S verom, bez podataka

Na predlog polaznika, u trećem ciklusu kursa istraživačkog novinarstva „Vremena“ jedna od tema bilo je istraživanje opravdanosti raširenog uverenja da se u proteklih desetak godina znatno povećao broj iskušenika i monaha u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Istraživanje su obavili Andrea Trkulja, Dragana Smiljanić, Jelena Velić i Uroš Miloradović. Koordinator teme: Aleksandar Ćirić

Helenizovani i hristijanizovani istok je kolevka monaške civilizacije, pokreta koji je nastao s utvrđivanjem hrišćanstva kao državne religije Rimskog carstva, Milanskim ediktom Konstantina Velikog (iz Niša) 313. godine. Ove činjenice poznate su svim pritežaocima osnovne i srednje stručne spreme, kao i ljubiteljima ukrštenih reči i TV kvizova, koliko god ozbiljna istraživanja upućuju i na druge (verske i civilne) korene i izvore monaštva kao oblika izdvojenog, usamljeničkog života. U „pošljednja“ vremena – jer je svako ljudsko, mirsko, svetovno vreme poslednje od poslednjih u udaljavanju od Boga – drastično se povećao broj vernih. Do koliko juče osporavani, hrišćani su ovde i sada opet postali ispovednici jedine ispravne, centrirane i centralizovane slike sveta. Ironija sudbine ili Prst božji, tek kroz širom otvorena vrata obećanog spasenja pohrlilo je mnoštvo, s njim i svi razlozi zbog kojih je Gavril Stefanović Venclović odavno sročio stihove

Doista bakali i vinokrčmari,
a ne duhovnici!
Na vranu konju sedioci
S dvomerilom ceneći
Zakon za dinar i po dva…
(Ovo je sveštenikom rečeno, a nije kamenu… )

a mnogo kasnije, gotovo juče, Ivan V. Lalić u Vizantiji

Nicale su kupole
Kao zlatne čaške
Kada se na zapadu
Još išlo natraške
I vonjavi vitezi
Trebili su vaške.

Hrišćansko monaštvo prati onaj, u jevanđeljima ponovljeno apostrofiran iskaz Isusa Hrista: „Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; i koji ljubi sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan“ (Matej 10, 37), ili „… ako ko hoće za mnom ići, neka se odreče sebe, i uzme krst svoj i ide za mnom“ (Matej 16, 24). Hrišćanski sledbenici tih poruka bili su isprva pojedinci koji su se obavezali na osamljen i povučen život u potrazi za Bogom, ispunjen odricanjima i molitvom, eremiti (pustinjaci), anahoreti (usamljenici) ili asketi (isposnici). Kratka pravoslavna početnica, koja pruža ova osnovna obaveštenja, dalje kaže da je sledeći korak u institucionalizaciji monaškog pokreta bilo organizovanje zajednica zvanih kinovija, u svrhu zajedničke molitve i služenja liturgije. Tako su nastali manastiri. Kao mesta opštežića, zajedničkog života, manastiri u početku nisu imali i zajednička, obavezna pravila života. Na teritorije koje će kasnije ući u sastav srpske srednjovekovne države monaštvo je prispelo zajedno s hrišćanstvom, dakle pre no što su tu stigli Srbi. Kao i pretežna većina naprednih tekovina, u vreme uspostavljene srpske države kanonizovao se model sa izvorišta, ravno iz Vizantije. Iz Vizantije su došle i mantije. Zlatno doba srpskog monaštva počinje s Rastkom Nemanjićem, potonjim svetim Savom, i njegovim ocem Stefanom, potonjim svetim Simeonom. Njihov primer kasnije su sledili mnogi članovi i naslednici vladarske porodice a s njima i njihova vlastela, zatim i seljaci.

