Čuveni hrvatski književnik i novinar, jedan od osnivača i urednika, takođe čuvenog, splitskog „Feral tribjuna“ Predrag Lucić pre nešto manje od deset godina izrekao je misao koja se do danas često citira i parafrazira. Lucić, koji, nažalost, više nije među nama, ustvrdio je elem da je Jugoslavija bila „naša Evropska unija“ koju su „sanjali najbolji, a srušili najgori“. Treba biti nepošten pa se ne složiti makar donekle sa ovom tvrdnjom, jer ideja jugoslovenstva je odista počivala na istom temelju na kojem danas stoji EU – na verovanju da različiti narodi, različitih religija, kultura i tradicija mogu stvoriti funkcionalnu zajednicu uz međusobno uvažavanje. Takođe, oni koji su je rušili, osim što su baštinili varvarski nacionalizam, bili su i kleptomani koji su krvlju isprali ruke da bi realizovali svoje sulude ideje i pritom se enormno obogatili. Proces raspada Jugoslavije je iz ovdašnjih „naroda i narodnosti“ na površinu izbacio ono najgore što se u njima nahodilo. S obzirom da je to najgore i dalje na površini, i da vodi i kreira ovdašnja društva, bar u najvećoj meri – iz ove pozicije deluje zapravo nestvarno da je jedna takva šarolika, multietnička država kao što je Jugoslavija na ovim prostorima ikada i mogla postojati. Izgleda kao da smo tu državu ipak samo sanjali.
Uz sve njene nemale manjkavosti, druga Jugoslavija je zemlja koje se mnogi veoma rado sećaju, čak i trideset godina nakon njenog kraha i uprkos jezivim ratovima koji su taj krah propratili. Novosadski pesnik Vojislav Despotov je, pred raspad velike države, predlagao da se njeno ime promeni u – Jugostalgija, tvrdeći da ćemo decenijama patiti za ovom zemljom, te da se nikada na ovim prostorima neće stvoriti tako široka, ozbiljna i emancipatorska zajednica koja će poštovati svoje građane. Jugonostalgija je među dominantnim nacionalistima omražen termin, ali jugonostalgičara – među njima, i onih koji će tvrditi da to zapravo nisu – ima u svim zemljama nastalim iz SFRJ. Čak i među onima koji nisu ni bili rođeni ili su bili klinci kada je propala. Neki će reći da su zapravo postojale dve Jugoslavije: jedna koja se sastojala od enormne birokratije, blaziranih, uštogljenih i anahornih političara i represivnog aparata, i ona druga koja je iznedrila impozantnu kulturu (kojoj kulture ex-jugoslovenskih državica mogu samo da zavide), humano društvo, snažnu ekonomiju, međunarodni ugled, pa čak – u poslednjoj fazi – i slobodu mišljenja i govora. Kažu da je u SFRJ bilo više političkog pluralizma nego u mnogim današnjim višepartijskim državama na Balkanu. Oni koji su nostalgični sećaju se te druge-druge Jugoslavije, uz tvrdnju da su države nastale devedesetih iz bivše države sačuvale samo ono što je u njoj bilo najgore – pomenute represivne aparate, uključujući moćne tajne službe, i neuništive birokratije.
Ne postoji konsenzus kada se krah druge Jugoslavije zapravo desio. Ipak, najveći broj tumača naše nedavne stvarnosti će nestanak ove države vezivati za 25. jun 1991. godine, kada su parlamenti Slovenije i Hrvatske proglasili nezavisnost. S obzirom da su Ujedinjene nacije ove dve države priznale tek bezmalo godinu dana posle, neki će kraj SFRJ vezivati za taj datum, odnosno 22. maj 1992. godine. Neki će ići i dalje u prošlost i reći da je Jugoslavija pukla još 1974. godine, kada je usvojen Ustav koji je od ove države defakto napravio konfederaciju, a drugi će sa debelim razlogom tvrditi da je ona nestala onoga trenutka kada je u Srbiji na vlast došao Slobodan Milošević, koji je svojom agresivnom, nesrećnom i „nespretnom“ politikom započeo proces rastakanja koji je bilo nemoguće zaustaviti, čak i da su se sve sile svemira ujedinile da sačuvaju veliku balkansku državu. Kako bilo, proces raspada Jugoslavije je dugo trajao, skoro dve decenije, i okončan je osamostaljenjem Crne Gore 2006. godine i tzv. jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova (2008). Niko ozbiljan neće reći da je Jugoslavija nestala onoga trenutka kada je njen patrljak – Savezna Republika Jugoslavija – 2003. pretvorena u državnu zajednicu Srbija i Crna Gora.
