Recesija evroskepticizma

Sanda Rašković Ivić, nova predsednica DSS-a, na početku svog mandata je, čini se, propustila da izbegne grešku koju je napravio Dragan Đilas kad je preuzeo DS. Kao što se Đilas nije povukao sa mesta gradonačelnika posle izbornog poraza DS-a, i pokazao da je bezuslovna opozicija SNS-u, tako i Sanda Rašković Ivić nije napravila diskontinuitet sa prethodnom gubitničkom politikom DSS-a: nije povukla stranku iz beogradske vlasti, mada još ima šansu da to učini. Tim pre što je stranka u gradsku vlast ušla pomogavši naprednjacima da smene tadašnjeg gradonačelnika Đilasa. Tu vrstu konkretnog opozicionog delovanja te žrtvovanja nekoliko sitnijih funkcija na nivou grada birači i simpatizeri DSS-a razumeli bi bolje nego što poimaju akademska tumačenja tananih razlika između politike neutralnosti koju je zastupao Vojislav Koštunica i politike suverenizma s kojom je gospođa Rašković Ivić dobila stranačke izbore protiv Miloša Aligrudića, narečenog nastavljača Koštuničine politike. Ovako, pošto je liderka DSS-a stigla da primeti da je za nju Beograd na vodi futur drugi te da maketa ne znači ništa, ali nije objasnila šta će DSS u vlasti koja obmanjuje građane, deluje da je nastavila Koštuničinu politiku negovanja stranačke birokratije željne vlasti i beneficija pa makar one dolazile i od SNS-a, stranke protiv koje najavljuje „nacionalni blok“ na čijem će čelu biti.

PATRIOTSKE IGRE: Dalje, ne deluje odveć mudro ni licitiranje imenima intelektualaca i novinara za opoziciono okupljanje svih patriotskih snaga. Jer, DSS nije pao ispod cenzusa zbog manjka intelektualizma nego zbog činjenice da prosečan birač nije prepoznao državotvornu i ustavobraniteljsku politiku kao presudnu. U takozvanim nacionalnim i patriotskim igrama naprednjaci su se, pošteno govoreći, najbolje snašli, pre svega brinući o ustavobraniteljima sa ulice i stadiona. Zato im i nije bilo važno to što se nisu baš mogli pohvaliti nekim zvučnijim akademskim imenom koje se pojavljivalo kao promoter nikolićevsko-vučićevske politike. U tom ključu ne bi bilo loše posmatrati najave okupljanja pod nacionalni kišobran kako brojnih istaknutih pojedinaca tako i stranaka i udruženja. Teško da tu može biti neke ekskluzive a iskusni političari znaju kakve su to porođajne muke dogovarati politički blok s tzv. nepolitičarima.

Elem, novoizabrana je predsednica DSS-a kazala da će okrenuti stranku prema narodu, „shodno svojoj prirodi“. Sprema se i da ode na Kosovo, dodala je, i da obiđe opštinske odbore po Srbiji, te da će za godinu dana „zatvoriti tu šemu“. I zaista, odmah je otišla na Kosovo. Najavila je i da će od stare Koštuničine politike zadržati evroskepticizam i antinatovstvo, ali da bi politika neutralnosti trebalo da „evoluira“ u politiku suverenizma, što bi značilo da se teritorijalni suverenitet Srbije brani čvršćim vezama sa Moskvom, pa otud i najava „stranačkog odbora za saradnju sa Rusijom“. I razgovore sa intelektualcima kaže da će obaviti u najskorije vreme: „Stasala je jedna srednja i mlađa generacija intelektualaca koji pet, šest godina pričaju istu priču kao DSS i upozoravaju na sve što nam se dešava. To su ljudi koji nisu okrenuli leđa svom narodu.“ U nekoliko izjava i intervjua pre i posle izborne skupštine spomenula je akademika Kostu Čavoškog, profesora Mila Lompara, istoričara Miloša Kovića, Đorđa Vukadinovića, Mišu Đurkovića, novinare Željka Cvijanovića, Miroslava Lazanskog… Gospođa Rašković Ivić je kazala i da nema ništa protiv savezništva sa „Dverima“, te Sinišom Kovačevićem i Nenadom Popovićem koji su izašli iz DSS-a i najavili da će napraviti svoje stranke, te da „ne odbacuje unapred čak ni neke ljude iz vlasti kojima je država na srcu i koji ne bi žrtvovali Srbiju zarad destruktivnog i neizvesnog puta u Evropsku uniju“ („Večernje novosti“, 10. septembar). Kako bilo, dverjani su joj čestitali na pobedi u nadi da će biti otklonjene „sve prepreke za istinsko i iskreno objedinjenje svih nacionalnih snaga“. I Đorđe Vukadinović, urednik „Nove srpske političke misli“, rekao je da je DSS sa gospođom Rašković Ivić dobio novu šansu. I bio je u pravu, jer kako je završila svoju posetu Kosovu tako je dobila veliku pažnju beogradskih medija. Posebno TV Kopernikusa, poznatog po emisijama koje vode poslanici SNS-a. Zajedljiva čaršija je odmah konstatovala da ju je miropomazao sam vrh Nemanjine 11. A bivši funkcioneri DSS-a da se obistinjuju reči Dragana Jočića koji je upozorio da će se izborom Sande Rašković Ivić za predsednicu stranka pretvoriti u „dvorsku pudlicu za razonodu režima“.