Monaško pravilo

Glavnica čitavog sistema pravila monaškog života leži na tri zaveta: bezženstvu (čistoti), poslušnosti i siromaštvu (odricanju od svakog ličnog vlasništva). Pravila monaškog života regulisao je tipik, „knjiga koja sadrži sistematska uputstva o načinu i redosledu bogosluženja u pravoslavnoj crkvi“. Prve tipike u nas sastavio je sveti Sava – Karejski, Hilandarski i Studenički. U njima se propisuje život u nekom posebnom manastiru, koji se utvrđuje kao ekskluzivna ekonomska i simbolička celina za sebe, kao mala država ili univerzum, ograđen zidinama (krst u krugu – što je u srednjovekovnoj Srbiji arhitektonska simbolika manastira). Pored bogoslužbenih odredbi, redosleda molitvi u određene časove, načina provođenja postova, služenja liturgija i praznovanja praznika velikih i malih, postojali su i odredbe vezane za izbor igumana i drugih zvanja (ekonom, eklisijarh, ključar…), propisi za vođenje računa i administracije, obezbeđivanje neometanog rada manastirske uprave, kuhinje, biblioteke, pisarnice, pekare, bolnice, radionica i ostava. Čitav prostor i vreme podređeni su jednoj jedinoj simboličnoj svrsi – služenju Bogu, pa i u stvarima koje se tiču najtričavijih zemaljskih poslova. O tome, na primer, govore naslovi poglavlja Hilandarskog tipika: O pojanju prvoga časa i molitvama posle svršetka jutarnje službe, O svetoj liturgiji…, O redu devetog časa i o večernji…, O duši spasonosnom ispovedanju, O bdenijima i kako treba da bivaju, O trpezi…, O slobodi manastira, O postavljanju igumana, Ukaz o zavesama, ikonama i knjigama crkvenim, O upisivanju svega što treba da se upisuje, Da niko nema u ćelijama ni jela, ni pića, ni voće, i nijednog novčića, O tome da bratija nemaju rabotnika, Kako treba davati odeću i obuću, O onima koji rabotaju u manastiru, O ključarima, hlebarima i ribarima, O bolnicama i bolničarima.

Danas je u SPC na snazi Monaško pravilo, Uredba Svetog arhijerejskog sabora iz 1963. godine. Njome se – kratko, koncizno i sasređeno – definišu sve oblasti monaškog i manastirskog života, utvrđuje raspodela nadležnosti i pravilnost administrativnih procedura, propisuju pravila za ulazak u red, ponašanja u redu, kao i moguće kazne tj. penali za kršenje pravila. Uredba je obavezujuća za sve manastire i njihove žitelje. (U članu 67. glave šeste ove uredbe, kaže se: „Pušenje je zabranjeno kako iskušenicima, tako i monasima“. Možda će u nekoj boljoj budućnosti i u sređenija vremena na paklicama cigareta uz akciznu markicu i opomenu trudnicama biti obznanjen i ovaj podatak.)

Rokenrol monasi

Bez obzira na stvarnu zasnovanost uverenja o obnovi monaštva, protekle dve decenije u Srbiji znatno su promenile tradicionalni okvir popunjavanja crkve (ali i vojske i policije) iz redova siromašnih, brojnih porodica, kada je osnovni motiv bio egzistencijalno zbrinjavanje, besplatni kašika, tanjir i krov nad glavom. Ovakav preporod karakterističan je za sve pravoslavne zemlje koje su manji ili veći deo prošlog veka proživele u relativno sličnim istorijskim okolnostima, pod nekim oblikom komunizma i dogmatski propovedanog ateizma. Tradicionalno nepoverljiva prema novotarijama, SPC je u pomenutim godinama pokazala veliku vitalnost i sposobnost asimilacije mladih ljudi koji su joj prilazili. Ali, takođe, i rezerve: jedan sagovornik „Vremena“ na ovu temu, inače sveštenik, primećuje da „mladi često sa sobom donose nepostojanost i konformizam u manastir i hram. Mi sada monašimo rokenrol generacije. Njihovo prisustvo je, međutim, neophodan znak koji svedoči da je i u ovakvo vreme spasenje moguće. Ja očekujem da će konačna uloga ovih generacija, njihov doprinos, steći svoj vid i obličje tek u vremenu koje dolazi. Mislim da će s prilivom ovih obrazovanih ljudi ojačati i prosvetna uloga monaštva, jer ako je pored molitve obaveza monaha i neprekidan rad, bolje je da uče nego da kopaju i obrađuju njive.“

