog djela?

Sve to zajedno. Ali kada pominjete “dominaciju u stvaranju”, to je zanimljiva teza. Kada govorimo o poziciji reditelja koji razvija projekt po sopstvenoj ideji – dakle, nije dobio gotov scenario – a to je kod mene bio slučaj do sada, svojevrsna autokratska pozicija se nameće kao normalna. Međutim, nije tako. Nastanak filmova je kolektivni proces. Ipak, reditelj mora znati šta želi i, u pravim momentima, seći stvari. To mu je i obaveza, bez toga ne može biti dobar i izgurati projekat. Ali – verujte mi – ja se mnogo oslanjam na svoje saradnike: od direktora fotografije i scenografa, preko montažera, kostimografa i šminkera do, posebno, glumaca. Zato je praviti film dobar ogled za učešće u politici i državnim poslovima. Prosto, čovek koji vodi tim mora znati šta želi i mora donositi odluke, ali samo u najbližoj saradnji sa svojim saradnicima. Moje iskustvo mi govori da je to jedini put ka uspehu.

foto: privatna arhiva d. bjelogrlića

Vi ste uvijek inicijator vlastitih projekata. Da li vam je i neko drugi nešto nudio?

Jeste, ali do sada nisam radio projekte gde bih dobio gotov scenario. Neko bi mi ponudio ideju. Na primer, za film i seriju “Montevideo, bog te video” ideja je došla na osnovu knjige. Isto tako, Željko Joksimović mi je dao ideju da napravim film “Toma”, a za “Čuvare formule” moj prijatelj Kuki mi je dao knjigu i rekao – “Pročitaj, od ovoga može da nastane film”. Dakle, ljudi su mi donosili ideje, ali sam ja pokretao i razvijao projekte.

Tokom čitave karijere pokazivali ste zanimanje za politiku i javni interes? Vaš stav je uvijek bio jasan – devedesetih i danas. I onda i danas ste bili na ulici, u građanskim protestima…

Uvek sam imao potrebu da vodim dijalog sa društvom u kome živim. Samo što sam diplomirao na FDU napravio sam pozorišnu trupu “Plexus – Boris Piljnjak” koja je napravila dve angažovane predstave krajem osamdesetih godina – druga se završava tako što svi muškarci sa jedne žurke oblače uniforme i odlaze u rat koji počinje na Kosovu 1990. godine. Onda slede filmovi “Crni bombarder”, “Lepa sela..”, “Rane”… Tako da je moj “buntovnički staž” dugačak. Suočeno sa komplikovanim društvenim i životnim okolnostima, moje buntovništvo je često moralo da umetnički angažman zameni ulicom i direktnim angažmanom. I, kao svako buntovništvo, bilo je osuđeno na poraze. Tu računam i ovaj poslednji. Ali ovde ću se pozvati na Andrića koji u “Nemirima” kaže: “Vaša pobjeda ima nisko čelo i crvene oči. Sve što je nade, utjehe i ljepote na svijetu otkriva se u očima pobijeđenih”. Samo poraz izoštrava pogled. To je moj izbor…

I još nešto. Ti porazi ujedno rađaju i pobede, a pobede za mene su i poštovanje ljudi do čijeg mi je mišljenja stalo. Tu ubrajam i izbor za ličnost godine nedeljnika “Vreme”.

U vašem društvenom angažmanu na strani ste “poniženih i uvređenih”. Otkud to dolazi?

Verovatno iz tog buntovničkog duha i te puste očajničke želje i osećaja da ovo društvo može i mora biti bolje…. A naše društvo je takvo da stalno imamo mnogo poniženih i uvređenih, ali i diskvalifikovanih i prevarenih. Njih nije teško prepoznati i ako imate imalo ljudskosti i časti, morate biti na njihovoj strani.

Dakle, sebe vidite na lijevoj strani političkog spektra?

Naravno. Što su stariji, ljudi obično idu ka desnici, a ja obrnuto – ka levici. Međutim, već sam pominjao smušenost i bezidejnost današnjeg sveta, tako da je tu teško precizno naći svoju poziciju. Kako u celom svetu, a posebno u ovoj našoj nesrećnoj Srbiji. Ali svakako udaram
s leva. I tek ću…

Davno ste pretpostavili teatar filmu. Zbog čega?

