Razlaz na godišnjicu?

Godinu dana posle pijanstva oktobarske pobede kao da se oseća mamurluk u Srbiji. Baš 24. septembra na godišnjicu izborne pobede (51,33 odsto) eskalirala je kriza savezne države, s direktnim efektima na položaj srpske vlade koju već dva meseca kritikuje najjača članica vladajuće koalicije.

Crnogorski predsednik i premijer nisu se 19. septembra odazvali pozivu predsednika SRJ da prisustvuju sastanku o redefinisanju savezne države, mada je to moglo da se očekuje posle sastanka Saveta odbrane održanog 11. septembra u Podgorici i susreta jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice i crnogorskog predsednika Mila Đukanovića. Razlog što crnogorski No 1 i No 2 nisu došli u Beograd je taj što je bilo predviđeno da u razgovoru učestvuje premijer od crnogorske vlasti nepriznate savezne vlade Dragiša Pešić, iz SNP-a, s kojom bi oni u Podgorici inače morali da postignu dogovor pred crnogorski istorijski referendum.

Koštunica je nakon toga svima koji su bili pozvani uputio novu pisanu ponudu za razgovore i zatražio pismeni odgovor. Rekao je još da će odgovornost pasti na onoga ko ne dođe.

Đukanović je potom na konferenciji za novinare rekao da je nova ponuda tako intonirana da nudi veće mogućnosti za dogovor o sastanku i proceduralnim pitanjima razgovora o odnosima Crne Gore i Srbije.

U Koštuničinom predlogu bilo je predviđeno da se na prvom sastanku utvrdi u čemu je razlika između platforme savezne i srpske vlade, DOS-a i Koalicije za Jugoslaviju i one koju predlaže DPS. Na drugom bi se tražio kompromis. Na trećem bi bila doneta odluka.

Ilija Vujačić sa Fakulteta političkih nauka, ekspert koji se bavi problemima federalizma, u raspravi u Pres klubu Medija centra, u prošli ponedeljak procenjivao je da je to Đukanovićevo uslovljavanje početka razgovora bilo taktičke prirode.

Zoran Lutovac, iz Instituta društvenih nauka, koji je kao ekspert učestvovao u izradi platforme DOS-a i KZJ-a, zagovornik pregovora s crnogorskom većinom, procenjuje da moraju da se raščiste odnosi u samoj Crnoj Gori, pošto referendum tamo nije moguć bez koalicije Zajedno za Jugoslaviju i pošto indipendistički blok nije sasvim jedinstven. Liberalni savez, recimo, optužuje Đukanovića da će ići u Beograd da spasava Jugoslaviju. Da li onda Vujanović bez liberala, koji su protiv svakih pregovora, reprezentuje većinu? Ako nije „većina“, zašto ga ne obore? Ili, zašto je iz crnogorskog dijaloga faktički isključena crnogorska opozicija? Lutovac je zbog tog kolopleta prognozirao da će crnogorska vlast pokušati da „naljuti Beograd“. Tako je i bilo.

Istog dana kad je Đukanović dao diplomatsku meku izjavu, Demokratska partija socijalista (DPS) Crne Gore iznela je „ratni kominike“ na račun jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice, upoređujući ga sa bivšim predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem, prebacujući mu da „pod vidom legalizma, a u suštini čuva mehanizme stare vlasti“, „u Srbiji otvara krizu intrigrama, moralističkim optužbama, širenjem antizapadnog raspoloženja, podilaženjem kleronacionalističkim snagama, stvaranjem paralelnih centara moći, zloupotrebom u Vojsci Jugoslavije i privatizovanjem Miloševićeve tajne policije i Vojne službe bezbednosti“, a da u Crnoj Gori „otvoreno igra na Miloševićeve snage, abolira ih i nameće kao stražu na granicama svog zamišljenog nacionalističkog carstva“…

REZOLUTAN ODGOVOR: U pismu od 24. septembra Koštunica zahvaljuje predsedniku savezne vlade Dragiši Pešiću na spremnosti da učestvuje u razgovorima o budućnosti odnosa Crne Gore i Srbije i ističe da se, nažalost, zbog uslova koje postavljaju predsednici Đukanović i Vujanović (isključenje saveznog premijera) ti razgovori ne mogu održati: „Sva je prilika da će poslednju reč morati na referendumu da dâ javnost Crne Gore.“

