Reforme i bes

„Želim sve najlepše, prvo zdravlja a naročito para.“ Obično su ovako počinjala novogodišnja čestitanja u Srbiji na prelazu iz teške 2003. u neizvesnu 2004. godinu.

Da li je želja za punim novčanikom bila samo tradicionalna nazdravičarska stilska figura ili građani Srbije stvarno mogu da očekuju da će im ove godine zaista biti bolje?

Predviđanjima o tome koji bi model tranzicije – neoliberalni ili populistički – mogla da praktikuje buduća srpska vlada bavili su se u postprazničnim danima mnogi ekonomski eksperti, ukrštajući verovatne političke opcije (DSS i SRS ili DSS, DS, G17 plus i SPO–NS) s mogućim potezima koje će one povlačiti u ekonomskoj sferi. Većina ekonomskih analitičara saglasna je u oceni da će, bez obzira na to koje partije formiraju novu srpsku vladu, 2004. manje biti godina lagodnog života, a mnogo više „godina opasnih mogućnosti“ (naslov Stojana Stamenkovića u magazinu „Mesečne analize i prognoze“ Instituta ekonomskih nauka).

Većina stručnih sugestija (najpre budućem premijeru i ministru finansija, ma ko oni bili) svodi se na upozorenje ne šta bi trebalo, već na ono što ne bi trebalo da rade. Na prvom mestu je nedvosmisleno savet da ne bi trebalo da se udvaraju onima koji su glasali za njih. Jasno je, naime, da su troškovi dosadašnjih reformi neravnomerno raspoređeni, pa je otuda i socijalni otpor reformama povećan. Iz iskustava bliskih nam zemalja u okruženju (Bugarska, Rumunija) refleksne reakcije političke elite na tu pojavu bile su identične onima koje su pred izbore i Novu godinu saopštavali srpski političari – „odustajemo ili usporavamo reforme“, s tim što je krajnji (politički) bugarsko-rumunski ishod bio da su posle samo godinu-dve birači tu političku ekipu oterali s vlasti „motkama sumnjive čistoće“. Po načinu kako se dogovara formiranje nove srpske vlade mogao bi se steći utisak da su neki domaći političari dobro proučili iskustva susednih zemalja.

INVESTICIJE: Kako se poslednjih dana kao realna nameće opcija vlade demokratskog bloka (DSS, DS, G17 plus i SPO–NS) tako se i ekonomisti fokusiraju na istraživanje njenog reformskog kapaciteta. Već spominjani S. Stamenković ne veruje u velike ekonomske perspektive takve koalicije i podseća da je „presudna pretpostavka za održiv rast proizvodnje preko horizonta od jedne godine visok realan rast investicija već od početka 2004. godine“. Ovo upozorenje veoma je važno pošto je većina političara (koji preferiraju ministarske fotelje) u predizbornoj kampanji kao jedno od ključnih obećanja spominjala rast proizvodnje i novo zapošljavanje (od sto hiljada do milion novih radnih mesta). Za to je, naravno, potreban ogroman kapital a podaci pokazuju da je učešće investicija u bruto domaćem proizvodu sada na nivou od 16 procenata. Ako želimo stabilan razvoj (koji podrazumeva i nova radna mesta), do kraja ove decenije to učešće moralo bi da poraste na 25 odsto, s tim što bi u strukturi ukupnih investicija direktne strane investicije godišnje morale da iznose ne manje od 1,2 milijarde dolara.

Kome će se onda udvarati vlada koja želi da bude stabilna, tržišno orijentisana i s perspektivom opstanka na vlasti u čitavom četvorogodišnjem mandatu? Biračima ili investitorima?

Profesor Ekonomskog fakulteta Dana Popović nedvosmisleno se opredeljuje za ove druge i podseća takvu vladu da se kapitalizam gradi na grinfild investicijama, odnosno na novim firmama u koje stranci ulažu kapital, donose tehnologiju, zapošljavaju kompetentan menadžment, obezbeđuju izvozne kanale i primaju novu domaću radnu snagu. Takve novonastale kompanije vezivaće za sebe domaće firme kao podugovarače, što će doneti ekspanziju izvoznih poslova i novo zapošljavanje domaćih radnika. „Problem nezaposlenosti neće se rešiti u postojećim preduzećima, nego postepeno, otvaranjem novih“, podseća Dana Popović.

Da li će Srbija ovakva kakva je posle decembarskih izbora biti sposobna da godišnje usisa 1,2 milijarde dolara direktnih stranih investicija. To neće, naravno, zavisiti samo od kredibilne vlade u Beogradu, niti od novog ustava, političke stabilnosti i pravne sigurnosti u Srbiji.

Eksperti Agencije Ujedinjenih nacija za trgovinu i razvoj (UNKTAD) predviđaju da će u 2004. godini direktne strane investicije oživeti sa oporavkom svetske privrede, povećanjem profita korporacija, obnavljanjem integracija i otkupa i rastućim poverenjem investitora. Priliv direktnih stranih ulaganja u područje centralne, istočne i jugoistočne Evrope, prema predviđanjima UNKTAD-a, i 2004. godine biće jak zahvaljujući raznim prednostima koje taj region nudi – geografskoj blizini Evropske unije, poboljšanoj saobraćajnoj infrastrukturi, stabilnosti, obučenosti radne snage i prirodnim resursima. Loša vest za Srbiju i njenu vladu jeste da ta ulaganja neće biti ravnomerno raspoređena, pošto će najveći deo biti koncentrisan u relativno malom broju zemalja. Performanse Ruske Federacije i brzina kojom raste cena rada u osam zemalja koje u maju ulaze u Uniju najverovatnije će odrediti ukupno stanje u regionu, prognozira UNKTAD.