Ovaj put kojim sam krenuo, devedesetih godina prošlog veka, da sam stvaram svoje projekte i kreiram svoju sudbinu – ima i svoju cenu. Išao sam težim putem, nisam hteo da budem član ansambla, mada sam bio stipendista Jugoslovenskog dramskog pozorišta – to se i tada, a i sada smatra ponudom za mladog glumca koja se ne odbija. A eto, ja sam napravio svoju pozorišnu trupu, želeći da radim projekte koji mene zanimaju. Pravio sam filmove i serije u kojima sam stvarao neki svoj svet. E sad, to što sam sebi određivao put donosi s jedne strane ovo što ja sada imam, a s druge sam platio cenu time što sam kao glumac ostao uskraćen za čitav jedan pozorišni repertoar i velike uloge. Nisam igrao Šekspira, Strinberga, Ibsena… U životu se jedno plaća drugim.

Postoje li uloge koje su vam nuđene, a danas se kajete što ste ih odbili?

Ima ih više, ali za jednu ulogu sigurno znam. Srđan Dragojević mi je nudio da u njegovom filmu “Mi nismo anđeli” igram anđela, a Žika Todorović đavola. Kako sam u to vreme snimao “Crnog bombardera”, nisam mogao prihvatiti tu ulogu.

A uloge koje se kajete što ste ih prihvatili?

Ima i takvih, ali ih sada ne bih pominjao, nije korektno…

Vaše uloge Milana (srpskog vojnika) iz filmova “Lepih sela, lepo gore” i Kureta (kriminalca) iz “Rana” za mnoge su personifikacija devedesetih godina prošlog stoleća. Što ste uspjeli da unesete u ta dva lika?

Kada jedno delo prevaziđe umetnički, estetski i zanatski pristup i bavi se nečim što te boli, razjeda, što je tvoj život, onda su dometi takvog dela mnogo veći, dublji i značajniji. Pokreće se ona iracionalna dimenzija koja je u umetnosti najznačajnija. Te devedesete su za sve nas koji smo izašli iz uljuljkanog socijalizma sedamdesetih i osamdesetih bile šok, nešto što niko nije mogao ni da sanja. To je onaj momenat kada svi – ako se dobro spreme i imaju potreban talent – daju mnogo više. Naravno, podrazumeva se oslanjanje na dobro napisanu ulogu i dobru režiju, što je u oba ova slučaja primer…

Da li ste imali neki model po kojem ste izgradili kompleksnu ulogu Milana u “Lepim selima”?

Nisam nikog. Počeli smo da snimamo u Višegradu – ratnom području – pa nastavili u Srbiji. Viđao sam ljude moje generacije koji su učestvovali u ratu i gledao stalnu senku u njihovim pogledima, odsustvo radosti u osmehu. To sam odmah uzeo za moto uloge. Hoću reći – stalno sam pokušavao da liku kojeg tumačim nađem tegobu koju nosi čitavo vreme. U ovom filmu, tumačeći ulogu Milana, nasmejao sam se punim osmehom samo dva puta. Na početku kad kažem “Ma kakvog rata” i na kraju filma. To mi je bio koncept…

Svojim završetkom, film implicira da će ožiljci rata ostati veoma duboki, zar ne?

Kao i većina nas, tada nisam imao svest, niti sam mogao da predvidim da će i trideset godina od završetka rata ostati tolike njegove posledice i da ćemo i dalje pričati o njima. Tada sam verovao i bio siguran da će se na ovim prostorima desiti pomirenje. To je nasušna potreba kako između nas samih u srpskom društvu, tako i sa komšijama. Ali, pravo da vam kažem, ne verujem da će se to desiti za mog života.

Nedavno ste promovirali film “Čuvari formule” po čitavom regionu i svagdje ste bili veoma srdačno dočekani. Imate li osjećaj da se ipak nešto mijenja u uzajamnim odnosima?

Kod većine ljudi nema više mržnje i gneva. Ali je ostala neka distanca i nepoverenje. Čini mi se i da više ne postoji želja ni da se prigrlimo, niti da zaista budemo istinski dobre komšije. To je možda i logična reakcija ljudi kada se pogleda čitav dvadeseti vek i šta je sve ostavio. Međutim, mene kao čoveka koji je ostao privržen jugoslovenstvu – ma koliko to idealistički i utopistički delovalo – najviše razočarava što su sve ove godine posle devedesetih napravile takvu atmosferu da naša deca više nemaju potrebe da komuniciraju sa ljudima koji govore isti jezik, slušaju istu muziku, gledaju iste filmove i žive isti živote. Vidim to po mojoj deci, njihovom okruženju, mladima na čitavom prostoru bivše Jugoslavije. Oni više i nemaju prilike da se viđaju i druže kao što smo imali mi – život više tako ne funkcioniše.

