Рат и мир Милоша Обреновића 1815.

Милош на Цвети (1815) у јутру дође у Таково, и онај дан онде код цркве учини скупштину, и стане се већ јавно договарати с народом и с кметовима, шта ће се сад чинити. И сав сабор нађе, да друкчије никако бити не може, него да се бију с Турцима док сви не изгину; и још што је најчудније, и сами старци и кметови, који су свагда били противни буни, и они сад пристану и повичу, да нема другога спасенија, него да се бију с Турцима, и да се бране док се узможе. И сви сложно стану молити Милоша, да им он буде старешина, и да ји не изда.

Милош им на то одговори, да ће им он бити старешина, ако ће они њега слушати и између себе се као браћа пазити, опростивши један другоме ако је који коме што на жао учинио. И на то пристану сви. Милош после те скупштине отиде са својим старим, и сад на ново приставшим, момцима, у Црнућу, и онде после дугога премишљања и већања отиде у вајат, те се обуче у своје војводске аљине и припаше оружје сребрно, па онако накићен изиђе међу момке носећи у руци свој војводски барјак, који је до сад лежао негде сакривен, па пружи барјак Сими Пастрмцу, говорећи: „Ево мене, а ето вам рата с Турцима.“

У свима је, који су ту били, срце од радости заиграло, кад су видели Милоша тако накићена, и већма су му се обрадовали, него озебао сунцу; јер је сваки у себи помислио: сад је заиста рат, и он пристаје с нама. Пастрмац узме барјак из Милошеве руке, те га пободе у земљу, и стану се под барјак купити јунаци; а Милош се врати у собу, па седне с писаром, те распише књиге на све стране, да устаје на оружје и мало и велико, и да бију Турке, гдегод зелену стризу виде. На таке гласове народ скочи, и, повадивши из клада и из пањева своје сакривено оружје, стане се оружати наново. Који је имао две дуге или мале пушке, онај даде једну ономе, од кога су Турци одузели све.

Кад Сулеман-паша чује, шта се ради по Србији, он одма увати Милошева брата Јефрема, који је с воловима био дошао на Саву, те га окује у гвожђе и баци у тавницу; па онда стане спремати војску на Милоша. Најпре изиђе из Београда бимбаша Кара-Мустафа с неколико стотина Турака, и кнез Аксентије подигне из Београдске наије неколико стотина Срба, па пођу к наији Рудничкој.

Кад Милош чује, да ови Турци иду, он се опреми и пође преда њи, и сретавши ји у Рудовцима (на међи наије Београдске и Крагујевачке), побије се с њима; но Турци с помоћу кнеза Аксентијини Срба начине шанац, и тако се одрже и утврде. По том Милош остави онде Милутина Гарашанина с нешто мало војске, да ји чува, а он се врати на траг, да диже народ и да купи војску. На васкрсеније дође к манастиру Моравцима (на међи наије Рудничке, Ваљевске и Београдске), и онде на сабору баци ватру у народ и распали буну, оданде отиде на Чачак, где су његов брат Јован и Лазар Мутап били опколили Турке у некаком шанчићу око џамије.

Док Милош ту дође, и глас му стигне, да је ћаја-паша са силном војском изишао из Београда, и продро на Рудовцима, па иде к Чачку. Онда се Милош врати опет пред ћаја-пашу, а Јовану и Мутапу каже, да гледају ако се и како може, да оне Турке у Чачку час пре предаду или истерају док није ћаја-паша стигао с војском, ако ли то не могбуду учинити, а они да гледају, да се измакну на страну кад опазе ћаја-пашу с војском, да ји Турци онде не оптеку. Милош с Чачка дође у Брусницу, а ћаја-паша с десет-дванаест иљада војске у Мајдан на конак.

Кад Турци уђу у наију, и стану арати и палити и робити, народ се одма поплаши, и на позивање Турско млоги се стари кметови стану предавати, и народ нудити, да се предаје, и с Турцима заједно да терају Милоша. Тако војници сви, који су били с Милошем, прсну сваки на своју страну, отиду да гледају сваки своје робље. Милош само с неколико своји одабрани момака остане у највећему очајанију: једини разговор ово им је био, да отиду кући један другога, те да покољу жене и децу, па онда онако без страа и без бриге да беже по шумама, и док један тече да се терају како с Турцима, тако и са Србима, који ји тако остављају.

