Gašenje imena Jugoslavije nikome nije donelo olakšanje. Sporazum o formiranju nove zajednice uzdrmao je političku scenu Crne Gore, zabrinuo srpske ekonomiste, uznemirio kosovske Albance i zbunio prognostičare
To bi mogla biti odlična pokazna vežba za razumevanje pojma paradoksa: beskompromisno se boreći za razvod sa Srbijom, crnogorski predsednik Milo Đukanović postao je, prošlog četvrtka rano ujutro, pa još u Palati federacije usred Beograda, jedan od tvoraca nove državne zajednice sa istom tom Srbijom. Iako je time nesumnjivo razočarao dobar deo sopstvenog biračkog tela, što bi moglo da mu poljulja poziciju na unutrašnjepolitičkoj sceni, Đukanović je, opet paradoksalno, dobio šansu da se, uprkos zaprećenom padu vlade Filipa Vujanovića, makar privremeno, izvuče iz pat pozicije u koju ga je dovela nesaglasnost prirodne želje za opstankom na vlasti sa realnim šansama da na obećanom referendumu independistička ideja ostvari čistu pobedu.
Istovremeno, sklapanje Sporazuma o preuređenju (očuvanju) srpsko-crnogorske zajednice donelo je brdo problema za Đukanoviću konkurentsku Koaliciju za Jugoslaviju, čija je osnovna ideja-ujedinitelj upravo bila očuvanje zajednice sa Srbijom: ne samo da je u redefinisanoj državi tom savezu obesmišljeno ime (nova država zvaće se Srbija i Crna Gora, na radost cinika koji joj uveliko smišljaju nadimak, himnu i ostala obeležja) već će, nakon održavanja novih izbora za novu skupštinu zajedničke države, koalicija okupljena oko Socijalističke narodne partije (SNP) Predraga Bulatovića izgubiti ulogu ekskluzivnog zaštitnika crnogorskih interesa na koju se navikla zahvaljujući Đukanovićevom bojkotu saveznih izbora 2000.
ŠTA JE SAD OVO: Lista paradoksa tu se ne završava: šest dana nakon rođenja nove države (utorak popodne, kad nastaje ovaj tekst) novorođenče je obasuto bujicom kritika i viceva, a da mu, još uvek, ni pol (federacija ili konfederacija) nije pouzdano utvrđen. Ne krijući svoje nezadovoljstvo Sporazumom na koji je i lično stavio potpis, potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus kategorično je, već u petak, ustvrdio da je reč o konfederaciji. Pravnici i politikolozi iznosili su i nešto mekše tvrdnje („ima sličnosti sa EU-om – ni federacija ni konfederacija“ – profesor Pravnog fakulteta Radoslav Stojanović, „ne mogu da kažem šta je, ali federacija sigurno nije“- profesor Fakulteta političkih nauka Ilija Vujačić). Predsednik upokojene Jugoslavije Vojislav Koštunica ne odriče postojanje konfederalnih elemenata u nacrtu nove države („mada manje nego u Ustavu iz 1974“), ali tvrdi da je u osnovi, ipak, reč o federalnoj državi. Argument za tvrdnju o federalnom konceptu trebalo bi da predstavlja (buduće) postojanje ministarstva za zaštitu ljudskih i manjinskih prava koje podrazumeva zastupljenost građana a ne država, što nije karakteristika konfederalnih sistema.
Takvo neslaganje u definisanju nove države, prema ocenama analitičara, samo je prvo u nizu budućih neslaganja u tumačenjima elemenata potpisanih „Polaznih osnova za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore“. Sporazum, koji su parafirali predsednici Jugoslavije i Crne Gore Vojislav Koštunica i Milo Đukanović, srpski i crnogorski premijer Zoran Đinđić i Filip Vujanović, potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus ali i „svedok“ u liku visokog predstavnika EU-a za spoljnu bezbednost i saradnju Havijera Solane, sadrži, naime, samo okvir buduće države, pa je, prema mnogim mišljenjima, podložan različitim, možda čak i sasvim suprotnim tumačenjima. Ministar spoljnih poslova Goran Svilanović tako je već, poučen iskustvom, rekao da, iako u dokumentu doslovce stoji da će „Ustavna povelja biti odneta skupštinama na razmatranje najdalje do kraja juna 2002“, ne veruje „da ćemo u junu imati ustavnu povelju, a na jesen izbore“. Izvor „Vremena“ blizak pregovaračima, međutim, tvrdi da se u planiranju vremenskog sleda događaja vezanih za konstituisanje nove države vodilo računa da se najavljeni srpsko-crnogorski izbori – iz sasvim praktičnih, finansijskih razloga, održe istovremeno sa nužnim predsedničkim izborima i Srbiji i Crnoj Gori – u oktobru.