Trideset godina posle raspada, Hrvatska i Slovenija su članice Evropske unije, dok se ostale države nalaze na dugom, nepreglednom i neizvesnom putu ka članstvu u ovoj zajednici. Region je i dalje u začaranom nacionalističkom krugu, pod snažnim uticajem grozomornih ratova devedesetih. Aveti prošlosti su stekle državljanstva. Nakon pada Miloševićevog režima i promene vlasti u drugim ex-yu državama, došlo je do relaksacije odnosa u regionu, ali se potom situacija promenila nagore – može se reći da je retorika nacionalne mržnje koja je bila dominantna u drugoj polovini osamdesetih i tokom devedesetih – danas i te kako prisutna. U Srbiji su oni koji su kreirali ratove i zločine tokom devedesetih ponovo na vlasti, Bosna i Hercegovina je i dalje talac nacionalističkih elita, Crna Gora se suočava sa ozbiljnim unutrašnjim turbulencijama, Kosovo je „ni na nebu ni na zemlji“, a Severna Makedonija se još oporavlja od autoritarnog režima Nikole Gruevskog… Razni non-pejperi koji se pojavljuju ukazuju da proces „restrukturiranja“ bivše zemlje možda i nije dovršen, a pesimisti će reći da ni novi ratovi nisu isključeni. Sa druge strane, kultura je, u inat nacionalistima, porušila postojeće barijere, pa se – i posle svega – može govoriti o zajedničkoj kulturi ex-yu prostora, bilo da se radi o onoj elitnoj ili onoj popularnoj. Kultura svedoči da su građani i narodi na ovim prostorima neraskidivo povezani i isprepleteni zajedničkom istorijom i sudbinama. O tome svedoče i tzv. obični ljudi koji špartaju po ovim prostorima, osećajući se od Makedonije do Slovenije kao kod svoje kuće.
KARIKATURALNE KOPIJE VELIKE DRŽAVE
Bosanskohercegovački istoričar Husnija Kamberović, koji se bavi modernom istorijom jugoistočne Evrope, u razgovoru za „Vreme“ kaže da se seća dve Jugoslavije: „jedne lijepe zemlje, u kojoj sam se formirao kao čovjek, putovao od Vardara pa do Triglava, studirao, počeo raditi i uživao u mladosti; i druge, koja je prekinula moju mladost i radost života pretvorila u pakao preživljavanja“.
Kada je detaljnije proučavao istoriju Jugoslavije, pogotovo dešavanja tokom sedamdesetih i osamdesetih, zaključio je da u ovoj zemlji nikada nije nedostajalo ozbiljnih problema. „Istodobno, ta država je bila najveći domet Južnih Slavena tokom povijesti. To je bila jedina velika država na Balkanu koja je imala smisla, a svi pokušaji da se na jugoslavenskim ruševinama stvore neke nove velike nacionalne države samo su karikaturalne kopije osuđene na historijski neuspjeh“, tvrdi Kamberović.
Novinar Aleksandar Kocić je ove prostore napustio tokom raspada Jugoslavije, a sada je docent na univerzitetu Napier u Edinburgu. U razgovoru za „Vreme“, on kaže da je SFRJ imala mnogobrojne mane, između ostalog odsustvo demokratije, odvratnu birokratiju i neefikasnu privredu. „Ipak, prednosti te zemlje su za mene bile važnije – odlična umetnost i rok-muzika pre svega, raznovrsnost i ugled. Ja sam bio ponosan na to što sam Jugosloven. Danas ne osećam ni približno istu emotivnu vezu sa Srbijom“, kaže on.
Novosadski književnik i izdavač Milenko Bodirogić, autor zapaženog romana Po šumama i gorama u kojem dva junaka hodaju po balkanskim vrletima tragajući sa zemljom koja je u krvi nastala i nestala, podseća da se ovih dana navršilo sedamdeset osam godina od Bitke na Sutjesci, „tog pakla na zemlji, kako ju je opisao Gojko Nikoliš, a koja je bila jedan od temelja te druge Jugoslavije. Činilo se da je nešto što je stasavalo kroz takav inferno, i uprkos njemu, imalo uz sebe sve valjane razloge da nastane i da bude dugovečno, a potrajalo je tek nešto manje od pola veka, ali u tom kratkom trajanju Jugoslavija je uspela da zablista takvim sjajem da je se nacionalistički mračnjaci na ovim prostorima, negdašnjim njenim prostorima, i danas plaše i njome, kao baukom komunizma, straše svoju beslovesnu decu već odraslu u plemenskim mitovima i lažima“, kaže Bodirogić u razgovoru za „Vreme“.