Таман кад су они тако разговарали један другога, стигне им Јован Добрача са пет стотина Гружана, и Милић Дринчић са једно двеста Црногораца (из Рудничке наије), које је Милош био послао пред ћаја-пашу. Ту се сад невоља и очајаније окрену на радост и надежду. Ћаја-паша је још из Београда био потегао управо у Чачак, једно зато, што је ово место готово као усред земље, на међи наије Пожешке и Рудничке, а близу и Крагујевачке и Јагодинске; а друго, што је у равни код Мораве, и згодно за војску. Тако ћаја-паша из Мајдана отиде на конак у Коњевић, а Милош с Гружанима и Црногорцима (међу којима је било неколико и Левчана) пристане за њим. Кад ћаја-паша други дан пређе Мораву и отиде у Чачак, Милош са својом војском остане на левом брегу Мораве, и стане градити шанац на брду Љубићу, где су се његов брат Јован и Лазар Мутап били измакли од Чачка.

Сутрадан, кад Турци виде Србе на Љубићу, они изиђу из Чачка, и са неописаном силом и рабрости ударе на њи, но Срби се одрже у шанцу (који још нису били ни начинили како ваља, него само подигли мало од прошћа), и Турке узбију натраг и ране им пашу Врањалију. Тако се ћаја-паша улогори с војском у Чачку, а Милош на Љубићу. Онај исти дан, кад су Турци први пут ударили на Љубићу на Србе, изиђе из Чачка десет стари кметова, који су из Рудничке и из Београдске наије били пристали за ћаја-пашом, па сад пошли с његовим бурунтијама и с књигама кнеза Аксентија, да предају народ. Ове кметове некако повата Милошева стража, и, кад ји доведу пред Милоша, исеку ји све. Турци су по том још неколико пута прелазили преко Мораве и ударали на Србе, но Срби се већ утврде, и по Милошевим порукама дође на Љубић још војске; и тако су Турке свагда рабро узбијали и преко Мораве прогонили…

У то време дође Милошу глас, да је из Београда изашло неколике стотине Турака (понајвише спаија), те начинили на Палежу шанац и на четокаику извукли један топ, па оданде страше и сметају, да се дигне сва наија Београдска и Ваљевска; а из Ваљева опет неколике стотине Турака да иду ћаја-паши у помоћ. Зато он одма опреми Милића Дринчића пред ове Ваљевске Турке, те ји на Дружетићима дочека и разбивши врати на траг; на Љубићу пак остави свога брата Јована, а он са својим момцима и с нешто мало војске отиде на Палеж, да окрчи пут од Саве. На Палежу опколивши Турски шанац тукли су се неколико пута, и звали су Турке, да се предаду, но они не тедну. Онда Милош распише по оближњим селима, те се пограде домузарабе (на двоколицама приковане даске, тако, да неколика човека могу пред собом терати те двоколице, заклонивши се за даске), и преправе прошће и вашине, да ударе на јуриш. Па те све преправе један дан пред вече извуку у поље око Турскога шанца, да у јутру рано ударе на јуриш; и кажу Турцима, да ји причекају до пред зору на два сата, па ће онда видети, шта ће од њи бити.

Кад Турци то виде, они се поплаше (јер су се Срби већ и онако неколико пута били догонили до шанца и ватали рукама за њега), па побегну ноћу како који може; а Срби се наклопе за њима, те ји које онде побију, које натерају, те се подаве у Колубари; а који оданде измакну, оне побију људи по селима: и тако од они, више од триста, Турака није ји двадесет отишло у Београд. Срби пак задобију доста руа и оружја, и осталога свакога шићара; али осим свега најмилији им је био топ, који су на Турском четокаику добили.

Топ овај, као на четокаику, није имао кундака ни кола, да се може вући; зато навале сви, те га оправе и окују; ту су ковали и они, који чекића пре нигда у рукама видели нису (н. п. Симо Пастрмац, и Благоје из Кнића и млоги други). Победом овом на Палежу Срби су добили још и то, што сад очистивши пут уза Саву од Београда до Шапца, подигне се већ и наија Београдска и Ваљевска сва; а из Немачке опет навале војводе и различне друге поглавице Српске, које за Карађорђијем нису теле да иду у Бесарабију, него остале по Срему и по Банату чекајући промену судбине Српске, н. п. Стојан Чупић, Петар Молер, Павле Цукић, кнез Милоје Теодоровић, кнез Максим Рашковић, Симо Катић, Симо Ненадовић (брат проте Ненадовића, а син кнеза Алексе), Бојо Богићевић (син војводе Јадранскога, Антоније Богићевића), прота Никола Смиљанић, капетан Илија Срдановић и други.