S druge strane, sumnjiva je i sintagma „novo monaštvo“. Protosinđel Longin ističe: „Monaštvo je oduvek staro, jer kaluđer na grčkom znači ‘lep starac’, što znači i ozbiljan, pun vere, ali isti ti monasi žive u novom dobu, u promenjenim okolnostima. Novi monah treba da se suoči sa izazovima novog vremena jer živi u XXI veku, u doba modernih tehnologija i kompjutera. Danas, kada su svi pismeni, učeni, kada može svašta da se vidi i čuje na ulici, kada među omladinom ima manje stida nego nekada, monah se ne može ponašati kao njegov prethodnik. On ne treba da se zatvori i pobegne od naroda ili da kritikuje taj narod i omladinu zbog grehova, zato što mora da tu gde jeste, u tim okolnostima, svedoči Hrista i hrišćansku veru. Samo tako će uspeti da više ljudi privuče Bogu i spasenju. Nije greh čitati novine i informisati se preko televizije, koristiti kompjuter ili internet.“

Jeromonah Gerasim iz manastira Đurđevi stupovi nekada je živeo u Beogradu, slušao modernu muziku – posebno Ekatarinu Veliku – udarao bubnjeve, intenzivno se bavio sportom. Krstio se sa devetnaest, 1987. godine, i tri dana po krštenju otišao je u manastir Crna Reka. „Kako se postaje monah, uglavnom je tajna. Odlazi se slobodnom voljom, ali i voljom Boga. Ja nisam imao hrišćansko vaspitanje, u mojoj porodici se nije živelo pobožno. Sve je upućivalo na to da ću se baviti muzikom ili sportom. Ali, počeo sam da razmišljam o nekim suštinskim pitanjima, o smislu života, o večnom životu. Još kao nekršten obilazio sam crkve i čitao knjige o pravoslavlju, s tim da tada nije bilo ni upola literature o tome kao danas. Onda je moj brat odlučio da ode u manastir, i ja za njim.“

Motivi i mitovi

„Po crkvenim propisima“, piše njegova svetost patrijarh Pavle, „monah može postati svaki odrastao čovek, bez obzira na pol, školsku spremu, visinu moralnog uzrasta i dotadašnjeg života, jer je život monaha život kajanja.“

O motivima za odlazak mladih ljudi u manastir, Vladeta Jerotić, psihijatar, u jednom intervjuu časopisu „Iskon“ kaže: „Motivi su različiti i ne uvek ubedljivi. Neke mlade kao da zbilja Bog poziva u manastir (oni trajno ostaju u manastiru i nepokolebljivi su u veri i nadi), drugi hoće da isprobaju svoju veru baš u manastiru, treći beže iz života iz neurotičnih i psihotočnih razloga, neki se svesno odlučuju za manastir posle neuspelih bračnih i vanbračnih odnosa, dok se neki čedni venčavaju za Hrista i Bogorodicu, opravdano zaplašeni pred raspadljivim brakovima i porodicama danas.“

