U svom tekstu gospodin Džalto kandiduje “sposobne pekare” kao predvodnike društva. Sposobne za šta tačno? Za pravljenje hleba? I šta je s nesposobnim pekarima? Onaj prvi koji ume da pravi hleb, on bi, dakle, mogao u vladu, a ovaj drugi, koji slabo mesi testo, on ne bi? Je l’ to smisao prideva “sposoban”? I zašto bi sad sposoban pekar bio bolji ministar od onog nesposobnog? Nije valjda zbog toga što dobro mesi testo.
Uvaženi Davor Džalto postavlja važno pitanje: kako organizovati društvo posle pada autokratskog, korumpiranog režima Aleksandra Vučića. Njegovi odgovori, međutim, pozivaju na polemički komentar.
Prvi problem nailazimo već u okolnosti što gospodin Džalto na jednu stranu stavlja “autentičnu demokratiju” dok na drugu smešta “autokratiju ili liberalnu koncepciju organizovanja”. Šta je, međutim, “autentična demokratija”, za razliku od neautentične? Da je napisao “privid demokratije”, u čemu Srbija živi gotovo 13 godina, nasuprot demokratiji – ne bi bilo problema. Ili je na delu demokratija, ili nije. Izraz “autentična demokratija” ne znači ništa. Ali to je manji problem. Veći je to što g. Džalto na istu stranu vrednosnog tasa stavlja autokratiju i liberalizam (“liberalna koncepcija organizovanja”), kao da to nisu suprotstavljene zamisli i prakse. Politički liberalizam je ideja koja počiva na negativnom određenju slobode – niko mi ne govori šta treba da uradim kako bih bio slobodan, a slobodan sam činiti šta god procenim da je dobro za mene, pod uslovom da ne ograničavam istu takvu slobodu drugog – a republika je jedini organizacioni oblik u kome liberalne ideje uspevaju (što je empirijska očiglednost). Autokratski režim koji počiva na vođi, tutoru, (neizostavnoj) korupciji i pozitivnoj slobodi – vođa ili režim saopštavaju šta se ima raditi, u koje bogove verovati, kakvu odeću nositi (kakvim se krpama ima prekivati glava, na primer) i kojoj partiji pripadati (jednoj jedinoj, naravno) da bi se bilo “slobodnim građaninom” – dakle na monističkom (a ne pluralnom) shvatanju sveta i politike, potpuna je suprotnost liberalizmu.
Sledeći problem je tvrdnja g. Džalta da su “ne samo članovi pojedinih stranaka, već i neke od nestranačkih ličnosti koje su se izdavale za svetionike slobodarske misli, moralne vertikale i podržavaoci studentskih protesta, u međuvremenu postale stranački aktivisti, a da još nije došlo do situacije u kojoj će lešinariti neki ozbiljniji ‘plen’”. Ova tvrdnja ne vredi ništa ako se ne potkrepi imenima. Uz to, a šta je to tako strašno ako su oni koji podržavaju studentske proteste postali članovi stranaka? (Pretpostavljamo da g. Džalto misli na opozicione stranke.) Uprljali su svoju moralnu čistotu? Prodali se? O čemu je ovde reč? Iz nastavka teksta, istina, postaje jasno da se idealizam g. Džalta graniči s (nedopustivom) naivnošću, ali iskusni teoretičar veoma prisutan u ovdašnjoj javnosti ne bi smeo da iznosi proizvoljne tvrdnje.
U nastavku autor nudi tri modela izlaska iz krize. Prvi je revolucionaran, odnosno uspostavljanje socijalizma, što s obzirom na istorijsko iskustvo ove zemlje nije ozbiljan predlog, ili makar nije ozbiljno obrazložen. S jedne strane, g. Džalto se zalaže za rušenje autokratske vladavine, s druge bi jedan autoritarni oblik da zameni drugim. Krajnje je zagonetno u čemu g. Džalto vidi promenu. Drugi predlog je stvaranje neke moralno čiste političke partije, sa očima izvan svakog zla, koju bi činili “nekorumpirani ljudi koji prethodno nisu imali funkcije u postojećim strankama”. Ne samo da ova proizvoljna tvrdnja implicira kako su svi članovi postojećih partija korumpirani, nego je ona potpuno odvojena od političkog polja. Šta je to što moralnu osobu preporučuje za političku borbu? Iz toga što je neko moralno čist ne sledi da će biti dobar u političkoj areni. Na političkom poprištu računa se delotvornost, a ne moralna čistota (kao što se ne računa ni dobra frizura). Ukoliko se ispostavi da je političar jednako vešt koliko i moralan – odlično, ali moralnost postaviti kao uslov za bavljenje politikom savršeno je naivno. Ko bi, uostalom, određivao moralno-političku podobnost za učešće u političkom životu? G. Džalto? Crkva? Komesari? Između moralne čistote i političkog delovanja ne postoji nužna veza.