Ови сад сви, с млогима простим војницима, навале у Србију и понесу џебану и оружје (а уз Аџи-Проданову буну ни један од ови није ни помислио, да иде у Србију). Милош с Палежа, пошто нареди да се чува око Београда, да не би Турци изишли у села и какву штету учинили, и пошто се лепо опреми, подигне војску на Ваљево и повуче два топа; један овај, што су га сад отели од Турака и оправили, а други је негде у шуми био сакривен још од Кара-Ђорђијна времена, па га сад нашли и оправили. У Ваљеву су Турци били начинили шанац у вароши око џамије, баш код Колубаре; а Молер и Цукић били су још пре Милоша отишли на Ваљево, али нису смели да се улогоре у равни код Турака, него се попели на Кличевац. Али Милош кад дође, рече им: „Ви, браћо, може бити да сте чекали мене, али ја сад немам кога чекати; цар ми ни краљ неће доћи у помоћ. Ако се ја сад станем плашити од Турака и не смеднем се к њима прикучити, шта ће други људи радити?“ – Па онда, онај исти дан, подигне војску уз Колубару, те се прикучи к самоме шанцу Турскоме, и тукући се с Турцима закопа шанац и начини табље за топове; па онда стане Турке позивати на предају, и претити им, ако се не тедну предати.

Кад Турци познаду, да је Милош дошао, па још с топовима, они се поплаше, па се ону исту ноћ дигну, те побегну из Ваљева. Опазивши Срби да су Турци утекли, гдекоји скоче на коње, те ји потерају донекле, но Милош остане одмарајући се и говорећи: „Којигод сам од мене бежи, срећан му пут! ја му не сметам; него да се молимо Богу, не би ли и ови остали сви (Турци) побегли између нас“.

У јутру Милош отиде к Молеру и к Цукићу на Кличевац, и после различни разговора и договора, рече Молер: „Е, брате Милошу! Ми у име Бога опет устасмо на Турке и народ с Турцима завадисмо: него сад ко ће бити старешина овоме народу?“ На то Милош одговори: „То је најмања брига, него најпре да видимо, где ће бити старешина; да гледамо, како ћемо Турке истерати између себе, и како ћемо свршити ово, што смо почели; а старешину је ласно наћи; ако ли сад баш за тим стоји, буди ти старешина“.

Онда Молер рече: „Ја, брате, старешина бити не ћу; али да не будеш ни ти, а да не буде ни Цукић, нити и који други да изиђе да рече: Ја сам господар, као Кара-Ђорђије (што је чинио); него нас четворица, то јест: ја, ти, Цукић и прота Ненадовић (Молеров пашеног, који је тада у Бечу био), као четири једнака брата да старешујемо и заповедамо сваки на своме крају; и ти сад на то да се потпишеш“. – „Добро, брате (одговори Милош), али се ја на то не ћу потписати, нити се противим, да тако не буде; јер нас тројица и онако смо такове старешине, а и прота, ако дође из Беча, и он ће бити; али сад да се ми потписујемо ко ће у туђој кући бити старешина, то би било баш као они што су секли ражањ, а зец још у шуми“.

У тај ма дође ту и Стојан Чупић, и тако се овај разговор прекине као с малом распром и с потајним подозренијем један на другога. Милош пође с Кличевца у свој шанац; но још не дође уњга, а ова се тројица договоре на Кличевцу, те Цукић убије кнеза Петра из Тврдојевца, од кога су се бојали, да не одврати народ за собом, па да се не прилепи Милошевој страни.

Кад кнез Петар погине, народ се побуни, и једни скоче на Молера и на Цукића, те ји сатерају у једну кућу, а други дотрче к Милошу помажући: „Помагај, господару, за Бога! шта се то чини сад? Ми за тобом пристасмо и с Турцима се завадисмо, па сад зар ајдуци да нам суде и кнезове и браћу нашу да бију? Ето Цукић и Молер убише кнеза Петра! Зашто је то? Јели то из твоје главе?“

Да је Милош сад само дао знак, да се то преко његове воље чини, ту би ти одма свршили и Молер и Цукић, и то може бити да би се догодило (као што су Симо Пастрмац и Благоје Книћанин наваљивали и говорили Милошу), да није било страа Турскога; али Милош види, да томе није сад време, па стане народ утишавати, говорећи, да је кнез Петар био Турска увода, и да је он заповедио да се убије. И тако после млогога народнога правдања, да кнез Петар није био Турска увода, него да је био добар и поштен човек, и Милошева доказивања, да је он то јамачно дознао, које они нису могли дознати, народ се утиша, и Милош се врати на Кличевац, те Молера и Цукића извади из куће и народ умири са свим.

