“Biće velika sramota za celo društvo kad se ovo završi. Ne znam kako ćemo kada počne da se odmotava sva nakaznost ovog režima, sa kojom su ljudi kohabitirali, prihvatali je ili bili njen deo. To su neverovatne stvari koje su nekako prolazile. Uvek sam imao nadu da se to taloži negde, da će kad-tad da eskalira, da taj čir mora da pukne”
Guta iz Zrenjanina – tako se aktivista, osnivač organizacije Novi optimizam i poslanik Zeleno-levog fronta u Skupštini Vojvodine Branislav Guta Grubački predstavlja kada se nađe van rodnog grada. To se dešava često jer, kako kaže, Vojvodinu je proputovao uzduž i popreko. Zna, dodaje, njene puteve i gradove, zna kako diše. Otuda ima potrebu da tim svojim znanjem i iskustvom pruži društveni doprinos. Kao još jedan važan aspekt svog delovanja ističe rad na kulturi sećanja. Međutim, dodaje da je ona, nažalost, postala floskula, a ne bi smelo tako da bude.
Iza Branislava Gute Grubačkog je jedan lep jubilej – pokret Novi optimizam, čiji je osnivač, obeležio je 10. decembra 20 godina postojanja. Prateći događaj je bio naslovljen ovako: “Okupljanje za Srbiju u kojoj se živi”.
Moglo bi se reći da je upravo to tema našeg razgovora. Početkom godine, Grubački je predvideo da se “neprirodnom stanju” u društvu bliži kraj; jedanaest meseci kasnije i dalje veruje da su promene neminovne.
BRANISLAV GUTA GRUBAČKI: Više od 12 godina traje pošast presvučenih radikala. Ja sam od početka govorio da je to neodrživo na neki duži rok, ali loše sam predvideo. Jer 12 godina je predugo. Ipak, stvari su do te mere neprirodne da moraju da dođu do svog kraja. Čini se da se on bliži, ali ne mora da znači da će to biti ove godine. Najvažnije je da više ne postoji šansa da se regeneriše ovaj režim, da je lažni oreol graditelja koji je preuzeo Aleksandar Vučić njemu sada oduzet. Car je go – on nije nikakav graditelj, već je, sa svojom korumpiranom ekipom, ubica, između ostalog i 15 ljudi na Železničkoj stanici u Novom Sadu.
“VREME”: Iako kažete da ste loš prognozer, kada je počela blokada FDU–a, naveli ste da bi im se mogli pridružiti studenti drugih fakulteta, kao i neke šire društvene grupe. To se ispostavilo kao tačno. Kada bi sada trebalo da prognozirate dalji tok protesta, šta biste rekli?
Mogao bi 1. januar da bude dočekan u sasvim drugom kontekstu. Ostalo je dve nedelje do Nove godine. Eto ideje – neka se ne slavi Nova godina na trgovima, nek svi budu u kućama, smerni, tužni, kako dolikuje. A onda da svi izađu tog 1. januara na ulice u 11.52 i da to bude najmasovniji skup do sada. Tako započeti godinu, da to bude početak kraja. U svim gradovima, u svim mestima, poslati poruku da ništa nije ostalo zaboravljeno u prošloj godini.
Postoji li energija za tako nešto, pogotovo na lokalu? Na primer, često putujete na relaciji Beograd – Zrenjanin – Novi Sad. Kako se razlikuje raspoloženje?
Na poslednjem protestu u Zrenjaninu okupilo se višestruko više ljudi nego kada sam prvi put bio tamo. To su spojeni sudovi, u provinciji se možda malo kasnije pale lampice, čekaju da vide kako se stvari odvijaju u većim gradovima, možda se sporije organizuju, ali ja uopšte nemam sumnje da je raspoloženje potpuno isto u sva tri grada, da sva tri grada isto misle.
Ranije su protesti posle izvesnog vremena počinjali da se osipaju i onda bi se samo ugasili. Kažete da je sada drugačije. Zašto?
