Sa malo ili nimalo prava, a svima neophodni

Osamnaesti decembar već dugi niz godina se obeležava kao Međunarodni dan migranata. Ustanovljen je 2000. godine rezolucijom Generalne skupštine UN i posvećen je svim migrantima kojih danas ima nekoliko stotina miliona, a taj broj iz godine u godinu raste. Prema podacima Međunarodne organizacije za migracije (IOM), u svetu se u 2020. godini nalazio 281 milion migranata. Ako se tom broj doda i broj od 103 miliona prisilno raseljenih ljudi, kojih je, prema zvaničnim podacima Visokog komesara Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) bilo polovinom 2022. godine, jasno je da je ovaj trend alarmantan i da je reč o izuzetno velikom broju ljudi u pokretu.

PRAVNI OKVIR

U najširem, sociološkom smislu, pod pojmom migranta se podrazumevaju svi ljudi u pokretu – oni u internim i prekograničnim, u dobrovoljnim i prisilnim migracijama; tu spadaju i radnici migranti, i izbeglice, “ekonomski” i “ekološki” migranti itd. Međutim, treba posebno imati u vidu različit pravni okvir koji se odnosi na izbeglice. Naime, na izbeglice se primenjuje Konvencija o statusu izbeglica (1951) i Njujorški protokol (1967), te drugi međunarodnopravni instrumenti iz oblasti ljudskih prava. U novije vreme su usvojeni i Njujorška deklaracija o izbeglicama i migrantima (2016) i dva globalna kompakta – Globalni kompakt za izbeglice i Globalni kompakt o sigurnim, uređenim i regularnim migracijama, oba iz 2018. godine. Navedeni dokumenti predstavljaju odgovor međunarodne zajednice na pojavu masovnih i mešovitih migracija, koje istovremeno čine milioni izbeglica i migranata koji se kreću istim rutama.

U pogledu migranata ne postoji “krovni” međunarodni ugovor kojim se štite ljudska prava. Istina, 1990. godine je usvojena Međunarodna konvencija o pravima svih radnika migranata i članova njihovih porodica, koja je stupila na snagu trinaest godina kasnije. Međutim, ona se odnosi samo na “radnike migrante i članove njihovih porodica”, ali je primetno da je njome obavezano svega 58 država, što predstavlja samo nešto više od četvrtine država sveta. Među njima nisu mnoge države koje primaju veliki broj radnika migranata, poput država članica EU, SAD i drugih zemalja razvijenog Severa. Na primenu ove konvencije obavezale su se nerazvijene zemlje i zemlje u razvoju, odakle i dolaze radnici migranti. Srbija je pristupila navedenoj konvenciji, ali je nije ratifikovala, te se odredbe ove konvencije ne primenjuju na njenoj teritoriji. To za posledicu ima da se radnici migranti ne mogu pozivati na odredbe ove konvencije niti mogu da pokreću pojedinačne sporove pred Komitetom za prava migranata – ekspertskim telom koje je oformljeno radi nadzora nad primenom Konvencije. Ohrabrenje u pogledu prava migranata predstavljaju univerzalni i regionalni međunarodni instrumenti kojima se štite ljudska prava svih ljudi, odnosno minimalni standardi ljudskih prava koji važe za sva ljudska bića.

DEMOGRAFIJA

Prema statističkim podacima popisa koji su u ovoj i prošloj godini realizovani u mnogim zemljama sveta, mogu se primetiti različiti trendovi. Međutim, ako se usredsredimo na našu državu i države u okruženju, primetićemo, u većoj i manjoj meri, samo trend depopulacije. Prema podacima popisa u Hrvatskoj, u toku samo jedne decenije broj stanovnika je opao za više od 400 hiljada, odnosno za gotovo deset odsto, s tim što postoje velike regionalne razlike – broj stanovnika Vukovarsko-srijemske županije je manji za više od 20 odsto u odnosu na 2011. godinu. To ipak nije bilo iznenađujuće s obzirom na iskustvo koje su imale Rumunija i Bugarska, naročito od kada su pristupile Evropskoj uniji 2007. godine.

Preliminarni rezultati popisa u Srbiji bez Kosova takođe ukazuju na alarmantan pad broja stanovnika. Uzročnici su negativan prirodni priraštaj, odnosno znatno veći broj umrlih nego novorođenih, ali i negativni migracioni saldo. Naime, od poslednjeg popisa naš “ekonomski tigar” je izgubio oko 700 hiljada stanovnika, od čega oko 200 hiljada može biti pripisano većim brojem iseljenih od useljenih ljudi. A naši radnici, za razliku od hrvatskih, bugarskih i rumunskih, uglavnom nemaju otvoren pristup tržištu rada u EU, odnosno da bi dobili posao, potrebna im je radna dozvola. Manji broj se na osnovu porekla domogao pasoša neke od članica EU, tako da ne iznenađuju česti oglasi u kojima se nudi, recimo, pomoć pri učenju mađarskog jezika i priprema za intervju i polaganje testa za državljanstvo. Ako se obistine dugoročne projekcije UN po kojima se Srbiji prognozira pad ukupne populacije na pet miliona do 2050. godine, mogli bismo postati i tigrić. Mada, upravo su migracije te koji će verovatno učiniti da se ove prognoze ne obistine.

