Profesionalne ubice su osobe sa drugačijim moralnim načelima od uobičajenih. Funkcionišu hladno, po potrebi surovo, indiferentno prema postupcima koje mi, obični ljudi, smatramo amoralnim i neprihvatljivim. Mogu da ponište celu jednu porodicu, čak i decu, kao što se nedavno dogodilo u Horgošu
Nauka kaže da se sva ubistva, u najopštijem smislu, mogu svrstati u tri kategorije: kao afektivno-impulsivna ili psihotična radnja koja ima dve podgrupe – ubica je ili duševno bolesna osoba koja vođena svojim sumanutostima počini ubistvo, ili se radi o zdravoj osobi koja intoksikacijom organizma alkoholom ili drogama zapadne u izmenjeno stanje svesti slično epileptičarima, ili je voljna radnja osobe koja je motivisana nekom korišću, najčešće novcem.
„Jedino što se može reći za sve počinioce ubistva sa predumišljajem, naročito za plaćene ubice, a da se ne pogreši, jeste da su u svakom slučaju skloni aktivnom nasilničkom ponašanju, da u sebi nose sadističke crte ličnosti, da su iskrivljenog morala, da nemaju saosećanja za druge, niti osećanje krivice ili straha od kazne“, objasnila je za „Vreme“ doc. dr Nada Janković, specijalista kliničke psihologije i stalni sudski veštak. „Osnovna zajednička karakteristika im je, takođe, odsustvo afekta: vođeni su isključivo vlastitim potrebama, a svoje žrtve ne doživljavaju kao ljudska bića, već kao objekte.“
TEŠKA PATOLOGIJA: Nisu ni svi koji su kadri ubiti zarad novca isti: ima ih koji „posao“ obave kao dobri službenici, „brzo i čisto“, bez mnogo buke i krvi, ali ima onih koji pre egzekucije muče žrtvu, bez obzira na to da li je mučenje naručeno ili je usmereno ka iznuđivanju nekog podatka, recimo gde je sakriven novac. Primera obe vrste u poslednje dve decenije ima na pretek. Dr Čedo Miljević, specijalista psihijatrije, takođe sudski veštak, kaže da se, bez obzira na izvesne razlike, u oba slučaja nesumnjivo radi o sadistima. „To su ljudi koji uživaju u tuđoj patnji i svojoj nadmoći. Svejedno je da li će ubica držati snajper i pucati po prolaznicima, da li će pozvoniti na vrata i ubiti onoga ko vratima priđe, ili će žrtvu vezati za stolicu i kasapiti je: to govori o težini patologije, a ne o tome da li je u pitanju sadizam ili ne.“
Medicinski gledano, svi oni pate od antisocijalnog poremećaja ličnosti, ali ipak, kako kaže dr Miljević, ne ispunjavaju sve kriterijume klasičnog oblika ovog oboljenja, koje karakteriše nedostatak bliskosti sa drugim osobama, porodicom ili prijateljima. „Profesionalne ubice su osobe sa drugačijim moralnim načelima od uobičajenih, ali nisu apsolutno izgubile ono što se naziva ‘super ego’, već poseduju ‘ostrvca’ koja im omogućavaju da se uklope u društvo, ali na svoj specifičan način. To im omogućava da budu pripadnici neke grupe, da funkcionišu hladno, po potrebi surovo, indiferentno prema postupcima koje mi, obični ljudi, smatramo amoralnim i neprihvatljivim, da mogu, recimo, da ponište celu jednu porodicu, čak i decu, kao što se nedavno dogodilo u Horgošu.“
REGRUTNI PERIOD: Niko ne može sa sigurnošću reći u kom periodu odrastanja se postaje plaćeni ubica. U svakom slučaju, nije u pitanju trenutak; za stvaranje zdrave, kao i za kriminogene ličnosti, potrebno je vreme. Teško je, naime, očekivati da će neko ko je proživeo dvadeset ili trideset godina dobro integrisan u porodicu i društvo, ko ima prijatelje i nije pravio ispade, tek tako krenuti putem kriminala, naročito u najtežem obliku kao što su ubistva iz koristoljublja.
U svakom slučaju, adolescentski period je ključan u formiranju ličnosti. Nevolja je što adolescenti generalno ne umeju da artikulišu vlastita osećanja, potrebe ili stavove, neopredeljeni su i često konfuzni, nemaju oformljen sistem vrednosti i izloženi su kontradiktornim porukama, oprečnim savetima, uzorima i dramatično različitim vrednosnim sistemima.
Dr Miljević kaže da je za taj period karakterističan tzv. narcisistički poremećaj ličnosti. Jedna od bitnih karakteristika osoba sa ovakvim poremećajem jeste ta da imaju pravo da rade nešto što drugi ne smeju, da drugima postavljaju granice, da su iznad svih ostalih ljudi. Rezonuju po sistemu „to mi treba – to ću uraditi“, i to svoje ponašanje „pravdaju“ konstatacijom „ja sam čovek, nisam miš“, a tu je, zapravo, ključna uloga porodice i društva: da pomogne, da trasira i izvede mladog čoveka iz adolescentske krize. Nažalost, kaže, baš to u našem društvu ne štima.
