Na pitanje šta Beograd dobija od velikih firmi za "Vreme" odgovaraju glavni "operativci" – Nenad Bogdanović i Bojan Stanojević
Dnevne novine su nedavno prenele vest da je slovenački Merkator iskopao bunar za zalivanje zelenih površina oko svog objekta, a sve poštujući apele i odluke gradskih vlasti o štednji vode za piće. Ukratko, sistem za automatsko zalivanje i za tu priliku iskopan bunar ima kapacitet od pet litara u sekundi i obuhvata površinu od 3000 kvadratnih metara, a kako se žar kupaca za trošenjem para ne bi rashladio, sistem se aktivira po završetku radnog vremena ovog mega-giga-tržnog centra. Interesovanje za vest o bunaru je bilo ogromno, ističe Dušica Radukić, direktorka marketinga ove firme priznajući da nisu očekivali takav odjek u medijima iako je ovaj sistem zalivanja kod nas novitet. „Novine su pogrešno prenele informaciju da smo do sada zalivali zelene površine vodom iz gradskog vodovoda, što nije tačno – mi uopšte nismo koristili gradsku vodu za navodnjavanje.“ Vest proverena na terenu: travnjak žut, zemlja suva ko barut. Razlog: apeli gradskih vlasti i praćenje lokalnih potreba. Isplativost takve investicije na duge staze: verovatno zadovoljavajuća (u šta ne treba sumnjati, Slovenci su to). Nije bilo presecanja vrpce, aplauza i prigodnih govora, i priča je pala u zaborav.
Na pitanje u kojoj meri velike firme učestvuju u finansiranju infrastrukture grada i na koji način menjaju pejzaž grada, za „Vreme“ odgovara Nenad Bogdanović, predsednik IO Skupštine grada: „Veliki investitori ne učestvuju direktno u finansiranju infrastrukture, već se samim njihovim dolaskom u grad ‘pojačava’ budžet grada, a to se posle odražava na njegovu infrastrukturu. Postoji trougao: nova radna mesta, novac za ustupanje atraktivnih lokacija koji se sliva u budžet, poboljšanje infrastrukture grada.“ Svima je u interesu da postoje kvalitetni putevi, struja i voda, i u tom smislu je posebno interesantan Novi Beograd sa dobro rešenom infrastrukturom u koju je dosta uloženo. Najviše stranih investicija ima u Beogradu, „koji je na dobitku posle svake privatizacije, zato što strane firme grade svoje poslovne objekte u našem gradu“. Skupština grada namerava da formira nove industrijske i privredne zone: duž autoputa prema Surčinu, duž novosadskog puta i na prostoru između novobeogradskog Trećeg bulevara i pruge gde će se, pored trgovačkog, obavljati razni poslovi vezani za nove tehnologije. Prema Bogdanovićevom mišljenju, strani investitori uvode nove manire i postavljaju određene standarde. Velike firme grade velike poslovne zgrade, ispred svake zgrade postoji parking prostor, zeleni travnjak, igralište za decu… Beograd se, hteo ne hteo, menja, standardizuje i sve manje liči na „nešto između“.
„Velike kompanije imaju kodeks za to kako treba da izgleda prostor oko njihovih objekata“, objašnjava drugi sagovornik „Vremena“, Bojan Stanojević, potpredsednik IO Skupštine grada. „U pitanju su standardi, zna se kako izgleda prostor oko Maksi diskonta, Mekdonaldsa ili Merkatora. Akciju štednje vode Merkatora podržavamo jer smo ove godine imali mnogo problema u vodosnabdevanju, i to će potrajati.“ Stanojević navodi da je cena vode veoma niska (15 dinara) a ta voda koristi se za navodnjavanje, što se ne radi nigde u svetu. Drugo, mnoga divlja naselja u Beogradu su tako napravljena da vodovodna mreža, isprojektovana za 100 kuća, igrom slučaja opslužuje 5000 kuća, kao što je slučaj u Kaluđerici. „Apsurdno, dolazimo u situaciju da su oni koji su divlje gradili u boljoj poziciji od onih koji su legalizovali gradnju.“ Skupština grada trenutno vodi pregovore sa Geozavodom oko pravljenja nekoliko alternativnih bunara za navodnjavanje u Karađorđevom, Tajšmajdanskom i Pionirskom parku. Ideja je da se u drugoj fazi vrši navodnjavanje iz alternativnih bunara i na platou kod Hrama Svetog Save, a sve naravno zavisi od isplativosti tih projekata.
Skupština grada preduzela je mnoge korake kako bi omogućila dobijanje raznih građevinskih dozvola i ubrzala proceduru dobijanja. Primena Zakona o stranim investicijama počela je pre neka dva meseca, a po proceni gradskih vlasti u roku od šest meseci gradske i republičke službe dostići će željenu efikasnost. Korupcija na nivou odlučivanja je iskorenjena, tvrde upućeni, a vodi se i borba za smanjivanje prevelike administracije. „Imamo jedan od najboljih Zakona o stranim investicijama u celoj istočnoj Evropi, što je malo poznato investitorima. Trenutno je u Beogradu u pripremi ili se gradi milion kvadrata, što je više nego u poslednjih deset godina zajedno“, kaže Stanojević. Prostor za uključivanje stranih i domaćih investitora u gradski tok je otvoren, od garaža do Echo festivala, i to ne samo u finansijskom smislu. „Ne možemo mi da tražimo od stranih firmi da nam sponzorišu, recimo, komunalne usluge, kad smo im to već naplatili. Nije logično. Grad je, na primer, doneo odluku da opremi 500 sportskih terena i tim povodom stimulišemo firme i pojedince da pomognu kupovinom koša, da plate obeležavanje terena. I mnogi pomažu, u visini od 50 evra do nekoliko hiljada evra, koliko ko može.“ Po njegovom uverenju, strani investitori mogu kod ambasadora da obezbede podršku svojih zemalja, a domaći uvek mogu da urade malo više nego što je to zakonski okvir.