SUVERENISTA DA KOSKE: Pitanje je, međutim, da li ova široka otvorenost za saradnju Sande Rašković Ivić podrazumeva srpske radikale, ali i, recimo, ljude poput Igora Mikića iz Žarkova. Igor Mikić je, za one koji nisu još upamtili njegovo ime, za vreme prekida nedavne utakmice Srbija–Albanija upao u direktan prenos RTS-a i pravo u kameru izvređao premijera Srbije. O njemu se posle moglo čuti da je radikal, mada su radikali to odmah demantovali, da je na stadion došao sa desetogodišnjim sinom, da je poreklom sa Kosova, gde je u toku rata bio otet s celom porodicom, i da su mu tada ubijeni i brat i stric. Sem što jeste ozbiljan izgrednik, on je nesumnjivo svojim poreklom suverenista do kosti. I to od onih najopasnijih – razočaranih u državu koja je „prokockala Kosovo“, svejedno ko danas upravlja njome. Prekjuče Koštunica, juče Tadić, danas Vučić. Tako da bi gospođa Rašković Ivić s obzirom na svoju okrenutost narodu, da se pretpostaviti, trebalo da se pozabavi i tim ljudima, kad već to njen prethodnik nije. Mada, treba računati i na to da je Aleksandar Vučić, kako tvrde upućeni poznavaoci svih srpskih tribina, još čovek u koga navijačka desnica ima najviše poverenja. Razume se da je pitanje koliko to još može trajati.

Vojislav Koštunica nije „imao stomak“ za desničare sa stadiona i ulice. Svoju stranku je tretirao kao ekskluzivni klub, a ekskluzivnost podrazumeva i malobrojnost, zato je stranka i pala ispod cenzusa. „Svima u stranci je bilo jasno da su Koštuničinu politiku pojeli vreme i okolnosti“, kaže jedan stari dorćolski DSS-ovac u razgovoru za „Vreme“. „Zato je Sanda Rašković Ivić relativno lako dobila stranačke izbore“, nastavlja on, „međutim, njen najteži deo posla biće u tome kako profilisati stranku da sačuva deo Koštuničine zatvorenosti, da ne kažem gadljivosti spram radikalno ostrašćenih grupa, a u isto vreme i otvoriti je za razočarane naprednjake i radikale kakav je, recimo, i bio onaj čovek koji je javno izvređao premijera Vučića. Za tako nešto je potrebno veliko političko umeće. Ali i jasnije ograđivanje od Vučićeve politike. Ako se stranka bude bavila sobom, a ne kritikom režima, završiće vrlo brzo kao DS.“

KOŠTUNIČINA „GADLJIVOST„: Cvijetinu Milivojeviću, direktoru agencije Pragma, nije baš najjasnija selektivnost Vojislava Koštunice prema različitim radikalno uličarskim, desničarskim i drugim grupama s kojima nije želeo nikakve pregovore o zajedničkom nastupu: „DSS za vreme Vojislava Koštunice nije bio gadljiv na Miloševićeve ‘uličare’ uz pomoć kojih je vladao četiri godine, nije bio gadljiv ni kada je bivšim radikalima Nikoliću i Vućiću pomogao da 2012. dođu na vlast, podržavši Nikolića u drugom krugu predsedničkih izbora, niti kada je trebalo smeniti Đilasa s mesta gradonačelnika Beograda i zasesti s tim naprednjacima na vlast. Ne vidim što su oni svi zajedno bili čistiji od ovih današnjih radikala i pokreta Dveri? Ta je priča mogla da bude prihvatljiva devedesetih dok je DSS bio stranka salonskog nacionalizma, ali su se posle 2000. stvari drastično promenile. DSS se pokazao na vlasti, na kraju krajeva, nije umeo da vlada na pravi način jer je sa 20 odsto podrške pao na četiri procenta.“

