Rezervoar pun gneva

Nakon prvog održanog protesta zbog visoke cene goriva u Srbiji – u petak 8. juna, između 17 i 18 časova, u velikom broju gradova i opština – nije delovalo da išta iskače iz uobičajene medijske (ne)normalnosti koja traje i traje u Srbiji.

Oko pola sedam uveče, na Radio-televiziji Vojvodine (emisija „NS Razglednice“) emitovana je korektna, neutralno intonirana vest: došlo je do saobraćajnog kolapsa u Novom Sadu zbog održanih protesta povodom visoke cene goriva; zvanični organizatori protesta još uvek nisu poznati; osim u Novom Sadu, protesti su održani u svim većim gradovima u Srbiji sa ciljem da se smanji cena goriva, i to sve uz komentar da bi „trebalo imati u vidu da svako ometanje saobraćaja, zaustavljanje, parkiranje i nepropuštanje vozila prioriteta nije dozvoljeno“.

Ni Radio-televizija Srbije u svojoj udarnoj informativnoj emisiji nije posvetila mnogo pažnje ovom događaju. U 18. minutu drugog Dnevnika javljeno je da su vozači u više gradova na sat vremena blokirali glavne saobraćajnice sa zahtevom da budu smanjene akcize na gorivo, a da su „slični protesti najavljeni u celom regionu za vikend“: emitovan je potpuno korektan prilog, sa više sagovornika, različitim mišljenjima, i bez ikakve naznake o bilo kakvoj političkoj pozadini protesta. No, nakon priloga, pročitani su delovi saopštenja doktora Stefanovića koji obavlja funkciju ministra unutrašnjih poslova, koji je, između ostalog, rekao da je reč o „nekolicini neodgovornih vozača“ i „teroru manjine nad većinom“.

I, igranka je počela.

JANUKOVIČ, ĐILAS, ŠOLAK, ĐUKA…: Sutradan, 9. juna, ministar odbrane Aleksandar Vulin izjavio je da se „na ovakav način ne samo kvari svakodnevni život, smeta svakom od naših sugrađana, već pokazujemo da dva ili tri čoveka mogu da pokvare život hiljadama ljudi“, i iz rukava po ko zna koji put izvukao „ukrajinski scenario“:

„Zanimljivo da je 2013. godine ista ovakva akcija bila sprovođena u Ukrajini. Tada se zvala Auto-Majdan i tada su isto ovako, stvarajući saobraćajne gužve, išli da uništavaju jednu zemlju, išli da izazivaju sukobe, i po nalogu zapadnih obaveštajnih službi uništili čitavu jednu zemlju“, rekao je Vulin, povezavši tadašnji zahtev Ukrajinaca za smenu Janukoviča zbog raskidanja veza sa Evropskom unijom, sa protestom građana Srbije zbog visokih cena goriva.

Protesti su nastavljeni i u subotu i u nedelju, a Vulinov „vrhovni komandant“ Aleksandar Vučić je održao konferenciju za novinare i „objasnio građanima“: „Znate kojim su se trikom služili Đilas, Šolak, to je, kao što vidite, politički organizovan protest, poziva na to Zoran Živković, Borko Stefanović, kako se zove onaj nesrećni Veselinović, Jeremić, hvale se da su u Grockoj to organizovali… Čekajte, ljudi. Dva automobila stanu, samo da se nasmejete, ispred dva vozila GSP na Pančevačkom mostu, i onda stanu hiljade vozila. I onda kažu, ‘hiljade ljudi zaustavilo svoja vozila’.“

Ove dve kontradiktorne premise – da je reč o nekoliko ljudi koji maltretiraju hiljade i hiljade drugih, a da je ujedno reč o dobro organizovanoj opozicionoj mreži koja je finansirana iz inostranstva da bi rušila vlast i „vrhovnog komandanta“ – postale su lajtmotiv predstavnika vlasti i njihovih produžetaka u vidu tabloida i analitičara. Stari, mnogo puta isprobani scenario.