OSTAV ILI USTAV: Sporazumom je jasno definisana procedura donošenja Ustavne povelje, koja bi trebalo da precizira šta se u državnom okviru nacrtanom pod budnim okom Havijera Solane zaista nalazi: „Na osnovu mišljenja iznetih u skupštinskim raspravama, odnosno skupštinskih zaključaka, ustavna komisija, čije članove delegiraju skupštine Srbije, Crne Gore i SRJ, pristupa izradi Ustavne povelje, najvišeg pravnog akta državne zajednice Srbije i Crne Gore. Tekst tog akta usvajaju prvo republičke skupštine, a on se zatim dostavlja saveznoj skupštini.“
Ukoliko neka od nužnih parlamentarnih podrški Sporazumu izostane, Koštunica će se, kako je obećao, povući ne samo sa predsedničke nego „sa svake javne funkcije“. Sudeći prema najavama stranaka, međutim, takva mogućnost je minimalna: pretnje opozicionih stranaka u Skupštini Srbije da će glasati protiv Sporazuma nedovoljne su da u republičkom parlamentu naprave neki problem; za prohodnost u Crnoj Gori dovoljni su glasovi Đukanovićevog DPS-a (čiji je Glavni odbor jednoglasno stao iza potpisa svog lidera) i Bulatovićevog SNP-a. Saglasnost Koalicije za Jugoslaviju, čija je okosnica SNP, i DOS-a u saveznoj skupštini, dovoljna je za verifikaciju dogovora o novoj državi u parlamentu potrošene srpsko-crnogorske zajednice.
Predrag Bulatović je, doduše, u četvrtak, u zanosu unutarcrnogorske političke borbe, zapretio da neće podržati ono što u Podgorici zovu „beogradski sporazum“ a u Beogradu „briselski paragraf“ ukoliko za uzvrat ne budu raspisani prevremeni parlamentarni izbori u Crnoj Gori (redovni parlamentarni izbori trebalo bi da se održe 2005. godine). Opaska da je reč o „radikalnoj izjavi“, međutim, ubrzo je stigla iz redova Narodne stranke, koalicionog partnera SNP-a.
To, međutim, ne znači da u Podgoricu ne stiže vruć politički talas. Negde pri završetku prvog pasusa ovog teksta, iz Podgorice je stigla vest da je lider Liberalnog saveza (LS) Crne Gore Miodrag Živković potvrdio američkom ambasadoru Vilijemu Montgomeriju da će ta stranka uskratiti podršku manjinskoj vladi Filipa Vujanovića (Živković je nešto ranije zvanično odbio Vujanovićevu ponudu da uđe u aktuelnu Vladu Crne Gore). S Montgomerijem su se sreli i predstavnici Socijaldemokratske partije (SDP) koalicionog partnera DPS-a, koji su takođe potvrdili svoju nespremnost da „svare“ potez suprotan independističkoj politici za koju se zalažu i nameru da napuste Vujanovićevu vladu. Lider SDP-a Ranko Krivokapić je, međutim, imao i dodatak u vidu izjave da je Montgomerija obavestio o aktivnostima na ponovnom okupljanju reformskog bloka, ali nije želeo da objasni šta tačno podrazumeva pod tim.
CRNOGORSKO ORO: Krivokapićeva najava bi se, možda, mogla uklopiti u procenu Srđana Darmanovića, direktora podgoričkog Centra za demokratiju (datu pre sastanka lidera LS-a i Montgomerija), prema kojoj bi postojeća manjinska vlada (najverovatnije) mogla najpre biti oborena, da bi, potom, bila formirana trojna vlada u kojoj bi se – gle iznenađenja – našli DPS, SDP i LS. Prethodno bi bio potpisan novi koalicioni sporazum sa DPS-om (već je jasno pokazao da je spreman na ustupak) prema kome bi SDP i LS imali veći upliv u izvršnoj vlasti, veruje Darmanović, ističući ipak da „sve zavisi od LS-a“. Manje realnom Darmanović smatra mogućnost da DPS stupi u koaliciju sa suprotnim blokom „jer bi od programske postala vlastodržačka stranka, što bi je preskupo koštalo u biračkom tijelu“. Treća moguća varijanta – raspad vladajuće koalicije i raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora, prema njegovom mišljenju, ne bi ništa suštinski promenila na političkoj mapi Crne Gore, jer, sudeći prema raspoloženju javnog mnjenja, ne bi bilo većinske stranke i ponovo bi bilo nužno sklapanje koalicije koja bi oformila vladu.