U drugom pismu on prebacuje Đukanoviću i Vujanoviću: „Vi ste, međutim, očigledno odlučili da zatvorite oči pred stvarnošću i krenete težim, zaobilaznim i neuporedivo skupljim putem referenduma. Teško da ja tu išta mogu da učinim. Znam samo da i savezna država i Crna Gora i Srbija, zaslužuju, posle svega kroz šta su prošle, bolji, tj. odgovorniji odnos.“

To je Koštuničina poslednja. On je upozorio da su nerešeni odnosi u SRJ „kamen spoticanja“ za čitavu državu, da bez rešavanja problema odnosa u federaciji ne mogu biti rešena neka druga važna pitanja, kao što je ulazak SRJ u Savet Evrope i da ih zato treba trajno rešiti u što kraćem roku.

DOS je po dolasku na vlast u Đukanoviću s neprijatnim iznenađenjem izgubio važnog koalicionog partnera, čak je morao da se suoči s njegovim okretanjem nezavisnosti. DOS je u tim okolnostima bio prinuđen da pravi taktičku koaliciju sa SNP-om, ranijim koalicionim partnerom SPS-a. Đukanovićeva koalicija je posle toga razvijala priču o beogradskom „kontinuitetu“ sa ostacima „starog režima“ itd., mada Đukanovićeva garnitura uz Lukašenka predstavlja jedinu nomenklaturu koja nije silazila s vlasti od 1945. Uostalom, posle pada režima Slobodana Miloševića lepo se videlo da je Đukanović, ne samo zbog one saobraćajke i „kragne“ oko vrata izgledao kao najneraspoloženiji čovek u Evropi.

KOMPLIKACIJE U SRBIJI: Koalicija DOS-a i SNP-a je zbog viška obzira ove partije prema Slobodanu Miloševiću i drugovima prošla kroz dve krupne krize od kojih se tresla država. Prvo, Koštunica, koji inače nije naročito raspoložen prema Haškom tribunalu, od decembra 2000. do juna 2001. godine nije uspeo da ubedi „savezne“ Crnogorce da se donese zakon o saradnji s Haškim tribunalom, pole čega je srpska vlada „vidovdanskom uredbom“ preuzela ingerencije savezne države i direktno isporučila Slobodana Miloševića Hagu.

To je ubrzalo rascep u DOS-u, relaksiralo Đukanovića i konfrontiralo srpsku vladu s nosiocem DOS-ove izborne liste. Koštunica je prebacivao Đinđiću da daje i ono što se ne traži direktno i da derogira saveznu državu. Đinđić je prebacivao Koštunici da želi da SRJ ostane izolovana zemlja.

Posle pada Žižićeve savezne vlade i izbora Pešićeve, još jedna kriza manjih razmera odigrala se u saveznom parlamentu povodom ustezanja SNP-a da glasa za skidanje poslaničkih imuniteta bivšim srpskim ministrima Milutinu Bojiću i Vlajku Stojiljkoviću. Koštunica je prozivan (Batić) da nastupi kao „crnogorski staratelj“.

Sada crnogorsko pitanje rasplamsava spor u DOS-u. Koštunica prebacuje Đinđiću da ne poštuje obavezu koju je preuzeo „i za savezne, i za republičke izbore“, da se zalaže za „razgovore o tehničkim detaljima odnosa Srbije i Crne Gore“, umesto „dijaloga o preuređenju federacije“ i da time utiče na odlaganje rešenja i ishod čini neizvesnijim.

Đinđić je pre tog čina ponizio Koštunicu ne došavši na srpsko-crnogorske razgovore, koje je Koštunica posle dugih priprema, usaglašavanja savezne platforme i posle kontakta oči u uči s Đukanovićem konačno sazvao.

Đinđić je objašnjavao da na taj sastanak nije došao zato što je čuo da Đukanović ne dolazi, a da sastanak bez predstavnika crnogorske većine nema smisla. Koštunica je tako ostao sam s Pešićem u Palati federacije, umesto da u toj sali budu prazne Đukanovićeva i Vujanovićeva stolica. Đinđić je tako Đukanoviću dao značajan simbolički politički poklon. Koštuničine sumnje da će Đinđić i Đukanović napraviti „bajpas“ i amputirati saveznog predsednika verovatno su pojačane.

