Sahrana uživo

Slušalaca, tvrde neki, oko milion u svakom trenutku. Program: ujutro info servis – podaci o struji, vodi, broju tek rođenih beba u okolini; reklame; gostovanja pevača; emisije o selu, saveti zemljoradnicima; želje, čestitke i pozdravi slušalaca. Pušta se isključivo narodna muzika, „srpska dvojka“, 38.000 pesama „sve originali“. I radio i njegov vlasnik zovu se Raka Ešinger.

Redakcija na dvadesetak metara od lazarevačke autobuske stanice. Pasaž između prodavnice dečijih igračaka i diskonta, pa dvorište. Dve porodične kuće, suši se veš, na drvetu putokaz: radio. Tri prostorije – u centralnoj sekretarica u majici sa vidnim znakom „Radio Raka Ešinger“, desno studio, levo gazda Rakina kancelarija. U sve tri slika prestolonaslednika. Na gazda Rakinom stolu, uz projekte predviđene za konačnu legalizaciju frekvencije i mnoštvo drugih papira, čiča Dražin poster. Improvizovan bar, mnogo kaseta, oprema koja još nije instalirana u studio. Gazda Raka se u stvari zove Radovan Krčmarević, ali dugo radio za valjevsku Ajhinger pivaru i počeo da koristi to prezime. „Srbi k’o Srbi, prekrstili ga, pa ostade Ešinger. U početku nije zvučalo srpski, al’ sad se primilo među narod. Pa, lovac kad kupuje kuče traži pedigre da bi bilo prepoznatljivo. I pevači i glumci izmisle neko umetničko ime. Tako i ja. Samo, ja nisam izmislio ime, već sam uzeo ovo koje je već postojalo.“

Pre osnivanja radio stanice gazda Raka puno radio, držao strugaru, trgovinu na veliko i malo, restoran, bio direktor udruženja estradnih i koncertnih umetnika, učenici mu bili menadžeri Raka Đokić, Džarovski, „Vampir“ Gajić. U međuvremenu završio novinarsku školu na beogradskom Institutu za novinarstvo, malo pisao za „Novosti“, malo o sportu. Kad je krenuo biznis, gazda Raka shvatio da ga radijske reklame mnogo koštaju pa odlučio da stvar uzme u svoje ruke i pokrene sopstvenu stanicu. „Osim toga, shvatio sam da treba čuvati svoje. Nisam bio nacionalista, ali u bedi našeg naroda odlučio sam da moram očuvati ono naše izvorno, a to je narodna muzika. I od toga ne odustajem. Sin mi ima 21 godinu, pa počeo da radi kod mene. Kako ja izađem iz radija, a on pusti neke rumbe, zabavnu muziku… I isterao sam ga s posla. Ovi mladi svašta pevaju. Karleuša ima pesmu Kučka! Pa ko je to još video? Kad slušaoci traže i plate, ja pustim, ali toga u programu obično nema.“

SINI MUNJO, UDRI GROME: Gazda Raka inače uglavnom poštuje želje slušalaca. Pre neku godinu umro mu drug Vojkan – obojica rođeni ’49, onomad bili zajedno na radnim akcijama, šišali se kod istog brice u Dudovici. Kad god je Vojkan dolazio iz Austrije gde je radio naručivao je pesme za svoje bližnje, a gazda Raki neposredno pred smrt ostavio u amanet da mu, ako umre, obavezno prenosi sahranu preko radija. „Kad sam čuo da je umro, to objavim na radiju, pa je došlo i preko 100 slušalaca iz raznih krajeva. Odvojim onda one malo tužnije pesme, Kreće se lađa francuska i slične koje sam puštao ceo dan. Uključivao sam se u program direktno sa sahrane, prenosio oproštajne govore… Bilo je lepo i dostojanstveno, ali posle su imućniji ljudi koji su umirali želeli da prenosim i njihove sahrane. Sve sam odbio, poslednji put pre jedno 15 dana.“

Osim ovakvih odbijaju se i „političke želje“. Svakakvog sveta ima, pa neki hoće da požele bivšem predsedniku srećan ostanak u dalekoj Holandiji, a drugi što brži povratak. Jedni traže četničke, a drugi partizanske pesme, kao onu Nema nama, nema nama Krcun Slobodana. Među onima koji se više bave najaktuelnijim političkim zbivanjima, posebno sukobima na liniji DS-DSS, najviše je (neuslišenih) zahteva da se pusti pesma Milije Milića: „Koštunice, bravo, bravo/Narod te je izabrao/Povedi nas u svet novi/ volimo te, tvoji smo sinovi“. Iako je Raka oprezan, bude ponekad i problema. Desilo se tako da je neko u ime jednog viđenijeg Lazarevčanina uplatio pozdrav upućen izvesnoj dami. Pa onda došla i supruga viđenijeg, proveravala o čemu se radi, kaže „hoće da se razvede“; došao i viđeniji da bi razrešio stvar, ali je na kraju sve bilo u redu. „Bude i smešnih situacija“, priča gazda Raka, „kao kad ljudi jedni drugima čestitaju useljenje u kuću i to pesmom Sini munjo, udri grome. Mi im predočimo da to nije u redu, ali oni kažu da vole baš tu pesmu i mi je pustimo, koliko god bila neadekvatna.“ Posla uvek ima, kad dođu ispraćaji, svadbe i slave „ne može da se živi“. Cena pristupačna: 50 dinara po želji, nezavisno od termina. Iako ih to košta još 100 dinara, traže ljudi redovno čak i da im se snime emitovane želje i pozdravi. Dešava se i da se te snimljene želje ponovo emituju – jedan mladić dobio sina, pa poželeo da se tom prilikom pusti sve ono što su mu bližnji preko radija uputili kad je onomad polazio u vojsku. Fenomen popularnosti svoje i sličnih radio stanica gazda Raka objašnjava prirodom srpskog naroda: „Mi smo pobeđivali i kad niko nije mogao. Mi smo narod od Boga darivan. Ipak, malo volimo da se hvalimo time, volimo da se čujemo, da se, ako ništa drugo, čuje kako imamo veliku kuću i svadbu. Čak i ako to nije tako.“