On navodi da je Jugoslavija imala svojih mana, „kao što ih imaju sve ljudske tvorevine, jer, hvala bogu, nije je Bog stvorio nego ljudi“. „Ali sa njom se pojavio duh slobode, emancipacije i jednakosti koji je mogao da postane okvir jednog prosperitetnog društva koje ne bi bilo neokolonijalno, poput državica nastalih njenim raspadom. U tom svetlu, smrt Jugoslavije globalno je i epohalno važan čin, prelomni trenutak u kome se srušio onaj princip nade u mogućnost postojanja boljeg i pravednijeg sveta koji ne bi bio zasnovan na pohlepi i sebičnim interesima. Što se mog odnosa prema Jugoslaviji tiče, možda je dovoljno da kažem da sam ja sa njenim nestankom postao apatrid“, kaže Bodirogić.
Nekadašnji „feralovac“, hrvatski književnik i novinar Ivica Đikić, scenarista popularne serije „Novine“, imao je 14 godina kada se Jugoslavija raspala. U to vreme, kako kaže, nije uviđao ni njene mane ni prednosti – bila je to zemlja u kojoj je živeo i za koju je navijao u svim sportovima.
„Iz današnje perspektive, mislim da su obje Jugoslavije bile veliki i vrlo ambiciozni pothvati. Titova Jugoslavija bila je krupan iskorak i u pogledu međunacionalnih kompromisa, i u pogledu modernizacije u gotovo svim sferama društva, i u pogledu socijalne sigurnosti i zaštite, i u pogledu sudjelovanja u svjetskoj politici. No demokratski deficiti i manjak individualnih i političkih sloboda s vremenom su postali pretežak teret, naročito u okolnostima propadanja komunizma u Europi. Kao da jugoslavensko društvo i političko-intelektualne elite nisu imali kapacitet za tako kompleksan i delikatan projekat mimo neke vrste policijske represije i utjerivanja straha. Kao da je to bio prekrupan zalogaj u toj fazi našeg razvoja. Dolazak višestranačja i demokracije shvaćen je kao prilika za oslobađanje u etničkom i ni u kojem drugom smislu“, kaže Đikić u razgovoru za „Vreme“.
Politikolog Radivoje Jovović je još mlađi. Imao je samo sedam godina te 1991. godine. Ipak, njemu Jugoslavija znači mnogo, kao ideja zajednice „koja pripada svim njenim ljudima, jednako i bez izuzetka“. „Mane Jugoslavije svakako vidim u autoritarnosti političkog režima, koji je umeo da se surovo obračuna sa kritičkim mislećim pojedincima (naravno, treba imati na umu i da se delovanje režima po ovim pitanjima menjalo). Sa druge strane, vidim i da je ta država građanima priznala značajna civilizacijska prava, omogućivši prosvećivanje, emancipaciju i značajno poboljšanje društvenih položaja. Široka dostupnost obrazovanja i usluga zdravstvenog sistema, snažna mreža socijalne sigurnosti, značajna društvena pokretljivost, kao i promocija i primena drugih progresivnih ideja i idejnih korpusa, poput antifašizma, rodne ravnopravnosti, decentralizacije – sve to vidim kao ključne prednosti Jugoslavije, koja je u relativno kratkom vremenskom roku napravila ogroman korak napred za naša društva“, kaže Jovović.
On smatra da se danas po nekim pitanjima Jugoslavija olako osuđuje („privatno je ne nazivam ‘drugom’ Jugoslavijom, već jedinom, budući da je ta država jedina istinski predstavljala zajedništvo južnoslovenskih naroda“) i da se zaboravlja sa kakvih je teških početnih pozicija krenula, u kakvom je globalnom kontekstu delovala i koje je sve korisne promene stvorila.
