Samo za fanove

Ima pisaca koji celog života pišu „male priče“ velike vrednosti; eto Čehova, na primer: taj je ispisao devet zdravo debelih tomova koji se sastoje samo od pripovedaka! Našla bi se tu, doduše, poneka koja se prućila na sto-dvesta strana, pa bi neko drugi jedva dočekao da je nazove romanom, ali Anton je Pavlovič bio sasvim zadovoljan time da to budu priče: bila je to njegova mera, i s njom je dosegao sam vrh pripovedačke umetnosti. Dobrica Ćosić se u tom smislu doima kao nekakav savršeni anti-Čehov: ni jedne jedine pripovetke nema u njegovom opusu, ili ne daj bože pesme: samo Romančine, od četiristotinak strana pa naviše, po mogućnosti u nastavcima, i to samo o Teškim Nacionalnim (ređe i „belosvetskim“) pitanjima – ta neće valjda takav Vulkan da troši svoju užarenu lavu na nekakve intimističke brbljarije, ili tako-već-koješta?!

Ćosićev je izbor – ako u takvim stvarima uopšte ima izbora – savršeno legitiman, ne manje od Čehovljevog; ono što je jedino važno jeste šta je od toga na kraju „ispalo“ (ovde ćemo Čehova da ostavimo na miru, pošto bi bilo nefer porediti takoreći bilo koga na svetu s piscem „Paviljona br. 6“). U njegovom opusu rani „reformpartizanski“ roman Daleko je sunce i, recimo, alegorijska antiutopija Bajka stoje kao zasebne celine, obeležavajući uspon i propast jedne opojne ideološke Sujeverice, dočim su svi ostali romani (Koreni, Deobe, Vreme smrti, Grešnik, Otpadnik, Vernik, Vreme vlasti) deo jednog Megaciklusa u kojem Ćosić – ambicioznosti mu očigledno nikada nije nedostajalo – kroz sudbine nekoliko generacija Katića iz mitskog pomoravskog Prerova portretira glavinjanje Srbije kroz istoriju XIX i pre svega XX veka, kroz uspone i katastrofe, trijumfe i poraze, tiha ropstva i bučna, ekstatična „oslobođenja“, nakon kojih joj na grbači ostaju „oslobodioci“, a njihova je narav vazda nezgodna… Ipak, privilegovano mesto u Ćosićevom opusu ima istraživanje uzleta i stropošta komunističke utopije, kojoj je i sam pisac bio sledbenikom sve dok u nekoj vrsti „postjugoslovenskog srbocentrizma“ nije pronašao novo utočište. Koljektiv je koljektiv, „klasni“ ili „nacionalni“, ko mari, uvek je zgodan za „masovne scene“…

Vreme vlasti prirodan je – i odavno najavljen – kraj tog ciklusa, a verovatno i tačka na Ćosićev romaneskni opus. Prvi tom romana objavljen je pre jedanaest godina, drugi tek sad. Kroz ciklus Grešnik–Otpadnik–Vernik, Ćosić je svoje Katiće, Dačiće, Bogdana Dragovića i ostale – a bogme i „nefiktivne“ likove, od Tita ili Staljina nadalje – proveo kroz sve faze i iskušenja komnunizma-kao-vere; u Vremenu vlasti komunisti su, naravno, na vlasti: nije slučajno da prvi tom započinje scenom zaposedanja („oslobađanja“) beogradske bogataške vile. Prvi tom ovog romana pokušaj je piščevog obračuna sa fenomenom nezajažljive, apsolutističke, mesijanizmom Višeg Cilja pokrivene vlasti, paraerotske gladi za njom, paranarkomanske ovisnosti o njoj. Taj je pokušaj bio onoliko uspešan koliko je to mogao biti s obzirom na Ćosićevu protokom godina sve izrazitiju potrebu neprestanog dociranja, koje surovo guši prozni tekst, a da na drugoj strani ne donosi bog-zna-šta, jer Ćosić nije nikakav „duboki esejistički mislilac“, ali čini se da veruje kako jeste; pišući onomad u „Vremenu“ o toj knjizi, Draško Ređep je (ubi)tačno primetio da je to Ćosićevo više propo nego pripovedanje „seminarski uštogljeno“; hoteći da kaže sve, hoteći da „zafilozofira“ daleko iznad sopstvenih mogućnosti, Ćosić je učinio da Vreme Vlasti I bude krajnje problematičan romaneskni tekst, mestimično sasvim papazjaničan, u kojem se haotično mešaju „stvarne“ i „izmišljene“ ličnosti, Pisac se pojavljuje kao jedan od junaka, pa se još raspravlja i preganja naokolo sa svojim likovima, usput sveudilj fantazirajući kako upravo ispisuje „integralni roman svoje epohe“ ili tako nekako… Ih, nije ni „integralni hleb“ sve što se tako (samo)etiketira…

Svim tim i drugim, nedopustivo velikim nedostacima uprkos – o neukusnosti „golootočke epizode“ da i ne govorim – V. V. 1 je i prirodan završetak sudbina Ivana i Milene Katić, bez sumnje najbolje izvajanih likova cele „ćosićiane“. I to je verovatno dovoljno da „opravda“ nastanak te knjige. Vreme vlasti II pati od znatno većih, tj. fundamentalnijih problema, počev od problema identiteta: koliko je to uopšte roman? Gotovo se ceo tekst ove knjige – u formi „pronađenog rukopisa“; ma, vidi čuda! – sastoji od solilokvija Dušana Katića, dugogodišnjeg Titovog poslušnika sa prikrivenim namerama iz „kalif namesto kalifa“ žanra, koji će sa Dvora otpasti zbog svoje glupe nesmotrenosti da se podsmehne ostarelom samodršcu – od čega bi Ćosić rado napravio Strašno Jaku Metaforu glede prirode vlasti, ali ne ide – i postati još jedan tipično ćosićevski nezadovoljni eklektik, neskrašen negde između odbačenog komunizma i nesposobnosti da se prihvati nešto drugo, između „integralnog jugoslovenstva“ i gunđavog, skorojevićkog nacionalizma. E, tim će i takvim umovanjima i nagvaždanjima Katić/Ćosić napuniti najveći deo ove knjige, i od toga – koliko god se pisac trudio da knjigu „oromani“ uvođenjem nekolikih, pre svega, ženskih likova, da koliko toliko „prokrve“ Katićev nepresušni izliv – neće biti pravog romana, Vreme vlasti II ostaće neka vrsta narativizovanog pamfleta u kojem Ćosić, kroz usta sirotog Dušana Katića, iznova varira svoje omiljene, ko zna koliko puta već razglabane teze. Dakle, Vreme vlasti II u konačnici, spada u onu poznatu rubriku „samo za fanove“: oni kojima nikad nije dosta kičastih žanr-sličica o „srbožderu Titu“ i zlom Slovencu Kardelju, o austrougarsko-vatikansko-šiptarskoj zaveri i tome sličnom, naći će (i) u ovoj knjizi zdenac radosti.

Ćosić je bio i ostao „arhaičan“ pisac, neretko farsično nabubrelih pretenzija, i to je ta „ugrađena greška“ manje-više svih njegovih romana; pa ipak, u tom se poluvekovnom opusu dalo naći i mnogo svetlijih trenutaka od ovog, što će reći: biće šteta ako se pokaže da se to delo završava baš ovom Katićevom predsmrtnom Propovedi, koja vrvi stvarima koje nikoga ne zanimaju, izrečenim na način koji nikoga ne može da uzbudi.