“Novi optimizam” Aleksandra Vučića je da će posećenost protesta početi da opada. Ne mislim da će se to desiti. Bilo je potrebno da studenti zaista ustanu, a u njih sam uvek verovao. Mi u “Novom optimizmu” smo prošlogodišnju nagradu dodelili Studentima protiv nasilja, koji su kasnije preimenovani u Borbu. Režim je potcenio mladost. Mislili su da je mladost anestezirana neprestanom zamenom teza, od kampanje Megatrenda “Diplomiraj i pali” do toga da zaista mladi u velikoj većini i ne vide budućnost posle završetka fakulteta u Srbiji.
S druge strane, ne mogu sa sigurnošću da znam koliko je ovo što se trenutno dešava vrednosno, ideološki utemeljeno, koliko mladi ljudi znaju šta je Evropska unija, šta su evropske vrednosti, šta je vladavina prava, a šta je sloboda medija. Ipak, verujem da većina zna, ali da to prosto nisu pokazivali u proteklom vremenu. Kao da ih se to nije ticalo, kao da su stvarno želeli da diplomiraju i pale odavde.
Kako ocenjujete odgovor vlasti na zahteve mladih, ali i na zahteve opozicije?
Mislim da prvi put režim ima izbor da bira između dva loša. Oni su se do sada marifetlucima i manipulacijama izvukli iz mora krajnje bezizlaznih situacija. Posle “Ribnikara”, Dubone i Malog Orašja, činilo se da je nemoguće da se režim izvuče. Dakle, ni sada nema opuštanja. Ljudi ovde imaju manjak kondicije, manjak samopouzdanja, manjak entuzijazma. Da li je to zato što ovo predugo traje, više od 30 godina? Neko je ceo radni vek proveo u tome i umoran je. Ljudi, ako imaju želju da neko poštuje njihov integritet, moraju da pokažu minimum dostojanstva i inicijative da se ovo promeni. Izgovor da se nešto ne radi zbog dece je potpuno pogrešan. Jer baš zbog dece treba da se dela. Ovaj režim je neprijateljski nastrojen prema svakom građaninu koji pokazuje da neće biti njegov sluga. To nije pitanje nikakve političke konkurencije i borbe ili političkih izbora.
Priča se o mogućnosti vanrednih izbora kao izlazu iz političke krize. Koliko je takav scenario realan?
Na kongresu Zeleno-levog fronta bilo je priče o tome. Stav je da svaka politička stranka koja učestvuje na političkoj sceni mora biti spremna za izbore. Ali to sada zaista nije tema. Vučić će, verovatno, time pokušati da se izvuče. Rekao sam već da on bira između dva loša – da se završi u nekom trenutku njegovim svrgavanjem na ulici ili njegovim svrgavanjem na izborima. Mora prvo da se ovo istera do kraja. Ne postoji šansa da se sada pristane na izbore, pa da Vučić uveze nekoliko stotina hiljada glasača iz susednih država, naših sunarodnika koji pristaju da igraju tu nedoličnu ulogu. Potcenjuju se posledice nepočinstava koje čine režim i ljudi koji ga slušaju, ali ovog puta to neće proći.
Ako izbori nisu naredni korak opozicije, šta jeste? Spomenuli ste da bi bilo dobro započeti narednu godinu protestima. I onda?
Damir Zobenica, koji je organizovao batinaše da ometaju komemorativne skupove, a zatim podneo ostavku na mesto potpredsednika i poslanika Skupštine Vojvodine, moraće krivično da odgovara. Sada je tema predsednik parlamenta Balint Juhas. Stići ćemo i do Maje Gojković. Treba da prestanemo da se igramo. Znam šta ljudi žele, čujem ja te priče: moramo naći politiku, moramo reći za šta ljudi da budu, moramo biti kompetentni… Ali to ne postoji. Postoji jedan čovek koji sve može da obesmisli u 24 sata. Ne pristajem da budem deo te političke agende. U utorak je u Skupštini Vojvodine na dnevnom redu tema budžeta. Mi treba, kao, da pričamo o budžetu koji je projektovan na osnovu budžeta koji je, kao, usvojen u republičkom parlamentu. Pritom, budžet Vojvodine je ove godine manji za gotovo 40 miliona evra. Zašto? Da li je razlog Ekspo? Tu neko prosipa i uzima kako god misli.
