Ruski gas i nemačka medicina

O čemu li je razmišljao ministar inostranih poslova Ruske Federacije Sergej Lavrov dok se njegov avion približavao Surčinu? Da sleće u jednu od malobrojnih prijateljskih evropskih zemalja? O prirodnom savezništvu Rusa i srpskog pravoslavnog, bratskog naroda? O savezništvu koje Aleksandar Vučić sada najednom nudi kancelarki Nemačke Angeli Merkel?

U nečemu nalik diplomatskoj ofanzivi Vučić je pre i posle posete Berlinu početkom prošle nedelje naglašavao, ne želju za partnerstvom, ne težnju ka tesnoj saradnji, već „savezništvo“ sa Nemačkom ka kome stremi Srbija. Da li se Lavrov pitao dok su ga brifovali za sastanak sa Vučićem, za šta, ili protiv koga, premijer Srbije želi Nemačku za „saveznika“? I da li će, u slučaju da Berlin poklekne pred pritiskom Vašingtona i nekih drugih evropskih zemalja i zaoštri politiku prema Moskvi zbog eskalacije sukoba u i oko Ukrajine, Vučić slediti Angelu Merkel kojoj se toliko neskriveno divi i kojoj se obećava? Ili će prekaljeni diplomata, koji je preko tri decenije u vrhu svetske politike, a preko deset godina na čelu ruske diplomatije, koji je pretio vojnom intervencijom Rusije na istoku Ukrajine, koji optužuje NATO i SAD za novi hladni svetski i pravi rat u Evropi, pokazati razumevanje za novootkrivenu ljubav Vučićevu prema svemu nemačkom, ako bi to iole bilo na uštrb dosadašnjoj ljubavi prema majčici Rusiji?

Vučić je svakako za ukus publike koja ne prati predstave kao što je „Lov na generala Papaju“ neuobičajeno emotivno i pokorno govorio i u autorskom tekstu u dnevnim novinama „Frankfurter algemajne cajtung“ pokajnički pisao o svojoj ulozi tokom ratnih devedesetih godina prošlog veka, o „tremi“ koju ima pred susret sa Angelom Merkel, o tome da je „počastvovan“ što se ona sastaje s njim, da mu je jasno da Srbija u rešavanju problema Zapadnog Balkana, čak i kada se njen stav razlikuje od nemačkog, zna da „bez pomoći i podrške nemačke države ništa neće moći da uradi“, te da „Srbija, po prvi put u svojoj istoriji, a i on, kao njen premijer, mogu slobodno i bez bilo kakvog ustručavanja da kažu da želimo Nemačku za saveznika – ne zato što Nemačka ima pare, a mi smo mnogo pametni pa ćemo da se ogrebemo i nešto uzmemo za sebe, već zbog toga što smo spremni da učimo od Nemaca i drugih Evropljana i poštujemo one koji su ispred nas“. Što se istorije tiče, Vučić je izgleda zaboravio na savezništvo vlade Milana Nedića sa Adolfom Hitlerom.

KO VAS JE OSLOBODIO: Da li su Lavrovu iz ruske ambasade u Berlinu u sklopu priprema za dvodnevnu posetu Beogradu poslali i prevod Vučićevog intervjua nemačkom listu „Handelsblat“ u kome je zagledan u Brisel preko Berlina odnos Srbije i Rusije hladno sveo na konstataciju da je „neuvođenje sankcija Rusiji (zbog krize u Ukrajini) u političkom i privrednom interesu Srbije“, jer je ruski energetski koncern Gasprom vlasnik NIS-a, te da cenu od 400 dolara za 1000 kubnih metara ruskog gasa nije jednostavno platiti i da bi „viša cena ubila našu zemlju“? Odavno ni reč iz Vučićevih usta o doskora uobičajenoj „zahvalnosti“ srpskog naroda bratskoj Rusiji zbog njene odlučnosti da zajedno sa Srbijom brani Kosovo i Metohiju, već poruka u nemačkim medijima da Moskva Srbiju, na neki način kao Ukrajinu, može ekonomski da lomi ako bi joj je se Beograd suprotstavio.

