U pregovorima sa MMF-om isto je kao u životu. Uspeh pre svega zavisi od pregovaračke dinamike, jasnih ideja u koncepciji i doslednosti u sprovođenju odluka
Često nas pitaju „Kako je pregovarati sa onima koji nam postavljaju teške ekonomske uslove?“, misleći pre svega na vašingtonski Međunarodni monetarni fond (MMF). Prema jednoj još aktuelnoj mitologiji kod nas, ekipe MMF-a navodno sleću u glavni grad zemlje u dubokoj krizi i odrede za par dana ciljeve ekonomske politike u ime krupnog kapitala čiji su revnosni eksponent. Onda redovno dele dobre i loše ocene od životne važnosti za zemlju i mere uspeh po samo njima znanom budžetskom računovodstvu, nezavisno od socijalnih posledica ekonomske politike. Rečju, prema tom viđenju, oni su prijatelji moćnih i bogatih i tlačitelji onih koje je putanja razvoja igrom prilika mimoišla. Događaji u Argentini ili pak Turskoj prošle godine su za proponente tog viđenja bili novi eklatantni primeri te poprilično rafinirane prevare onih koji krišom vode svet, mimo javnog mnjenja i volje naroda.
Uistinu, za razliku od Svetske banke ili drugih međunarodnih institucija, MMF je veoma dugo gajio svojevrsnu tajanstvenost. Primera radi, njegovi izveštaji doskora nisu bili dostupni javnosti. Tek pre nekoliko godina, i posle mnogobrojnih protesta nevladinih organizacija uz podršku nekih većih akcionara institucije, „tajne“ beleške misija MMF-a postale su dostupne svima. Organizacija je tada teško doživela tu novu transparentnost, brinući da ona može da ugrozi uvek teške pregovore s nosiocima ekonomske politike, u neku ruku kao kad bi se Dejtonski sporazum publikovao pre nego što bi se do kraja ispregovarao.
I onda se videlo da velike misterije ili pak rizika nije bilo, i niko više nije doveo u pitanje novu politiku. Danas svako s kompjuterom i internetom (www.imf.org) može nekoliko dana posle zaključivanja pregovora da se upozna u celosti s postignutim dogovorima. Samo se veoma retki dokumenti čuvaju u tajnosti neko vreme, sve dok njihovo obelodanjivanje može imati negativne posledice po zemlju. U poslednjih petnaest meseci odnosa sa MMF-om to se dogodilo u Srbiji samo jednom: pismo koje smo krajem 2001. godine kolege Labus, Dinkić i ja poslali da bismo informisali MMF – naravno posle postignutog unutrašnjeg konsenzusa – o pokretanju postupka stečaja četiri velike banke nije publikovano do početka postupka iz očiglednih razloga, da se ne bi stvorila nepotrebna panika među komitentima. I to pismo je od početka januara svima dostupno.
Srbija i SRJ su do sada pobrale veoma laskave ocene MMF-a. Primera radi, gđa En Kruger, „broj dva“ te institucije, izjavila je da se reforme sprovode kod nas na korenit i impresivan način. Za razliku od poverilaca u Pariskom klubu ili investitora, kojima je mišljenje MMF-a i te kako pomoglo da se odluče da nam otpišu dve trećine dugova ili pak da učestvuju u privatizaciji, u nekim domaćim krugovima to se odmah uzelo kao argument protiv onih koji vode ekonomsku politiku, kao dokaz da pouzdano idemo prema argentinskom scenariju. Gde je istina?