Psiholog Petar Jevremović smatra da postoji bezbroj motiva zbog kojih ljudi idu u manastire, kao i onih zbog kojih u njima ostaju ili iz njih beže. „Valja priznati da ljudi ne idu u manastir samo da traže Boga. Viđao sam ljude koji su išli u manastire pokušavajući da sebi pomognu, da izađu na kraj s nekim mukama, problemima.“ Ali, dodaje naš sagovornik, u manastirima su i „granice nedvosmisleno utvrđene. Hijerarhija je čvrsta, svako ima svoje mesto. Izvesnim ljudima u izvesnim životnim situacijama sve to može biti od nemale koristi. Slabo integrisanim, labilnim, dezorijentisanim ljudima jasna struktura manastirskog života može pružiti neophodnu potporu, okvir i granice.“ Upozoravajući da u tome nema generalizacija, Jevremović govori o mogućim patološkim modalitetima ispoljavanja religijskih potencijala i ljudske duše uopšte. „I monasi su ljudi. Uprkos njihovom deklarativnom religijskom maksimalizmu, poput ljudi koji žive u svetu oni mogu biti manje ili više psihički integrisani, zreli ili, ako hoćete, zdravi. Često navodim reči svetog Grigorija Sinaita, značajnog – mada, nažalost, nedovoljno poznatog – asketskog pisca, koji veli da nema te svetinje koju čovekova uobrazilja ne može izopačiti. Pri tom, nikako ne smemo apriori samu religioznost, odnosno nečiju monašku vokaciju smatrati patološkim fenomenom. Sasvim je moguće autentično monaštvo, ukoliko neko ide svojom slobodnom voljom, iz nekih svojih razloga, bez potrebe da uništava svoj prethodni život i živote onih oko sebe, bez potrebe da ruši sve mostove za sobom. Onda je to pravo izbora.“

Sociolozi govore o postojanju harizmatskih ličnosti u manastirima kao o motivu monašenja. To potvrđuje i Petar Jevremović, posebno kada je reč o mladim ljudima kojima je potreban autoritet u dobrom značenju te reči. Ako je čovek sposoban da voli, da podnese tuđu ljubav, ako je pri tom u stanju da tvori, da bude živ, aktivan i kreativan, ako ima snage i za smeh i za žalost, za ljudskost, ako može da podnese različitost, on je autentičan, i to važi bio on u braku ili u monaštvu. Ipak, „postoje harizmatici i harizmatici. Neki od njih su autentični, neki nisu. Neki čak mogu biti opasni. Ili, bar, anahroni… Naprosto, dešava se, srećom ne uvek, ali dešava se da mladi ljudi, stupajući u svet iza manastirskih zidina privučeni nečijom harizmom, ne dobiju ono što su tamo tražili, ono za čim su žudeli. Bivaju uvučeni u jednu suštinski nezdravu igru moći, privida i ideologije.“

Ozbiljnije sociološke analize koje bi odgovorile na pitanja kako određene društvene okolnosti utiču na opredeljivanje ljudi za monaški život ne postoje.

Iskušenja vaspitanja

Jeromonah Gerasim kaže da se u periodu iskušeništva uviđa da je za monaški život i ostanak u manastiru potrebna i Božja pomoć. „Bez božje pomoći teško je izdržati period u kome nastupa velika promena – odricanje od sveta, rodbine, prijatelja. Ako tokom iskušeništva ostanete i sazrite u toj nameri, dajete zavet na siromaštvo, bezbračnost i poslušnost, i postajete monah.“ Iskušenici se klone kontakta s posetiocima manastira, razgovora ili pogleda. Susreću se s odlikom života u manastiru – a to je celodnevno suočavanje sa samim sobom. Iz manastira Crna Reka, otac Gerasim je prešao u Sopoćane da potom, pre dve godine, sa ocem Petrom i ocem Vasilijom, pređe u gotovo razrušeni manastir Đurđevi stupovi. Danas bratija ovog manastira broji sedam članova, uključujući i dva iskušenika. Dan za monahe Đurđevih stupova počinje različito. Kad god se koji monah probudio, u šest ujutru svi se okupljaju na zajedničkoj, sabornoj molitvi. Molitva kojom se iskazuje ljubav prema Bogu, bližnjima i celom svetu najveća je dužnost monaha. Zatim se služi liturgija, potom zajedničko posluženje (čaj ili kafa). U deset sati je ručak. Monasi uglavnom ne jedu meso, redovno poste i ponedeljkom; „mrsi“ se mlekom i mlečnim proizvodima, na praznike se jede riba. Uz ručak neko čita žitija ili pouke o monaškom životu. „Namera je da se tokom ručka uzima i duhovna hrana“, objašnjava otac Gerasim. Posle ručka monasi se vraćaju poslušanju, nekom poslu ili obavezi koju određuje iguman. To mogu biti kuhinja, biblioteka, nabavka, doček gostiju… U pola tri je zajednička molitva. Odmor je do 18 sati, do kad „svaki monah, po savetu duhovnika, ima lična pravila kako provodi vreme“. U 18 sati je večernja služba, pa zajednička molitva. Posle večere svako se povlači u svoju keliju i provodi vreme po savetu duhovnika – u molitvi i čitanju duhovne literature.