Slušamo poslanika Vladimira Đukanovića kako u nedelju 10. juna na svom Jutjub kanalu pregnantno sumira dogovorenu propagandnu predstavu. Dakle, kaže Đukanović, ljude huškaju da blokiraju puteve, ljudi su izmanipulisani, protesti su sponzorisani, SAD su „uložile određena sredstva, ne bi li tako vršili pritisak na sadašnju vlast“, a „kompletna priča je, da se ne lažemo, rušenje vlasti“: „Naravno da je ovo dobro organizovano, dobro koordinisano, naravno da su partijski aktivisti uključeni, umreženi itd., i naravno da je blokada masovna – nije, nego, znate, vi kad imate pet ili deset idiota koji blokiraju automobilom, onda naravno da stane kompletan saobraćaj, i prosto, to onda, kao, deluje impozantno.“

Međutim, protesti su održani i u nedelju, a u ponedeljak kreće pravi medijski uragan. Pink dovodi pravi režimski „all stars“ kvartet u studio: Dejan Vuk Stanković, Nebojša Krstić, Dragan J. Vučićević i Saša Milovanović, koji u beskraj vrte priču da je država suviše blaga prema „ovima koji krše zakon i terorišu 95 odsto građana“, da su sve organizovali Đilas, Jeremić, Janković i Tadić, koji inače i ne znaju koliko košta benzin, niti znaju koliko košta hleb, a kod nas je hleb najjeftiniji, a i struja je najjeftinija, i da zašto se ne priča o tome – uglavnom, razrada spinova koje je u javnost ubacio Vučić dan ranije. Uzgred, Vučićević tog dana ostaje sa još dva „bloka“ gostiju kod Sarape i Dee – valjda je gotovo šest sati tog dana proveo na Pinku.

BESTIDNE LAŽI UMESTO VESTI: Izjavu o protestima daje ponovo Nebojša Stefanović (uspevši da izgovori da je „osam opozicionih protestanata sa osam vozila blokiralo Gazelu“), i, iz nekog razloga i Marko Đurić, direktor Kancelarije za KiM, a portal Srbija Danas, miljenik svih medijskih konkursa i dobitnik silnih miliona dinara, tog popodneva objavljuje vest sledeće sadržine (potpisao izvesni Dušan Marić):

„Zbog blokade puteva u Srbiji umrla beba: Trudnica iz Topole izgubila dete koje je čekala devet godina

Tuga do neba

Pala je i prva žrtva blokade puteva u Srbiji, koju organizuju pojedine stranke nekadašnje koalicije DOS. Iste one koje su organizovale i državni prevrat 5. oktobra 2000. godine.

Pre nekoliko dana trudnica iz Belosavaca kod Topole izgubila je dete, zato što je zbog blokade saobraćajnica prema Beogradu bila sprečena da stigne u bolnicu i dobije adekvatnu lekarsku pomoć, tvrdi naš izvor iz opštine Topola, koji je zamolio da mu zbog osetljivosti teme ne navodimo ime.

Ta žena je devet godina uzalud pokušavala da ostane u drugom stanju. Na kraju je ušla u program opštine Topola za finansiranje vantelesne oplodnje i ostala trudna“, pisao je ovaj portal, zaključujući: „Podsećamo, ni blokada puteva u Srbiji 2000. godine, koja je prethodila 5. oktobru, nije prošla bez ljudskih žrtava. Tada su CIA i ostale zapadne službe u blokadu Srbije i rušenje Miloševića uložile 100 miliona dolara. Sve je završeno paljenjem i pljačkanjem Skupštine Srbije, paljenjem Televizije Srbije i državnim udarom, posle kojeg su tadašnji lideri DOS-a i njihovi tajkuni bukvalno opustošili Srbiju.“

Ova vest je kasnije uklonjena sa portala, ali ne pre nego što su je preneli mnogi drugi portali, uključujući Alo, BKTV News i još nekolicinu.

I ton na RTV Vojvodini se u potpunosti promenio. Od rutinske, korektne komunalne vesti od petka, u Dnevniku RTV a emitovan je prilog kome je intonaciju odmah na početku dala gnevna gospođa: „Izvin’te, ja radim za 30.000, naravno da je skupo, ali, je l’ ovo način? Pogledajte ove ljude koji se maltretiraju, pogledajte policiju saobraćajnu. Šta oni ovde predstavljaju? Pa nek se sklone odavde, ovo je sramota, ovo je sra-mo-ta!“

Istog dana, 11. juna, došao je i „kec na deset“ vlastima: javljeno je, uz prateće fotografije i video-snimak, da su tri demonstranta u Borči pretukla čoveka i ukrala mu 300 evra. „Pala je krv“, rekao je Marko Đurić, a protesti su proglašeni nasilnima, i kao takvi morali su biti okončani.