Nisam ja visoki politički funkcioner, više sam aktivističko lice. U ovom slučaju smo mi iz pokrajine pratili inicijativu prvih blokada suda i tužilaštva u Novom Sadu koju su imali gradski odbornici. Bilo mi je logično da sav svoj kapacitet i eventualni kredibilitet ponudim ljudima koji i sada, dok mi razgovaramo, nešto rade. Mislim da se opozicija pokazala. Ali i taj narativ me frustrira – prvo su najgori, pa su onda super, a realnost je da nisu ni jedno ni drugo. Takvi su, kakvi su. Moramo da se pomirimo sa tim da su i oni deo ovog društva, a ne izolovani pojedinci, fantomi, supermeni, koji treba u ime svih građana da razreše sve probleme. Ni građani ne mogu biti potpuno amnestirani. Biće velika sramota za celo društvo kad se ovo završi. Ne znam kako ćemo kada počne da se odmotava sva nakaznost ovog režima, sa kojom su ljudi ili kohabitirali, ili je prihvatali, ili bili njen deo. To su neverovatne stvari koje su nekako prolazile. Uvek sam imao nadu da se to taloži negde, da će kad-tad da eskalira, da taj čir mora da pukne. Moje je da radim i to me spasava. A bavim se samo stvarima u koje imam uvid i gde imam uticaj.
Na primer?
Imam uvid u organizaciju aktivnosti u Novom Sadu, imam kontakte sa odbornicima kako bih znao koji su planovi. Imam uticaj na svoju okolinu da se tome pridruži, da svi pomognemo. Ne bavim se time šta je u glavi Aleksandra Vučića. U ovom slučaju, ne znam ni šta će da rade političke stranke u Beogradu. Taj bih savet dao svim građanima: bavite se stvarima u koje imate uvid i uticaj. Ne interesuju me neupotrebljive poruke, saveti, prognoze, interesuje me delovanje. Nisam bio siguran u vezi sa blokadom suda u Novom Sadu, čak sam bio i pomalo skeptičan. Ali sam imao poverenja, probudio se u četiri ujutru, došao iz Beograda, pokupio neke ljude usput i pre sedam bio ispred zgrade suda. Ne lamentiram. Na primer, skinuli su mi nedavno tablice sa automobila koje još uvek nisam uspeo da povratim. Mogao sam i tog jutra da kažem da nemam auto i ne dođem. Ali koga to zanima? Kome to pomaže? Lament je pakao aktivizma. Ne cenim to uopšte, a kod određenih ljudi čak i prezirem. Sreo si me na ulici i kažeš: “Jao, kako je strašno!”. Ja te pozovem da dođeš i učiniš nešto, a tebe nema.
Nedavno ste obeležili 20 godina postojanja Novog optimizma. Kako se, tokom svih tih godina, promenio pristup građanskom aktivizmu?
Sa aktivizmom sam krenuo 1991. godine kada sam otvorio “Zeleno zvono”. Počeo je rat. Ja nisam mogao da ostanem nem, a nisam bio ni u kakvoj organizaciji, nisam bio deo političke stranke. Verovao sam da treba da budem aktivan tako što ću svom okruženju slati antiratne poruke, poruke mira i štetnosti nacionalističkog ludovanja. Imao sam vrlo mali uticaj, ali sam imao želju da svoj stav jasno izrazim još tada. “Zeleno zvono” je izašlo iz privatne firme koja je bila javno dobro. Obrnuto u odnosu na danas, kada imamo javna dobra koja je neko privatizovao. Bili smo uključeni i u kulturni aktivizam. Ali sam shvatio da to posle 2012. godine nema nikakvog smisla.
Zašto?
Još nekoliko godina smo životarili sa kulturnim momentima i projektima, pokušali smo svašta da radimo. U 2016. godini sam shvatio da je pritisak režima na mene toliki da moram da zatvorim tu firmu i distanciram se od tog nasleđa, iako je ono veliko, i započnem novu stranicu. Došao sam u Beograd gde smo osnovali novu kancelariju. Građanske inicijative, koje su ove godine dobile nagradu Novog optimizma su nam najbliže, a mislim, i najzaslužnije za naš opstanak ovih osam godina.