Kada je Lavrov sleteo u Beograd, činilo se da je Vučić opredelio Srbiju: Željeni saveznik Beograda je Berlin. Time je Vučić na neki način položio zalog da će Srbija pratiti politiku svog „saveznika“, te je, svesno ili nesvesno, odnos Srbije prema Rusiji vezao za odnos Berlina i Moskve. S obzirom na specifične tesne privredne veze Rusije i Nemačke, koja se zbog toga (za sada) protivi suštinskim sankcijama protiv Moskve na kojima insistiraju SAD, to je kratkoročno pragmatičan potez koji dovodi Srbiju u naizgled bezbolan, ali suštinski neizvestan položaj: Različiti stavovi manje su pogubni od eventualnih izneverenih očekivanja, kakva sada vlada u Berlinu ima u odnosu na Srbiju. A Angela Merkel je poznata po tome da ništa ne zaboravlja.

U bujici Vučićevih ljubavnih izjava Angeli Merkel, prvi potpredsednik Vlade (ostade ta novokomponovana funkcija), i ministar inostranih poslova Srbije Ivica Dačić se vidno držao po strani. Isto tako upečatljivo srdačno je dočekao Lavrova, poljubio ga, kako dolikuje, tri puta pošto je izašao iz aviona i što se tiče „savezništava“ izjavio da „Ruska Federacija i Srbija imaju potpisan Sporazum o strateškom partnerstvu“, da Srbija želi da odnose sa Rusijom i nadalje razvija u duhu prijateljstva, te da je poseta Lavrova još jedan korak u razvoju političkih odnosa dve bratske i prijateljske zemlje i da njega, Lavrova, srpski narod i Vlada Srbije „dočekuju sa velikom radošću“.

Lavrov je „svom drugu“ Dačiću uzvratio da on „visoko ceni stav Srbije koja teži ujedinjenju, a ne razdvajanju u Evropi, jer Rusija želi da sve zemlje EU i Evroazije budu u zajedničkom privrednom i humanitarnom prostoru“ (vidi okvir). To jest, oni koji napadaju Rusiju zbog Ukrajine, polarizuju svet u hladnoratovskom duhu.

Sa Aerodroma „Nikola Tesla“ Lavrov se uputio pravo ka spomeniku Oslobodiocima Beograda i Sovjetskom vojniku u Beogradu, gde je sa ministrom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandrom Vulinom položio venac. Nije tu bitan Vulin kao deo kulise, baš kao ni predstavnici srpskog sabora „Zavetnici“ koji su skandirali „Rusija, Rusija“ i uručili mu majicu sa natpisom „Srbi i Rusi, braća zauvek“, već prvi korak u Beogradu: Tek da vas podsetim ko vas je oslobodio od nemačke okupacije.

Lavrov je poručio da se klanja hrabrosti sovjetskih i jugoslovenskih vojnika koji su oslobađali Beograd i da poštuje srpski narod jer čuva sećanje na pale heroje. Sigurno nije mislio na Ravnogorski pokret.

NEZGRAPNE IZJAVE: Nakon jednonedeljnog uzdizanja u nebesa Angele Merkel, ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Čepurin pred dolazak Lavrova u intervjuu za agenciju Beta imao je potrebu da naglasi „da poseta ministra spoljnih poslova Sergeja Viktoroviča Lavrova nije obična poseta, zato što je Sergej Lavrov jedan od aktera svetske politike, i nije obična zato što je Srbija Sergeju Lavrovu bliska zemlja“.

Čepurin je najavio da će Sergej Viktorovič s predstavnicima državnog vrha Srbije razgovarati o bilateralnim odnosima, globalnim pitanjima, pitanjima od značaja za Srbiju i Rusiju poput onih o Kosovu i Ukrajini, kao i o predstojećem predsedavanju Srbije Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).

