Nešto pre devet sati izjutra, 11. septembra, Sjedinjene Države ušle su u rat. Za razliku od svih prethodnih ratova u dvestogodišnjoj američkoj istoriji, ovaj se vodi protiv nevidljivog i zasad nepoznatog neprijatelja, koji je dokazao da je u stanju da za svega par sati nanese neviđene ljudske žrtve i materijalnu štetu najmoćnijoj zemlji na svetu
Tog jutra u utorak, istočna obala Amerike spremala se da provede još jedan vedar dan u sjaju miholjskog leta; škole i univerziteti tek što su počeli da rade posle letnjeg raspusta. Ali za putnike dva boinga 767 koji su nešto posle osam poleteli sa bostonskog aerodroma Logan prema Los Anđelosu pakao je počeo nešto ranije nego za ostale. Na osnovu svedočenja nekolicine putnika – sada pokojnih – koji su tokom kratkog leta uspeli da se mobilnim telefonima jave najbližima, scenario u oba aviona bio je isti. Odmah posle uzletanja nekolicina terorista – zasad se jedino zna da ih je bilo više od po dvoje u svakoj grupi – povadili su britve i noževe, napali posadu, preuzeli kontrolu nad letelicama i saterali putnike i preživelo osoblje – uključujući i pilote – u zadnji deo letelice. Avionima je trebalo manje od pola sata da prelete 350 kilometara od Bostona do Njujorka. Oko petnaest do devet, prvi avion je udario u severni toranj Svetskog trgovačkog centra na donjem delu Menhetna; drugi zaleteo se u toranj-blizanac dvadesetak minuta kasnije, taman na vreme da ga snime televizijske ekipe koje su se okupile na poprištu. I dok je Amerika zapanjeno gledala kako srce njene finansijske moći izgara na televizijskim ekranima, treći avion, otet po istovetnom scenariju sa vašingtonskog aerodroma Dales, krenuo je ka Beloj kući, ali je iznenada promenio pravac i u letu, toliko niskom da je usput obarao bandere, sjurio se u južno krilo Pentagona u pola deset. U dvadeset do deset, čelična konstrukcija sto deset spratova visokih tornjeva Svetskog trgovačkog centra popustila je i tornjevi su se srušili kao da su od karata, obavijajući ceo Menhetn oblakom dima i prašine. Nedugo potom, četvrti avion, otet istog jutra sa aerodroma u Njuarku, država Njujork, srušio se u nenastanjenom delu države Pensilvanija, nedaleko od Pitsburga. Pretpostavlja se, mada nije izvesno, da je cilj terorista bio predsednički letnjikovac Kemp Dejvid.
PANIKA: Svi ovi događaji, koji su se desili tokom manje od dva sata, bacili su Ameriku u stanje dubokog šoka koji još traje. Najdramatičnije je, naravno, bilo u Njujorku, gde su mobilne i fiksne telefonske linije satima nakon napada bile u prekidu. Na hiljade izbezumljenih ljudi, nagoreli, prekriveni pepelom i obnevideli od dima, tumarao je južnim delom Menhetna dok su spasilačke ekipe pokušavale da izađu na kraj sa katastrofom. Ostali delovi grada zamrli su u šoku: ulice su opustele, a većina radnji se zatvorila, dok su se Njujorčani, kao i ostatak Amerike, sjatili oko televizora, u kafanama i svojim domovima, pitajući se da li novi užasi tek predstoje. Zgrada Ujedinjenih nacija, gde je tog jutra trebalo da počne redovna sednica Generalne skupštine, evakuisana je prvi put od kad postoji, a njujorška berza je, takođe prvi put, obustavila rad na neodređeno vreme. Gradski prevoz je zatvoren, dok su ljudi masovno pokušavali da napuste Menhetn trajektima, jer su mostovi i tuneli (Menhetn je ostrvo) bili zatvoreni. U Vašingtonu su evakuisani Bela kuća i sve vladine zgrade, kao i Kongres i Senat, a nacionalni spomenici su zatarabljeni. Predsednik Buš, koji se u trenutku napada nalazio u Floridi, dao je kratku izjavu, a zatim je sklonjen na sigurno, u vojnu bazu u Nebraski, odakle se sa video snimka obratio naciji. Obe poruke bile su kratke i svele su se na izraze saučesšća porodicama žrtava i pretnju teroristima da će biti pronađeni i privedeni pravdi. U međuvremenu, izdato je naređenje da se obustave svi civilni letovi iznad SAD, što je izazvalo novi talas konfuzije jer se na desetine hiljada ljudi našlo stotinama, neki i hiljadama milja od mesta ka kojima su krenuli, neki čak u Kanadi. Piste su zagušene parkiranim avionima, dok su rodbina i prijatelji pokušavali da saznaju ko je gde i da li je živ. Epidemija zatvaranja svega i svačega preplavila je Ameriku: zatvoreni su Diznijevi zabavni parkovi u Kaliforniji i na Floridi, fudbalski stadioni, univerziteti, nacionalni parkovi, pa čak i spomenici američkim predsednicima na planini Rašmor.
