Režim za Evropljane drugog reda

Prosečan građanin naše zemlje mlađi od 32 godine nije osetio slasti samostalnog putovanja po svetu sa pasošem pokojne SFRJ, kada su se granice prelazile bez mnogo čekanja a vize bile potrebne samo za malobrojne destinacije. Taj prosečni građanin je 1991. imao 17 godina, a od trenutka njegovog punoletstva počeo je da se sužava prostor u kome smo mogli da se krećemo bez ograničenja. Danas, posle onolikih ratova, taj prostor je na Balkanu sveden uglavnom na teritorije po kojima se i oko kojih se tuklo: stanovnik SCG bez vize može u Hrvatsku, Bosnu i Makedoniju, a manjim rotacijama prostor je zaokružen – umesto u Sloveniju, bez vize se može u Albaniju. Jedini prolaz kojim se sa Balkana može izaći bez problema je Bugarska, ali ukoliko naši susedi sledeće godine budu ušli u EU rampa će pasti i na toj strani, pa će svako ko poželi da ide u široki svet morati da stane pred vrata neke ambasade. Poslednja susedna zemlja koja nam je uvela vize jeste Rumunija čija se viza može dobiti relativno lako, ali nije jeftina – košta 40 evra, a približavanjem EU-u sigurno će se pooštriti uslovi ulaska. Za mađarsku vizu potrebne su potvrda o primanjima, radnom odnosu ili školovanju, fotokopije ličnih dokumenata, a informacije sa terena kažu da se viza brže i lakše dobija u konzulatu u Subotici nego u Beogradu.

U istočnu Evropu još uvek možemo relativno lako. Za Belorusiju i Azerbejdžan viza nije potrebna, za Rusiju i Ukrajinu je dovoljno pozivno pismo ili rezervacija hotela (vaučer), mada je najjednostavnije rešenje poslovna viza koju izdaje MUP u Ljermontovoj ulici u Beogradu, ukoliko poznajete nekoga ko ima firmu u Rusiji.

Ostatak Evrope čini teško prelazni zid zemalja Šengenskog sporazuma i onih članica Unije koje u sporazumu nisu (Češka, Slovačka, Poljska, Velika Britanija…), ali imaju gotovo iste uslove za dobijanje viza. Kada pogleda listu uslova koju naša zemlja mora da ispuni ukoliko želi da dospe na „belu šengensku listu“, i najveći optimista će teško poverovati da će se to desiti u skoroj budućnosti. Za početak, moraju se definisati granice države koja treba da ispuni te uslove, a to će biti moguće tek posle referenduma u Crnoj Gori i konačnog rešenja kosovskog pitanja. Na listi zahteva su novi, biometrijski pasoši, postojanje centralnog informativnog sistema kako bi EU, policija Srbije i diplomatsko-konzularna predstavništva imali jedinstvenu bazu podataka, izgradnja skloništa za azilante, efikasnije sprečavanje ilegalne imigracije, stabilna politička i ekonomska situacija, priznanje putnih isprava UNMIK-a (zahtev za priznavanje kosovskih pasoša je još od prošle godine jedan od osnovnih uslova za evropsko partnerstvo)…