MANEVRI: Đinđić je, braneći se od zamerki, u nekoliko izjava ponavljao da je više puta (7-8) dobijao poziv crnogorskog premijera Vujanovića za razgovore o budućnosti Jugoslavije i isticao da sa Vujanovićem želi da razgovara samo o tehničkim detaljima, a ne o budućnosti federacije; da ne želi da na sebe preuzima nadležnosti koje su unutar DOS-a predate Koštunici. Optužio je Koštunicu da nije uspeo da obavi zadatak, da nije dobro pripremio sastanak i da sada, ponašajući se kao nekrunisani kralj, nervozno prekida razgovor, za šta nije ovlašćen: „Optužiti sada mene da ne želim da razgovaram o budućnosti federacije, već samo o tehničkim pitanjima jeste ili potpuno nerazumevanje ili potpuna zlonamernost“, poručuje Đinđić koji je prethodno kritikovao Đukanovića zbog nedolaska u Beograd.

S crnogorske strane njemu stiže uzvratni poklon. Iz DPS-a ponavljaju da poziv na razgovore s Đinđićem ostaje otvoren.

Đinđić bez Koštunice i DSS-a (28-30 odsto potencijalnih glasova) teško da može da reprezentuje suštinsku javnu podršku za odugovlačeće pregovore (sam „teži“ 13-16 odsto, a ni konsenzus „male braće“ ispod cenzusa teško da tu može pomoći). On je dobio novi poziv na razgovor od Filipa Vujanovića, najavivši da će odluku doneti nakon konsultacija u DOS-u.

Savezni premijer Pešić saopštava da ne želi da bude prepreka razgovorima o budućnosti federacije i prenosi pravo svog učešća na ličnost koja bude prihvatljiva za sve. Međutim, iz DPS-a (Vuković) stiže poruka da oni neće prihvatiti nikoga iz savezne vlade niti iz saveznih institucija. Đukanović i Vujanović potom pišu pismo Koštunici zahtevajući od njega da preispita odluku o prekidu razgovora. Sa srpske strane ima predloga (Čović) da se pokuša još jednom s nastavkom razgovora.

DPS-u je neki privid razgovora potreban, pošto ova partija pokušava da zarad dela kolebljivih glasača održi priču da raspad srpsko-crnogorske države neće biti potpun i da će tu ipak ostati neka zajednica nezavisnih država, nešto poput ljušture bivšeg SSSR. Sa srpske strane takvo polurešenje do sada nije imalo zagovornike, a ni pristalice.

Možda će tu biti još nekog manevra, ali DSS se očito približava oceni (Šami) da je došlo vreme da se Crnogorci isteraju na čistinu i da se pospeše da što pre odluče, ako treba i referendumom, više zbog procene da Srbija više ne može da čeka da se Crnogorci dogovore sami sa sobom, a, kako izgleda, malo i zbog procene da Đukanović „neće proći“, pošto referendum propada ako KZJ na njega ne izađe. (Koštunica predlaže da se odluka na referendumu donese kvalifikovanom, a ne prostom većinom.)

Srpsko javno mnjenje je pretežno (oko 60 odsto), mada ne strasno (ima dosta neodlučnih) koncentrisano na održanje zajedničke države, ali stvar olakšava time što pokazuje spremnost da Crnogorcima prepusti odluku o promeni državnog statusa. (Jedna presedanska odluka kanadskog vrhovnog suda na primer kaže da bi prilikom izjašnjavanja Kvebeka mogli da budu ugroženi i interesi ostalih Kanađana koji o tome imaju pravo da se izjasne.) Ako ne bude novih revolucija, građani Srbije moraće, na kraju, i sami da se izjasne referendumski – promena srpskog ustava pored skupštinske većine podrazumeva izjašnjavanje građana.

SUDBINA SRPSKE VLADE: Mijat Damjanović, iz Palgo centra, kaže da ustavna kriza, velika lutanja i nesporazumi kao da govore kako nemamo snage da projektujemo svoju budućnost i da damo prioritet temeljnim i sveobuhvatnim reformama i donošenju niza sistemskih zakona. Ilija Vujačić konstatuje da su i u Crnoj Gori male reformističke performanse slabih institucija pre mogući izvor nestabilnosti nego što je to pitanje državnog statusa.