Potom g. Džalto uvodi Crkvu u igru, smatrajući da bi upravo Crkva mogla da odigra značajnu ulogu u trenutnoj situaciji. Recimo da je tako. Nastavak teksta, međutim, ne potkrepljuje takav optimizam. Uz konstataciju da je SPC podeljena, g. Džalto primećuje da je “Patrijarh Porfirije ostao nedorečen”. Hm… U čemu je to tačno ostao nedorečen? Čak i kada promrsi nešto što nije najdirektnija podrška režimu, on zdušno i nedvosmisleno staje na stranu brata Vučića (dobro, oba brata Vučića) i time nasrće na same temelje hrišćanstva. Nisu li ljubav, pravda i istina, te nagonska briga o slabima i potčinjenima (milosrđe), u temeljima hrišćanstva? Jesu, naravno. No, kojem se carstvu, bez oklevanja i bespotrebne hrabrosti, priklonio Porfirije? Ljudima koji ni ne znaju šta je to ljubav, ali zbog toga nadljudskom snagom šire mržnju prema bližnjima (i daljnjima), koji se prema pravednosti odnose kao prema izmetu i za koje nije zabeleženo da su izgovorili istinu, ali se zato, kao veliki vernici, krste gde god stignu? Nije valjda da Patrijarh veruje kako je dovoljno prekrstiti se da bi se bilo hrišćaninom? Perić se radosno priklonio silnima, gramzivima, oholima, pohlepnima, zavidljivima, gnevnima, batinašima, onima koji nisu izostavili nijedan smrtni greh iz svog repertoara nepočinstava i koji su do temelja razorili zajednicu (a zajednica je, da podsetimo zaboravnog patrijarha, zajednica u bogu, n’est-ce pas?), njima se priklonio g. Perić, a ne sirotinji koju silnici najbrutalnije, najnemilosrdnije zloupotrebljavaju. Nismo čuli da se hrišćanin Perić makar jednom pobunio protiv zastrašujuće zloupotrebe sirotinje po onim pretužnim skupovima u organizaciji Falange. Ne vređa li oholi Veliki Brat sirotinju gde god stigne i kad god stigne: onog čoveka koji je u Lučanim izgubio sina, onog s kojim se preganjao oko 300 dinara (ali šta bogataš zna šta je 300 dinara i koliko se vezica peršuna može kupiti za te pare), svim onim nesrećnim ljudima koji su izgubili svoje pod nadstrešnicom? Umesto da ih iz siromaštva spasava. I gde je tada bio prvi čovek Crkve? A Crkva je vrlo jedna hijerarhizovana organizacija. Glava odlučuje kojim će se putevima gospodnjim kretati telo. Uostalom, gde je otpor Periću unutar vladine omiljene nevladine organizacije (NGO)? Pa kako će onda to SPC da odigra značajnu ulogu u rušenju diktature i uspostavljanju pravednog poretka ako zdušno radi na održanju diktature i nepravednog poretka?
Vrhunac naivnosti, ipak, g. Džalto pokazuje u završnim rečenicama svoga teksta, kada primećuje da nema nikakve potrebe za “elitom” (znaci navoda njegovi), te da na čelo pokreta za oslobođenje trebalo da stanu “ljudi iz lokalnih sredina, pošteni i sposobni pekari, medicinske sestre, advokati, konobari, učitelji, poljoprivrednici…” (gde nađe advokate kada je samo nekoliko redova ranije odbio sudije?). Možemo, dakle, bez elite. U redu, to bi zaista trebalo objasniti jer elita je, naprosto, lokomotiva jednoga društva. Možda bi oni sposobni pekari i konobari mogli, u nedostatku elite, da guraju kompoziciju, ali to ne ide tako. Gori predlog izneo je samo Platon, koji se odnekuda dosetio da bi (daleko bilo) filozofi trebalo da budu na čelu zajednica. Uz to, šta znači “sposoban pekar”? Sposoban za šta? Za pravljenje hleba? I šta je s nesposobnim pekarom? Onaj prvi, koji ume da pravi hleb, on bi, dakle, mogao u Vladu, a ovaj drugi, koji slabo mesi testo, on ne bi? Je l’ to smisao prideva “sposoban”? Potpuno ista zabuna kao i s moralno čistim osobama. Ili medicinska sestra kao ministarka zdravlja? (Dobro, priznajem, sve je bolje od Zlatibora Lončara). Dosta je toga pobrkao g. Džalto. Politika je, da se podsetimo neprijatnog uvida Maksa Vebera – poziv. Ključni naš zadatak je da stvorimo uslove (dakle republiku) u kojima će pekari, konobari, poljoprivrednici i medicinske sestre moći da učestvuju u političkom životu, a ne da ih guramo tamo gde im nije mesto.
Najzad, u čitavoj analizi i čitavom ovom diseminiranju ideja, g. Džalto propušta ključnu stvar: građani Srbije bore se za slobodno, pravedno društvo u kojem su svi jednaki pred zakonom, dakle bore se za ključne postavke Francuske revolucije (liberté, égalité, fraternité), za republiku koju je paradržavni kartel Aleksandra Vučića srušio. Ništa više. I ništa manje. Jer ništa ljudi, za ovih nekoliko hiljada godina na šaru zemaljskom, nisu smislili bolje od republike. Zbog toga je republiku tako teško uspostaviti i jednako teško održati.
