Razdvajanje stada

Ne prođe mnogo od upozorenja bratstva manastira Hilandar, izrečenog u obliku poslanice srpskom narodu, „da se vrati veri svojih praotaca inače će propasti“, a povratak bludnog sina/naroda polako dobija formu zakona o verskim zajednicama. Taj zakon treba da definiše osetljive pojmove: šta je religija, šta istorija, šta je temelj a šta brojnost i na kraju šta je u duhovnom smislu dozvoljeno a šta ne. Sve češće se u javnosti ukazuje na male verske zajednice ili sekte, kako bi opasnije zvučalo, kao potencijalnu opasnost od zagađenja našeg duhovnog tkiva. Deca su, naravno, najjači argument. Aleksandar Senić, čudnog zvanja „istraživač sekti“, javno tvrdi da se (parafrazirano) „sekte perfidno infiltriraju u vidu raznih nevladinih organizacija i raznih škola meditacije“. Vreme je da se upali svetlo.

„Ono što sociolozi nazivaju ‘malim verskim zajednicama’ u javnosti i medijima se naziva ‘sektama’ i to u pežorativnom smislu. Pri tom, gubi se iz vida da nešto što je manjinsko u jednoj zemlji često je većinsko u drugoj tako da verska zajednica koja je u jednoj zemlji ‘crkva’ u ovoj se naziva sektom“, kaže dr Milan Vukomanović, profesor sociologije religije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i koordinator Centra za istraživanje religije Beogradske otvorene škole. „Kod nas je problem oko sekti odnosno malih verskih zajednica predimenzioniran. Pridaju se prevelika pažnja i značaj naročito u negativnom smislu. Postoji veliki broj hereziologa, samozvanih verskih ideologa, koji su skloni da ko zna po kojim kriterijumima male verske zajednice dele u tri osnovne grupe: protestantsko-hrišćanske, orijentalne i satanističke. Zamislite kako se oseća neko ko je na ovaj način stavljen u društvo sa satanistima. Lično nikako ne bih voleo da neko moju veroispovest bilo gde stavi u isti koš sa satanistima i da to naziva kolektivnim imenom sekta. Ili jeres, ili šta god. Ne vidim problem u tome da ako je neka verska zajednica etablirana kao crkva u svojoj matičnoj zemlji sebe naziva crkvom i ovde.“

OBUZDAVANJE PARANOJE: „Zakon na čijem nacrtu se sada radi mora da obezbedi slobodu ispovedanja vere kao ljudsko pravo, a da se sa druge strane zaštitimo od svake manipulacije pseudoreligijskih organizacija, kojima su ciljevi materijalne ili neke druge ne verske prirode. To je opšteevropski problem koji je, svedoci smo, i kod nas prisutan“, kaže mr Boris Milosavljević, pomoćnik saveznog ministra vera. „To nije lako pravno formulisati i definitivno rešenje još nije pronađeno. U Francuskoj, recimo, postoji interministarski savet, državna komisija sastavljena od ministara na čijem čelu je premijer, dakle na najvišem nivou, koja se bavi sektama. U Francuskoj se na primer ne može registrovati svaka verska zajednica – sekte koje imaju neke aspekte tajnog učenja, one koji po merilima pravne države nisu prihvatljivi.“

„Nije istina da u ovoj zemlji ima toliko satanista koliko se oni često pominju“, kategoričan je dr Vukomanović. „Kod nas je više prisutna satanizacija nego satanizam, što je već veoma opasan fenomen. Kao što su crkveni oci iz drugog veka našli nekoliko nepopularnih hrišćanskih sekti koje su koristile zmije u liturgiji pa im nalepili etiketu ‘gnosticizam’ i od tada sve što im se nije sviđalo proglašavali gnosticima, tako postoji opasnost da se danas, na početku trećeg milenijuma, olako satanizuju religijske grupe koje punopravno obavljaju svoje verske rituale i pridržavaju se nekih doktrina koje same po sebi nisu problematične. Tu pre svega mislim na male protestantske zajednice u našoj zemlji koje su niz godina izložene permanentnoj diskriminaciji. To je odgovaralo prethodnom režimu koji je takvu paranoju podsticao. U pokušaju da se razvije demokratija u ovom društvu naročitu osetljivost treba ispoljiti ne samo prema statusu manjina već i prema malim verskim zajednicama. Na tom polju se dokazuje demokratičnost jedne države, ali se mora reći da demokratija sama po sebi nije dovoljan garant za verske slobode. Postoji poseban korpus religijskih sloboda i prava koji zahteva posebno razmatranje u zakonima jedne države i o tome zakonodavac mora da vodi računa.“