Кад већ Милош сад очисти и Ваљево од Турака, онда остави Молера да чува страже од Сокола и од Сребрнице, а он узме Цукића са собом и са свом се војском врати опет на Чачак, да и њега гледа како да очисти. Како је Милош отишао с Љубића, Турци су једни кашто прелазили Мораву, те се тукли са Србима, а други су ишли по Драгачеву, те арали и робили. Један пут се дигне једна иљада Арнаута, те изиђу рано у Овчар, и ударе на Српске збегове, и изнајпре онако изненада млого робље поробе и људе побију; а после, кад се види, шта је, робље побегне пред Арнаутима низ Овчар к Морави, и једно дође на Мораву спрема манастира Никоље, а онде се срећом деси калуђер Неофит с троје-четворо манастирске момчади, те повиче робљу, да не скаче у Мораву, да се не дави, него да бежи уз Мораву под неке стене, где Арнаути озго управо не могу сићи, нити могу озго низ Мораву заћи а он ће оздо бранити. И тако робље побегне под те стене; а кад Арнаути пођу уз Мораву за њим, онда ови из преко Мораве опале из пушака, и тако Арнауте пресеку од робља и уставе, но они западну за камење, и стану се бити.

После дугога пуцања повиче калуђер на своју момчад, те пушке лепо исперу и добро ји напуне, па онда кријући се изиђу мало уз Мораву, те зађу Арнаутима као с ребара, па иза дрвећа и иза камења опале на њи и из пиштоља и из дуги пушака, те неколика Арнаутина убију и неколика ране; онда се остали Арнаути са својим мртвацима и с рањеницима врате на траг, а калуђер са својом момчади превезе робље на леву страну Мораве. Друго пак робље побегне од манастира Сретења низ поток, те дође на Мораву спрема манастира Преображења; но онде не имајући ко да га брани, поскаче у Мораву, и, којегод није знало пливати, подави се. Ту је Морава носила и мајке и колевке, и девојке и Арнауте, који су за девојкама скакали у воду, да би ји поватали. Од неколико робова, који су се онде у виру подавили и потонули, па после од рибара извађени, знаду се и сад гробови на левом брегу Мораве под Преображењем; а остало, које је брздица уватила и однела, сарањивато је, где је које ватано.

Сад Милош дође на Љубић с новом војском и с топовима. Кад су Турци чули, да пуцају топови на Љубићу, из најпре нису веровали, да су то прави топови, него су мислили, да су Срби начинили од дрвета као ступу, те ји плаше, и зато су говорили: „Не превари, Влао, не!“ Али мало после видели су, шта је.

Сутрадан, пошто Милош дође на Љубић, изиђу Турци из Чачка, те ударе на Србе, но Срби ји тако разбију, да ји не само дотерају до Мораве, него и преко Мораве пређу за њима и сатерају ји у шанац; па им онда не дадне несрећа (или може бити срећа), да се опет измакну на Љубић, него Цукић и Никола Луњевица навале на Милоша, те начине два шанца код Мораве (с леве стране), и онде остану.

Тако војска сва изиђе из они шанчева на Љубићу, само неколико стражара остане да чувају у њима рану и џебану. Трећи дан рано опазе Срби, да се Турци спремају да ударе на њи. Милош је знао, да Турци неће ударити на Мораву онде на броду, где су Српски шанчеви, него да ће једни отићи низ Мораву, те прећи доле око Коњевића, а други отићи уз Мораву, те прећи горе испод Трбушана, па да се код Српски шанчева састану и ударе са свију страна; за то и он раздели оно мало своји коњаника на двоје, па једне пошље уз Мораву, а друге низ Мораву, да сретну Турке, и ако им где на згодном месту не могбуду каке пакости учинити, а они полако измичући се пред њима да дођу к својим шанчевима и пешацима; а у шанчевима намести старешине (у доњему Јована Добрачу, а у горњему Раића, бившега барјактара Кара-Ђорђијна), и лепо ји потпуни пешацима; а што буде пешака сувише, он изведе те намести око Мораве и с друге стране шанчева по лугу, и сам остане међу овима последњим. Кад буде око ручанице, Турци тако и ударе и уз Мораву и низ Мораву, и још једни дођу на брод према Српским шанчевима.

