Samo za članove

Eto, došao je i Dragan Šutanovac na red. Ne mora proći tako dugo, a da se i Balši Božoviću, na primer, ne nasmeše neki novi izbori u stranci. Posle prvih sledećih Vučićevih izbora, za dve godine, možda i mnogo pre, stranka bi mogla da se u traženju „nove energije“ i „promena“ odluči za mladoga Božovića, zašto ne? Ako ćemo pošteno, i on je „dete stranke“ najmanje koliko i Pajtić i Šutanovac možda i malo više iz razloga potpuno privatnih, a bio bi za razliku od Šutanovca, Pajtića i Đilasa i prava „nova energija“ jer nije učestvovao u državnoj vlasti i bio odgovoran za greške (ali i ono dobro) koje su Boris Tadić i njegovi najbliži saradnici (posebno trojica pomenutih) napravili do 2012. Eto male teme za razmišljanje članovima DS-a, tačnije onima koji ostanu u DS-u posle ovih poslednjih predsedničkih izbora u stranci, jer je i ovog puta kao i dosad, počelo s negodovanjem i odlascima. Možda Božović ima ključ kako se odlepiti od cenzusa?

U tome, čini se, i jeste jedan od glavnih raskoraka u svim dosadašnjim izborima za novog predsednika DS-a otkako je smenjen Tadić 2012, jer je članstvo, nesluhovito za birače i pristalice DS-a, uporno u potrazi za autoritetom, liderom među onima koji su bili u samom vrhu izvršne Tadićeve vlasti i u državi i u DS-u (gradonačelnik Beograda, vojvođanski premijer, ministar odbrane). Bilo bi tu još kandidata za novog šefa DS-a (Dušan Petrović, Borko Stefanović…) da su bili strpljivi i sačekali svoj red, da se nisu razbežali okolo i napravili svoje stranke. Ili kako je to u svom komentaru na sajtu „Vremena“ poentirao Filip Švarm: „Drugim riječima, ‘žuti’ bez učešća u vlasti i svega onog što im je omogućavala, nisu mogli niti znali funkcionirati, za nju su se držali noktima i to, bolje od ičeg drugog, objašnjava konstantne unutarpartijske sukobe i bavljenje samima sobom. Na kraju, ostao je samo go stranački aparat sa Šutanovcem kao najkrupnijim gospodarem ovog posljednjeg, sakatog i mršavog resursa.“

Niko se tu sve ovo vreme nije mnogo bavio pristalicama DS-a, bivšim i sadašnjim glasačima koji uporno, od jednog do drugog Vučićevog vanrednog izbornog ciklusa, mašu golim rukama ispred DS-ovih očiju da ne žele „žute barone“ (Slobodan Antonić), tj. stare, potrošene kadrove Tadićeve vladavine do 2012. Reditelj Stevan Filipović rezignirano je napisao na sajtu „Peščanika“: „Čisto kao kuriozitet, zaista me interesuje da li članovi DS-a koji imaju pravo glasa na stranačkim izborima imaju ikakvu ideju o tome šta ogroman broj njihovih bivših i sadašnjih glasača misli o gospodinu Šutanovcu (politički, ne privatno, naravno)? Ne mislim na one na koje je uticala Vučićeva besomučna i besramna propaganda o ‘žutim lopovima’, već na ozbiljan deo onih šest odsto glasača koji su, uprkos svemu, odlučili da glasaju za DS na poslednjim izborima? Ako nemaju ideju, onda nisam siguran da bi trebalo da nastave da se bave politikom. Ako imaju, a baš ih je briga – onda ništa, neka nastave kako su krenuli. Zaista.“