Kada ste govorili na protestu Srbija protiv nasilja, u jednom trenutku ste bili na rubu suza. Kakva vas je emocija ponijela?

Sve vreme sam bio na ivici suza, samo jednog trenutka nisam mogao više to da kontrolišem. To je bilo kada sam izgovarao rečenicu : “…mi smo dužni deci Ribnikara. Dužni smo im pravdu i mir. Dužni smo im sve ono što nismo mogli da im pružimo za života…”. I sada mi se plače, pošto je taj dug ostao. I prema njima i prema nama svima…

Kao inicijator ProGlasa, kako vidite njegove domete?

Rano je, teško, a možda i nemoguće da se govori o uspesima ProGlasa s obzirom na ambicije i dugoročni posao koji smo sebi zacrtali. Ne mogu odgovoriti da li je ili nije uspeo. Sve ovo što se dešavalo u poslednja dva meseca – dvesta hiljada ljudi koji su potpisali ProGlas, posećenost naših mitinga i tribina, velika zainteresovanost ljudi i profesionalnih medija, režimsko satanizovanje – govori da smo svojom pojavom izazvali i pažnju i veliku reakciju i da je očigledno nešto tako bilo potrebno. Zadatak ProGlasa bio je od početka da probudi ljude da se zainteresuju za svoju stvarnost, jer samo tako jedno društvo može ići napred i menjati se nabolje. Za to je potrebno vreme. Ali sve ovo što se dešavalo, zaključno sa nezabeleženom krađom glasova i izbornim inženjeringom koji niko od nas nije mogao da predvidi, obesmišljava sam čin izbora, razara osnove demokratskog mišljenja i uništava svaku pomisao na civilizacijski iskorak, toliko neophodan ovoj zemlji i njenim ljudima. Pitanje je da li ćemo mi, kao društvo, imati snage da se sa nečim takvim izborimo. Isto vredi i za ProGlas, ali će društvu s njim biti svakako lakše da tu borbu vodi.

Kako vidite Srbiju poslije izbora? Da li zemlja ide u veliku društvenu krizu i apatiju?

Rano je i za ovaj odgovor. Jasno je da se bar jedan deo javnosti suočio sa time da ovde zaista više nisu u pitanju samo medijske, pravne i sve ostale društvene neslobode; ovde nije više u pitanju samo ugroženost demokratije i srljanje u otvorenu autokratiju. Ovde smo suočeni sa planom potpune privatizacije države, gde se sistemom “hobotnice” kontrolišu svi segmenti društva, po već oprobanoj praksi u Crnoj Gori i nekim južnoameričkim državama. Da li će im taj plan uspeti, ostaje otvoreno pitanje. Ali apatija građana je svakako nešto na šta taj plan računa.

A gdje sebe vidite u periodu koji dolazi?

Tamo gde sam uvek i bio. U kreativnim izazovima svog posla, kojih ima dosta na čekanju. Uskoro krećem u snimanje treće sezone “Senke nad Balkanom”, a čeka me i vrlo inspirativna priča i koprodukcija sa Grčkom “Ja, Pink Panter”. Imam i ponudu iz Francuske za zanimljiv projekat koji ponovo povezuje Srbiju i Francusku, ali na jedan potpuno drugačiji način u odnosu na “Čuvare formule”. O tome trenutno vodim pregovore i moguće je da će to biti moj sledeći filmski projekat – a imam nešto planirano i da radim u pozorištu na jesen… Imam dosta planova u svom poslu i ja ću nastaviti da radim, jer je to moj život. Ali nastaviću i da se bavim misijom ProGlasa. U kojoj meri – niko od nas ne zna. To će određivati društvene okolnosti.

Hoćete reći da poniženi i uvrijeđni i dalje mogu računati na vas?

Baš tako!

Najveći uticaj

Pet filmova i serija za koje Dragan Bjelogrlić kaže da su imale najveći uticaj na njega.

FILMOVI:

1. Amarkord – Frederiko Felini
2. Vrtoglavica – Alfred Hičkok
3. Dobri momci – Martin Skorceze
4. Život drugih – Florian Henckel
5. Nacionalna klasa – Goran Marković

SERIJE:

1. Breaking bad – SAD
2. Carstvo poroka – SAD
3. Most – Švedska/Danska
4. Fargo – SAD
5. Etnos – Turska