Odmah posle promocije u Italiji, roba vrhunskog kvaliteta koju čline četiri robne marke stiže u Ateksove prodavnice. To je samo jedan od pluseva nakon promene vlasničke strukture u najvećoj domaćoj tekstilnoj trgovinskoj kući
MENADŽMENT: Finansijski direktor Marko Ćulibrk, generalni direktor Persa Minjović i komercijalni direktor Goran Džafić
Tekstilna trgovinska kuća Ateks danas je verovatno najveća domaća firma u ovoj oblasti i jedina je iz nekadašnje grupe velikih koju su činili Beteks, Centrotekstil, Jugoeksport i drugi, a koja i sada uspešno posluje.
Većinski vlasnik Ateksa od 2003. godine jeste italijanska firma Fibest iz San Martin de Luparija, mesta udaljenog oko 30 kilometara od Padove. Fibest ima dugu tradiciju u tekstilnoj industriji, s obzirom na to da je već četiri generacije u vlasništvu iste porodice i da je do sada izrastao u kompaniju koja u matičnom mestu poseduje fabriku površine 32.000 metara kvadratnih i mnoge druge pogone i prodavnice širom Italije. Predstavnici italijanske firme, koja je i u prošlosti sarađivala sa Ateksom, na aukciji održanoj maja 2003. kupili su domaću firmu za oko osam miliona evra, uz obavezu da u roku od tri godine investiraju još pet miliona. Kako kažu u Ateksu, ovaj iznos investicija uveliko je premašen, pošto je italijanska firma uložila više od sedam miliona evra.
PORODICA: Pre dve godine većinski vlasnik je privatizacijom stekao 70 odsto kapitala Ateksa, ali je taj iznos do danas porastao na više od 90 odsto, tako da mali akcionari sada poseduju manje od osam odsto kapitala. „Problem je što naši radnici još ne shvataju šta znači akcionarstvo i šta znači imati akcije“, kaže Persa Minjović, generalni direktor Ateksa. Ona smatra da radnici kod nas akcije prodaju po svaku cenu, samo da bi došli do gotovog novca. „Italijanski vlasnici skoro da nisu bili voljni da kupuju te akcije, jer njihova želja je prevashodno bila da ulažu dalje i da ti ljudi nastave s njima da rade. Oni žele da i naša deca rade u Ateksu, naravno uz uslov da imaju tražene kvalifikacije“, tvrdi Minjović. Da italijanski vlasnici imaju originalan pristup preuzimanju ove domaće firme pokazuje podatak da je nakon privatizacije kompletan menadžment firme ostao nepromenjen. Osim toga, Ateks je pre privatizacije imao 589 zaposlenih u administraciji i prodaji, a danas oko 400. Broj radnika je, prema rečima direktorke Minjović, smanjen isključivo prirodnim odlivom, nasilnog otpuštanja nije bilo, kao ni tehnoloških viškova i sličnih pojava koje obično prate promenu vlasništva u društvenim firmama. Zaposlenima u centrali Ateksa obezbeđena su po dva besplatna pića dnevno, a zajedno sa prodavcima iz prodavnica i robnih kuća imaju ekskluzivno pravo da robu iz Ateksove veleprodaje kupuju na malo i po nižim cenama.
Ateks robu u svojim prodavnicama prodaje pod četiri robne marke, od kojih je svaka usmerena ka jednoj grupi kupaca. Marka StudioIt je, prema rečima komercijalnog direktora Gorana Džafića, okrenuta prema modernim menadžerima, odnosno njihovom odevanju na radnom mestu i u slobodno vreme. Spaces je robna marka za mlade između 16 i 25 godina. Robnu marku ModaMi karakterišu klasičniji modeli, za starije i punije osobe. Pod markom EuroCity prodaje se tekstil za domaćinstvo – stolnjaci, unikatne krpe i ostale potrepštine. Prve tri robne marke prodaju se zasebno, u sopstvenim prodavnicama Ateksa, koje su uređene u skladu sa robom koju prodaju i tipom kupaca koje opslužuju. Ambijent, muzika, nameštaj i prateća oprema u, primera radi, prodavnici Spaces znatno se razlikuje od one u StudijuIt i prilagođena je mlađim kupcima.