U vakuumu koji je nastao posle smrti Zorana Đinđića, Sablje, Skalpela i finansijskih afera na državnom nivou, nije teško dokučiti zašto se veliki investitori ne otimaju za naše ljudske i prirodne resurse. „Posle ubistva premijera nastao je mali investicioni zastoj, to se oseća, ne moramo da krijemo“, kaže potpredsednik IO Skupštine grada. Tragom vesti o bunaru ispričana je priča o trgovini bez granica: novac od prodaje zemljišta stranim investitorima tendera sliva se u budžet iz koga se obnavlja infrastruktura, veliki investitori (mahom trgovinske firme) sponzorišu kulturne i sportske događaje što im umanjuje poreske dažbine i diže rejting, otvaraju se nova radna mesta i postavljaju standardi. U ovom trouglu vlast–investitori–krajnji korisnik teorijski nema gubitnika. Odrekli smo se jedino Trange-frange boginje i priklonili novom Giga-mega bogu ceremonijom ritualnog žrtvovanja kioska i prčvarnica iz komšiluka.
Kao i svuda u istočnoj Evropi, kiosci su nastali iz dva razloga: opšta nemaština (ljudi su morali od čega da žive), i državna korupcija (neko je imao i po 5-6 kioska, pa ih je izdavao i prodavao). Kiosci su devedesetih bili potrebni Beogradu i zato što u radnjama nije bilo ničega. Sada je situacija znatno izmenjena, i realno ne postoji potreba za onolikim brojem tih objekata. Da li se možda preteralo u uklanjanju kioska? „Novine su godinama pisale o tome kako je Beograd kiosk-grad, a sad pišu kako ih nema. Biće ih dovoljno, opštine su donele svoje planove, znatno redukovane u odnosu na prethodne, po kojima ćemo omogućiti ljudima koji zaista žive od toga da nastave svoj rad. Iz godine u godinu taj vid trgovine će se smanjivati dok se ne svede na ono što je svuda u svetu – trgovina cigaretama i novinama. Drugo, treba imati u vidu lojalnu konkurenciju. Ako u Beograd dovedete velikog investitora koji u svoj objekat uloži nekoliko miliona evra, pa ga okružite kioscima, onda to nije poslovno, tržišno ponašanje vlasti. Mora da se postigne balans između velikog i malog biznisa“, objašnjava Bojan Stanojević.
Svako malo se neko iz gradske vlasti seti da doskoči kafićima. Istina je da trešte, prašte, ima slučajeva i sa „živom“ muzikom, „one man show“ nastupima u prizemlju stambenog objekta. Iz Skupštine grada najavljuju da će sredinom septembra meseca biti doneta odluka o radnom vremenu kafića. „Nije nam namera da ugasimo noćni život grada, već da napravimo red“, kaže potpredsednik IO Skupštine grada. „Postojaće određena pravila o radnom vremenu kafića tokom vikenda i radnim danima. Onako kako je u drugim svetskim gradovima, tako će biti i kod nas. Nije ideja da se uvedu restrikcije, moramo da poštujemo one koji spavaju.“
“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”
Propali su Vučićevi kontramitinzi i kontramitovi, cena vlasti sve je skuplja, a privreda sve slabija, pobeđen je strah u društvu a gnev postao hroničan, poslušnost otkazuju delovi policije i pravosuđa. Manevarski prostor režima se suzio, pitanje je kako će to pobunjeni građani predvođeni studentima da iskoriste
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Predstojeći izbori za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije dolaze u trenutku kada radnici sve češće ostaju bez jasnog posla i glasa, a sindikati bez poverenja. Dok inflacija nagriza plate, a vlast najavljuje minimalac u evrima – sindikat ćuti. Ili barem većina ćuti. U trku za mesto predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji ulazi i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, s porukom da “sindikat mora da bude kičma otpora, a ne hladna birokratija”
Za Mihaljčića “istorizovati se” ne znači dobiti mesto u istorijskoj prošlosti, među svedočanstvima nacionalne istorije, koje će istorijska nauka na odgovarajući način proučiti i oceniti. Suprotno od toga, “istorizovati se” za neko predanje, za neku legendu, pa tako i za predanje o Kosovskoj bici, znači dobiti mesto u sadašnjosti, u živoj kolektivnoj svesti o prošlosti, odnosno, kako kaže Mihaljčić, u “narodnoj istorijskoj svesti” koja se aktualizuje kao podstrek za akciju, za stvaranje nove istorije
U svojim obmanama po pitanju Vojske Srbije, u koje se upliće kao pile u kučine, Aleksandar Vučić je otišao korak dalje ne bi li ispeglao one prethodne
Pretnje Aleksandra Vučića i njegovi pokušaji da obeshrabri građane da se priključe Vidovdanskom protestu zvuče kao zviždanje u mraku
Zaposleni u prorežimskim propagandnim glasilima osnovali su svoje udruženje – Asocijaciju novinara Srbije, još jednu tvorevinu paralelnog kosmosa odlazećeg režima
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