Monasi napuštaju manastir uz blagoslov igumana manastira, zbog predavanja, nabavke, ponekad posete porodici ili, kako je to sad slučaj sa bratijom Đurđevih stupova, dogovaranja akcija za prikupljanje sredstava za obnovu manastira. Ocu Gerasimu često se događa da satima putuje od beogradskog Doma omladine do ulice 27. marta: mnoštvo ljudi ga kao Beograđanina prepoznaje i zaustavlja. Uverljivije zvuči objašnjenje da mu kao mladom monahu mladi ljudi lakše prilaze. U manastiru sve goste jednako dočekuju, seljaka iz okoline kao i predsednika države, osim što bi prilikom posete predsednika „malo više čistili konak“. Mnogi mladi ljudi s ocem Gerasimom dele prethodno ateističko vaspitanje. Dušan (31) priča: „Nisu nam zabranjivali veru, ali smo bili pod nekom stalnom presijom. Upoznao sam gladne mlade ljude koji su, kao i ja, osećali bunt i težnju za nečim duhovnim. Nažalost, mnogi su u tom traganju završili na heroinu.“ Pita se da li bi takav bunt osećao da je živeo u hrišćanskoj porodici. Ipak, prelom se dogodio tokom služenja vojnog roka usred rata, kada je u jednom trenutku kao osamnaestogodišnjak bio na mestu „gde je mogao da odluči koga će da ima a koga ne“. Gubeći najbliže drugove, osetio je i gubitak tla pod nogama. Iako je danas čvrsto u veri – posti, pričešćuje se i odlazi na liturgije – smatra da je veoma daleko od manastirskog života: „Mada izgleda drugačije, iskušenja u manastiru su mnogo veća nego u ovom našem ludom i brzom svetu. Ovde je dovoljan i minimalan trud da bi se napravila hrišćanska vrlina.“

Duhovni priliv

Jovani (24) se suočavanje sa samom sobom desilo pri odlasku na studije. U Cetinju je upoznala neke monahe. „Verujem da oni, odricanjem od materijalnih stvari, zaista mogu podići svoj život na viši duhovni nivo“, kaže: „Često sam razmišljala o pronalaženju duhovnika među monasima.“

Živica Tucić, urednik lista „Pravoslavlje“, potvrđuje da je primetio talas traženja duhovnika – osobe koja prati nečiji duhovni razvoj – među monasima. To smatra nepotrebnim: „Neki monasi dolaze u situaciju da ih 50 ili 70 ljudi stalno, svakodnevno juri telefonom s pitanjima ‘kako da protumačim taj i taj san’, ‘imam ispit – molite se za mene da položim, i slično. Tu je reč o zavisnim i nezrelim ličnostima. Dobar duhovnik daje kratke savete i ne upušta se u diskusije. Dobar duhovnik u sebi spaja ulogu psihologa, veroučitelja i duhovnog staratelja. On treba da ohrabri, ne da sudi. On vas ne osuđuje kao grešnika ili grešnicu, već osuđuje greh.“

Tezu da postoji velik priliv mladih i obrazovanih ljudi u monaške redove teško je – s obzirom na nepostojanje podataka – potvrditi ili opovrgnuti. Po dostupnim podacima moglo bi se govoriti o prilivu iskušenika u Raško-prizrensku eparhiju, jedinu u kojoj su monasi brojniji od monahinja. Psiholog Petar Jevremović kaže da o eventualnom prilivu „nemamo dovoljno jasne, adekvatno obrađene, poverenja dostojne podatke. U svakom slučaju – videćemo. Brojevi sami nisu dovoljni, statistika ovde ne može dati poslednju reč. Potrebno je vreme. Važni su plodovi. U ovoj zemlji manastiri su nekada bili centri kulture i istinske prosvećenosti, duhovnosti. Neki zbilja autentičan priliv mladih i obrazovanih ljudi u monaške zajednice – naravno, ako one same budu dovoljno zrele da ih na pravi način prihvate, da ih ne upropaste – ne može ostati bez odjeka u ovoj našoj, po mnogo čemu, nažalost, ozbiljno istrošenoj i posustaloj kulturi.“