Ruski ambasador se naročito osvrnuo na „spekulacije“ o obustavljanju projekta gasovoda Južni tok, preko koga se ukrajinska kriza prelila u Srbiju. On je rekao da još nije video zvaničnu odluku Bugarske o zaustavljanju projekta, te da je i predsednik bugarskog parlamenta rekao da takva odluka još nije doneta.

Za „Politku“, Čepurin je izjavio da je „zbog nezgrapnih izjava nekih srpskih aktera po pitanju Južnog toka, u javnom mnjenju Rusije stvoren pogrešan utisak o tome da se Srbija, suprotno svojim vlastitim interesima, samoinicijativno zalaže za suspendovanje početka izgradnje gasovoda, da je donela takvu odluku“. Verovatno je mislio na izjavu potpredsednice Vlade i ministarke za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu Zorane Mihajlović, koja je maknuta sa funkcije ministarke energetike, da će Srbija morati da odloži gradnju Južnog toka nakon odluke Bugarske da na zahtev Evropske komisije suspenduje radove na izgradnji tog gasovoda, te da treba sačekati da se okončaju razgovori Bugarske, Rusije i Brisela.

Čepurin je rekao da se nada da su dve izjave premijera Aleksandra Vučića ublažile „ovaj utisak“, to jest da su te „nezgrapne“ interpretacije defakto demantovane, te da je u interesu Srbije da „brani“ Južni tok, jer je „prirodno da zemlje koje su zainteresovane za projekat tu svoju zainteresovanost i demonstriraju, jer to odgovara i interesima naroda Evrope“.

Da nikakve zabune ne bi bilo o tome šta Rusija misli o nekakvim sankcijama na koje bi Zapad mogao da prisiljava Srbiju, Čepurin je rekao da mu uopšte nije jasno o kakvim se tu sankcijama radi i zašto bi to neko zahtevao od Srbije: „Koliko razumem, to pitanje bilo je postavljeno dva, tri, četiri puta i jasno i nedvosmisleno je dat odgovor srpskog rukovodstva da nikakvih razloga za Srbiju nema da uvodi sankcije.“ Jednako nedvosmislen je i poznati stav Moskve da Rusija nema ništa protiv članstva Srbije u Evropskoj uniji, ali da i te kako ima nešto protiv, sačuvaj bože, članstva Srbije u NATO-u.

Za slučaj da neko nije pročitao između redova poruke ambasadora Čepurina: Moskvi neće biti dovoljno deklarativno partnerstvo Srbije, već aktivno „savezništvo“ u sprovođenju zajedničkih, to jest ruskih interesa tamo gde se dotiču Srbije, na primer što se Južnog toka tiče, i stava Beograda o ukrajinskoj krizi kada Srbija bude predsedavala OEBS-om.

I RUSIJA I EVROPA: Osim opšteg mesta o EU kao strateškom opredeljenju Srbije, otkako je Aleksandar Vučić prvi put dobio izbore i kao prvi potpredsednik vodio svoju prvu vladu, činilo se da Srbija nema spoljnu politiku. Varijanta samo nešto manje loša od perioda „politike na steroidima“ Vuka Jeremića, koji je neumorno po belom svetu lobirao za nepriznavanje Kosova, da bi potom Boris Tadić popustio pod pritiskom Vašingtona i Brisela i povukao famoznu srpsku Kosovsku rezoluciju iz Generalne skupštine ujedinjenih nacija.

Tadićeva spoljna politika zasnivala se na onoj nebuloznoj i neslavno propaloj floskuli „i Kosovo i EU“. Što se Kosova tiče, pod rukovodstvom Aleksandra Vučića stvari idu svojim tokom u duhu briselske i američke administracije i Srbija tu nije više nikakva smetnja, po principu „to vam je završeno“.