Argentina je krahirala posle mnogobrojnih i dugogodišnjih upozorenja MMF-a i drugih eksperata da je odnos peso-dolar na granici održivosti. Politika „nacionalnog prestiža“ je, međutim, zabranila nosiocima ekonomske politike da devalviraju blagovremeno, pre nego što je bilo kasno. Istina je da su za probleme Argentine prevashodno odgovorni sami Argentinci jer redovno pokušavaju da održe standard života iznad produktivnosti njihovog rada, što se po pravilu završava na viđen način. Cela filozofija naših reformi utemeljena je na iskazivanju realnog stanja naše ekonomije i pribegavanju realnim, mada, ponekad, teškim rešenjima. Zatvoriti četiri bivše velike banke nije lako, ali time se rešava krupan problam na fiskalno i socijalno prihvatljiv način. Odlaganje rešenja samo bi produbilo krizu i povećalo troškove. Zbog tog pristupa Srbija neće biti Argentina. S druge strane, ne može se reći da je bilo koja zemlja bila izuzetno uspešna na duži rok, kao Irska, Tajvan, Mađarska ili pak Singapur prevashodno zahvaljujući saradnji sa MMF-om. Dobre relacije s tom institucijom su tek početna tačka za uspeh naše zemlje, a mi imamo još mnogo toga da uradimo da bismo postali nova Irska ili Mađarska, pre svega u domenu realne ekonomije.
Poslednja runda pregovora oko trogodišnjeg programa (EFF) koja se završila 21. marta pokazala je da je Srbija sada spremna da preuzme šire, strukturne obaveze i dobije za uzvrat 800 miliona dolara podrške u sledeće tri godine. Veliki deo famoznih „uslova“ preselio se sa makroekonomskih indikatora ka strukturnim merama, pre svega u domenu stvaranja Trezora, jačanja poreske administracije, kao i dalje liberalizacije deviznog režima. Interesantno je bilo uočiti na makroekonomskom planu da MMF sada ispoljava veliku fleksibilnost oko „modela“ ekonomije. Daleko su dani kada je takozvani Kejnzov IS-LM model bio alfa i omega svih programa. Želim puno uspeha onome koji bude sada modelirao srpsku ekonomiju, posle toliko šokova u poslednjih deset godina. Veliki „šum“ u našim podacima, kako vole da kažu ekonometričari, samo je posledica ekonomske katastrofe koju smo doživeli i koju je teško modelirati. Sa MMF-om smo uvek imali pragmatične diskusije oko makroekonomskih veličina. Uz to, sa Svetskom bankom i MMF-om sprema se izrada naše nacionalne strategije za suzbijanje siromaštva. Nećemo ostati na suvim ciframa, već ćemo eksplicitno uključiti smanjenje siromaštva kao ključni cilj našeg programa. Po rečima samih ekipa MMF-a, oni vole da pregovaraju s nama jer mi znamo šta hoćemo, sprovodimo ideje u delo brzo i po planu, dok ostajemo otvoreni oko modaliteta. Najvažnije je da, kao do sada, dinamika i inicijativa ostanu na našoj strani.
Ne ide, međutim, sve uvek glatko u pregovorima. Kada stvari škripe? Na primer, kada se ispostavi da naši podaci nisu dovoljno pouzdani. To nam se nažalost još previše često dešava, prevashodno u domenu javnih finansija gde nam predstoji dug period investicija u informacione sisteme sa stvaranjem Trezora. Ili, kada ključni igrači pređu u suprotni tabor. Tako je Ministarstvo finansija i ekonomije izgubilo važnu makroekonomistkinju, ali je uzvratilo s prelazom u svoje redove veoma važne specijalistkinje realnog sektora. Pregovori škripe kada se satima sve vrti oko neke cifre (procenat monetizacije budžetskog deficita npr.) i izlaz se nađe usred noći kroz sporedni ustupak jedne strane ili, ređe, posle runde drugarskog uzajamnog „urlanja“ kada se nađemo na „zlatnoj sredini“.
I zato, u pregovorima sa MMF-om isto je kao u životu. Uspeh pre svega zavisi od pregovaračke dinamike, jasnih ideja u koncepciji i doslednosti u sprovođenju odluka. Vaša pregovaračka pozicija jača ukoliko imate rezultate u pređašnjim rundama pregovora, i kada se ispostavi da niste skloni proneveri datog poverenja.
Uistinu ništa specijalno, da mnogo toga važnog za našu zemlju (investicije, otpis dugova) ne zavisi danas i za još nekoliko godina od tog veoma specijalnog odnosa s jednom veoma specifičnom institucijom
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