U senci ustavnog pitanja politička tenzija u Srbiji polako se približava čvoru tih „dubinskih“ pitanja. Posle letošnjeg „savetničkog prepucavanja“, Koštunica je prošle nedelje na sednici Glavnog odbora DSS-a pokušao da zaokruži kritiku Vlade Srbije, iz koje je DSS letos povukao potpredsednika i jednog ministra (koji još nisu razrešeni dužnosti). „Ono što Vladi Srbije nedostaje u ovom trenutku jeste celovit plan, smišljen sistem ideja o rešavanju problema. Problemi se ne rešavaju od slučaja do slučaja, na parče. Strategija ipak mora da ima nadmoć nad taktikom.“ Priznao je da je Vlada Srbije postigla „nešto pozitivno“ u reformi poreskog sistema i stvaranju uslova za privatizaciju, ali je i ocenio da taj proces nije sprovela do kraja. „U drugim oblastima reforme nisu sprovedene ni započete. Vlada Srbije ne deluje na najadekvatniji način, glomazna je, nedovoljno operativna, do načela pravne države u svojim uredbama i zaključcima ne drži mnogo“… Šef poslaničke grupe ove partije u Skupštini Srbije Dejan Mihajlov precizira da DSS neće odustati od zahteva za rekonstrukciju Vlade. Koštunica je ponovio da njegovu stranku interesuju efekti rada srpske vlade, a ne broj ministarskih mesta.

U zvaničnom dopisu, DSS traži da Vlada Srbije poštuje principe zakonitosti u radu, da bude efikasna i odgovorna i da dozvoljava raspravu o odgovornosti, da smanji broj potpredsednika sa sedam na jednog do dva, da se utvrde njihova zaduženja, ovlašćenja i odgovornosti, da se ukinu Kolegijum vlade, Agencije i Biro za informisanje.

Traži se da Vlada ukine ili stavi van snage uredbe o obrazovanju biroa i 11 agencija; da se ukinu uredbe o načinu uvoza, prerade, distribucije i prodaje nafte, kao i uredbe o distribuciji duvana. DSS zahteva da se primenjuje Zakon o jednokratnom oporezivanju ekstraprofita i da se podnese izveštaj o radu Komisije za ispitivanje zloupotreba u privredi.

Srpski premijer Đinđić odmah je odgovorio da ima gotove izveštaje i da nema ništa protiv da se o primedbama DSS-a raspravlja i na sednici Vlade. Ističe i da bi želeo da ovoj raspravi prisustvuje i jugoslovenski predsednik Koštunica. U intervjuu „Blicu“ Đinđić kaže da ako se u razgovoru utvrdi da je potrebno smanjiti broj potpredsednika – „onda u redu“.

Teško da je tu baš sve „u redu“. Đinđić objašnjava da je „Kolegijum diskusiono telo i ne donosi odluke“ i da mu je glavna svrha da se stranke informišu… Po njemu, potpredsednici su potrebni kao „politički deo Vlade“ jer „ukoliko bi imali samo eksperte u Vladi, postavilo bi se pitanje da li bi ona imala podršku stranaka članica DOS-a“.

„Mene je uvek čudilo što DSS ne koristi potpredsednika Vlade Aleksandra Pravdića, svog člana, da na sednici Vlade iznese primedbe po nekom pitanju.“ Iz DSS-a pak poručuju da bi Pravdić raspravu o Vladi pokrenuo – kad bi bio premijer!

Premijer Đinđić, međutim, ipak pokušava da raspravu o primedbama i kritikama iz DSS-a prenese na sednicu Predsedništva DOS-a. Glavni odbor DSS-a, međutim, decidirano traži da se o njihovim kritikama razgovara na sednici Vlade, a ne u DOS-u kako bi se „razdvojio partijski rad od državnog“. Predsedništvo DOS-a je telo u kome je Đinđić bar tri puta ostvario prednost od 17:1. Jednog trenutka čak je počeo da preti da bi DSS mogao da bude isključen iz DOS-a zbog kriticizma. Iz DSS-a, opet, ne bez asocijacije tipa „nismo ti mi Mićun da nad njim izvršiš ‘oceubistvo'“, poručuju da isključenje nosioca DOS-ove izborne liste ne dolazi u obzir.