Onaj ko želi da krene put Zapada moraće očigledno još dugo da se naoružava strpljenjem i priprema brdo dokumenata. To podrazumeva potvrdu o školovanju ili zaposlenju (sa visinom ličnog dohotka, dužinom odobrenog godišnjeg odmora), zdravstveno osiguranje, potvrdu o finansijskim sredstvima sa što više dokaza o materijalnom statusu (vlasnički listovi o posedovanju nekretnina, bankarski izvodi, kreditne kartice…), pozivno ili garantno pismo (ili rezervacija hotela), fotokopije dokumenata (radna knjižica, pasoš i sve prethodne šengenske vize…), povratnu kartu… Dodatni zahtevi ponekad zvuče čudno – na primer, listing sa telefonskim pozivima garanta za vizu kojim se dokazuje da su se aplikant i garant čuli u redovnim vremenskim intervalima. U nekim ambasadama, kao što su belgijska, italijanska ili francuska, podnošenje zahteva za vizu zakazuje se telefonom a potrebni obrasci se dobijaju poštom, što znatno skraćuje postupak. Ipak, ukoliko se to ne radi u aranžmanu neke turističke agencije, potera za vizom je težak i dug proces koji podrazumeva i višesatno čekanje u redovima ispred ambasada. Najvažniji je ipak intervju i utisak koji aplikant ostavi, jer ako službenik ambasade proceni da nešto nije u redu, ni sva prikupljena dokumenta neće pomoći. Kada se jednom viza dobije, zebnja ipak ne prestaje. U svakoj ambasadi stoji upozorenje da „posedovanje važeće vize ne garantuje ulazak u zemlje Šengena“, i da to zavisi od odluke pograničnih vlasti, bez davanja nadoknade ili kompenzacije. Preporučuje se da se na put ponesu sva navedena dokumenta. U međuvremenu, šengenska viza koja je do sada koštala 30–35 evra poskupeće na 60 evra.

Prvi korak do dobijanja američke vize je lični identifikacioni broj (PIN), koji omogućava pristupanje telefonskom broju za informacije o zakazivanju razgovora u ambasadi. Taj postupak košta oko deset dolara (proces je patentirala belgijska ambasada, gde se informacije takode dobijaju pozivanjem na broj čije su početne cifre 042), a telefonom se dobijaju sve informacije i zakazuje razgovor u ambasadi. Potrebni formulari mogu se skinuti sa internet sajta američke ambasade i poslati elektronski. U moru standardnih pitanja neka se ističu svojom bizarnošću, kao ona o članstvu u nekoj terorističkoj organizaciji ili učešću u genocidu – teško da će iko dati potvrdan odgovor na takvo pitanje. Nepovratna taksa je 100 dolara. U najvećem broju slučajeva odmah se sazna da li je zahtev odobren. Ukoliko je odgovor potvrdan, viza se izdaje narednog radnog dana. U protivnom, dobija se dokument u kome će biti naveden razlog odbijanja (što se kod odbijanja šengenske vize nikada ne dešava). Teorijski, preporučuje se da se sačeka bar godinu dana pre ponovne aplikacije. U praksi, odbijanje je najčešće neopozivo. Odobrena viza ne podrazumeva siguran ulazak u SAD jer Odeljenje za unutrašnju bezbednost (Department of Homeland Security) ima ovlašćenje da uskrati ulazak u slučaju bilo kakve sumnje.

U teško osvojive tvrđave zapadnog sveta spadaju i Kanada i Australija. Bogate zemlje svoje granice štite na skoro identičan način, pa su procedure za dobijanje viza ove dve zemlje slične već navedenim postupcima. Interesantan je primer Meksika, za čiju vizu je potrebno doneti i potvrdu banke o posedovanju deviznog računa na kome je najmanje 2000 američkih dolara u periodu od poslednjih dvanaest meseci, i u čijoj se ambasadi odgovor na zahtev čeka čak 45 dana. Logično objašnjenje je da Meksiko služi kao „zadnje dvorište“ za ulazak velikog broja ilegalnih imigranata u SAD, pa onaj ko nije uspeo da dobije američku vizu bolje i da ne pokušava sa meksičkom.

Moglo bi se pomisliti da vlasnik SRJ pasoša živi u nekoj vrsti geta iz koga se teško izlazi u spoljašnji svet. Svako ko je bar jednom jurio „šengen“ sigurno ima taj osećaj, ali svet ipak nisu samo bogate, visokorazvijene zapadne zemlje. Mada spisak država za koje nam nisu potrebne vize u domaćoj javnosti često izaziva podsmeh, vredi ga pogledati, naročito ako mu se dodaju zemlje za koje vize lako dobijamo.