Osim ultimativnih peripetija oko Briselskog sporazuma na nekakvo strateško spoljnopolitičko razmišljanje Vučića je usred borbe protiv tajkuna, korupcije i organizovanog kriminala ni krivog ni dužnog naterala kriza u Ukrajini koja se otrgla kontroli. Do tog trenutka Srbija se usled privrednog i socijalnog grča u kome se nalazi držala devize daj šta daš: bilo od Arapa, Kineza, Rusa, Nemaca, Turaka… Po onoj narodnoj, umiljato jagnje dve (tri, četiri) sise sisa.

foto: fonet

Mada nije tako lepo marketinški upakovana kao ona „i Kosovo i EU“, floskula Vučićeve spoljne politike zapravo glasi „i Rusija i EU“. Baš kao što je ona Tadićeva zbog svoje kontradiktornosti bila osuđena na propast, tako se čini da će i ova Vučićeva biti kratkog daha: Ako se hladnoratovsko zatezanje oko Ukrajine između Rusije i Zapada bude zaoštravalo, a po svemu sudeći hoće, teško da će Srbija moći da održi neutralnu poziciju „uvažavanja teritorijalnog integriteta Ukrajine“ i istovremeno „neosuđivanja i neuvođenja bilo kakvih sankcija Rusiji“. Neće tu ni sestrinski zagrljaj Angele Merkel ništa pomoći, a to nagoveštava i „čestitka“ potpredsednika SAD Džozefa Bajdena upućena premijeru Aleksandru Vučiću povodom formiranja vlade sa skoro dva meseca zakašnjena, a uoči dolaska Sergeja Lavrova.

BAJDENOVA ČESTITKA: „Unapred se radujem našem radu na zajedničkim prioritetima, uključujući promovisanje ekonomske modernizacije i poboljšanja investicione klime i jačanje naših bilateralnih odnosa“, naveo je Bajden. Pa nastavio sa pohvalama o „Vašem liderstvu koje je od ključnog značaja za produbljivanje odnosa između naših dveju zemalja“, te da će Sjedinjene Države nastaviti da podržavaju zalaganja „Vaše vlade da od Srbije napravite faktor stabilnosti u regionu Balkana, ali i izvan njega“, da bi onda prešao na stvar.

Bajden piše da je kriza u Ukrajini samo ojačala rešenost Sjedinjenih Država da podrže Evropu, koja je celovita, slobodna i živi u miru. I: „Uzdam se u Vaše liderstvo, kako bih bio siguran da će Srbija stajati uz svoje evropske partnere u podršci međunarodnim principima, s obzirom na to da stremite ka pravima i privilegijama članstva u Evropskoj uniji, kao i na to da Srbija preuzima predsedavanje OEBS-om 2015. godine.“

foto: fonet

Drugim rečima: Ako hoćete u EU, ima da se priklonite sankcijama protiv Rusije, osudama zbog „okupacije“ Ukrajine, zbog toga što je Rusija izazvala novi rat u Evropi, i nemoj na pamet da vam pada da vrdate po tom pitanju kada Srbija preuzme predsedavanje OEBS-om.

To jest: Ako Srbija ne bude na neki način sankcionisala Rusiju, snosiće posledice, ako ne Zapada, a onda SAD, a bude li je na bilo koji način sankcionisala, može sa izvesnošću da računa na osvetu Vladimira Vladimiroviča i bratskog ruskog naroda.

Nadajmo se da Vučić ne računa na „razumevanje“ velikih sila zbog nezgodnog položaja male Srbije među vihorove, jer razumevanja teško da će biti. Pa ni Nemačke, čiji se privrednici zbog sopstvenih interesa protive uvođenju suštinskih sankcija Rusiji, jer Quod licet Iovi, non licet bovi – što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu.

UMETNIČKI DOJAM: Dok Vučić u tehničkom delu evropskog klizanja dobija visoke ocene, prosek mu kvare ocene za umetnički dojam.