NACIONALISTI KOJE JE JUGOSLAVIJA HRANILA
Kada se govori o uticaju stranih sila na raspad Jugoslavije, istoričari i politikolozi se oko toga neće nikako složiti – jedni tvrde da je strani uticaj bio odlučujući, dok će ga drugi minimizirati, tvrdeći da smo za sve ono što se dešavalo devedesetih, i što nam se dešava i danas – sami krivi. Husnija Kamberović smatra da Jugoslaviju nisu, kako to neki tvrde, ubili stranci, „pucnjima iz zasjede“, nego „nacionalisti koje je sama Jugoslavija hranila. Šteta je što se ove slike s kraja Jugoslavije nameću kao jedino vjerodostojno svjedočanstvo o karakteru te države. Stvarnost u kojoj živimo u postjugoslavenskim državicama pokazuje da su oni koji su rušili Jugoslaviji (a i danas vladaju ovim državama-feudima) znali zašto su željeli da ta država bude tako brutalno srušena: trebalo je srušiti mostove koji otvaraju perspektive saradnje, jer jedino tako oni mogu biti mirni u svojim državicama kao srednjovjekovnim feudima“, kaže istoričar Kamberović.
Đikić smatra da ima puno istine u oceni Predraga Lucića o najboljima koji su sanjali i najgorima koji su srušili Jugoslaviju. „Dodao bih samo da se ni jedni ni drugi nisu stvorili iz vakuuma, nego iz historijskog konteksta i političkih okolnosti svoga vremena. Kad govorimo o socijalističkoj Jugoslaviji, između najboljih i najgorih, između početka i kraja, smjestilo se četrdeset i pet godina vladavine jedne partije i striktno propisanog jednoumlja, a već je i to, pored porasta međunacionalnih tenzija, bilo dovoljno da se zastrani i da u vrh dospiju i najgori, pa da oni onda probude najgore – mržnju i zlo – u širokim narodnim masama. To se, naravno, prije svega odnosi na partijsko vodstvo u Srbiji, čije su akcije proizvodile reakciju na drugoj strani ili na drugim stranama“, kaže Đikić.
Za Aleksandra Kocića suština problema se krije u tome što Jugosloveni „u par pokušaja“ nisu uspeli da stvore demokratsku zajednicu „koja bi verovatno duže opstala ili bi se bar bezbolnije raspala“. „Krvavi raspad Jugoslavije posledica je tog neuspeha, koji onda možemo dalje i dublje da analiziramo – kome je sve rat odgovarao, ko se bogatio na pljački i slično. Ali, suština je da (presvučeni) komunisti nisu bolje ni umeli, ni hteli da rešavaju pitanje budućnosti zemlje“, kaže on.
ODBAČENE IDEJE NA KOJIMA POČIVA SADAŠNJA EVROPA
Radivoje Jovović zaključuje da su zemlje nastale od SFRJ odbacile, sa delimičnim izuzecima, sve dobre tekovine bivše države, a da su zadržale u najmanju ruku nepoželjne elemente: netransparentno delujuću i veoma moćnu službu državne bezbednosti, autoritarnu političku kulturu i slično. „Odbačeni su ideje i nasleđe antifašizma, socijalne pravde i egalitarizma – maltene je sasvim odbačena i pomisao da se postojeći model kapitalizma može makar korigovati u sistem ‘sa ljudskim likom’, a kamoli kakav radikalniji koncept Sekularna država drži se noktima. Odbačena je organizacija sistema lokalnih samouprava, u okviru kojih su ljudi mogli da rešavaju većinu svojih svakodnevnih problema i pitanja. Druge ideje decentralizacije satanizovane su i proglašene državnim neprijateljem broj jedan. I još mnogo toga. Stigmatizovano je, uglavnom, korišćenje rečnika i koncepata koji upućuju ili podsećaju na inspirisanost jugoslovenskim socijalizmom. Uglavnom je besplodno pričati da na ovim i sličnim idejama počivaju neka od najbolje uređenih društava sveta, ili da se takve ideje mogu sprovesti drugačijim načinima, saglasno nekim savremenim potrebama i promatranjima“, kaže Jovović.