U Južnoj i Centralnoj Americi bez viza možemo putovati u Argentinu, Ekvador, Peru, Boliviju, Kubu, Dominikansku Republiku (na ulasku/izlasku se plaća deset dolara), a viza za Brazil košta 20 dolara i dobija se uz rezervaciju hotela i avionske karte (ili pozivno pismo), kao i potvrdu o primanjima. Sve podatke o vizama ipak treba proveriti pre početka putovanja u ambasadama, ili, što je još sigurnije, u kontaktu sa nekim ko je skorije putovao u određenu zemlju (internet forumi su idealni za tako nešto).

U Africi se bez vize može u Tunis, Bocvanu, za Zambiju, Tanzaniju i Keniju vize se dobijaju na granici, za Egipat (deset evra) na aerodromu, ali ne i na drugim vrstama graničnih prelaza.

Po većem delu Azije ne postoje prepreke za naše građane. Kineska viza je besplatna i za nju je dovoljna povratna karta i rezervacija hotela. Dobija se na 15 dana, ali se može produžiti u Kini. Za Južnu Koreju viza nije potrebna, a japanska košta 20 evra, uz garantno pismo, potvrde o zaposlenju ili školovanju i primanjima i uz rezervaciju karte. Za indijsku vizu (40 dolara) dovoljna je bilo kakva rezervacija ili povratna karta, a u Sri Lanku ulazimo bez vize. U Turskoj se viza dobija na granici i košta deset evra. Najgostoljubiviji je Bliski istok. Sirijska viza se dobija besplatno u Beogradu, jordanska (15 evra) i libanska (35 dolara) uzimaju se na granici (ženske osobe mlađe od 30 godina, ako nisu u društvu muža ili brata, mogu imati problema da dobiju libansku vizu na granici). U većinu arapskih zemalja ne može se ući ukoliko je u pasošu i izraelska viza, ali se problem jednostavno rešava molbom u izraelskoj ambasadi da se viza upiše na poseban komad papira. Za vizu Indonezije dovoljna je povratna karta (ili vaučer) i 35 dolara, za Burmu 20 dolara bez ikakvih dodatnih dokumenata, za iransku vizu poziv, zdravstveno osiguranje i 79 evra. Za razliku od šengenskih viza koje se mogu dobiti samo u zemlji gde putnik živi, u Južnoj Americi, Africi i Aziji vize se mogu vaditi i u ambasadama u drugim državama, tokom putovanja.

Možda nabrajanje zemalja u koje možemo lako otići, koje uglavnom pripadaju „trećem svetu“ ili su veoma daleko, deluje kao slaba uteha u odnosu na vesti o rampama koje Zapad postavlja na svojim granicama prema „siromašnoj braći“, kojoj i mi pripadamo. Mnoge pomenute države asociraju na terorizam i siromaštvo. Terorizam je, nažalost, postao globalni fenomen koji strah seje podjednako po ulicama Njujorka, Londona ili Madrida, kao i u Bejrutu, Amanu ili Kairu, i pred kojim sigurno mesto više ne postoji (mada su, na primer, Libija i Iran izuzetno bezbedne zemlje, u kojima nije registrovan nijedan teroristički napad na strane turiste). Ono lepo što svaka od pomenutih zemalja ima da ponudi posetiocu jeste mnogo više od šturih vesti o bedi i prirodnim katastrofama. Internet i informacije koje se pomoću njega razmenjuju napravili su pravu revoluciju u putovanjima, pa se i do najudaljenijih zemalja može stići lakše i jeftinije nego što se može zamisliti. Ako su stari Latini bili u pravu kada su rekli da se živeti ne mora ali se ploviti (putovati) mora, onda treba okrenuti jedra na bilo koju stranu, umesto sedeti kod kuće i žaliti se na tužnu sudbinu vlasnika plavog pasoša.