Do utorka uveče, međutim, stvari su počele da se vraćaju u normalu. Telefoni u Njujorku su proradili, kao i gradski prevoz . Predsednik Buš se vratio u Belu kuću i po treći put se obratio naciji, ovaj put dužim govorom, o čijem sadržaju će biti reči kasnije. U trenutku dok ovaj tekst nastaje (sreda u podne po jugoslovenskom vremenu), spasilačke ekipe još vade ljude iz ruševina Svetskog trgovačkog centra, gde su mnogi preživeli zatrpani pod kršom. Dva nosača aviona upućena su u njujoršku luku. Prodavnice, međutim, ponovo rade, mada robe ponestaje i sve se plaća isključivo kešom. Ulice u centru još su sablasno puste, što je prizor koji Njujorčani vide prvi put u životu. U ostalim gradovima stanje je redovno, osim u Arlingtonu kod Vašingtona, gde Pentagon još uvek gori. Vojska je stavljena u najviši stepen pripravnosti, ali to u ovom trenutku ima prevashodno psihološki značaj. Polako i s mukom, Amerika izlazi iz šoka i počinje da sagledava svoje rane.
ŠTETA: Za sada je nemoguće proceniti koliko je ukupno ljudi stradalo u terorističkim napadima; zvaničnici se upadljivo strogo čuvaju da daju čak i približne brojke, dok neki mediji pominju broj veći od deset hiljada. Sigurno se zna da od ukupno 266 putnika i članova posade četiri oteta aviona niko nije preživeo. Avioni koji su udarili u Svetski trgovački centar imali su u rezervoarima po deset tona kerozina, što objašnjva zašto su tornjevi pali iako su građeni tako da mogu da izdrže zemljotrese i uragane: nijedna zgrada na svetu ne može da odoli takvoj vatrenoj stihiji. U trenutku udara u tornjevima je bilo oko pedeset hiljada ljudi, od kojih su mnogi uspešno evakuisani, ali hiljade nisu stigle da izađu. Da stvar bude gora, tokom popodneva se srušila i pedeset spratova visoka zgrada finansijske firme Salomon Braders, u neposrednoj blizini STC-a, koju je bio zahvatio požar. Najmanje trista vatrogasaca ostalo je pod ruševinama, i oko stotinak policajaca.
Pentagon je prošao nešto bolje zahvaljujući svojoj strukturi: kao najveća službena zgrada na svetu, Pentagon zauzima ogromnu površinu, ali je visok samo šest spratova, a građen je od tvrde cigle. Zato je stradalo samo južno krilo, koje je direktno pogođeno, dok se u ostala četiri radi normalno. I pored toga, računa se da je oko osamsto oficira i službenika poginulo u napadu.
Kad je reč o materijalnoj šteti, ona se izvesno meri stotinama milijardi dolara, naročito ako se uračunaju dugoročne posledice zatvaranja berze: deonice padaju širom celog sveta. Na desetine najmoćnih finansijskih firmi izgubile su kompletno osoblje i prostorije, kao i poslovne knjige. Najveće Američke avionske kompanije procenjuju da će im promet do kraja godine opasti za najmanje pedeset odsto, i najavile bankrot ukoliko im vlada ne uputi hitnu pomoć. Grad Njujork, čije komunalne službe već godinama balansiraju na ivici bankrota, još se godinama neće oporaviti. U svakom slučaju, finansijske posledice napada osećaće se godinama u čitavom svetu.
ODGOVOR: Kad je reč o političkim posledicama, njih je zasad nemoguće odrediti. Amerika nikada u svojoj istoriji nije zadobila ovakav udarac na svom tlu: poređenja radi, u japanskom napadu na Perl Harbur, koji i nakon šezdeset godina izaziva gnušanje mnogih prosečnih Amerikanaca, poginulo je manje od 3000 ljudi, a sem toga, to je bilo na Havajima. U mnogim konvencionalnim ratovima koje je Amerika vodila tokom poslednjih pola veka izginulo je manje Amerikanaca nego tokom dva sata prošlog utorka. Kao kolateralna žrtva gotovo izvesno će završiti Bušov plan izgradnje svemirskog zaštitnog sistema: ispostavilo se da šačica ljudi sa noževima može da predstavlja daleko veću pretnju od balističkih raketa.
Posle prvog šoka, američko javno mnjenje sve otvorenije traži osvetu. Snimci Palestinaca koji su otvoreno slavili razaranje Njujorka na ulicama istočnog Jerusalima podjaruju ovu žeđ, kao i izjave pojedinih političkih jastrebova koji neuvijeno poručuju da ih „ne zanima pravda, nego odmazda“. Svi prsti uprti su u arhineprijatelja SAD Osamu Bin Ladena, uprkos tome što za sada nema nikakvog konkretnog dokaza da upravo on stoji iza ovog napada. Izvesno je da su teroristi, ma ko oni bili, pokazali stepen obučenosti, sinhronizacije, discipline i odlučnosti bez presedana u istoriji terorizma. Teroristi, ma ko oni bili, imali su u svojim redovima odlučno obučene pilote, kao i ljude koji do tančina poznaju sisteme obezbeđenja na američkim aerodromima. I konačno, uspeli su da ovu seriju napada isplaniraju i izvedu tako da do samog njenog završetka niko nije imao pojma šta se dešava. Istragu usporava i činjenica da su transponderi („crne kutije“) u otetim avionima onesposobljeni neposredno nakon otmica, tako da će se iz njih malo šta moći saznati.