Tokom tri godine koliko postoji Radio Raka Ešinger, gazda Raka je realizovao i 29 priredbi „Idemo na selo“. Angažuje dva-tri poznatija pevača i organizuje takmičenje pevača amatera. Sve se odvija u seoskim domovima kulture, hladnim i zapuštenim, pa radijska ekipa mora da ide čak i po drva za grejanje. Ipak, posećenost je velika, slušanost direktnih prenosa takođe. Pobednik takmičenja dobija šansu da snimi ploču, da gostuje u programu, dobija i zahvalnicu. „Okupimo uvek puno ljudi, bude ih i oko 500, što je u današnje vreme teško čak i ako dovedeš sto šabana šaulića. Takav je tempo života, zavladali su video rekorderi, ljudi su zaboravili svoje izvorno. Televizija je počela da reklamira aždaje, mitraljeze, drogeraše, a naša jadna omladina je to primila iako ovde ekonomska moć nije takva. Ipak, na ove naše akcije dolaze ljudi. Nema seljak para, ali kad nešto skupi, kupi detetu neku harmoničicu i hoće da ga čuje kako svira, da mu se dete takmiči.“ Najneprijatnije je gazda Raki kad dovede poznate muzičare – Eru Ojdanića, Bata Kandu, Miliju Milića, Milenka Živkovića – a publika ne traži autograme od njih, već hoće da upozna Raku: „Ponekad se čak i pevači tome čude, ali šta da radim. Slušaoci očekuju i vole moj glas. Kad prođem nekim selima u svom džipu, vole da me vide i pozdrave.“ A radio svi hvale. Savo iz Cvetanovaca pričao onomad da ne zna šta da radi kad nestane struje jer njegove krave, naviknute na celodnevni program i „srpsku dvojku“, ne daju mleko ukoliko ne čuju poznate ritmove. „One su još kao telad navikle da u štali stalno čuju buku i muziku, pa je to normalno. Čim dođe struja i proradi radio, one daju čak deset odsto mleka više“, objašnjava gazda Raka.

DOČEK SLOBODE U ZATVORU: Rast broja slušalaca i popularnost vlasnika uticali su ipak na to da Radio padne u nemilost. Pa se desilo tako da je pred izbore 2000. sin predsednika lokalnog odbora SPS-a gazda Raki ukrao devet pršuta iz restorana, da je Raka prijavio slučaj SUP-u, a da je umesto odgovora na njegovu adresu stigla kaseta sa predizbornim reklamama za socijaliste koje je trebalo da se puste na radiju. „Ja to nisam hteo, a oni me ubeđivali danima. Na kraju sam pred portparolom SPS-a izgazio tu kasetu, da bih već ujutro bio uhapšen. Nakače mi onda neki finansijski manjak i ja ti provedem u zatvoru 28 dana – od 28. septembra do 26. oktobra. I slobodu sam dočekao u zatvoru. Da toga nije bilo, prošao bih kao onaj Filipović jer su mi već bili stavili i onaj član o uznemiravanju javnosti.“ Osim toga, imao neprijatnosti i od Gorana Matića, ministra bivšeg, koji ga zvao usred noći i nazivao kabadahijom jer „ometa program drugih stanica“. Krajem ’99. ukrali mu predajnik i pokidali kablove, a drugi put inspektori oduzeli deo opreme bez valjanog objašnjenja. Sve to je gazda Raki vraćeno posle 5. oktobra, ali kaže da nije miljenik ni ove vlasti. Zna „ove nove“ sve lično, sedeli s njim u kafani, ali ništa nisu ispunili, himna Bože pravde tek sad stavljena na dnevni red. Pre najnovijih političkih zavrzlama imao problema na nacionalnoj liniji – 1971. u kafani Kod Španca u Dudovici svirao na gitari pesmu Oj vojvodo Sinđeliću, pa ga gosti Albanci gađali flašom konjaka, izvadili pištolje, pucalo se naveliko, čak i u kamion prepun paradajza. Albance oslobodili, a on izdržao tromesečnu zatvorsku kaznu. Posle svega, kaže, ne može da ostane neutralan, ali će otići u neku malu stranku, koja niti je vladala niti sada vlada. Za sada, jedina politička vest koju je objavio (i to lično) jeste da je bivši predsednik isporučen Hagu.

Gazda Raka čeka novi zakon o radiodifuziji jer je sad „u modi da se otvaraju radio stanice, danas može i opančar da drži radio, a država mora od nečega da živi i mora da prikuplja poreze.“ Voli svoj posao, radio, narodnu muziku, veruje da će ispuniti potrebne pravne norme, pa koliko para toliko muzike. Para u radio biznisu nema previše – kaže, tek da se pokriju troškovi, ali za muziku ima nade. Većina želja slušalaca jesu pesme stare 20-30 godina, dok novi trendovi brzo prođu. Dragana Mirković tako počela da snima „nešto bezveze“ pa je više niko i ne traži. Na manifestaciji „Idemo u selo“ 70-godišnji Mića Stojanović, doajen narodne muzike, dobio aplauze više nego svi mladi muzičari zajedno. „Jedini srpski radio“ slušamo i u Lastinom autobusu za Beograd. Blato je, hladno, svi su umorni, nervozni, nezadovoljni. Ali, voli narod „dvojku“.