S druge strane, demokrate uporno, papagajski ponavljaju izmišljene priče o „promenama“, „novoj energiji“ i DS-u kao „instituciji demokratije“ u kojoj se posle izbora preispituju rezultati, podvlači crta i traži novo rešenje kroz izbore za predsednika stranke, pa „svi zajedno“ idu „složno“ napred. U stvarnosti, stranka se iznova i iznova cepa, od izabranog „autoriteta“ traži se da DS-u u miraz donese zadovoljavajući broj glasova na izborima i koalicionih sinekura bar na lokalu, ako ne u državi, jer demokrate ne umeju da dišu ukoliko nisu na vlasti. Vreme prolazi do sledećih izbora, podele, svađe i neumorna Vučićeva medijska mašinerija koja ih progoni do istrebljenja iz javnog života nastavljaju se istim tempom, realnih glasova više nema ni za cenzus (u onih šest odsto što su im stari birači dali na revers u aprilu ove godine – u to bolje da se ne uzdaju, već se istopilo), sinekura, dabome, više nigde nema, iz stranke se razbežalo živo i neživo u SNS i kojegde.

MINUTAŽA I STRPLJENJE: I da se razumemo, nema ni trunke sarkazma ili pakosti u spominjanju Božovića, niti negativnog stava zato što je Dragan Šutanovac izabran na prvim neposrednim unutarpartijskim izborima za predsednika stranke (dosad su delegati u DS-u birali predsednike i potpredsednike). Demokrate kuvaju, demokrate kusaju. Nego, drugo je posredi. Nije Demokratska stranka nimalo različita niti posebna u odnosu na politički život u Srbiji ili „život kao takav“, što vole da kažu performeri. Naprotiv, uvek je bila pokretač kako pozitivnih tako i negativnih procesa u društvu ponekad i preteča političkih zbivanja.

Tako se, recimo, ispostavilo u slučaju Aleksandra Vučića da samo treba biti uporan stranački funkcioner ili bar blizak onima koji odlučuju, pa makar prvih petnaest godina karijere verovao, mimo sveta, da je jedini ispravni put ‘45. poći u četnike. Na kraju i takav, da izvinete, deca imaju tačan izraz za to, promašen slučaj dobije svoju minutažu i postane premijer. Ko kaže da, na isti način, sutra nećemo na istim ovim stranicama raspredati o nekom novom premijeru ili predsedniku države, Aleksandru Martinoviću recimo, raspisujući se nad činjenicom kako se uopšte dogodilo da najmoćniji čovek u zemlji postane tip s karijerom i biografijom u dva reda po pola, optužen da je više puta plagirao jedan te isti sopstveni rad u naučnom časopisu pod različitim naslovima i potom nesmetano doktorirao, a pride čovek koji je mnogo, mnogo kasnije, čak i od Nikolića i Vučića, shvatio da radikalski put ne vodi na vlast? To je sasvim moguć rasplet naprednjačkih godina koje će nam potrajati, a umesto imena dr Martinovića čitalac može izreći bilo koje manje ili više poznato ime trenutnih najbližih Vučićevih saradnika&sledbenika, uz, razume se, adekvatne afere i detalje iz bivšeg života svakog od njih ponaosob.

Ukratko, to su izbori u Srbiji, bilo kućnog saveta, parlamentarni, predsednički, lokalni, ili stranački. Izbori bez izbora. Zato je ove izbore u DS-u sasvim logično i opravdano dobio Dragan Šutanovac. Baš kao što je Pajtić dobio izbore protiv Đilasa (2014), a ovaj protiv Tadića (2012)… Da se ne shvati pogrešno, Tadić kad je došao na čelo demokrata, 2004, izgledalo je nekako kao da je izvučen iz šešira ili pao s Marsa. Coktalo se o drastičnom padu kadrovskog kvaliteta stranke, da su se po državi i vladi Mirka Cvetkovića razmileli oni koji dana radnog staža nemaju, i ne znaju šta znači zaraditi platu, a da Tadić generalno baš i nije dorastao ni funkciji predsednika stranke, a ni države. Posle je „dorastao“ Nikolić, ali to je druga tema. I za vreme Zorana Đinđića je bilo sličnih priča, jer je DS-u vazda na kičmi bio teret poštene srpske inteligencije koja se okupljala oko stranke. Sa tim SNS, na primer, nikad nije imao problema pa su priče o biografijama naprednjačkih funkcionera anahrone i nebitne.