Stvar je u tome što premijer teško da može da žrtvuje svoju „koaliciju u koaliciji“, pošto nije mnogo verovatno da će predsednici manjih stranaka rado pristati da se odreknu državnih zvanja. Da na samoj sednici Vlade kažu kako se povlače, teško je. Ako isti ljudi na sednici Predsedništva to isto zaključe, nekako zvuči elegantnije. Đinđić je s tom „koalicijom u koaliciji“ istovremeno dobio prednost i zapao u dalekosežne teškoće i verovatno je bitno skratio svoj mandat jer je protiv svoje vlade okrenuo najuticajnijeg političara u zemlji i nosioca izborne liste DOS-a. Medijski rad na krunjenju te popularnosti pa i „igra pred inostranstvom“, radi traženja podrške za reformističku srpsku vladu a protiv kočničarskog DSS-a, samoj vladi u suštini više odmaže nego što pomaže, pošto je oslanja na slabu podršku kod kuće i u perspektivi je izlaže cinizmu zapadnih političara (sorry, hrabri ste, ali slabi). Iz nekih NGO struktura (Međunarodna krizna grupa) pokušava se definisati spisak pritisaka na Koštunicu i iznuditi produžetak Đinđićevog mandata bar do kraja 2002, ali političko ubrzanje u zemlji taj rok čini malo verovatnim.

Đinđić će koliko može braniti i „svoje organe“ – kaže da su agencije formirane u skladu sa zakonom i Vlada ima pravo da ih osniva kako ne bi osnivala razne komisije. Malo zateže i oko famoznog Bebe Popovića: „Što se tiče zahteva za ukidanje Biroa pri Vladi Srbije, pa oni hoće da mi ukinemo servis za novinare!“

IZVEŠTAJI SVIH: U svakom slučaju, obe strane u sporu slažu se da je rasprava o radu Vlade potrebna, što ipak otvara mogućnost za neki relativno produktivan kompromis. Đinđićeva strana će za uzvrat verovatno istrajavati na tome da se na tapet stavi i Koštuničin „resor“ na šta DSS načelno pristaje, ali će verovatno reagovati odbranaški, možda i otvaranjem novog paketa optužbi na račun Đinđića.

Iz DS-a šalju poruke (poslanik i savetnik Goran Vesić, a takođe i premijer Đinđić) koje govore o tome da savezna vlada nije realizovala dogovore iz vremena kada je DOS osnovan, da Koštunica, koji je po dogovoru imao zaduženje da rešava pitanje odnosa Srbije i Crne Gore, nije uspeo, da se Komisija za istinu raspala pre nego što je formirana i da se nije odmaklo u sprovođenju reforme Vojske Jugoslavije, da nije smenjen general Pavković…

Frontmen u kritici DSS-a je Demohrišćanska stranka Srbije (DHSS), koja je nastala 1996. otcepljenjem iz DSS-a i čiji je ministar Batić bio na tapetu kritike DSS-a.

Milorad Savićević, takođe potpredsednik DHSS-a, nešto razložnije od Batića, predsednika stranke, i potpredsednika DHSS Živojina Stjepića, ocenio je da bi povodom 5. oktobra, na kraju „godine prve“, predsednik države, savezne vlade i republičke vlade morali da u formi državnog dokumenta naprave zvanične izveštaje koje bi savezna vlada podnela parlamentu i narodu, predsednik države direktno narodu, a republička vlada republičkoj skupštini, i koji ne bi bili politički obojeni…

Kad se bolje razmisli, ispašće da su i jedni i drugi u pravu kad kritikuju koalicionu konkurenciju.

OKTOBARSKI SALDO: Takvi kakvi su dugo se nisu uživeli da su oni sada vlast, čak su reč „opozicija“ zadržali u nazivu koalicije. Predugo su se samo čudili nad onim što su ovi pre njih radili, a i još se čude, pošto to zadovoljava revanšističke porive ratom ometenih komentatora.

Ipak, kao tim, oni ipak nisu ispali iz takmičenja: dobili su komplimente kao herojski rušioci omraženog režima, iz stručnih krugova ocenjeni su kao hrabri reformatori, ali iza tih čestitki dolazile su i ucene, i uslovljavanja i nebriga za to što se neki od njih mogu pokloniti samo malo, neki samo do kolena, a da niko od njih ne može da se pokloni baš do zemlje.

