Rođačke veze

Nepune dve nedelje nakon izručenja generala Zdravka Tolimira Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju, Srbija je postigla još jedan uspeh u lovu na begunce od haške pravde. U nedelju, 17. juna, u Budvi je otkriven policijski general u penziji Vlastimir Đorđević, poznat i kao Rođa, optužen zbog teških zločina protiv kosovskih Albanaca počinjenih tokom 1999. godine. Baš kao u slučaju Tolimira, Rođino hapšenje je donelo pohvale Srbiji od strane Karle del Ponte i visokih zvaničnika Evropske unije, da bi odmah potom na ovaj uspeh bačena senka zbog protivrečnih informacija o okolnostima hapšenja i međusobnih optužbi političkih lidera.

Pođimo od onog što je nesumnjivo: general Đorđević, načelnik Resora javne bezbednosti tokom poslednje tri godine vladavine Slobodana Miloševića i nekoliko meseci nakon toga, naprasno je nestao s proleća 2001. godine, nakon što su u policijskim bazama u Batajnici i Petrovom Selu kod Kladova otkrivene masovne grobnice sa telima najmanje osamsto Albanaca, pobijenih na Kosovu i tajno dopremljenih u Srbiju. Đorđević se par godina kasnije, u paketu sa nizom visokih fukcionera iz Miloševićevog vremena (Milutinović, Šainović, Pavković, Lazarević, Lukić), našao na optužnici Tribunala zbog „zajedničkog zločinačkog poduhvata“ na Kosovu, ali i pod istragom domaćeg tužilaštva za ratne zločine zbog Batajnice i nekih drugih stvari. Sve do prošlog vikenda, ali i u Haškom tribunalu, verovalo se da se Đorđević skriva u Rusiji, u društvu sa Miloševićevom suprugom Mirom, sinom Markom i bratom Borislavom. A onda je u nedelju rano ujutru uhapšen pred vratima iznajmljenog stana u Budvi, sa lažnom ličnom kartom iz 2001. na ime Novice Karadžića, izbeglice sa Kosova. Za razliku od slučaja Tolimir, međutim, niko ne tvrdi da je tokom hapšenja Rođe prekršena zakonska procedura.

Odmah pošto je vest objavljena, pojavile su se nedoumice: srpski mediji su objavili da je Đorđević u Crnoj Gori boravio više od tri godine i da je radio kao građevinski radnik, dok su crnogorski tvrdili da je na njihovoj teritoriji boravio mnogo kraće – svega nedelju ili dve – i povezivali hapšenje sa nedavnom posetom ruskog šefa tajne službe Sergeja Lebedeva Podgorici. Već sutradan su zvaničnici obe republike lansirali međusobne optužbe: Andrija Mladenović, portparol Demokratske stranke Srbije, optužio je crnogorske vlasti što su dozvolile da Srbija prošle godine bude kažnjena zbog nesaradnje sa Hagom prekidom pregovora sa Evropskom unijom, dok im je odbegli general sve vreme bio nadohvat ruke. „Srbija je kriva što nisu svi haški begunci u Hagu, ali ko je kriv što se Vlastimir Đorđević krio u Budvi tri godine?“, pitao je Mladenović i odmah dobacio retoričko pitanje: „Da li je Đorđević glasao na referendumu?“ S druge strane, član predsedništva vladajuće Demokratske partije socijalista Miško Vuković je ustvrdio da je Rođa u Crnoj Gori boravio mnogo kraće, te podsetio da je veličanje optuženih za ratne zločine deo srpskog političkog folklora.

ALO, ROĐO: U međuvremenu je osporeno i prvo zvanično saopštenje da je Đorđević uhapšen na osnovu dojave istražitelja Haškog tribunala, u zajedničkoj akciji srpske i crnogorske policije. Beogradski dnevnik „Blic“ objavio je u utorak 19. juna da je Rođu odala ljubavnica, službenica srpske Uprave carina, nakon što je sa grupom kolega uhapšena zbog korupcije, u želji da napravi nagodbu. Ona je, piše „Blic“, pred policajcima sa svog mobilnog telefona razgovarala sa Đorđevićem, na osnovu čega je utvrđeno njegovo boravište. Dalje je bilo lako: srpska policija je ovaj podatak prosledila Tribunalu i crnogorskim kolegama, nakon čega je došlo do hapšenja i izručenja. Sam Đorđević, koji se u utorak pojavio pred sudijama da bi se izjasnio o krivici, izjavio je samo da je u trenutku hapšenja bio prijavljen na svojoj beogradskoj adresi (Beogradskog bataljona 39), a o tome gde se dosad skrivao nije rekao ništa, niti ga je bilo ko o tome ispitivao. Rekao je, sem toga, da će o tome da li se oseća krivim izjasniti naknadno, kad bude našao stalnog branioca.