Za Bodirogića su zemlje nastale raspadom SFRJ „gljivolike tvorevine, zloguke izrasline koje parazitiraju na kolosalnom truplu Jugoslavije. Ako pokušaš da otputuješ na primer od Novog Sada do Maribora, ne možeš a da ne primetiš njihovu ‘neprirodnost’. Sve te granice, svi ti uniformisani policajci i carinici kao da su deo nekakvog provincijskog vodvilja, iza njih ne stoji nikakva ‘stvarnost’, pa se oni čine poput loših i isfrustriranih glumaca. Jugoslavija je podrazumevala jedinstven privredni, ekonomski, kulturni i jezički prostor, a sada je sve to u krvi iskasapljeno i istranžirano, i te novonastale frankenštajnovske nakaze trse se da zasnuju svoj samostalni život ispredajući mitomanske i državotvorne laži, koje se, dobrim delom, zasnivaju na blaćenju jugoslovenskog nasleđa, zapravo onog jedinog što je u njima još vredno, poput antifašizma i zaostavštine ‘leve tradicije’. Bežeći od ovih vrednosti, novonastale zemlje svoje izvorište nalaze u onome što je u njima najgore – u sopstvenim opskurnim kvislinškim pokretima tokom Drugog svetskog rata“, kaže Bodirogić.
ŽIVI, ŽIVI JUGONOSTALGIJA!
Rekli smo već da je jugonostalgija u različitim oblicima prisutna u svim krajevima bivše države. Neki je povezuju sa „žalom za mladost“, koja se mladosti seća lepšom nego što je ona bila, ali Radivoje Jovović odbacuje te tvrdnje. „Tačno je da su ljudi sasvim sposobni da rearanžiraju i ulepšaju sitna lična sećanja, ali pritom su i dalje svesni šireg društvenog konteksta. Ja konkretno imam brojna divna sećanja na detinjstvo i tinejdžerstvo, ali sumnjam da ova sećanja mog mikrosveta značajnije utiču na sećanje na devedesete i Miloševićev režim. O njima nemam ni jednu jedinu lepu reč. I smatram da se sve lepo što se tada desilo na nekom širem društvenom planu, desilo uprkos, a ne zahvaljujući dominantnoj stvarnosti. Jugonostalgiju, kao neko ko je imao sedam godina kada su počeli ratovi, ne mogu osetiti u potpunosti. Osećam je više prema ideji, i prema nikad iskorišćenim šansama da se ono što je bilo dobro zadrži, i, po potrebi, prilagodi. Osećam je i prema lepoti osećaja zajedništva, čije odbleske i danas pronalazim u ponašanju pojedinih ljudi“, kaže Jovović.
Kocićeva jugonostalgija je vezana za zajedničku kulturu i osećaj pripadnosti toj kulturi. „Ne zanima me da li će se ona održavati u jednoj ili u nekoliko zemalja; o tome neka jednog dana opet odlučuju oni koji tamo žive. Meni bi bilo važno da vidim pomirenje, odsustvo animoziteta i nasilja i otvorene granice“, kaže on.
Bodirogić kaže da nije jugonostalgičar i da ne čezne za povratkom u negdašnju Jugoslaviju. Podseća da bi Jugoslavija, onakva kakva je bila recimo sedamdesetih, danas bila anahrona zemlja. „Ono za čime žalim jesu procesi i principi na kojima je nastajala ta zemlja, a oni su bili beskompromisno emancipatorski i po prvi put su nam se dogodili na ovim prostorima. U tom smislu ja sam naprosto Jugosloven bez Jugoslavije“, kaže Bodirogić.
Đikić pak smatra da je logično da se mnogi ljudi koji danas imaju više od 50 godina „sa nekom vrstom nostalgije sjećaju svoje mladosti“. „Čini mi se, međutim, da se kod vrlo malog broja radi o žalu za zajedničkom državom, odnosno o nekom osviještenom jugoslavenstvu u političkom smislu. Ja bih, osim o jugonostalgiji i eventualnom zajedničkom kulturnom prostoru, govorio i o Jugoslaviji koja, sasvim lišena političke dimenzije, danas postoji u Njemačkoj, Austriji i Švicarskoj. U ispostavama njemačke pošte u selima ili gradićima kod Minhena, to pouzdano znam, značajan postotak radnika dolazi iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Srbije, Sjeverne Makedonije, s Kosova. Rade zajedno, idu jedni drugima na rođendane i slave, druže se, pomažu se, svađaju se oko politike i nogometa… Ili, pogledajte nacionalni sastav omladine na koncertima Ace Lukasa i Harisa Džinovića po klubovima u Cirihu, Štutgartu, Beču… O toj ‘živoj Jugoslaviji’ iz klubova, poštanskih ureda i sa bauštela, ako dobro pratim, još uvijek nije rečeno ništa naročito pametno i suvislo ni u sferi umjetnosti, ni u sferi žurnalizma, ni u sferi znanosti. A to je velika tema“, kaže Đikić.