O mogućim kriterijumima kojima bi se trebalo rukovoditi advokat Vladimir Milošević, Srbin po nacionalnosti i rimokatolik po veroispovesti, kaže: „Verska zajednica, da bi bila priznata od strane države, mora imati svoje istorijske okolnosti kada i kako je nastala, moralnu podobnost po merilu države i na osnovu toga koje ideje izražava. Poznato je da su neke kvazi veroispovesti kod nas u poslednje vreme nazivane sektama. One nisu dozvoljene u nekim zemljama kao, na primer, sajentološka crkva ili satanistička sekta. Na nivou države, ministarstvo vera procenjuje da li određena verska skupina zadovoljava uslove za delovanje. Treba videti ko i koliko pokriva, po kojim nivoima i kakav je sistem delovanja.“

„Činjenica je“, nastavlja dr Vukomanović, „da postoji jedan broj verskih zajednica odnosno sekti čije je delovanje destruktivno ili autodestruktivno. Često se, kada se govori o sektama, misli na ovakve zajednice i mediji tome i te kako doprinose tako da je, recimo, po jednom našem novinskom ‘istraživanju’ ispalo da je svaki peti osnovac član satanističke sekte. Fama je toliko raširena da ispada da su svuda oko nas satanisti. Takav medijski pristup je kontraproduktivan: što više o nečemu govorite, atraktivnije je. Zabranjeno voće je najslađe samim tim što je zabranjeno, to je zapisano i u Svetom pismu. Ipak, ne može se samo po grafitima, kakve god simbole oni nosili, često samo preuzetim iz filmova, tvrditi da na nekom prostoru nužno deluje neka destruktivna sekta“.

ZNAČAJ JEDNE ZAPETE: Dilemu da li će neka religija biti proglašenom za „državnu“ ili ne, razrešava g. Boris Milosavljević: „Nacrt zakona ne sadrži, odnosno ne bi trebalo da sadrži odrednicu ‘državna religija’. Jedno su želje bilo koje stranke, strane ili pojedinca, a drugo su određeni pravni okviri, pravni kontekst i pravni standardi koji moraju da se poštuju, tako da se to ne može uraditi kako kome padne na pamet. Nacrt je utemeljen na onim poveljama koje podrazumevaju i svi zakoni istog tipa u drugim zemljama a to su zaključci mnogih konferencija koje su postale obaveza za zemlje Evropske unije, mada je u svakoj zemlji Evrope drugačije regulisan odnos sa verskim zajednicama, sledstveno specifičnostima svake zemlje i naroda. Verske zajednice koje su tradicionalno prisutne na teritoriji današnje Jugoslavije i koje obično imaju najveći broj pripadnika biće posebno naglašene što ni u kom slučaju ne treba shvatiti kao favorizovanje. Normalno je da je u Austriji gde postoji preko 85 odsto katoličkih vernika najprisutnija katolička crkva, tako je isto normalno da u našoj zemlji gde je preko 85 odsto pravoslavnih najprisutnija pravoslavna crkva. Nekome može da smeta ili ne što je neka religija više zastupljena a neka manje, ali to je pravo većine. Bitno je da nijedna religija nije favorizovana odnosno diskriminisana. Neće se ništa novo uvoditi niti eksperimentisati, već će se slediti većinski primeri iz Evrope.“

Jedan od najrigidnijih zakona u Evropi iz ove oblasti donet je u Rusiji ‘97. godine, po kome se samo četiri verske zajednice pominju kao istorijske: Ruska pravoslavna crkva, islamska, budistička i jevrejska zajednica. Iz te grupe su ispuštene Rimokatolička, Grkokatolička i protestantske crkve kao i mnogi orijentalni kultovi i time su neke svetske crkve izjednačene sa sektama. Po tom zakonu je već suđeno u Moskvi Jehovinim svedocima.

Najvažniji aspekt novog zakona je, pored maglovitih kriterijuma o podobnosti, verska nastava u javnim školama, regrutnim centrima za nove vernike. „Na osnovu prava da se bude i ostane u svojoj veroispovesti“, stav je Ministarstva, „države su dužne da obezbede mogućnost da se deca vaspitavaju u veroispovesti svojih roditelja.“ „U svim evropskim zemljama, uostalom, država obezbeđuje postojanje verskog obrazovanja u javnim školama osim u dve-tri zemlje kao što su mlade demokratije u Albaniji i Sloveniji. Naravno da ćemo pratiti opšti evropski trend“, kategoričan je g. Milosavljević.