Osećate li sada pritiske o kojima govorite?
Imam dve odrasle ćerke kojima ne mogu ništa. Ja imam 61 godinu, za sebe me uopšte nije briga. Proteklih decenija, sve što su mogli već su mi uradili, osim fizičkih napada. Otimali su mi lokale, ekskomunicirali su me iz javnog života, za vreme rata 1999. godine “streljano” je Zeleno zvono, posle nekoliko godina i spaljeno. I niko nije odgovarao.
Kako u takvom društvu uspostaviti dijalog?
Mislim da je jedina stvar oko koje može da se dogovara sa režimom Aleksandra Vučića – kako da se bez nasilja preda vlast, o prelaznoj vladi i sprovođenju demokratskih izbora. Posle ovoga ne mogu da zamislim da se vratimo u relacije za koje znamo da su lažne. Skupština Srbije je dva puta zasedala u redovnom zasedanju, potpuno je srušen parlamentarni sistem. Ako najviše zakonodavno telo ove države ne zaseda, gde je dijalog? U studiju Pinka?
Oni misle da je to i dalje moguće, ali su se preračunali. Klatno je krenulo u drugu stranu i nemoguće je da se vrati. Čeka nas kriza mirne predaje vlasti, razvlašćivanja Srpske napredne stranke i Vučića. Koliko će to da traje, ne znam. I uloga evropskih zvaničnika je u velikoj meri sramotna. Ta saradnja sa njima gde im on sve poklanja, “pa hajde da uzmemo još ovo, a posle ćemo o demokratiji pričati”. Ali čini mi se da se i to polako menja sa dolaskom Tonina Picule i Kaje Kalas.
Mislite li da je za promenu neophodna međunarodna podrška?
Mi ćemo morati, većinom, sami da se borimo. To je dobro za nas, bićemo manje dužni. Ne moraju oni nas mnogo da podrže – već da prestanu da podržavaju njega.
Protekle dve godine pokazale su da građani nisu zadovoljni aktuelnom vlašću. Pogotovo studenti, kao predvodnici aktuelnog bunta, uživaju većinsku podršku javnosti, ali je njena politička operacionalizacija otvoreno pitanje. Šta se dešava sa strankama opozicije i zbog čega nezadovoljstvo vlašću ne znači automatski i glas protiv nje
Predsednik Srbije je 14. januara po peti put u dve godine ponudio referendum o samom sebi, zatraživši od opozicije da obezbedi 67 potpisa, iako mu oni zapravo nisu potrebni. Opozicija poručuje da u ovoj igri neće učestvovati
Koliko je i zašto važno da javne ličnosti i građani stanu uz studente? Što to znači i jednima i drugima? Šta je od te podrške još važnije? Šta su studenti do sada već uspeli da promene u društvu i na fakultetima? Koji su efekti blokada? Šta dalje i ima li izgleda da se njihovi zahtevi ostvare
“Nekad mi moramo da radimo uprkos našim političarima i sa jedne i sa druge strane, ali bogami, to je i dužnost umetnika. Umetnik je čovek kome je zadatak da prelazi granice i da provocira, inače nije umetnik. To je mnogo važnije od same diplomatije – ono što je ljudski i iz srca, a ne po dužnosti”
U kojoj meri je u Srbiji moguća relevantna desnija politička opcija od naprednjačke, odnosno da li je moguće Aleksandra Vučića prestići zdesna? Odgovor je, po svemu sudeći, negativan. Dobar deo Vučićeve stranke deli stavove Bihalija i ekipe. Oni čak deluju umerenije od, recimo, Vladimira Đukanovića
Šta znače pretnje Aleksandra Vučića upotrebom državne prisile? Zapravo ništa, dok zaista ne bude pokušao da ih ostvari
Korišćenje u dnevnopolitičke svrhe mogućnosti atentata na predsednika države – posebno u zemlji gde je pre četvrt veka mučki ubijen premijer – krajnje je opasno i neodgovorno
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