Ono što treba više da nas brine jeste populaciono starenje, koje je zajedničko za gotovo sve zemlje sveta. Ipak, razvijene i većina zemalja u razvoju imaju problem sa visokim udelom stare populacije, što u budućnosti može uticati negativno na ekonomski razvoj i dovesti do kataklizmičkih posledica po društveni i politički poredak. Potrebno je na neki način rešiti pitanja vezana za nedostatak radne snage i popunjavanje praznina u različitim delatnostima, a posebno u pogledu brige o starijem delu populacije, sa čime se već sada suočavaju mnoge razvijene zemlje.

Bogate zemlje probleme izazvane starenjem stanovništva i odlaskom u penziju baby boom generacije, za sada, rešavaju imigracijom, pa tako Kanada ima u planu da do 2025. useli milion i po ljudi. Japan, prema podacima Svetske banke, država sa najvišim udelom lica starih 65 i više godina (29 odsto), sve više popušta stroga imigraciona pravila kako bi dozvolio dolazak jeftine radne snage iz siromašnih delova Azije. Pitanje je do kada će imigracija predstavljati rešenje za demografske probleme, jer iako smo u ovoj godini dobili osmomilijarditog stanovnika planete, trend rasta broja stanovnika polako se usporava od kako je 1968. dosegao maksimum od nešto više od dva procenta godišnje, i sada je ispod 0,9 odsto.

Ove i druge prepreke vezane za nedostatak radne snage i depopulaciju mnogih zemalja jasno ukazuju na rastući trend potrebe za radnicima migrantima čiji odlazak države porekla radnika migranata pustoše, dok države njihovog prijema dovodi u nezavidnu situaciju vezanu za integraciju radnika migranata, kao i obaranje cene rada na domaćem tržištu. To često dovodi do visokog stepena netrpeljivosti a migrante izlaže dodatnim nelagodnostima, koje već imaju kad napuštaju svoje domove, a neretko i porodice u potrazi za boljim životom.

RIZICI I IZAZOVI

U savremenim masovnim i mešovitim migracijama, veliki broj migranata suočen je sa različitim preprekama na putu od države porekla do države odredišta, često prelazeći preko teritorije više zemalja. Na tom putu veliki broj ljudi prelazi i preko mora, gde je, prema podacima IOM a, samo na Mediteranu od 2014. godine do danas nestao čak 25.341 migrant.

U nizu njihovih problema su pristup teritoriji, izloženost krijumčarenju i trgovini ljudima, ponekad i ropskom radu, arbitrarno lišavanje slobode migranata, problemi sa regulisanjem statusa, nedostatna konzularna pomoć i diplomatska zaštita (često nemaju prilike da se obrate svojim diplomatsko-konzularnim predstavnicima u državi prijema zato što njihova država porekla jednostavno nema predstavništvo, a nijedna druga država se ne zauzima za njihova prava, te oni onda često ostaju prepušteni samima sebi). Aktuelan je i problem ostvarivanja i priznavanja stečenih prava, poput regulisanja radnog staža, sticanja uslova za penziju i tome slično. Na sve to dodaje se i izloženost diskriminaciji, govoru mržnje i zločinima mržnje.

Eksploatacija jeftine radne snage je stara-nova vest u međunarodnoj javnosti. Samo prilikom građevinskih poduhvata tokom priprema za Svetsko prvenstvo u fudbalu koje se trenutno održava u Kataru, do 2020. godine poginulo je više od 6.500 radnika migranata poreklom uglavnom iz Južne Azije, mada je taj broj verovatno mnogo veći. Ovakve stvari su česta pojava i u drugim zemljama, naročito na Bliskom istoku, ali one trenutno nisu u žiži svetske javnosti.

SRBIJA I MIGRACIJE

Srbija je već godinama država porekla, tranzita i odredišta migranata. Od proleća 2015. godine, naša zemlja predstavlja nezaobilazni deo takozvane “balkanske rute”, preko koje su sve ove godine prolazile stotine hiljada migranata. Jedan, neznatan deo njih se i zadržao na njenoj teritoriji. Poslednjih meseci svedočimo dolasku radnika iz Šri Lanke, zemlje koja je snažno pogođena ekonomskom krizom. Dolazak radnika migranata iz pojedinih azijskih zemalja rezultat je, kako se to u javnosti često navodi, nedostatka radne snage u Srbiji. Međutim, kao da se gubi iz vida da je u godinama za nama stotine hiljada mladih i kvalifikovanih ljudi napustilo Srbiju u potrazi za boljim uslovima života i rada i, naravno, većom zaradom. Njihovo mesto potrebno je, logično, i popuniti. Ostaje primetan nedostatak jasne strategije kojom bi se obezbedio ostanak mladih u Srbiji i povratak iseljenika u maticu, i to ne samo visokokvalifikovanog i obrazovanog kadra poput lekara, inženjera i drugih, već i građevinskih radnika, vozača, majstora raznih struka kojih već godinama manjka, što itekako primećuje običan čovek kada mu se pokvari najobičniji kućni aparat ili ukoliko mu ustreba usluga vodoinstalatera.

Uz sve navedeno, kao i izbeglice iz Ukrajine koje se, doduše, i ne zadržavaju u Srbiji, primećen je već mesecima dolazak velikog broja ljudi iz Rusije, što se odražava i na tržište, odnosno cene zakupa stanova, ali i raznih usluga, posebno u većim gradovima u Srbiji, gde svakako prednjači Beograd. Zvanične statistike o broju državljana Rusije u Srbiji nema, ali običan građanin ne može a da na primeti podivljale cene zakupnina nepokretnosti u Beogradu ili cene u kafeima i ­restoranima.