Izolacija je uklonjena, sankcije su skinute, država je otvorena, uključena u mnoge međunarodne institucije i sve više je povezana sa svetom i njena zastava je pred zgradom UN-a u Njujorku. Iznutra, oni nisu uspeli da naprave produktivnu koaliciju za održanje zajedničke države koju ta zastava reprezentuje i kojoj su težile generacije.

Verovatno su u narodu budili više očekivanja nego što je to bilo realno. Obećane su strane donacije, koje ne dolaze tako kako su oni predstavili, mada su neke, humanitarne neophodne za preživljavanje, vredne valjda oko milijardu dolara, stigle, to ipak nije ni trideseti deo štete koju nam je nanelo NATO bombardovanje.

Nezgoda je što jedna teška runda upravo počinje, to su već pomenuti važni pregovori s Pariskim i Londonskim klubom, pred koje se, po ustaljenom običaju, počinje sa licitiranjem pritisaka. Nagoveštava se da bi se u pregovorima s Pariskim i Londonskim klubom mogli postići relativno povoljni aranžmani o otpisu spoljnog duga, koji će do kraja godine biti težak oko 12,5 milijardi dolara, što je 34 puta više od međunarodno prihvatljivog nivoa. Kako u „Politici“ primećuje Mlađen Kovačević, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta, krajem prošle godine za naplatu su dospele 9,4 milijarde, što je tri puta više od ostvarenog deviznog priliva zemlje, ili 4,3 puta više od vrednosti izvezene robe i usluga. Tekući spoljnotrgovinski deficit je ove godine veći od prispelih donacija, a naš izvoz je manji nego prošle godine. Devizni kurs je stabilniji, ali privrednici tvrde da je nerealnim kursom marke destimulisan naš izvoz, stimulisan je uvoz strane robe, što topi devizne rezerve.

Kao liberalni reformatori, oni su proglasili nemešanje u privredni život, ali nisu se snašli u teškom prelaznom periodu u kome su oni ipak još uvek vlasnici celokupne bivše društvene i državne privrede, s kojom kao da ne znaju šta bi. Industrijska proizvodnja je manja nego prethodne godine, mada ima nagoveštaja da će do kraja godine dostići onu čuvenu Bojićevu (nekadašnji direktor Zastave i srpski premijer) „pozitivnu nulu“.

Budžet je uravnoteženiji. Plate su povećane sa 90 na oko 140 DM, ali su veće i cene; a štrajkovi (trenutno štrajkuje pošta) ipak nisu razorni.

Mediji su slobodniji, ali su manipulacije prilične, klevete i obmane svakodnevica, komentatori ideologizirani i pristrasni, pouzdanost informacija je mala, a kontrolna moć medija nikakva. Ministri i potpredsednici, savetnici i pomoćnici pred TV kamerama pričaju o svemu sve kao na kauču. Parlamentarni život vrvi od bukača, parničara i večitih interpelanata.

18 PREDSEDNIKA: Razdvojiće se oni, to se vidi, razvrgnuće koaliciju, što im nije prvina, uostalom, da su oni baš politički odlikaši, ne bi ih „na vrhu“ bilo 18, nego troje-četvoro.

Većina vidi da tako velika koalicija guši samu sebe, da teško donosi odluke i da s mukom vlada državom, ali, opet, produžila bi joj vek. Nisu sujeta i vlastohleplje glavni uzrok kriza u koje zapadaju. Pred tako teškim odlukama možda bi se desilo da puknu i monolitnije partije, a kamoli da se rasklima jedna raznorodna koalicija nastala od najneuspešnije opozicije u jugoistočnoj Evropi.

Do trenutka kada na skorim izborima bude sastavljena neka vlada koja se u krajnjoj liniji neće zvati „opozicija“, oni će morati da usaglase nekoliko krucijalnih odluka – da u prelaznom periodu, koji očito ne može biti dug, trebalo bi da saznamo u kakvoj državi živimo, a to znači jedan ili dva ustava, jedan statut, jedan izborni zakon, još nekoliko ključnih reformskih zakona, početak uspostavljanja elementarne državne strukture. Ili će upravo zbog tih poslova morati brzo da se raspišu izbori za ustavotvornu skupštinu. Opet dilema – ustav ili izbori.