S druge strane, Odbor za obrazovanje srpskog parlamenta uvažio je preporuku ministra obrazovanja Gaše Kneževića da se razmatranje pitanja veronauke odloži do reforme školskog sistema. Pošto će se na reformu popričekati, u tom interegnumu verska nastava bi mogla da se eksperimentalno odvija u školskim objektima što bi, jednostavnim praćenjem zainteresovanosti, moglo da dovede do realnih rešenja. Do tada bi taj paragraf morao da sačeka. A zloupotreba verskih osećanja građana bolje bi mesto našla u krivičnom zakonu u društvu sa proricanjem sudbine, bacanjem/skidanjem čini i nadrilekarstvom.

Inače, za izradu nacrta zakona angažovan je ekspertski tim sa Pravnog fakulteta u Beogradu, a kao konsultanti angažovani su specijalisti za ovu oblast iz Grčke i Nemačke. Kada se nacrt završi on se šalje u nekoliko odbora i komisija na sadržinsku i pravnonormativnu proveru i tek onda vladi i parlamentu gde se, posle eventualne korekcije amandmanima, usvaja. „Materija je vrlo suptilna i jedna zapeta može da promeni smisao i suštinu tako da će se tek po usvajanju zakona znati svako konkretno rešenje.“ Javna rasprava se ne pominje.

„Na nivou Srpske pravoslavne crkve i Katoličke crkve uspostavljene su ekspertske ekipe koje će pratiti postavke nacrta ovog zakona“, kaže g. Milošević. „Tražiće saradnju sa saveznim i republičkim ministarstvom vera da bi se to sada postavilo u skladu sa evropskim i svetskim pravilima.“

Dok se zakon ne usvoji, pitanje „kada bi Ostareli Roker obnovio paganski kult Peruna sa svim pratećim kultovima, da li bi mogao da registruje na osnovu tradicije i slobodno deluje ili bi morao prvo da prođe kroz čistilište dvovekovnog progona“ ostaje za sada bez odgovora.

„A šta ako Crkva ne prihvati zakon?“ pita se gospodin Milošević.

Sloboda i jednakost - osetljivo pitanje

Deklaracije o slobodama i pravima lepo zvuče, ali se one moraju u praksi dokazati. Sve verske zajednice moraju biti jednake pred zakonom, štaviše, mora se poštovati princip nediskriminacije. U praksi to najčešće nije slučaj. Religijska tolerancija podrazumeva spremnost da se sloboda drugog zaštiti kao vlastita sloboda. Svest o sopstvenoj slobodi je onolika kolika je spremnost da se tuđa sloboda zaštiti. Najčešće važi i obrnuto: u meri u kojoj niste svesni slobode drugoga, niste svesni ni svoje slobode, pa vam te slobode mogu i te kako biti ugrožene. Tako u proteklom periodu mnogi naši građani nisu bili svesni svojih elementarnih prava, pa su ta prava lako gažena, a da niko nije dugo podizao glas. Verske slobode su onolike koliko su crkve i verske zajednice uopšte jedinstvene u suprotstavljanju bilo kojoj diskriminaciji bilo koje verske zajednice, jer svaka od njih u nekom drugom kontekstu može biti diskriminisana. O tome, naravno, mora voditi računa i država. Bilo kakvi vrednosni ili arbitrarni kriterijumi mogu se pokazati kao opasni. U kojoj meri je nešto istorijsko, matično, domicilno za jednu državu ili zajednicu uvek je osetljivo pitanje.

U svakom zakonodavstvu je, dakle, najvažniji princip jednakosti i nediskriminacije. Ukoliko bi zakonodavac usvojio nekakve hereziološke kriterijume, pogazio bi ustavno opredeljenje odvojenosti crkve od države i uzeo sebi za pravo da ustanovljava neku religiju ili zabranjuje njeno ispovedanje. Pravo na veroispovest nije samo privatno već i kolektivno pravo – pravo na versko organizovanje, pravo na ispovedanje, propagandu, pravo na uvoz i distribuciju literature. Sve to spada u fundamentalno pravo čoveka, koje štite međunarodna pravna akta i mnoge države se u svojim ustavima rukovode takvim principima a njihovo nepoštovanje vodi ka potencijalnim konfrontacijama i diskriminaciji. Prema manjinskim verskim zajednicama treba se odnositi analogno odnosima prema nacionalnim manjinama. Mora postojati posebna zakonska regulativa koja se bavi zaštitom malih verskih zajednica. Biće zanimljivo videti kako će se kod nas regulisati ova materija: da li ćemo ići u pravcu liberalnog američkog modela ili restriktivnog modela kao što je ruski.

Dr Milan Vukomanović, profesor sociologije religije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i koordinator Centra za istraživanje religije Beogradske otvorene škole