Они коњици Српски, што су били отишли низ Мораву, како се покажу Турцима, Турци са свом силом учине јуриш, те ји све растерају куд кога; а ни они, што су били отишли уз Мораву, не прођу млого боље. По том Турци, дошавши к шанчевима Српским, учине јуриш на оне пешаке, што су стајали око Мораве, те ји потисну с места и натерају на горњи шанац, но будући да ови сви пешаци, онако, као што су у гомили бежали, нису могли на врата ући у шанац, него нагрну преко шанца где ко дотрчи, и тако, док уђу, сву ову страну шанца од Мораве оборе и развале; а какогод што су од овуд улазили у шанац, тако су онамо на другу страну излазили из њега; и тако ови сами Српски пешаци оборе и развале горњи шанац, у коме су била обадва топа.

Кад ови пешаци с поља оборе шанац и крозањ прођу и утеку у луг, пристану за њима и они, што су шанац чували, само Раић, као комендат од шанца, не тедне, него остане код топова говорећи: „Ја, браћо, ови топова оставити не ћу; знате, како смо ји сви желели и за њима уздисали! Ја оћу код њи да умрем, па после моје смрти нека ји носи ко му драго“. И тако Турци нагрну у празан и разваљен шанац, и Раић избаци своје пушке на њи, те последњи пут замени своју главу, па онда и он падне код топова.

Тако српске војске, што је год било на пољу и у горњем шанцу све прсне и побегне куд које, само оне у доњему шанцу опколе Турци са свију страна, и тако се упру бранити. Милош пак из најпре био се са једном стотином људи упро у лугу, те се бранио; но кад и ови његови људи стану за другима бежати, онда и он с Враћевшничким архимандритом Мелентијем Павловићем утече на Љубић, и нашавши негде добош, који је добошар бежећи био бацио, даде га архимандриту Мелентији на врат, те стане лупати по шанцу, да би се људи свраћали у шанац. И тако се војска опет стане купити на Љубићу.

Турци су међу тим једнако били опколили онај један шанац, и тукли се са Србима; а кад Турци пред вече уступе од шанца, онда Срби оставе шанац, па побегну, не чекајући док Турци са свим отиду од њи. Кад Турци виде да Срби беже, они се поврате на траг, те ји потерају и стану сећи; онда Милош, са оно своје мало људи, што је био искупио, потрчи опет с Љубића пред оне Србе, те ји тако отме од Турака. Турци се по том сви врате преко Мораве и одвуку Српске топове у Чачак.

А Србин се ни десети не сврати на Љубић; јер кад се на Љубићу искупе и преброје, не буде ји више од сто и осамдесет, а кад су се побили с Турцима, било ји је око три хиљаде свега. Бојећи се Милош да Турци не опазе, да је Срба тако мало на Љубићу, па да не дођу, да ји одавде са свим растерају, наређа коље око шанца и подигне гуњеве на коље, да се црни као војска; а своје момке на врат на нос опреми опет у врбовку; и тако се за неколико дана скупи опет око иљада људи на Љубићу.

Прем да су Турци Србе тако разбили и топове им отели, али је и њи доста изгинуло; а највећа жалост и несрећа, што им се ту догодила, била је ова, што им је ћаја-паша, њихов управитељ погинуо. И само је то било Турке доста уплашило, а особито сад кад виде, да се Срби, после онако страшнога боја и пропасти, опет купе и на бој спремају, поплаше се и забуне са свим, и намисле да беже. Уочи онога дана, кад ће побећи, утече некака робиња из Турскога логора, и дође Милошу под чадор, те каже, да се Турци некуд спремају: или ће да беже, или ће опет да ударе на Србе. Срби су се молили Богу, да побегну, а преправљали су се да се бране, ако ударе на њи.

Кад буде у јутру пред зору, док повичу стражари: „Утекоше Турци!“ Срби се брже боље опреме и потрче за њима. Турци пак подигнувши сав пртљаг свој и плен и робље и рањенике, пођу из Чачка к југу, како ће преко Јелице у Босну и у Арнаутску. У Јелици дочекају ји Српски четници, који су се налазили по Драгачеву, те ји неколико побију и нешто робља отму; но Турци продру. А кад буде иза Јелице у село Ртаре, ту ји сустигне Милош с војском.