Upravo to – zločini za koje je Đorđević optužen, a ne dužina njegovog boravka u Crnoj Gori, odnosno Rusiji – trebalo bi da najviše zainteresuje srpsku javnost, pre svega zbog šoka koji je otkriće masovnih grobnica u okolini Beograda i Kladova svojevremeno izazvalo u Srbiji. Da podsetimo: afera je izbila u javnost 1. maja 2001, kada je u malo poznatoj „Timočkoj krimi-reviji“ objavljena opširna priča o hladnjači punoj leševa koja je u aprilu 1999. godine isplivala iz Dunava. Nakon što su priču preuzele prestoničke novine pokrenuta je istraga, a „Vreme“ je, u tekstu Jovana Dulovića „Dubina 2“ od 31. maja 2001, objavilo niz detalja o pozadini ove morbidne priče, uključujući i ulogu Rođe Đorđevića u sistematskom uklanjanju leševa sa Kosova i njihovom prebacivanju u Srbiju, po nalogu Slobodana Miloševića, a uoči ulaska NATO trupa u južnu srpsku pokrajinu. Već par dana kasnije, policija je počela iskopavanja na prvoj lokaciji u Batajnici, a nedugo potom i u Petrovom Selu. I pored velike buke koja se povodom toga digla u javnosti, izgledalo je da je istraga osuđena na propast: Rođa je još otad postao nedostupan organima gonjenja, a Milošević je 28. juna prebačen u Hag, tako da ni on nije mogao biti ispitan. Na suđenju bivšem srpskom predsedniku, međutim, bilo je dosta reči i o hladnjači i o Batajnici, a kao jedan od svedoka pojavio se i Časlav Golubović, načelnik SUP-a u Boru, koji je potvrdio da su leševi iz hladnjače po Rođinom usmenom naređenju predati „nepoznatim službenim licima“ i odvezeni u pravcu Beograda, kao i da mu je naređeno da obustavi sve istražne radnje, a da hladnjaču uništi. Milošević je pak tvrdio da su u hladnjači bili Kurdi koji su pokušavali da ilegalno pređu rumunsku granicu. Golubović je, međutim, jasno naznačio da su odeća i dokumenti nađeni kod žrtava jasno ukazivali da stižu sa Kosova.

Ako je jedan deo javnosti i bio spreman da poveruje u Miloševićevu verziju, masovne grobnice u sopstvenom dvorištu bilo je mnogo teže svariti. Tim pre što je, doduše uz poprilične teškoće, na osnovu DNK analize, utvrđen identitet većine žrtava (među kojima je bilo boraca UČK, ali i žena i dece), a za mnoge i okolnosti pod kojima su stradali. Možda je najdrastičniji primer porodica Beriša iz tog mesta čijih je 48 članova, uključujući odojčad i starce, pobijeno početkom rata u Suvoj Reci, da bi njihovi leševi više od dve godine kasnije osvanuli u bazi Specijalne antiterorističke jedinice u Batajnici. Suđenje grupi aktivnih i rezervnih policajaca (najviši po rangu je pukovnik) pred Posebnim odeljenjem za ratne zločine okružnog suda u Beogradu je u toku. Ovdašnji istražni organi su već najavili da će od Tribunala tražiti da im se omogući da ispitaju Đorđevića u vezi sa tim predmetom.

ZAGONETKA ZA KRAJ: Đorđevića dodatno opterećuje i masovna grobnica u Petrovom Selu, preciznije tri konkretna leša: braće Agrona, Mehmeta i Ilije Bitićija, Amerikanaca poreklom sa Kosova, koji su poslednji put viđeni u prisustvu vlasti u julu 1999. Braća su uhvaćena kad su ilegalno ušla u Srbiju, osuđeni su prekršajno na po četrnaest dana pritvora, ali su ih „nepoznata službena lica“ (opet oni) preuzela, odvela u bazu SAJ-a u Petrovom Selu i zatrpala sa ostalim leševima. Suđenje dvojici policajaca koji su „nepoznatim službenicima“ predali braću Bitići je u toku (tačnije, u prekidu), a ime generala Đorđevića se često pominjalo na tom procesu. Osim sa Đorđevićem, tužioci bi veoma rado popričali i sa njegovim kolegom, generalom policije Goranom Radosavljevićem Gurijem, samo što je i on, po ugledu na svog nekadašnjeg starešinu, na vreme postao nedostupan.

Bez obzira na sve nedoumice o tome gde se Đorđević dosad krio, ko mu je sve pomagao, kao i na srpsko-crnogorsko otimanje o zasluge, njegovo hapšenje predstavlja drugi opipljiv dokaz da je nova srpska vlada, premda sa starim premijerom, ministrom policije i šefom tajne službe, spremna da okrene novi list i da intenzivira saradnju sa Tribunalom. Dividende već stižu, ne toliko od javnih apela Karle del Ponte međunarodnoj zajednici da odloži odluku o Kosovu dok se svi begunci ne uhvate (od toga izvesno nema ništa), koliko od toga da se onemogući da se pitanje srpske odgovornosti uporno koristi kao sredstvo pritiska u raspravama koje sa ratnim zločinima nemaju mnogo veze.

S tim što pritisak na Srbiju neće biti potpuno otklonjen dok se u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu ne nađu i preostala trojica haških begunaca: Goran Hadžić, Stojan Župljanin i, naravno, Ratko Mladić. Izvori „Vremena“ podsećaju da je premijer Koštunica, tokom nedavne posete Karle del Ponte Beogradu, obećao glavnoj tužiteljki da će joj „vrlo brzo“ biti isporučena još trojica optuženika, mada nije rekao kojih. Sada znamo da je Rođa bio prvi u nizu; ko su sledeća dvojica, nije teško pogoditi. A što se tiče onog trećeg, znate već koga, taj neka broji dane do najave potpisivanja Sporazuma o asocijaciji i stabilizaciji sa Evropskom unijom, što bi trebalo da se desi do kraja ove godine.