Slika uz ovaj tekst govori sama za sebe sasvim dovoljno – onima koji imaju oči i malo pameti: zadrigli kriminalni tip lombrozovske fizionomije obraća se drugom kriminalnom tipu u prisustvu trećeg kriminalnog tipa. Lica sa slike su: Milan Nedić, predsednik marionetske kvislinške vlade Srbije; Adolf Hitler, Firer; i Joahim fon Ribentrop, ministar inostranih dela hiljadugodišnjeg Rajha. Datum je 18. septembar 1943, mesto je Hitlerov bunker u Berlinu; reč je o državnoj poseti. Kako je do susreta došlo?
LOJALNO I POSLUŠNO: Tako što je Milan Nedić još od 1941. uporno kod svojih nemačkih poslodavaca insistirao na stvaranju „velike Srbije“ (ali bez Banata, koji je odmah pripao Rajhu) i u tom pravcu stalno tražio razgovore sa vrhom Rajha, u početku preko Feliksa Benclera, a kasnije i preko drugih nemačkih funkcionera: Paulom Baderom, Francom Nojhauzenom iz Ministarstva spoljnih poslova Rajha, generalom SS Augustom Majscnerom, generalom Aleksanderom fon Lerom i drugima. Nedićeva je argumentacija za te teritorijalne pretenzije bila nedvosmisleno nacistička: ta nacionalsocijalistička veća Srbija zasnivala bi se na srpskoj seljačkoj i komunalnoj tradiciji; Nedić je 10. maja 1942. u jednom govoru razrađivao tezu da je „srpski seljak nedirnute srpske rase“ i „bez mešane strane krvi“. Sledio je, 1. januara 1943, poduži memorandum Nedićevog Saveta ministara tadašnjem vojnom komandantu Srbije Paulu Baderu; tu se predlaže organizovanje srpske države po modelu fašizma u Italiji i nacizma u Nemačkoj, sve na seljačko-patrijarhalnoj osnovi. „Suprotno jevrejskom anarho-materijalističkom mentalitetu, Srbe, kao i sve arijevske narode, krasi prirodni rasni nagon da porodicu, naciju i državu gledaju kao najviše duhovne i materijalne vrednosti… Konstruktivnost srpskog Nacionalsocijalizma zasniva se na krvnoj vezi porodice, seljačkoj zadruzi i plemenu“, piše tamo.
Nemački funkcioneri bili su umereno impresionirani. SS general Majscner, međutim, odbacio je taj memorandum zbog „diktatorske crte“ koju je Nedić ispoljavao. Nediću je Bader objasnio da će se ti detalji razmatrati „posle rata“, a da ga on inače podržava. Dakle, 18. septembra 1943. Milan Nedić stiže u Berlin, u dugo traženu „državničku“ posetu. Tokom trosatnog sastanka sa Fon Ribentropom, Nedić je tražio povećanje komandnih ovlašćenja nad Srpskom državnom stražom i Ljotićevim Dobrovoljačkim korpusom, kao i povećanje broja ljotićevaca sa pet na pedeset hiljada ljudi. Tražio je i proširenje granica, više Lebensrauma. I Fon Ribentrop ga je odbio sa istim objašnjenjem kao i Bader: kad se rat završi, obećavši Srbiji nezavisnost. Prema zapisniku, Nedić je bio toliko „uznemiren“ da je Herman Nojbaher, novi izaslanik Ministarstva spoljnih poslova Rajha za Balkan, predložio Fon Ribentropu da bi bilo bolje da Hitler primi Nedića nego da poseta ispadne neuspela. Sastanak sa Firerom potrajao je dvadesetak minuta. Hitler je Nedića umirio obećanjem potpune komande nad kvislinškim trupama i njihovim jačanjem; nije, međutim, imao sluha za veću Srbiju. Gebels je tada u svom dnevniku zapisao da se „Nedić ponašao veoma poslušno i lojalno tokom posete. Firer misli da će on biti od koristi u ponovnom uspostavljanju reda u Srbiji.“
Padom Italije, međutim, stvari su krenule nizbrdo: iako je Hitler decembra 1943. i bio voljan da podrži ideju neke veće Srbije, već avgusta 1944. promenio je mišljenje. Iako ga je vojna komanda upozoravala na jačanje Titovih partizana i predlagala ujedinjenje srpskih snaga pod Nedićem, Mihailovićem i Ljotićem, on je počeo da gunđa protiv „Velike Srbije“; rekao je čak da „bi mu i komunizam bio prihvatljiviji“.
PODELA RADA: Videli smo, dakle, šta je Milan Nedić radio kod Hitlera septembra 1943. Ali – odakle on tamo?