UPIŠALI BI SE OD BATINA: Štimung je 12. juna, u utorak rano ujutru, ponovo dao poslanik Đukanović, u razgovoru sa gledaocima na TV Kopernikusu: „Evo ovako, ja ne mogu baš da kažem sve što bih ja voleo… Znači ovako, mene lično da pitate, ja bi’ ih prebio, ne bi znali gde se nalaze, upišali bi se od batina da sam policija i sve bi’ ih pohapsio do poslednjeg. E, ali da vam nešto kažem… Oni to i hoće, oni idu na to. A znate zašto? Zato što onda ide međunarodni pritisak“, rekao je Đukanović, dodavši da proteste vode lica „sa podebelim kriminalnim dosijeima, pljačkaši, neki čak osuđivani za ubistva“, te da „ima tu raznih članova obezbeđenja određenih lokala, diskoteka, ima tu nezadovoljnih, onih kojima poslovi baš ne idu najbolje, u smislu kriminala, pa su negde odsečeni, pa i oni tamo organizuju proteste“, a da država „suštinski ne može da utiče na cenu goriva“.

Aleksandar Vučić je potom samo zatvorio ovu predstavu. Na otvaranju prvog „Lidl“ objekta u Srbiji, Vučić je rekao da će protesti biti završeni, te da „takvo nasilje nije viđeno u Srbiji u poslednjih deset godina, od ubistva Ranka Panića i prebijanja Kokeze“, previđajući valjda svake lokalne, parlamentarne i predsedničke izbore u poslednjih nekoliko godina.

Protesti nisu održani u utorak. Na Fejsbuk grupi, u kojoj su se građani dogovarali i koordinisali, jedan od poslednjih postova glasio je „Uhapsiše nas pre nego sto smo mrdnuli“, uz fotografije nekoliko automobila okruženih policijom.

MALO I O GORIVU: Sva ova halabuka proizvedena medijskom mašinerijom potpuno je potisla razloge protesta, a to je cena goriva u Srbiji. Prema podacima Udruženja naftnih kompanija Srbije (UNKS), državne takse na dizel gorivo i tečni naftni gas (TNG) najveće su u Srbiji od svih zemalja u regionu – više su nego u Hrvatskoj, Mađarskoj, Crnoj Gori, Rumuniji – dok su takse na benzin među najvišima u regionu: Srbija se tu po visini taksi nalazi na trećem mestu, iza Hrvatske i Crne Gore (vidi grafike). To je, kako kažu u UNKS-u, „isključivo posledica razlike u akcizama i ostalim dažbinama koje se obračunavaju po svakoj litri goriva – kada se iz maloprodajnih cena goriva koje se primenjuju u Srbiji i zemljama sa kojima se graničimo izuzmu državne takse, tako dobijene vrednosti su veoma ujednačene, tako da nedvosmisleno razliku u krajnjim cenama kreiraju državne politike“.

Prema rečima Tomislava Mićovića, generalnog sekretara UNKS-a, za samo nekoliko godina dizel gorivo i TNG auto-gas u Srbiji su opterećeni znatno većim dažbinama nego isto to gorivo u bilo kojoj zemlji u okruženju: „Za razliku od velike većine zemalja, opterećenje na dizel gorivo je u ovom periodu postalo veće nego opterećenje na benzin, što je, s obzirom na učešće dizela u strukturi troškova privrednih aktivnosti, sigurno doprinelo padu konkurentnosti domaće ekonomije, a samim tim je i rast potrošnje goriva bio znatno skromniji od očekivanog.