Prevremeni izbori u Crnoj Gori, prema izvorima „Vremena“, nisu bili jedini koje je Đukanović pokušao da izbegne: tokom pregovora o redefinisanju Jugoslavije, crnogorski predsednik je pokušao da isposluje rešenje prema kome izbori za skupštinu nove države ne bi bili neposredni ili bar ne bi bili održani ove godine. Kompromisno rešenje na kraju je pronađeno u davanju prava skupštinama Srbije i Crne Gore da donesu zakone o izboru poslanika za parlament nove državne zajednice, „u skladu s načelima utvrđenim Ustavnom poveljom“. U budućoj jednodomoj skupštini, prema potpisanom Sporazumu, postojaće i „određena pozitivna diskriminacija poslanika iz Crne Gore“, a „predviđeno je i postojanje mehanizma zaštite od nadglasavanja država članica“. Prema našem izvoru, jedan od modela koji se najozbiljnije razmatra jeste onaj prema kome bi u novom parlamentu Srbija bila zastupljena sa 59 poslanika, a Crna Gora sa 22.
Iako bi se na prvi pogled moglo reći da je Đukanović, odustajanjem od referenduma, učinio najveći ustupak, analitičari su primetili da je i beogradska strana morala da, u cilju postizanja kompromisa, pristane na mnogo šta. Najavljivani moratorijum na raspisivanje refenduma o nezavisnosti skraćen je sa najavljivanih pet na tri godine, koliki je Sporazumom usvojeni rok za eventualni početak pokretanja postupka promene državnog statusa. To je, ipak, bila mala „knedla u grlu“ u odnosu na ono što je morao da proguta ekonomista Miroljub Labus pre nego što je (prema jednim izvorima, pod pritiskom Zorana Đinđića, a prema rečima guvernera Mlađana Dinkića, pod pritiskom Koštunice, Đukanovića i Solane) parafirao Sporazum, nakon koga će se u državama članicama koristiti različite valute. I pre nego što su ostali ekonomisti stigli da javno iznesu kritike na Sporazum koji predviđa da se „harmonizacijom ekonomskih sistema sa država članica sa ekonomskim sistemom EU-a obezbedi prevazilaženje postojećih razlika, pre svega u oblastima trgovinske i carinske politike“, Labus je, za razliku od ostalih potpisnika dokumenta, otvoreno pokazao svoje nezadovoljstvo, tvrdeći da sebe ne vidi na istoj funkciji u novoj državi.
POMALO ZADOVOLJNI: Beogradski potpisnici Sporazuma dobili su kritike i iz mnogih drugih „neekonomskih“ uglova. Osnovna zamerka ticala se činjenice da je nova zajednica formirana uz, blago rečeno, asistenciju EU-a (zbog čega su i smišljeni nazivi za novu državu tipa Solanija ili Solarijum, koji su naljutili Vojislava Koštunicu i naterali ga da odgovori da su se prethodne tri Jugoslavije, po tom principu, mogle zvati Vilsonija, Čerčilija i Badenterija). Ta primedba dobila je i „produžetak“ vidu javno izražene zabrinutosti zbog budućeg stepena upliva međunarodne zajednice u ovdašnja unutrašnja pitanja i opasku Jovana Teokarevića iz Instituta za evropske studije da će se „politika odavde ka Briselu svoditi na tzv. klimanje glavom“.
Analitičari se ne slažu ni u pogledu budućnosti nove države – prema nekim procenama, u dolazećem periodu od tri godine doći će do čvršće integracije Srbije i Crne Gore, a prema drugim, obe države članice nove zajednice će verovatnije zaokružiti svoje državne statuse i ići ka potpunoj nezavisnosti (Ilija Vujačić je, čak naveo primer Nezavisne zajednice država nastale, donekle na sličnim principima kao nova Srbija i Crna Gora, na teritoriji bivšeg SSSR 1991. godine, koja se raspala već 1993, kad je Kazahstan uveo svoju valutu.).
Sumirajući rezultate dosadašnjih istraživanja javnog mnjenja i poredeći ih sa rezultatima „pregovora sa Solanom“, Ljiljana Baćević iz Centra za politikološka istraživanja Instituta društvenih nauka ipak je pronašla mesto za povećani optimizam: prema njenim rečima, pomalo su nezadovoljni i zagovornici nezavisnih država i zagovornici zajednice što, opet, znači da su svi pomalo i zadovoljni. I, što je najvažnije, prema njenoj oceni, stepen „preživelog“ nezadovoljstva ipak nije dovoljno velik za eventualno izazivanje sukoba.