Tek što se premijer u najboljem svetlu najevropejca predstavio u Beču i u Berlinu, u Beograd je u posetu svom prijatelju Tomislavu Nikoliću i bratskom srpskom narodu stigao predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko, koga evropski mediji i političari jednoglasno nazivaju „poslednjim diktatorom u Evropi, pored koga i Vladimir Vladimirovič Putin izgleda kao otelovljenje demokrate“. Belorusija i Kazahstan su uz Rusiju članice krajem maja zvanično formirane Evroazijske unije, koja objedinjuje tržište od oko 170 miliona ljudi, a koja je bez Ukrajine, koja je pre prevrata bila predviđena za članstvo, bitno izgubila na težini. Lavrov je Evroazijsku uniju u svojoj prvoj rečenici po sletanju u Beograd spomenuo indirektno. Evroazijska unija trebalo bi da ojača poziciju Rusije u odnosu na EU.

Evropski umetnički dojam Vučić je pokvario i svojim prepucavanjem sa OEBS-om, koji je lično, sa sve nekim stranim ambasadorima, optužio da laže po pitanju „ugroženih“ medijskih sloboda u Srbiji, da vrši pritisak na medije, te da mu radi o glavi vodeći „najprljaviju“ kampanju protiv njega. Vučić je tražio izvinjenje od OEBS-a, v.d. šefa misije u Beogradu Pola Tide izjavila je da izvinjenja neće biti, a šef delegacije EU u Srbiji Majkl Davenport i američki ambasador Majkl Kirbi stali su, naravno, uz OEBS.

foto: ap photo

Treća stvar koja poslednjih dana remeti idiličnu sliku budućih saveznika Vučića i Angele Merkel sa čašom šampanjca, ili belog vina, u ruci na terasi bundeskancler-

amta, jeste odluka premijera Srbije da se priključi Nikoliću i ne ode na obeležavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata u Sarajevu, jer „ne može da stoji pored table gde se govori o srpskom fašističkom agresoru“. On će 28. juna biti u Beogradu i Višegradu, jer je njegova obaveza da na najveći nacionalni praznik bude sa svojim narodom.

Tu će biti i Mile Dodik, koji je opet jednom nedavno u intervjuu za „Večernje novosti“ ponovio da „ovakva BiH, koja se održava silom međunarodne zajednice, jeste nemoguća, nefunkcionalna i tragikomična država i prepreka normalnom i boljem životu svih njenih građana. Zato je borba za samostalnost Srpske naš najvažniji zadatak.“ I dalje: BiH nije ispunila nijedan evropski uslov u ovoj godini, njena administracija godišnje troši više od milijardu maraka, dok građani od nje nemaju nikakve koristi, te da je na sceni islamizacija zemlje i da Srbi nemaju razloga da ostanu u takvoj državi, da je logično da se bosanski entiteti mirno raziđu nakon 20 godina „nefunkcionalnosti“ i stvore konfederaciju tri države koje će biti otvorene prema EU.

Opet kontradiktorne poruke Vučića. Jeste njegova prva zvanična poseta na funkciji premijera bila Sarajevu gde je potvrdio stav Srbije i svoj lični o teritorijalnom integritetu BiH, sve propraćeno žustrim odobravanjem Brisela, Berlina i Vašingtona, a onda uvređeno neće na obeležavanje stogodišnjice, već ide kod Kusturice da se druži sa Dodikom, pošto je prethodno izjavio da se mi „ponosimo svojom istorijom, ali mislim da je vreme da Srbija, Nemačka i Austrija budu na istoj strani“.

Reći će neko, pa šta, tako i treba, baš kao i da kakve pa veze ime ugošćavanje Lukašenka ako Srbija od toga ima neke privredne vajde, i ako je lupio o astal OEBS-a, koji će da nam ovde soli pamet. U diplomatiji se na gestove gleda kao na politički stejtment.