Ukoliko se Bin Laden zaista poveže sa napadom, gotovo je izvesno da predstoji američki napad na talibanski režim u Avganistanu, možda čak i kopnena invazija. Buš je u svom obraćanju naciji pomenuo reč „rat“, i poručio da će oni koji štite teroriste biti tretirani kao i teroristi. Sreća za nas što Slobodan Milošević, bar ovaj put, ima neoboriv alibi.
Hartford, Konektikat, SAD
Konektikat, jedna od najbogatijih i najdosadnijih država Sjedinjenih Američkih Država (ili bar istočne obale), večito predgrađe Njujorka i Bostona (nalazi se između ove dve metropole), središte mnogih vodećih svetski osiguravajućih kompanija, industrijski veoma razvijena regija sa nadaleko čuvenim školama (kako privatnim, tako i državnim) u šoku je, kao uostalom i cela Amerika.
Opšta neverica i konfuzija, nekako uobičajeni za ovdašnji način života, ne izlazi daleko iz kruga porodice i eventualno najbližih rođaka. Manji južni deo, što se naslanja na Njujork Siti, sa strahom je dočekivao svaki voz koji je sa sobom donosio nadu da najbliži, zaposleni u soliterima južnog Menhetna, nisu tamo zauvek ostali. Ostatak populacije uglavnom provodi dan u svojim kućama prateći TV program i pokušavajući da shvati gorku istinu da SAD u ovom trenutku nisu tako bezbedna nedodirljiva superiorna država kako su mnogi do danas mislili. Primetno je da su, uobičajeno za večernje sate tokom radne nedelje, puste ulice još sablasnije, da ljudi pokušavaju da bol, tugu, strah i bes sačuvaju u sebi i koliko je moguće zaštite porodice, pre svega decu od neželjenih posledica i stresa. Pripravnost raznih vrsta javnog obezbeđenja i vojnih snaga podignuta je na najviši nivo, mada je svima jasno da je najgore, najverovatnije sve što se terorističkih napada tiče, već prošlo.
Po berbernicama i supermarketima prepričavaju se, nama u Srbiji jako poznate, priče o početku nekog novog svetskog rata ili bar „kontrolisanog sukoba većih razmera“ (nisam siguran šta to znači), a da se istovremeno ne zna protiv koga bi trebalo da se ratuje i kao da se očekuje da neka od TVstanica to jasno kaže narodu. Ove, s druge strane, prikazuju slike Osame Bin Ladena češće nego slike predsednika Buša, pokušavajući da kanališu i usmere ogroman bes američke populacije podsećajući da ova zemlja u svetu ima puno neprijatelja (niko se ne pita zašto), ali da ovako monstruozan čin mogu smisliti ipak samo muslimanski ekstremisti. Tek ponegde se između redova naglasi ono što boli i muči ama baš svakog stanovnika Konektikata, uključujući i pisca ovih redova: kako je moguće da za nepunih sat vremena budu oteta najmanje četiri birana putnička aviona (oni što lete s kraja na kraj Amerike, tj. nose najviše goriva, te povećavaju posledice nesreće), koji skrenu sa puta preko 500 km i dospeju bez problema do najvažnijih civilnih, pa i vojnih objekata SAD? Potresni zapisi poslednjih telefonskih razgovora nesrećnih, nastradalih putnika otetih aviona nekoliko minuta pre katastrofe sa svojim najbližim kao i ispovesti zaposlenih u svetskom trgovinskom centru koji su imali sreću da ne budu među hiljadama nedužnih žrtava ove katastrofe u ovdašnjim ljudima rađaju jasno pitanje: ko je odgovoran za sve propuste u obezbeđenju kako aviona tako i zemlje? Većina građana koji uspevaju da potisnu tragične apokaliptične slike jedne od najlepših i najuticajnijih metropola savremenog sveta traže odgovor odmah, istovremeno prihvatajući pomalo deplasirane vapaje svih političara da sada svi moraju stati uz presednika i braniti slobodu nacije i tekovine ovdašnje svetske demokratije?! Mnogi se pitaju šta bi se desilo da su avioni usmereni na neku od nuklearnih centrala, hemijskih postrojenja… Jedno je sigurno – život i odnos Amerikanaca prema svetu a i svojoj zemlji, promeniće se iz korena.
Među stanovništvom je aktuelno i pitanje ekonomskog uticaja novonastale situacije, a predviđa se dalje produbljivanje ekonomske krize (dalji pad akcija na berzi, pad dolara, rast nezaposlenosti, koja se poslednjih godinu dana udvostručila i sl.). Vlasti pokušavaju da vrate život u normalne tokove.
Blagoje D. Filipović
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