Кад Турци виде Србе за собом, гдекоји се стану враћати и друге узбијати, да се бију; али кад Срби опале на њи из бусија, онда сви нагну куд који, може, а оставе и топове, и сву стоку, што су били запленили, и робље стану бацати, само да је лакше бежати. И отале су ји већ Срби онај читав дан онако разбијене и поплашене терали и по којекаким потоцима били и пленили. Који Србин нигда Турчина није убио, тај га је дан могао убити: Турци су се тако били забунили, да се већ нису ни бранили, него су бежали који је могао, а који нису могли бежати, они су падали по путу и око пута. Гдекоји су Српски јунаци по десет коња Турски тај дан изменили, н. п. кад му један коњ сустане, а он ухвати другога, који му се најбољи и најодевенији учини; па кад му и онај сустане, а он увати трећега, а онога пусти и т. д.

Ту је по један Србин у стотине Турака улазио, те Турско робље ватао и изводио. Најпосле већ је Милош стао викати: „Прођите се, браћо, за Бога! доста је већ; греота је од Бога“. А кад ји се већ ови Срби окане, онда ји стану дочекивати некаки Ерцеговачки и Црногорски ајдуци и различне којекакве друге четице; и тако су ји на рачун Српски и преко Старога Влаа пратили и сретали чак до Сенице.

Млоги су бежећи преко шума зашли у туђој земљи, па су ји после онако поплашене и гладне убијале и жене по селима. Приповедају, како је некаквога трећи или четврти дан дотерала глад негде у село, па га опази некаква баба, и повиче му: „Баци, Турчине, оружје!“ А он сирома баци. Па и осим тога, што су ји људи били, рекао би човек, да ји је и сама природа била почела бити и гонити; јер ударе из ад некакве урвине, па ваљада је земља и онако била слаба, а они се опет млоги заједно натрпају, те се тако земља отисне, и више ји од стотине притисне и живе потребе, а млоги испребијају ноге и руке…

Опази Милош у једној гомили Турака, који су према њему косом бежали, Турску жену, па рече својим момцима: „Који ће отићи, да ми доведе ону жену да се не мучи бежећи, а ево му сто гроша“. Онда његов (ондашњи) кувар (а садашњи надзиратељ дворски) Арсеније Андријћ, разигравши коња отиде; и прем да Турци опале неколико пиштоља, као и он на њих, но они се сви разбегну, а он увати коња под Туркињом, и доведе је Милошу. Кад му Милош пружи обећани сто гроша, он ји не тедне узети, него пољубивши га у руку, одговори: „Фала, господару! Ја сам код ње више нашао“.

Милош се из Краварица врати у Ртаре на конак, па онда у вече пусти по војсци телала: „Когод има Турскога роба, да га доведе пред господарски чадор; а у кога се по том нађе Турски роб, главом ће својом платити“. Тако искупи све Турско робље на једно место, па постави око њега страже, да му се нико не сме прикучити; а које буде рањено, онима нареди лекаре, те завију ране.

Сутра дан рањенима погради носила (као тетриване), а здраве жене и децу потрпа у кола, а људе посади на коње, па ји све испрати у Ужице и преда Турцима, да иде свако на своју страну. Ове су Туркиње великодушије Милошево подизале до неба, говорећи Турцима уочи: „Српска је вера права чиста вера, и мора јој Бог помоћи. Срби су нас поватали и поробили, каоно ти робље, али у рз наш нико није дарнуо, него су нас као браћа сестре чували и поштено испратили; а ви шта радите од њиова робља! Не само што силујете жене и девојке, него и малу децу, и старе бабе, које једва иду“. Тако су ове Туркиње приповедале и самоме Рушић-паши, који је у то време пролазио на Босну, па ји у Сеници звао к себи, те питао, како је по Србији.

Док се Милош тукао и забављао око Чачка и око Палежа и Ваљева, Турци су у Крагујевцу, у Карановцу, у Баточини и у Пожаревцу били поградили шанчеве и утврдили се, па седили и рабро се бранили од Српски чета, које су им се где показивале.