A Kristof Grojsing, generalni sekretar Saveta stranih investitora u Srbiji (inače, top menadžer HVB banke u Beogradu), smatrao je za potrebno da već trećeg dana 2004. preko agencije Beta pošalje poruku budućim vlastima. Ona kratko glasi: „Postoje planovi članica Saveta investitora za nova velika ulaganja u Srbiji“. Grojsing, međutim, upozorava da za to postoji i uslov koji glasi: „Uspostavljanje komunikacije između investitora i vlade koja može da doprinese poboljšanju poslovanja i investicija“. Što će reći da nije bitno da li u Vladi sedi potpredsednik zadužen za kapitalne investicije (na koje se namešta Velja Ilić), nego da li je Skupština (u kojoj radikali i Koštunica imaju komotnu većinu) usvojila zakone o stečaju, o preduzećima, o izvršnom postupku, o osiguranju depozita, o porezu na dodatu vrednost… Rečju, ima li Srbija valjane zakone i reformisano pravosuđe koji štite dve svetinje kapitalizma – privatnu svojinu i poslovni ugovor.

PRIVATIZACIJA: Drugi savet ekonomskih eksperata je da se nova vlada mane intervencionizma. Vladimir Gligorov iz bečkog Instituta za uporedne ekonomske studije upozorava da država u Srbiji već troši polovinu bruto domaćeg proizvoda na plate svojih činovnika, na subvencije i razne transfere. Budu li ministri, kaže Gligorov, sledili stranačke izborne programe (u kojima se uglavnom atakuje na budžet radi kupovine socijalnog mira), eto nama nove ozbiljne privredne a potom i političke krize. Dana Popović smatra da bi kredibilna vlada morala da pošalje jasne signale kragujevačkoj Zastavi i ostalim gubitnicima da ih neće subvencionisati novcem dobijenim od tenderske privatizacije. A Stojan Stamenković kao sumorni scenario opisuje pretvaranje u stvarnost predizbornih obećanja mnogih političara koji se sada guraju u vladu o rastu industrijske proizvodnje budžetskim subvencijama ili monetarnom ekspanzijom. Stamenkovićev zaključak glasi ovako: „To bi, privremeno, omogućilo povećanje fizičkog obima industrijske proizvodnje – ali ne i odgovarajuće povećanje njene dodate vrednosti, odnosno bruto domaćeg proizvoda – i stvorilo bi vrlo kratkoročnu iluziju privrednog rasta i povećane zaposlenosti. Pri ovakvom izboru siguran ishod bi bilo ubrzavanje inflacije (umesto očekivanog daljeg smanjivanja), dalja erozija kapitala, pojačan protekcionizam, recesija i novi izbori i druga vlast već za godinu dana.“

Najviše uspaljenih predizbornih obećanja bilo je vezano za privatizaciju. Obećavano je da će privatizacija biti generalno zaustavljena i poništena, da će biti pregledane sve prodaje i nezakonite poništene, a mogao se čuti i legendarni slogan „fabrike radnicima“. Toj vrsti političkih uspaljenika Dana Popović poručuje da niko više ozbiljan ne govori pohvalno o modelu vaučerske privatizacije (na kojoj tako gorljivo, recimo, insistira DSS). „Od siromašnog čoveka ne može se preko noći napraviti kapitalista, upravo zato što on i dalje ostaje siromašan i nema novca ni za normalan život. U tim okolnostima on će biti prinuđen da što pre dođe do gotovine, što će s druge strane dovesti do vrlo brze i veoma netransparentne koncentracije vlasništva. U Rusiji se to dogodilo na drastičan način, vlasništvo je dospelo u ruke takozvanih devet ruskih barona“, tvrdi Dana Popović. I Stojan Stamenković smatra da će doći do zastoja u privatizaciji zbog izraženih različitih pogleda na taj proces u partijama koje će najverovatnije formirati novu vladu. Besplatna podela vaučera, smatra Stamenković, regenerisaće maligni oblik privatizacije iz doba samoupravljanja.

Još jedan potez nova vlada ne bi smela da povuče, iako je u predizbornoj kampanji bilo obećanja tipa „naša jadna privreda izložena je nemilosrdnoj konkurenciji, naša preduzeća ne mogu da prežive, mi ćemo zaštititi domaću proizvodnju…“. U vreme kad je započela procedura prijema u Svetsku trgovinsku organizaciju, svaka priča o tome da će srpska vlada staviti na led spoljnotrgovinsku liberalizaciju zvuči u najmanju ruku opasno. Zato novi ministar trgovine, privrede ili ekonomskih odnosa sa inostranstvom, a možda još bolje premijer mora javno da obznani da zaštita domaće privrede ostaje ista samo u narednih godinu dana, a da se zatim smanjuje i što pre svodi na najmanju meru.

Zaključci o prvim mogućim potezima nove vlade nisu ohrabrujući. Ocenjujući predizbornu kampanju, Vladimir Gligorov tvrdi da stranke koje su se borile za vlast nisu bile svesne težine zadatka, što potvrđuje plasiranje u javnosti ideja o „povratku kralja“ i „Velikoj Srbiji“. Te ideje ne rešavaju ništa i nova vlada suočiće se praktično sa čitavim procesom tranzicije, a da pri tom ima relativno ograničenu domaću i stranu podršku, smatra Gligorov.

Kad se objektivno pogleda šta sve, s jedne strane, čeka novu vladu, a s druge strane kakve su njene mogućnosti i sposobnosti, onda je i razumljivo što Vojislav Koštunica traži da takav ministarski kabinet traje samo godinu dana. Obavestio se čovek na vreme o iskustvima Bugarske i Rumunije.