NEUTRALNOST: Stiče se utisak da Vučić precenjuje politički kredit koji je na Zapadu dobio na račun Briselskog sporazuma i (još uvek) ne shvata sva pravila igre na međunarodnoj sceni, toliko različitoj od domaće sa najnovijom predstavom sa protagonistima kao što su „general Papaja“ ili Mića Megatrend, na kojoj političari ne odgovaraju za svoje postupke i izjave, na kojoj se ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović ne oseća obaveznim da polaže račun javnosti za optužbe da je plagirao doktorat. Lupanje šakom o astal OEBS-a u Beogradu nikoga izvan Srbije nije impresioniralo.

foto: reuters

I Lavrov i Bajden su nagovestili šta očekuju od Srbije. Evropskoj uniji je uvek potrebno više vremena da koliko-toliko uskladi i formuliše svoju spoljnu i bezbednosnu politiku, ali je za očekivati da će se one bitne države EU prikloniti stanovištu SAD. Neutralnost bazirana na stavu „i Rusija i EU“ na duge staze teško da će biti održiva, a bilo kakvo setno pozivanje na nesvrstanu politiku Tita i Jugoslavije je u slučaju nezavisne Srbije posle pada Berlinskog zida prosto nebulozno.

I nije taj problem Beograda na vetrometini između Istoka i Zapada nov, dapače. Pored ostalog, u prvom broju nedeljnika „Vreme“ od 29. oktobra 1990. Jurij Gustinčić je pisao o tome (vidi okvir), da Beograd još od kasnih sedamdesetih godina prošlog veka zapravo samo blefira kada igra na kartu pretnje prilaženja Sovjetskom Savezu, zarad povlastica i gledanja kroz prste Zapada, jer SSSR nije više mogao mnogo da učini.

Hod na ukrajinskoj žici Aleksandra Vučića zapravo nije ništa drugo, s tim što je uticaj Rusije na Srbiju danas daleko veći i realno potencijalno pogubniji nego onda Sovjetskog Saveza na Jugoslaviju, što i te kako otežava proklamovano članstvo Srbije u EU. Jer, sve države bivšeg istočnog bloka su pre članstva u EU morale, ili želele, da pristupe NATO-u. To želi i Crna Gora Mila Đukanovića, koja je, da bi skratila put ka Briselu, uvela i te simbolične evropske sankcije Rusiji. Srbija ne samo po pitanju Kosova (ne želi da prizna formalnu nezavisnost), što je manji i rešiv problem, već i po pitanju (ne)pristupanja NATO-u (što je daleko veći problem, ne zbog bombardovanja, već zbog stava Moskve), traži privilegovanu poziciju od Brisela i presedan u praksi EU.

I tu zaista nije lako Vučiću, jer kako prolazi zemlja koja izigra interese Rusije vidi se na primeru Ukrajine, a kako prolazi šef države koji ne igra po muzici Zapada sa SAD na čelu, vidi se na primeru svrgnutog predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča. A Srbija je tako zgodan i bezbolan poligon za prepucavanje velikih sila.

Vučić se opredelio za nemački gambit, tražeći savezništvo sa najmoćnijom državom EU koja ima posebne odnose sa Rusijom, otvaranje nepoznato i krajnje neizvesno, iz najmanje dva razloga. Prvo, Nemačka će voditi računa o nemačkim interesima, a oni su pre svega vezani za ekonomski prostor EU i odnose sa SAD; drugo, Angela Merkel nije baš, blago rečeno, omiljeni lik unutar EU, nekakvo „savezništvo“ Srbije s njom na Balkanu moglo bi i te kako da iznervira neke druge države; i treće, ako se neko nada nekakvoj osovini Moskva–Berlin–Beograd – onda Srbiji nema spasa.

Zanimljivo je da je Vučić posle razgovora sa Lavrovom dao samo šturo saopštenje o miru u svetu i ponovio da je cilj Srbije „i EU i Rusije“.