Postrig je čin kojim neko i formalno stupa u monašku zajednicu: budućem monahu se „postriguje“ unakrst kosa na glavi. Postriženje se smatra tajnom u ravni tajne krštenja i braka. Osoba koja je primila monaški čin nikada ga se više ne može odreći, pod pretnjom anateme.

Fizička izolovanost manastira, mir, tišina i spokojstvo – zadivljujući i danas usred gradske vreve onim što ih ponekad čini nalik na „učaurene gusenice iz kojih će jednog dana odlepršati leptiri“ – narušena je opštim šumom. U tom šumu – posebno ovdašnjem, ratnom, koji je mnoge svetinje učinio nedostupnim – visoke tehnologije pokazale su svoju dobru stranu. Neki manastiri dostupni su samo na internetu, na veb-sajtovima i i-mejl adresama. Pažljivi posmatrači mogu uočiti da takvi oblici komunikacije/prezentacije nisu s jednakim odobravanjem primljeni ni u SPC ni među vernicima. To se može tumačiti kao odjek socrealizma ili kao posledica dugogodišnje izolovanosti i vere i Crkve iz javnog života – ali danas više podseća na ritualno, obredno i tradicionalno izražavanje „ilegalne“ vere nego na ispovedanje hrišćanskog (ili pravoslavnog) duha. Kaže se da je monaštvo pokazatelj zdravlja i snage Crkve; najveća teškoća u proceni mere i razloga odlaska mladih ljudi u manastire jeste sam prilaz problemu. Onaj kome dan prolazi u osmočasovnom poslu, čitanju novina i popodnevnoj dremci nema vremena da razmišlja o tome; ateista će se u tumačenju pojave pozvati na autoritet Crkve, ulogu moći i hijerarhiju; onaj ko je sklon duhovnom životu uočiće prostor za njegov razvoj. Neposredno iskustvo proteklih godina uzdrmalo je sve, mnogi su sahranili rodbinu, prijatelje – ili sebe, onakve kakvi su bili. Možda su osvanuli jednog jutra upoznajući sopstveni odraz u ogledalu. Jedni kažu da je u takvim situacijama potreban oslonac, osovina, drugi da je to ogromno iskušenje. Manastirsko dvorište može biti mesto fizičkog mira, psihičke relaksacije ili duhovnog uspokojenja – a to zavisi od čoveka. „Teško je objasniti šta je to monaštvo i zašto se ljudi okreću pastirskom životu… To je isto kao i kada bi vas upitali zašto ste se rodili ili zašto ste se rodili danas a ne juče… Odgovor je da je tako trebalo jer je sve negde zapisano“, kaže otac Stefan, duhovnik ženskog manastira Velika Remeta. „Monasi nisu prosto fenjeri koji svetle po gradskim ulicama da se ljudi ne bi saplitali, nego su pre svetionici na stenama koji daju pravac brodovima sveta svojim svetlucanjem.“

Fizička obnova

Otac Stefan smatra da slika o monahu kao pogrbljenom starcu u mantiji sada nestaje: „Situacija je mnogo življa u odnosu na onu od pre dvadesteak godina. Mladi se sve više posvećuju ovakvom životu i imaju više motiva za njega. Dostupnije im je znanje o monaškom životu, a imaju i od koga da nauče. Mlad čovek bolje zna zašto ide u manastir od starijeg. To dokazuje i činjenica da se prošle godine zamonašilo pet, šest mladića, a nisu prešli ni dvadesetu godinu života. Devojaka je u manastirima više nego mladića, a više je i sredovečnih ljudi između trideset i četrdeset godina.“