Pa u svom svojstvu predsednika „Vlade narodnog spasa Srbije“, kvislinške marionetske tvorevine, prepakovane više puta od avgusta 1941: komesarska vlada Aćimovića, pa dve vlade „nacionalnog spasa“ Nedića, pa oktobra 1944. „tehnička vlada“ nemačkog okupatora, takoreći stečajna uprava sastavljena od anonimnih bednika. Dakle, Milan Nedić bio je ministar vojni u kraljevskoj vladi Jugoslavije do 1940, kada je smenjen zbog zalaganja da Jugoslavija pristupi silama Osovine i ustupi im deo teritorije da bi umirila Nemačku. Onda je došao Aprilski rat. Posle slavnog poraza, grupa pronacistički nastrojenih viđenih političara i vojnika počela je da se sastaje (i o tome obaveštava Nemce) sa idejom da se nametne kao kvislinška vlada: Mita Ljotić (normalno, kao nacistički agent još od 1935), Milan Aćimović (takođe), Dragi Jovanović itd., imena su zaista mrska. Ideja da Mita Ljotić dođe na vlast procenjena je kao loša: već se bio dovoljno kompromitovao. Već 22. aprila general Helmut Ferster, vojni zapovednik u Srbiji (jedan od mnogih koji će se na toj nesrećnoj poziciji izređati), na sugestiju agenata Gestapoa (Krausa i Helma), odlučuje da osnuje komesarsku vladu sa Aćimovićem na čelu. Harald Turner, glavni čovek RSHA (Vrhovni ured za bezbednost Rajha) na terenu, sazvao je 29. aprila 1941. sastanak sa ekipom domaćih izdajnika; komesarska vlada je sastavljena. Prvo su uređeni Specijalna policija i ostatak „ministarstava sile“, kako su to posle zvali Ljotićevi sledbenici. Onda je Velibor Jonić, značajan lik u kvislinškoj kamarili (dan-danas pominjan u okvirima tradicije Žandarmerije), avgusta 1941. objavio „Apel srpskom narodu“, još jednu našu narodnu sramotu čiji spisak potpisnika (542) postoji, ali ga nećemo dalje pominjati; desetine njih doživelo je u novoj Jugoslaviji, posle 1945, značajne državne počasti, odlikovanja i unapređenja, ali neka; nisu komunisti bili baš takvi osvetoljubivi zverovi kakvima ih sada predstavljaju ovi naši revizionisti i rehabilitatori…
E, onda se u Beogradu skupilo 75 „viđenih Srba“ i predložilo da komesarsku vladu zameni „Vlada narodnog spasa“ sa đeneralom Milanom Nedićem na čelu. Tako je i bilo, uz blagoslov, sasluženje i svesrdnu pomoć Gestapoa, Vermahta i RSHA. Vlada Milana Nedića dobila je i dobijala sve više vojnu pomoć Rajha, savetnike i smernice.
Šta je ta vlada radila?
Kao prvo, odmah se priključila progonu Jevreja, Roma i komunista – osim drugih neistomišljenika. Nedićeva Srpska državna straža (nastala od bivše Žandarmerije), Specijalna i obična policija, Pogranična policija, sa sve četnicima raznih pasmina i Ljotićevim Srpskim dobrovoljačkim korpusom koji će aprila meseca 1945. završiti kao Srpski SS korpus, krenuli su u lov na Jevreje, Rome, komuniste i ostale taoce koje će streljati po nemačkim kvotama bez pitanja i problema svaki put kad zatreba. Bila je to podela rada: Nedićevi ljudi skupljaju i hapse, zatvaraju u logore i pomalo ubijaju; Nemci ubijaju na veliko. Mi isporučujemo sirovinu, a vi, naši plemeniti saveznici, finalni proizvod. Topovske šupe, Banjica, Jajinci, Staro sajmište. Za industrijski deo imamo kamione-dušegupke (Goetz und Meier): vi ukrcate sirovinu na Starom sajmištu, mi uključimo uređaj i već na Terazijama imamo finalni proizvod. Ostalo je rađeno putem vatrenog oružja.
U svakom slučaju, Harald Turner iz RSHA mogao je avgusta 1942. sa ponosom da izvesti da je „Die Judenfrage“ u Srbiji rešeno i da je Srbija jedna od prvih zemalja u Evropi koja je „Judenrein„, očišćena od Jevreja, njih preko 15.000 ili 94 odsto od predratnog broja.
E, to bez Milana Nedića i njegove kamarile domaćih izdajnika ne bi išlo tako brzo i efikasno. Snage pod Nedićevom komandom obavljale su sve policijske poslove; čuvale sve logore; skupljale skoro sve žrtve; borile se protiv partizana. Logor na Banjici radio je punom parom od 5. jula 1941. do 4. oktobra 1944. Kroz njega je prošlo barem 25 do 30 hiljada ljudi; a tamo ih je ubijeno barem četiri i po hiljade; sve pod Nedićevom vlašću. Zlikovci su bili toliko sistematični da im nije bilo teško da 26. septembra 1944. u Mauthauzen vozom pošalju poslednjih 700 nesrećnika, a još 54 streljaju. Onda su se 4. oktobra nadigli i otišli ka Blajburgu, gde im je i mesto.