KO SME DA VAS POGLEDA U OČI: U DS-u će uvek biografije biti važne i toga bi trebalo da bude svesno i novo rukovodstvo. Kao i činjenice da oni koji pominju slučaj Skerlićeve ulice i izgradnju stambenog objekta čiji je suinvestitor bio i bračni par Šutanovac kao i potonji sudski spor zbog tog slučaja, ne moraju apriori biti deo medijske mašinerije linča koju predvode naprednjaci, nego oni dobronamerni koji veruju da predsednik DS-a, sutra možda i kandidat opozicije za predsednika Srbije zbog autokratskih okolnosti u državi u kojoj živimo mora biti neko kome čak ni Vučićevi tabloidi ne mogu ništa. Mada je to, razume se, prilično nemoguća misija. Ali, treba se malo prisetiti kako je i zašto baš Vojislav Koštunica postao kandidat opozicije 2000. godine kad je trebalo Miloševiću konačno izaći na crtu. U toj odluci je vrlo racionalan bio Zoran Đinđić uprkos tome šta je lično mislio o Koštunici, što je vrlo brzo posle 5. oktobra počeo da deli i sa građanima. Ili kako je jednom napisao Dragoljub Draža Petrović, „put od slogana ‘Ko sme da vas pogleda u oči’ do slogana ‘Koga ne možete da vidite očima’, veoma je kratak“.

E sad, ko zna, možda Šutanovac bude mudar pa odluči kad već ne sedi u Skupštini, da se bavi strankom, da je malo poveže i da ispita kako se to dogodilo da od 35 odsto članova koji su imali pravo glasa (oni koji su popunili registracioni obrazac i platili članarinu, njih 18.459, a oko 12.000 je izašlo na izbore, prim. aut.) ne izađu na prve neposredne stranačke izbore? Kada je to jedan ozbiljan demokratski pomak u srpskom višestranačju bez obzira na to šta je njegova suštinska uloga. Kako to dakle da je 35 odsto demokrata s pravom glasa apatično? Nisu imali za koga da glasaju? I pored „šarolikog“ društva od četiri kandidata? Misle da novi predsednik ko god da to bude, neće uspeti da pomogne DS-u da izađe iz začaranog kruga propadanja i gubitništva? Misle da nije problem u predsedniku nego u članovima koji ne mogu da se nose sa činjenicom da su opozicija i da im je Vučićeva stranka izjela program za doručak? Ili ne mogu da se pomire sa stvarnošću da ne postoji ta sila koja će da dođe i pobedi Vučića, podeli im radna mesta po javnim preduzećima i zaposli im pola familije? Šutanovac bi trebalo sve to da ispita i postavi članstvo na zdrave noge. Pa onda može i da kaže da DS više ne mora nikome da se izvinjava, ali možda bez tog arogantnog tona karakterističnog za sam zenit Tadićeve vlasti po kojem su „žuti baroni“ bili prepoznatljivi i pred sam kraj vrlo iritantni. Pristalice DS-a su malo senzitivnije od glasačkog tela naprednjaka, i taj ton kod njih teško da može da prođe. Sem ukoliko se Šutanovac, ko zna, ne odluči za neko novo biračko telo nekarakteristično za DS, što je takođe legitimno i moguće.