RODITEljSKI GREH: Krucijalno pitanje u psihijatriji jeste da li su ovakvi psihički poremećaji nasleđeni ili stečeni. U jednom velikom istraživanju sprovedenom u Danskoj praćeno je odrastanje preko15.000 dece. Kod polovine njih jedan od bioloških roditelja imao je kriminalni dosije, a porodice koje su ih usvojile sa kriminalom nisu imale nikakve veze. Roditelji druge polovine ove dece nisu imali dodira sa kriminalom, ali su neki članovi porodica koje su ih usvojile vremenom uplivali u kriminalne vode. Po završetku istraživanja pokazalo se da je putem kriminala krenuo daleko veći procenat dece kojima je jedan od roditelja imao kriminalnu prošlost nego onih koji su u takvu sredinu došli. Po tome, sklonost ka kriminalu je nasledna. „Ali, ponašanje nije nasledno, kao što su plave oči ili crna kosa, već je u pitanju visoko nepoznata kategorija i ne može se vezati za samo jedan gen. Stvar je mnogo složenija i otkriti kombinaciju gena odgovornih za ponašanje, zamašan je posao. Na tome će se tek raditi sledećih sto ili dve stotine godina“, kategoričan je dr Miljević.
Nedvosmisleno je dokazano da je odnos roditelja od odlučujućeg značaja za formiranje ličnosti deteta. Osobe kod kojih postoji antisocijalni poremećaj ličnosti, što nije sinonim za kriminalno ponašanje, uglavnom su odbačene od roditelja, odnosno zlostavljane ili zanemarene, često brutalno maltretirane. Pitanje je koliko bi se u takvim slučajevima eventualni genetski zapis ispoljio, da nije potpomognut porodičnim nasiljem. S druge strane, praksa je pokazala da su roditelji osoba koje su na granici antisocijalnog ponašanja bili tolerantni i destruktivne ispade svoga deteta tumačili su igrom, uobičajenim delom odrastanja, umesto da se obrate psihologu.
Pored unutrašnjih faktora, veliki uticaj imaju i spoljašnji: ako je čitavo društvo usmereno ka agresiji, društva s erozijom morala, ako se nude pogrešni modeli za identifikaciju, pogrešni načini i putevi za što lakše dolaženje do novca, lako se prihvati da se vlastiti identitet i moral stave u službu identiteta i morala grupe. „Ne treba zanemariti činjenicu da su moć, vlast i novac najjače strasti, daleko veće nego seksualne, i da su mnogi u to ime spremni da žrtvuju svoje moralne stavove“, kaže dr Janković. „Nije zanemarljiva ni moć grupnog odlučivanja koja doprinosi da pojedinac nema više potrebu da preispituje svoje postupke: jednostavno, dobije se naređenje koje se bez pogovora i griže savesti izvršava. Kad se sve to sabere, a doda se i više nego problematično pravosuđe, dobija se ovo što imamo danas: prepune crne hronike mladih ljudi koji žele na brzinu da dođu do novca i koji olako postaju pripadnici kriminalnih grupa. Svi faktori rizika upućuju na to da će ovakvih pojava biti sve više i više i ovo društvo će tek doživeti eksploziju brojnih varijeteta posttraumatskih tegoba.“
Iskustvo rata, zarobljeništva, borbe na život i smrt, svakodnevno suočavanje sa leševima, neretko iskasapljenim, lako menja psihološku strukturu pojedinca. Zato se i razvija posttraumatski sindrom, poznatiji kao vijetnamski, koji može bitno da promeni moralna načela pojedinca. Ubistvo zarobljenika ili civila, sa ili bez mučenja ili kasapljenja, jeste „čist“ sadizam, uživanje u nadmoći i uništavanju. Isto važi i za one koji su tokom rata „snajperisali“ po prolaznicima. Veliko je pitanje da li neko posle opisanog ratnog iskustva može da se „vrati nazad“, da počne kontrolisati svoje agresivne ispade. Mnogi od njih zapadaju u teške depresije i kod njih je mogućnost suicida veoma velika. Ali, ljudi koji su činili masakre su bazično sadističke strukture, nemaju problem sa kajanjem, sa osećanjem krivice, i svejedno je da li će ubica držati snajper i pucati po prolaznicima, da li će pozvoniti na vrata i ubiti onoga ko vratima priđe, ili će žrtvu vezati za stolicu i kasapiti je.
Predispozicije za bavljenje ovim poslom jesu unutrašnje trpnje i nemogućnosti, najčešće vezane za emocionalno nestabilna stanja, za doživljaj podređenosti i uniženja, osećanja nepravednosti života, suženja izbora. Ako se nekom sa takvim iskustvom ponudi posao plaćenog ubice, i za to se obuči kao što se obučavaju oni koji idu na ratište, odnosno neko vreme i provede na ratištu, svi preduslovi su ispunjeni. Koliko god to bizarno zvučalo, za neke ljude ubijanje je samo profesija. U svakoj profesiji postoji proces habituacije, odnosno privikavanja. Recimo, psiholog početnik prvih godina rada u duševnoj bolnici preplavljen je iskustvima koje stiče u kontaktu s ljudima koji pate, ali se vremenom na to navikava, pravi izvesnu distancu i ima isključivo profesionalan stav. Verovatno je profesionalnim ubicama prvo delo koje su počinili bilo problem. Kasnije im je mnogo lakše.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