Kako bilo, izbor Sande Rašković Ivić za novu predsednicu stranke pokrenuo je nova napuštanja DSS-a, ali i najave novih političkih partija, što dokazuje staru tezu da je politika i sama zahvaćena recesijom – još uvek najunosniji posao u Srbiji. Poslednja vest uoči zaključenja ovog broja „Vremena“ (utorak, 21. oktobar) bila je da grupa bivših funkcionera DSS-a, sa doskorašnjim potpredsednikom Slobodanom Samardžićem na čelu, pokreće inicijativu za formiranje nove političke stranke, saznale su „Novosti“. To bi bila stranka bez Vojislava Koštunice i Aleksandra Nikitovića koji više ne žele da se bave politikom, ali bi to bila stranka čiji bi osnivači bili upravo nekadašnji osnivači DSS-a, nešto kao „izvorni DSS“ u kojem bi bili Dejan Mihajlov, Vladeta Janković, Zoran Šami kao i funkcioneri koji su proteklih dana napustili stranku. Predsednica DSS-a je s Kosova poručila da joj je žao što su neki ljudi otišli, i da nije istina da je stranku napustilo 700 funkcionera, već samo 30-40, i da je spremna da razgovara sa svima, ali pošto vidi programe novih stranaka. S druge strane, oni koji odlaze da formiraju nove stranke pitaju ko je to Sandi Rašković Ivić dao za pravo da ona okuplja „nacionalni blok“ i po čemu to manje prava za ujedinjenje desnice imaju oni što su otišli od nje koja je ostala? Đorđe Vukadinović je za „Novosti“, tim povodom, rekao ovako: „Postoji šansa za prekomponovanje na desnoj strani političkog spektra. Interesantno je da se na udaru dojučerašnjih saboraca našla Sanda Rašković Ivić, koja se zalagala baš za formiranje nacionalnog bloka. To fronclanje DSS-a sigurno odgovara vlasti, čak i ako oni tome nisu doprineli.“

Kao i u slučaju rastakanja DS-a, i sada je u političkoj čaršiji lako progutana verzija po kojoj je sve opet zakuvao Aleksandar Vučić, zato što mu je, kako kažu, važno da počisti i ono malo preostalih pojedinaca koji su ga dosad makar i ćutke podsećali na zaokret koji je počinio prema svojim nekadašnjim uverenjima i ideologiji. Te da će za neku sitnu funkciju i ulazak u parlament u Sandi Rašković Ivić dobiti odličan izgovor da konstruktivna desničarska opozicija u Skupštini Srbije – ipak postoji, ali dobiće i saradnika kojim će lako moći da manipuliše zato što je politički neiskusna.

„Neću da ulazim u to da li će Vučić u gospođi Rašković Ivić dobiti saradnika kojim će moći da manipuliše, možda i hoće, ali oni koji su dosad vodili DSS su pokazali više puta koliko su pogodni za manipulaciju“, odgovara Cvijetin Milivojević i podseća da je u martu podrška evroskepticizmu, dakle desnici bila viša od 15 odsto, što su potvrđivala sva istraživanja. Koštunica je sebi dozvolio taj luksuz da ne izađe u okviru nekog malo šireg opozicionog fronta koji zastupa iste ideje i ciljeve. To samo može da znači da rukovodstvo stožera srpske desnice nije želelo da desnica uopšte uđe u parlament. Milivojević zato kaže da je Aleksandar Vučić trebalo prvenstveno da zahvali tadašnjem rukovodstvu DSS-a zato što su u tom trenutku pred martovske izbore postojale tri stranke – DSS, radikali i „Dveri“, od kojih je svaka nosila po četiri odsto glasova, a nijedna nije ušla u parlament. Milivojević objašnjava: „Sada optuživati Sandu Rašković Ivić za nešto što nije uradila, a mogla bi da uradi, besprizorno je u odnosu na ono što je dosadašnje rukovodstvo DSS-a već radilo. Zahvaljujući Vojislavu Koštunici danas u parlamentu nemamo nijednu stranku desnice, postoji jedno unisono jedinstvo, što nije normalno i ne postoji ni u jednoj ozbiljnoj demokratskoj državi, članici EU. Uvek postoji neki glas razlike, zvali ga desni centar, umerena desnica, ili kako god. Kod nas to nije slučaj zato što su dosadašnji vodeći krugovi DSS-a smatrali da će zauvek voditi srpsku desnicu, nipodaštavali su predstavnike Dveri i radikale…“

FAKTOR VUČIĆ: Milivojević zaključuje da je nova predsednica DSS-a neiskusan političar i da bi joj trebali dobri savetnici i da će joj se, može biti, posrećiti: „Za biračko telo na kraju krajeva priča o rusofilstvu je razumljivija od priče o neutralnosti. Drugi aspekt je činjenica da je po jednom novom istraživanju u koje sam imao prilike da zavirim 59,5 odsto građana Srbije za nastavak pregovora sa EU, ali niko ne govori da je 79 odsto građana protiv uvođenja sankcija Rusiji čak i ako se nastave pritisci Brisela i Vašingtona. Ako imate takvo javno mnjenje, onda je meni mnogo razumnija, realističnija iz ugla DSS-a priča koju gura Sanda Rašković Ivić, nego priča salonskih nacionalista o političkoj neutralnosti.“

Kako bilo, delovanje novog nacionalnog bloka, ukoliko ga bude, biće limitirano činjenicom da je Aleksandar Vučić u Srbiji najveći evropejac, najveći desničar, najveći socijaldemokrata i najveći rusofil. U takvoj atmosferi reformisanom DSS-u trebaće mnogo pameti, sreće i mukotrpnog rada da birače uveri u svrsishodnost svog postojanja pored Vučića. Kao, uostalom, i svakoj drugoj političkoj opciji u Srbiji. Za početak je najvažnije da se profilišu kao opoziciona stranka, a ne kao stranka koja čeka u redu za pomilovanje i neku funkciju od premijera Srbije.