На Крагујевац је још у самом почетку буне био пошао Јован Добрача и Милошев брат Јован и Враћевшнички архимандрит Мелентије. Крагујевчани, који је било око шест-седам стотина, чујући да Срби иду на Крагујевац, изиђу преда њи на Дреновац, те се онде побију; но Срби разбију Турке, и Турци се врате у Крагујевац, а Срби заноће на Становима, па сутрадан ударе, те попале варош Крагујевачку, а Турци остану у шанцу око џамије. По том Милошев брат отиде на Чачак, а архимандрит Мелентије к Милошу. Осталима пак дође неко, те каже, да је ћаја-паша с војском дошао на Чумићко брдо, зато оставе Крагујевац, и пођу пред ћаја-пашу; но, кад виде, да од ћаја-паше нема још ни гласа, врате се опет на Крагујевац. По том дођу гласови, да су Турци изишли из Јагодине у Левач, те предају народ. Онда Срби пођу на те Турке; но Турци утеку, и Срби се врате опет на Крагујевац, и стану се спремати, да ударе на шанац јуришем. Било је наређено, да сваки прости војник понесе по десет прута и по два прошца, а старешине напред без прошћа и без прућа.

Таман се то ставе преправљати, а дођу гласови, да је Лепеница скочила да се преда Турцима, па с њима да удари на Србе; зато ови опет оставе Крагујевац, и отиду у Ресник, те људе одврате од предаје. У том прође и ћаја-паша с војском, те се ова Српска војска прибере к Чачку, и тако Крагујевчани остану на миру, само су ји Срби изокола помало чували, да не би са свим слободно излазили у села.

Но кад чују, шта се ради око Чачка, они и сами побегну из Крагујевца; а Срби ји дочекају у Црном вру, те ји разбију и готово све побију. Сад дакле Милош очистивши и Чачак тако срећно и пробитачно, пошаље свог брата Јована к Ужицу, да чува, да не би Турци изишли у народ да каку штету чине; другу војску пошаље, те Карановац побоље опколи и стесни; а он с великом војском пође на Пожаревац, где су делије (који је било око иљаду и пет стотина) биле начиниле шест шанчева, и имале један топ.

Тако кренувши војску, удари преко Крагујевца, и дође на Баточину, где су три-четири стотине Турака били начинили шанац, и чували га. Ове Турке Милош тако опколи и стесни, да се сутра дан предаду и положе оружје, и Срби ји онако без оружја испрате у Турску. Милош по том, запаливши Турски шанац у Баточини (као што су и по другим местима радили), крене војску, те пређе Мораву на Орашју, и отиде управо к Пожаревцу.

Кад буду близу Пожаревца, сретну га делије, и са неописаном раброшћу ударе на Српске ратнике, те ту погине неколико Срба, међу којима буде и Милошев шура, Јован, који му је тада као писар био. Кад Срби виде, како се делије бију и главе одсецају, они се поплаше, и стану се измицати на траг; онда Милош потегне пиштољ, па изиђе преда њи, и стане им говорити: „Куда ћете, несрећни синови? Куд мислите да утечете? Где вам је град, да се у њега сакријете? Већ ако жене под кецеље да вас сакрију? На траг, курво! Ту је кућа (показујући пиштољем Турске шанчеве), ту је жена, ту су деца; то ако оставите, остало је све пропало. Који сад за мном не потрчи, ономе ћу ја главу одсећи, не ћу чекати, да га Турци секу“.

Па онда метнувши пиштољ у кубуру, потегне сабљу и погна коња управо к делибаши, говорећи му: „Вала, делибаша! ти може бити да имаш куда и на другу страну, али ја заиста немам никуд, него ми ваља овде мрети“. Па са својим момцима учини јуриш управо на делибашу; а остала војска, које орабривши се његовим речма и примером, које бојећи се његове сабље и момака, нагрне за њим, те тако делије узбију на траг и сатерају у шанчеве, и одма, оно вече, пограде шанчеве око Турски шанчева.

Сутра дан Милош разгледа добро, како стоје Турски шанчеви, и војску ову мало одмори, и још другу из наије Пожаревачке прикупи, и заповеди, да се секу вашине. Трећи дан у вече скупи поглаваре од војске, и стане им говорити: „Ови су се Турци, браћо, утврдили, а нама нити је време ни место, да се овде бавимо и да ји чувамо; ово је поље, а ето Смедерева и Београда, овим Турцима може водом ласно помоћ доћи; а војска се Турска купи од Босне, а купи од Уруменлије; него ми ваља да гледамо, ове Турке час пре да очистимо; зато сам намислио вечерас, у име Бога, да учинимо јуриш на делибашин шанац. Него и то, браћо, да вам кажем: који старешина не мисли напред ударити пред својом војском, онај нека не мре од мене без невоље, већ слободно нека каже, да поставим другога старешину“.