PRODAVNICE: Ateks je nedavno otvorio obnovljeni veleprodajni showroom na površini od nekoliko hiljada kvadrata, na kojem veliki kupci mogu da snabdeju svoje prodavnice najnovijim modelima iz Italije. Pored showrooma, u Ateksu kažu da je u poslednje tri godine obnovljeno više od 28 objekata i da je povećana efikasnost iskorišćenja prodajnog prostora koji firma poseduje. „Kada smo ušli u privatizaciju, imali smo 11.500 kvadrata prodajnog prostora a sada samo 5400. Međutim, taj prostor nismo otuđili, već smo neke neracionalne delove izdvojili i dali ih pod zakup, pojedine lokale smo prodali i za taj novac kupili druge, na povoljnijim lokacijama“, kaže Persa Minjović. Ona navodi da je Ateks pre privatizacije posedovao i robnu kuću koja je prodavala nameštaj i belu tehniku, ali to nije bila osnovna delatnost kompanije pa je taj prostor dat u zakup drugoj firmi. Na upola manjem prodajnom prostoru Ateks danas ostvaruje dva i po puta veći obim prometa. Kako objašnjava Goran Džafić, to je posledica novog pristupa prodaji robe i uređivanju prodavnica. „Svi objekti sada imaju vrhunsku opremu po najvišim evropskim standardima, koja je uglavnom uvezena iz Italije“, kaže Džafić. On dodaje da je obavljena obuka celokupnog personala, kako u maloprodajnim objektima tako i u komercijalnoj službi kompanije. O aranžiranju robe u izlozima sada brinu aranžeri iz Padove, za koje u upravi kažu da su među najboljima u Italiji. Do pre godinu dana, ovi stručnjaci su u Beograd dolazili svakog meseca i obučavali domaći personal, ali sada za tim više nema potrebe pa dolaze samo dvaput godišnje kako bi pripremili domaće aranžere za predstojeću sezonu. „Svetski trendovi su takvi da u izlozima više nema mnogo robe, ceni se čista i jednostavna forma, a lutke vam daju sugestiju kako treba da izgledate“, navodi Džafić. Ateks sada ima tim merčandajzera i aranžera koji obilaze i uređuju prodavnice, neke i po dva puta nedeljno. U Ateksu smatraju da je za izlog korisnije da se uredi tako da zainteresuje kupca da uđe i detaljnije pogleda šta je ponuđeno nego da se „pretrpa“ svim mogućima artiklima kao što se radilo u prošlosti u prodavnicama u društvenom vlasništvu. Džafić kaže da svaki potrošač ima neku „svoju boju“ koju svesno ili nesvesno traži kada dođe u prodavnicu. Zahvaljujući tom saznanju, roba se u prodavnici raspoređuje i slaže po gami boja, tako da kupac može da nađe garderobu u sličnim bojama na jednom mestu. „Naši izlozi su osvetljeni najmodernijim lampama a stakla imaju posebne karakteristike koje sprečavaju prelamanje svetlosti. Veoma je važno da boja bude takva kakva jeste uveče, pošto svetlost često daje lažnu predstavu o boji“, kaže on.
U Ateksu veruju da na domaćem tržištu skoro da nemaju premca, pošto više praktično ne postoje velike trgovačke kuće kao što su bili Beteks, Jugoeksport, Srbijateks i drugi. Oni tvrde da pojavom konkurencije u vidu Zare, Manga i sličnih svetskih brendova njihov promet nije ugrožen, niti će biti u budućnosti. „Naša velika prednost jeste to što robu iz Italije dobijamo jednom ili dva puta nedeljno tako da smo uvek u toku sa najnovijim modnim trendovima Italije“, kaže komercijalni direktor. On dodaje da je Ateks u međuvremenu otvorio outlet prodavnice gde se roba koja je desortirana (više nema sve veličine) ili više nije u modnoj žiži prodaje sa popustom između 50 i 60 odsto. „Ako imate tu sreću da, na primer, nosite konfekcijski broj 48, u našim outlet radnjama možete da kupite italijansko odelo od najkvalitetnije vune za oko 5000 dinara“, tvrdi Džafić.