foto: vlada dimitrijević / tanjug

PAJTIĆ NIJE IZDRŽAO: Koliko god danas u Vučićevoj Srbiji izgledao nevažan izbor novog predsednika stranke čiji je rejting u vreme izborne unutarstranačke kampanje pao na posto ili dva ispod cenzusa, i dalje je nepokolebljiv utisak koji traje već nekoliko godina da je glasačima Demokratske stranke, iz bilo kojih vremena, izgleda više stalo do njenog opstanka nego samim članovima stranke. Bojan Pajtić je objavio na Fejsbuku da podnosi ostavku na mesto šefa poslaničke grupe, osvrćući se na obrazovanje i „utemeljenost“ onih koji su vodili stranku od njene obnove pa do izbora novog rukovodstva koje će ubuduće voditi stranku. Poručio je da je od „ponovnog osnivanja DS-a i predsednikovanja profesora (Dragoljuba) Mićunovića i Zorana Đinđića komparativna prednost stranke bila to što su njeno rukovodstvo činili ljudi znatno obrazovaniji i u profesionalnom smislu utemeljeniji nego vrhovi konkurentskih partija“. Nastavio je zajedljivo: „Juče je stranka na izrazito demokratski i legitiman način donela odluku da je vode Šule (Dragan Šutanovac), Kena (Radoslav Milojičić) i Balša (Božović), odustavši od višedecenijske prednosti koju je u odnosu na ostale organizacije DS imao. Taj izbor kao demokrata poštujem“, nije izdržao Pajtić i krenuo stopama svojih prethodnika kad su gubili na izborima. Šutanovac je odgovorio da je za ostavku saznao iz medija. Iz stranke je izašla i Jelena Balašević, kćer Đorđa Balaševića, i to objavila na svom Tviter nalogu. U Skupštini Vojvodine je, međutim, ostala. Ukratko, prepucavanja, razlazi, ljutnje nastavili su se i ovog puta po dobrom starom demokratskom običaju.

Članovi DS-a na prvim neposrednim stranačkim izborima za potpredsednike su izabrali Tamaru Tripić, Jovana Markovića, Branislava Lečića, Nadu Kolundžiju i Igora Selaka, sve kandidate za potpredsednike koji su podržali Šutanovčevu kandidaturu.

Nataša Vučković, dosadašnja potpredsednica stranke, koja je na ovim izborima podržala Bojana Pajtića, imala je neznatno manji broj glasova od Igora Selaka. Poslovično staložena i racionalna, komentarisala je odluku članstva ovako: „Čestitam Igoru Selaku na izboru i za mene su izbori u DS u ovom slučaju gotovi. Ja ću i dalje biti aktivna u stranci i više hiljada glasova koje sam dobila na ovim izborima ne nameravam da izneverim. I dalje ću biti veoma posvećena DS-u.“

U subotu, 24. septembra, članovi DS-a glasali su u prostorijama opštinskih odbora stranke. To je veliki iskorak za DS bar u smislu neargumentovane veličine prostora kakav je, recimo, Sava centar, gde su se dosad održavali delegatski izbori za prvog čoveka demokrata. Te prostorije, bar one u Požeškoj, na Banovom brdu, čukaričkog odbora DS-a delovale su nekako potpuno primereno postojećem statusu demokrata u Srbiji. I to sluti na dobar početak. Jer to je jedna mala stranka sa ozbiljnom istorijom u političkom životu Srbije, ali danas mala ne samo po rejtingu, već i po uticaju koji je retko kad, otkako je obnovljena, bez obzira na popularnost, dovođen u pitanje. Gotovo nikad. U opštini Čukarica pravo glasa na izborima u DS-u imala su 204 člana ove stranke. I predsednik čukaričkog odbora DS-a Milivoje Stojanović i predsednik IO DS-a u opštini Čukarica Ivan Marjanović u razgovoru za „Vreme“ rekoše da su glasali za Šutanovca, da je to lični stav. I da nisu ni na koga uticali. I ostali koji su sedeli u prostorijama odbora u Požeškoj kod bioskopa „Roda“, dva sata pred zatvaranje birališta rekoše da su za Šutanovca jer žele promene u stranci, da je DS postigao loše rezultate pod rukovodstvom Bojana Pajtića, da je sedam odsto u Vojvodini loš rezultat, a da ništa nije bolji ni rezultat na nivou Republike. I da zato hoće promene koje će im, uvereni su, doneti Šutanovac.

I što da ih, baš on i ne donese? Treba gledati s vedrije strane, jer sve ima svoje vreme, reče jedan sedi demokrata s Čukarice komentarišući Pajtićeve opaske kako će „Šule, Kena i Balša“ da vode stranku: „Pa u borbi protiv Vučića nam i nisu potrebni doktori nauka i panonski mornari. Znate kako je, s gospodom gospodski, s fukarom – fukarski.“