PARIVODIĆU VOLJNO!: U ratovima su najzanimljiviji periodi početak i kraj; naročito kraj. Nedićev početak smo videli; kraj je zanimljiviji. Dakle, Nemci kojima je sve jasno već avgusta 1944. polako izvlače nepotrebno (u vojnom smislu) osoblje. Jasno im je takođe da je Nedićeva marionetska „država“ gotova. Ali, to je tek oktobar 1944; Nemci se i dalje nadaju, donekle histerično, što je i razumljivo. Sredinom avgusta 1944. Nedić, Draža i Dragi Jovanović potajno se sreću u Šumadiji. Dogovoreno je da Nedić nađe sto miliona svojih dinara za plate i da Nemci snabdeju Dražu oružjem i municijom; tako je i bilo. Već 6. septembra, uz pristanak Nemačke i Nedićev potpis, Draža preuzima komandu nad svim kvislinškim snagama – do poslednjeg čoveka. Istoga dana iz Beograda diskretno odlazi veći broj Nemaca i oko 200 srpskih kvislinških glavešina. Nedić i najuže okruženje napuštaju Beograd 6. oktobra u konvoju automobila uz pratnju nemačkih tenkova. Herman Nojbaher ide u Osijek da sa tamošnjim ustaškim vlastima osigura povlačenje ljotićevaca ka Austriji. Deset dana pre oslobođenja Beograda, Nemci uspostavljaju neki svoj Komitet za državnu upravu Srbije, koji je taman toliko i potrajao. Nedićev kabinet Nemci smeštaju u Grand hotel u Kicbilu, Tirol, pod nadzorom Nojbahera. Ubrzo se u Beču sastaju patrijarh Gavrilo Dožić, vladika Nikolaj Velimirović, Nedić, Aćimović, Jonić, Olćan i Mita Ljotić. Nemci u to vreme pokušavaju da nagovore Nedića da kako-tako okupi pedesetak hiljada ljudi od tih begunaca, pregrupiše ih i stavi na raspolaganje Rajhu za otpor protiv Sovjeta. Nedić pristaje, ali se ne bi kačio sa Sovjetima… Mita Ljotić tada predlaže ambiciozniji plan: rekonstrukcija Kraljevine, pod Petrom II, od Srbije do Slovenije. Patrijarh i vladika slažu se, a Ljotić predlaže Gavrila Dožića za premijera vlade Srbije u izgnanstvu; ovaj ne pristaje, a onda odbija i Nikolaj. Panika na ivici bezumlja, očigledno.
U međuvremenu patrijarh i Nikolaj posećuju u Istri ostatke ostataka izbeglih kvislinga, svih pod direktnom komandom Waffen SS od decembra 1944. Sve se to raspalo u porazu maja 1945. Ko je pobegao na Zapad – pobegao je; ko nije, e pa žao nam je. Ko je otišao u četnike, a vratio se iz partizana, što je 1944. i 1945. bilo popularno – provukao se.
Milan Nedić izručen je – zajedno sa povećom ekipom istih takvih kao i on – novoj vlasti u Jugoslaviji. Tokom istrage i propustom straže uspeo je da skoči kroz prozor i pogine na licu mesta. Ionako bi bio dobio smrtnu kaznu, kao slučaj apsolutno nesporan, tako da su priče o ubistvu bespredmetne; štaviše, komunistima bi jedno lepo i pošteno suđenje jako bilo odgovaralo. Kad su Norvežani pogubili Vidkuna Kvislinga, po kome svi ovi nesrećnici nose svoje nečasno ime, a Francuzi osudili na smrt maršala Petena, što smo mi gori?
I sada neko – bestidno, lažljivo i drsko – hoće da rehabilituje notornog kvislinga, narodnog izdajnika i zlikovca. Čuli smo kako Bojan Dimitrijević, revizionista i rehabilitator, objašnjava na nekoj televiziji: eto se Nedić „žrtvovao“ za Srbe, sve znajući da će u slučaju poraza svojih nacističkih saveznika nastradati, pa od Ravnogoraca, pa od komunista. Problem je druge prirode: Milan Nedić radio je to što je radio u najdubljoj veri i nadi da će Treći rajh pobediti, a ne izgubiti; inače bi se bio sklonio. Dimitrijević ga sada naknadno tumači, a da ga nije ni pitao.
Ovo što se događa u ovom slučaju dno je dna i narodna sramota. Milan Parivodić, ex-ministar, tronuto je jednom izjavio da kad se pomene Milan Nedić, svi ima da stanemo u stav „mirno“. E pa, Parivodiću: voljno!