Поглавари сви у глас повичу, да ће по његовој заповести драговољно помрети пред војском. По том заповеди, те се војска изведе у ред, узевши сваки своје вашине, па и њој каже: „Који удари на Турски шанац, онај истина, може и умрети, а може и остати (јер сви не ће изгинути); али који уступи на траг, онај ће јамачно умрети од мене. А ево ја ћу пред вама напред ударити. Јуриш!“ Турци су се са неописаном раброшћу бранили, и нису тели пре оставити шанац, док нису Срби унутра ушли, и стали се с њима бити пушкама кијачки, и бости се ножевима и чупати за вратове; па онда побегну у други шанац, оставивши своје коње и сав пртљаг; ни један се није имао кад вратити у своју колебу, да узме што, него је онако побегао с оним, што је имао на себи. Ту су гдекоји момци и пријатељи Милошеви плачући трчали за њим, и молили га и устављали, да не трчи напред, да не би погинуо и смрћу својом народ Српски упропастио.

Кад у јутру сване, Срби отворе читав пазар у Турскоме шанцу: атова и ратова, руа и оружја и свакога другог шићара доста. Сад се војницима Српским тако ослади јуриш, да су сами говорили, онај дан да ударе и на други шанац; но Милош им не дадне, него ји онај дан лепо одмори, и вашине искупи и преправи. Па други дан, опет онако пред вече, удари на други шанац, те и њега отме, млого лакше него први. По том опет преко дан удари, те отме и трећи. Сад Турци остану само у великоме шанцу, где им је био топ, и у два мала шанчића, око цркве и око џамије. Срби други дан у вече ударе опет и на онај шанац око цркве, и отму све опкопе, но Турке из цркве не могну истерати, јер су били наоколо пушкарнице испроваљивали и добро се утврдили. И тако неколике стотине Срба освану око цркве, и, закопавши мало шанчића око себе, задане између цркве и Турскога шанца. Ту проведу они читав дан и без јела и без пића, нити им је ко шта могао донети; само Милош даде после подне некаком човеку педесет гроша, те узме на леђа мешину ракије, и трчећи између Турски танета унесе је у опколе.

Турци су тај дан излазили једном из великога шанца, и чинили јуриш на те Србе, но они се одбране. А кад буде у вече, Срби опет сложно ударе на цркву, и, пробивши зид, неколико су пута улазили у олтар, а Турци ји опет изгонили; док најпосле једва надвладају Срби, и Турци, оставивши цркву, утеку у велики шанац. Сад Срби из цркве нити су дали Турцима ићи из великога шанца у џамију, нити онима из џамије у шанац. Кад то сутра дан у јутру виде Турци, они се поплаше, и већ познаду, да нема ништа од боја, зато стану Србе довикивати, и питати, ко им је старешина. Срби им кажу, да је кнез Милош, но они из најпре нису тели то да верују (или су се само чинили да не верују), него су говорили, да су ови Срби ајдуци, а кнез Милош да је с Турцима; најпосле пак реку: „Ми кнеза Милоша, истина, не познајемо лично, али познајемо његова Димитрија; ако је ту Милош, ту мора бити и Димитрије с њим; дакле нека дође Димитрије к нама, па ако буде ту кнез Милош, ми ћемо се њему предати, јер ми знамо, да је он царски кнез, и где је он, ту је сва раја, а ми с рајом нити се можемо, нити оћемо бити“.

Онда Милош пошаље Димитрија к Турцима у шанац, и тако се отворе разговори о предаји. Срби су тели, да им Турци предаду оружје, па да изиђу онако, као они из Баточине; Турци пак нису хтели на то пристати нипошто, него су искали, да изиђу с оружјем и да повуку топ и остало своје, штогод имају, и да ји Димитрије испрати до у Ћуприју. Да су Срби могли причекати још који дан, ови би се Турци предали како год и они у Баточини; али будући да су с Дрине једнако писали, да су Бошњаци навалили у Мачву, и оће да продру у Шабац; војска се из Уруменлије и из Арнаутске прибирали к Ћуприји, где су се сваки дан надали Марашли-Али-паши, везиру од Уруменлије; од Карановца опет пишу, да су Карановчани ради да се предаду, али не ће никоме другом до Милошу; а Новопазарски паша, Адем, купи војску и спрема се Карановчанима у помоћ; зато Милош (желећи час пре да очисти Пожаревац) предложи Турцима, да оставе топ и џебане штогод има осим онога, што сваки војник уза се носи; а с оружјем да изиђу, и да им даде Димитрија, да ји отпрати до у Ћуприју.

Наставак у следећем броју