Igumanija fruškogorskog manastira Ravanica majka Anastasija priča: „Baš je ovog leta mlada iskušenica Fotina (30) primila čin monaštva, kao i četiri devojke iz manastira Grgeteg koje su zamenile stare monahinje u velikim shimama; a i u manastir Jazak došle su relativno mlade i obrazovane devojke koje su se odlučile da služe Bogu i narodu svome. Priliv mladih monahinja postoji, ali nije ni blizu kakav je bio pre deset godina. Ranije smo na godinu dana dobijale mlade sestre koje su bile željne monaškog života. Sada to nije baš tako. Dosta se promenilo. Ne pridaje se pažnje ovom načinu življenja kao nekada, a onda je bilo drugačije vaspitanje i, samim tim, veća zainteresovanost.“

Problem je što iskušenici, mladi monasi i monahinje najčešće izbegavaju kontakt s posetiocima i radoznalcima. Zatvoreni su i kada imaju dopuštenje da govore. Majka Anastasija priča o sopstvenom iskustvu: „Sa osamnaest godina otišla sam u manastir Bogovađu, to je bilo 1964. Četiri godine sam bila iskušenica, a 1968. sam se zamonašila. Moj odlazak u manastir vezan je za tadašnje okruženje u kom sam živela. Jednostavno, dopao mi se smisao takvog života, način na koji su monasi tumačili svete knjige. Njihova blaga i duboka reč povela me je tim Božjim putem. Nas Bog jednostavno predodredi za ovaj smireni život. Kada sam odlučila svojom voljom upustiti se u ovaj ‘angelski život’, bilo je teško komunističko doba. Za mnoge smo tada bili baksuzi… Danas, njihova deca i unuci ljube nas u ruku…“ S druge strane, „ako bi neka mlada devojka otišla u manastir iz nekog razočaranja, ona tu neće ostati. Nju lomi u njenoj glavi i duši ono prethodno… Ta ni slučajno ne ostaje u manastiru“.

Uz uslov da se ne navodi njeno ime, devojka koja je diplomirala teologiju na beogradskom Bogoslovskom fakultetu objašnjava da „monaški život nije za svakoga… Za divljenje je kada vidite mladog čoveka koji vidi prolaznost u ovom svetu, ostavlja sve ovo zemaljsko, odriče se svega i prepušta se da živi manastirski – anđeoski. Pravi monah odlazi u manastir svojom slobodnom voljom, ali ako osoba dolazi u manastir bežeći od stvarnosti i pri tom primi monaški postrig, a tu teskobu u duši nije mogla da otkloni, za nju je ovakav način života tragedija i ona ne može biti srećna, ostavlja manastirski život i na taj način gubi svoju dušu… Manastir nije utočište za one koji imaju probleme, već mesto za ljude koji žele da svojom slobodnom voljom daju život za Hrista i samo njemu služe – to je cilj monaštva.“

Jedna napomena

Po ustrojstvu Srpske pravoslavne crkve, poglavari, patrijarh i vladike regrutuju se iz monaških redova. Zato su sada svi pridošli i promene duha u monaškim zajednicama važni za budućnost Crkve i mogu biti značajni za društvo u celini. U današnjoj Srbiji manastiri žive skromno. Izdržavaju se od prihoda vernika i od onoga što proizvedu. Problem oduzetih crkvenih poseda i crkvenog vlasništva posle 1945. godine još nije rešen. Kada je reč o manastirima ili crkvama koji imaju status kulturno-istorijskih spomenika, država preko Zavoda za očuvanje kulturno-istorijskih spomenika ima obavezu da finansira njihovu popravku, obnovu i zaštitu, ali je to, zbog teškog finansijskog stanja u preduzeću zvanom Republika Srbija, uglavnom i pored dobre volje nemoguće. Što se tiče pravnog statusa, sveštena lica su izjednačena sa slobodnim umetnicima. Crkva je posle dužeg perioda uspela da se izbori za zdravstveno osiguranje monaha, što znači da mogu da odu u bolnice kada se razbole. Sveštena lica primaju i penziju.