Zajedničke institucije novog saveza Srbije i Crne Gore biće skupština (jednodoma), predsednik, Savet ministara i Sud.
Predsednik će biti biran u parlamentu a njegova ovlašćenja, tvrdi izvor blizak pregovaračima, „neće biti mala“ i mogu se porediti s ovlašćenjima predsednika Švajcarske. Prema istom izvoru, Đukanović je već ponudio Koštunici podršku da bude ponovo izabran na mesto predsednika nove države, ali aktuelni jugoslovenski šef „još nije na to pristao“. Predsednik predlaže Savet ministara i rukovodi njegovim radom.
Savet ministara imaće pet resora: spoljni poslovi, odbrana, međunarodni ekonomski odnosi i zaštita ljudskih i manjinskih prava. Nadležnosti ministarstava tek treba da budu precizirane. Ministri odbrane i spoljnih poslova nikad ne bi trebalo da budu iz iste države članice.
Sud će imati ustavnosudsku i upravnosudsku funkciju i baviće se ujednačavanjem sudske prakse. Imaće jednak broj sudija iz država članica i najverovatnije će se, prema izvoru „Vremena“, nalaziti u Podgorici. Sednice parlamenta bi se mogle povremeno održavati u Beogradu, a povremeno u Podgorici, a i neka ministarstva bi mogla imati sedište i u crnogorskoj prestonici (ali se, za sada, kako izgleda, Crnogorci ne otimaju previše za tu privilegiju).
Vojskom nove države komandovaće Vrhovni savet odbrane (VSO), koji će činiti tri predsednika (Srbije, Crne Gore i Srbije i Crne Gore). VSO odlučuje konsenzusom. Regruti vojni rok služe na teritoriji svoje države članice, uz mogućnost da služe i na teritoriji druge države članice, ako to žele.
Deo analitičara je već ocenio da će to, u suštini, voditi stvaranju dve državne vojske. Drugi, međutim, u rešenju „vojnog pitanja“ vide uspeh beogradskih pregovarača koji su se zalagali za očuvanje državne zajednice i ustupak crnogorskih separatista.
Prema početnom crnogorskom spisku želja, koji je u nekim delovima ipak mnogo konfederalniji od usvojenog Sporazuma, naime, „predsednik države članice, kao član Vrhovnog saveta odbrane, komanduje jedinicama vojske na teritoriji države članice čiji je predsednik, a u skladu sa strategijom odbrane koju utvrđuje VSO“ (dokument „Osnovi novih odnosa Crne Gore i Srbije“ koji je Vlada Crne Gore usvojila 5. avgusta 1999).
Sporazumom je predviđeno da se, u slučaju da Crna Gora istupi iz državne zajednice, međunarodni dokumeneti koji se odnose na SRJ, „posebno Rezolucija 1244 SB UN“, odnose i u celosti važe za Srbiju kao sukcesora. Koštunica u ponedeljak na konferenciji za novinare nije krio zadovoljstvo tim stavom: citirajući jedan od najradikalnijih nacionalističkih listova u Albaniji „Koha Jone“, koji je objavio tekst pod naslovom „Sporazum iz Beograda još više zamrsio status Kosova“ i lidere kosovskih Albanaca koji traže da se zbog toga promeni Rezolucija 1244 SB UN, Koštunica je zaključio da je time zaštićen integritet Srbije i istakao da je reč o jednom od najvećih „dobitaka“ Srbije nakon postizanja dogovora o novoj državnoj zajednici.
Kao drugi veliki dobitak, Koštunica je istakao najavljenu buduću ustavnu rekonstrukciju, koja bi označila potpuni diskontinuitet s režimom Slobodana Miloševića.
Osim donošenja Ustavne povelje Srbije i Crne Gore, Sporazum predviđa i izmenu ustava obe države članice ili donošenje novih ustava najdalje do kraja 2002.
U Srbiji to, po svemu sudeći, neće teći glatko, jer se dve najmoćnije stranke DS i DSS zalažu za različite načine dolaska do novog ustava. Dok se partija srpskog premijera Đinđića, kome izbori baš i nisu na srcu, zalaže za donošenje novog ustava u postojećoj skupštini, Koštuničin DSS izneo je početkom godine svoj predlog novog ustava, kojim se predviđa raspuštanje postojeće skupštine i izbor Ustavotvorne skupštine koja bi, potom, usvojila novi najvažniji pravni akt. Profesor Ilija Vujačić zato procenjuje da bi se Sporazumom nužno usklađivanje srpskog ustava s budućom Ustavnom poveljom Srbije i Crne Gore moglo, za početak, izvesti putem usvajanja ustavnih amandmana.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