Novi koncept prodaje
Organizacija prodaje u Ateksovim prodavnicama je koncipirana na, za naše uslove, neobičan način. Pošto poslovođe i zaposleni imaju veliku samostalnost i uticaj na ponudu prodavnice, sami biraju oko 80 odsto robe koja će se prodavati u njima. Poslovođe dolaze u Ateksovu veleprodaju gde se postavljaju skoro kao eksterni kupci, pa sami biraju robu, veličine i boje. Dobrim izborom artikala, veličina i boja oni mogu da utiču na povećanje obima prodaje, od kojeg najviše zavisi njihova zarada na kraju meseca. „Oni ipak moraju da se usmeravaju prema tipu prodavnice (StudioIt, Spaces, ModaMi), jer ne mogu da prodaju svašta i da uzimaju svu robu“, dopunjuje Goran Džafić priču o ovom radnom sistemu. U Ateksu tvrde da, zahvaljujući ovakvoj organizaciji, sposobnije poslovođe i prodavci mogu da zarade i više od samog menadžmenta firme. „Ono što je pre bilo nezamislivo a što se danas dešava jeste da me zovu iz pojedinih prodavnica i pitaju da li mogu da rade i nedeljom“, dodaje Persa Minjović.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Ljubavi smo naučili vatru, da zemlja nam više ne gori”. To je stih Vaska Pope, jednog od naših najvećih pesnika koji je rođen u selu Grebenac, na obodu Deliblatske peščare, u jednom od naselja koja su direktno bila ugrožena vatrom. Uprkos nadljudskim naporima vatrogasaca, dobrovoljaca i meštana, uprkos pomoći koju studenti i građani šalju nemajući šta drugo da čine, uprkos apelima da se ranije zatraži strana pomoć, šumski požar u Pesku se ovog leta sasvim oteo kontroli i nastala je šteta koja će se sanirati decenijama. Neko bi mogao da zaključi kako je Pesak u plamenu parabola današnje Srbije solidarnih građana i studenata kojima vlada zloćudni režim koji nije dostojan da štiti ekosisteme kakva je Peščara, da čuva naša prirodna blaga, našu zemlju
Uprkos tome što nema jasnog diskontinuiteta u radu Sektora za vanredne situacije, opšti utisak stručne javnosti je da reakcija na požar u Deliblatskoj peščari nije bila adekvatna. Na retkim snimcima videlo se da vatrogasaca nema dovoljno, da su u pomoć priticala lokalna dobrovoljna vatrogasna društva i da je prisustvo tehnike neprimereno veličini požara. Komentatorima su u oči upadale najčešće dve činjenice – da su u Peščari korišćeni kamioni cisterne FAP i TAM, koji se ne proizvode 40 i više godina
Velike nejednakosti među decom, preobimni programi, loš položaj nastavnika, nedostatak kadra i sve veća centralizacija, neke su od neuralgičnih tačaka naših osmogodišnjih škola, kaže za “Vreme” profesor Aleksandar Baucal. Kakvo nas onda sutra čeka? Zašto svi đaci osmog razreda iz Srbije u proseku zaostaju za vršnjacima iz Evropske unije i kako to promeniti? Kako u tom duhu učitelj Predrag Starčević, čovek kome je njegov posao misija, uči decu pravim vrednostima
Kultura sećanja: 26 godina od ubistva bivšeg predsednika Predsedništva Srbije
Otmica Ivana Stambolića usred dana u Košutnjaku bila je i poruka svima koji su se suprotstavljali režimu. Ako vlast odluči da nestaneš, neće biti ni svedoka, ni tragova, ni istrage. Neće biti čak ni vesti da te nema. O tome koliko je država bila pretvorena u sredstvo privatnog opstanka na vlasti govori i zaključak suda: pripadnici JSO i čelnici Resora državne bezbednosti nisu delovali kao samostalna kriminalna grupa, već su državni aparat sile upotrebili za očuvanje političke vlasti jednog čoveka
Za samo dve godine, od početka rata u Gazi oktobra 2023, izvoz srpske municije za Izrael povećao se 42 puta i tokom 2025. i početkom ove godine dostigao 133 miliona dolara. Sve to uprkos izjavi predsednika Aleksandra Vučića juna prošle godine da Srbija obustavlja sav vojni izvoz. Samo u prva dva meseca 2026. organizovano je 14 kargo letova za Izrael, u poređenju sa 32 tokom čitave 2025. Vojne veze nisu jednosmerne. Izraelski “Elbit Systems” je krajem 2024. Srbiji prodao savremene artiljerijske sisteme, dronove i opremu u vrednosti od 335 miliona dolara. Opremu je vlast u Beogradu upotrebila za masovno praćenje svojih protivnika
Aleksandar Vučić dolazi u Novi Sad u petak (4. septembar). Hoće da pokaže da je pokorio grad, ali nije, samo ga je batinama izobličio do neprepoznatljivosti
Dobar deo režima rehabilitira Mladića zbog rehabilitacije vlastitog ratnog i političkog puta. Pogani mit o junačkom generalu potreban im je kako bi predstavili čitav srpski narod kao njegove i svoje saučesnike
Jednu „stranu“ sačinjavaju pripadnici režima, korumpirani policajci, kupljeni i ucenjeni kriminalci, te bogataši kojima je režim omogućio da se obogate, dok drugu stranu čine građani koji se okupljaju oko ideje slobode. Takva raspodela snaga ipak nije dovoljna da bi se srpsko društvo nazvalo podeljenim
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