Po svemu sudeći, nadležni resori vlade su svih ovih godina pratili samo pozitivne efekte koje je povećanje akciza ostvarilo na budžetske prihode, zanemarujući činjenicu da je zbog takve akcizne politike porasla količina goriva koja se troši u Srbiji a kupljena je u susednim zemljama, da srpski transporteri na međunarodnim linijama više gotovo da ne koriste gorivo kupljeno u Srbiji, da isti princip koriste i strani transporteri u tranzitu kroz Srbiju. Ne treba zanemariti ni činjenicu da je ovakvim pristupom u akciznom oporezivanju TNG-a veoma brzim tempom sa tržišta proterano ekološki najprihvatljivije gorivo, koje će, kada na red bude došlo pitanje emisije štetnih gasova, morati da ima veći udeo u potrošnji, što će podrazumevati ponovno ulaganje u nešto što smo već imali“, kaže Mićović za „Vreme“.

ŠTA DALJE: Prema Zakonu o akcizama (član 17), „u slučaju rasta cene sirove nafte na svetskom tržištu, koji negativno utiče na makroekonomsku stabilnost u zemlji, Vlada može privremeno smanjiti iznose akciza iz člana 9. stav 1. tač. 1), 2) i 3) ovog zakona utvrđene u skladu sa ovim zakonom za iznose za koje su povećane cene tih derivata nafte, s tim što to umanjenje ne može biti veće od 20 odsto poslednjih objavljenih iznosa akciza usklađenih prema stavu 1. ovog člana“.

Dakle, Vlada Srbije ima „nacrtano“ šta bi mogla da uradi kako se sav teret poskupljenja nafte (a poskupela je, prema podacima UNKS-a, za 50 odsto samo u poslednjih šest meseci prošle godine) ne bi prelio na građane i privredu.

Tu je i pitanje: a odakle onda nadomestiti taj manjak koji će država ostvariti na akcizama? Akcize su, nakon poreza na dodatu vrednost (PDV) drugi po značaju „punilac“ budžeta sa 286,3 milijarde dinara (od toga je 153,2 milijarde prihod od akciza na derivate nafte). No, tu onda dolazi ono neprestano hvaljenje suficitom, koji nas uvodi u zlatno doba: svaki suficit znači da je država promašila planiranje budžeta, i da uzima od građana i privrede više nego što joj treba, pa, između ostalog, i na akcizama. Treba podsetiti da u finalnoj maloprodajnoj ceni goriva državna zahvatanja iznose više od polovine: dakle, na svaki litar benzina više od polovine plaćenog novca ide državi, kroz akcize, razne naknade (naknada za markiranje goriva, za formiranje obaveznih rezervi, za monitoring kvaliteta goriva) i PDV. Toliko o tome da država „suštinski ne može da utiče na cenu goriva“.

Na kraju ostaje još jedno pitanje: zašto baš sad protesti? Zašto ne nakon silnih afera i brljotina ove vlasti, počev od aflatoksina davne 2013. godine pa naovamo: do podavljenih ljudi u poplavama, pada helikoptera, lažnih doktorata i diploma, smanjenja plata i penzija, katastrofalnog stanja u medijima, parlamentu, sudstvu, školstvu, zdravstvu…? I zašto na ovakav način? Jedan od odgovora mogao bi da bude da u Srbiji više ne postoji javnost, i da je društvo postalo toliko razmrvljeno da više ne postoji svest o javnom dobru, već da se reaguje samo individualno, kada vlast dejstvuje direktno ka novčaniku. Pa tako, ne postoji interes za opšte, poput očuvanja institucija i sprečavanja njihovog razaranja, već samo za pojedinačno.

Takođe, s obzirom da je Aleksandar Vučić efikasno isključio i opoziciju i medije sa nacionalnom frekvencijom – pa su preostala brutalna, neumorna i iznad svega protivzakonita propagandna blaćenja i periodična direktna obraćanja građanima sa upotrebom medija kao megafona – građani i nemaju još mnogo opcija sem da direktnom akcijom pokažu nezadovoljstvo.

A opet, možda su protesti zbog cene goriva bili samo povod za koji se zakačilo duboko i dugo taloženo nezadovoljstvo mnogih građana zbog načina na koji žive. Za sada je ono prigušeno, pa bi, ako je tako, trebalo očekivati da ponovo izbije na površinu, samo, sledeći put još silnije.

REGIONALNI LIDERI U AKCIZAMA: Kolike su takse na benzin, dizel i gas izvor: udruženje naftnih kompanija srbije