Rafalna paljba i rikošeti

Zoran Đinđić, republički premijer, govoreći o prvih godinu dana rada vlade Srbije, najavio je da će u martu biti izvršena ili „mala“ rekonstrukcija vlade uvođenjem još jednog potpredsedničkog mesta, imenovanjem ministra zdravlja i formiranjem ministarstva za gazdovanje prirodnim dobrima; ili će biti izvršena „velika“ rekonstrukcija Vlade koja bi podrazumevala povratak DSS u Vladu. On kaže kako je pre 15 dana pokrenuo inicijativu za povratak DSS, ali da nije dobio odgovor. Ako je to bio poziv, DSS se jogunasto nećkao, a vladina strana je stvarala atmosferu da se ova partija zapravo ne vrati u vladu. Od sredine decembra najavljuje se razgovor u Predsedništvu DOS-a o prevazilaženju krize, ali te najave prati afera za aferom i svađa za svađom i kampanja za kampanjom koja je krizu vladajuće koalicije možda dovela do tačke sa koje nema povratka. Ta koalicija očito više ne postoji, a njena kriza sada već vidljivo uvećava i državnu krizu.

U ponedeljak (29. januara) uveče održana je sednica Saveta za državnu bezbednost vlade Srbije povodom slučaja bivšeg ministra unutrašnjih poslova Bosne i Hercegovine Alije Delimustafića, uhapšenog 17. januara u Beogradu pod sumnjom da je ušao u zemlju s lažnim ispravama. Javnosti je saopšteno da je taj Savet odlučio da se detaljno istraže kontakti Delimustafića sa nosiocima ekonomskih, političkih i državnih funkcija u Beogradu, pošto slučaj ima ozbiljne privredne, bezbednosne i političke dimenzije, posebno kada se uzme u obzir biografija Delimustafića i njegov položaj ministra unutrašnjih poslova vlade u Sarajevu tokom rata.

SPISAK I FAKTURA: Hapšenje je odmah politički eksploatisano u ratu predsednika vlade Zorana Đinđića, Demokratske stranke, šefa srpske policije Dušana Mihajlovića i Nove demokratije protiv DSS-a uz nabrajanje ili indirektno opisivanje članova ili finansijera ove stranke koji su navodno imali kontakt s bivšim šefom bosanske policije, osumnjičenim ovde, između ostalog za privredni kriminal i ratne zločine. Uz grozničavo širenje sumnje na račun DSS-a nabrajano je s kim je Delimustafić kontaktirao. Ličilo je na osvetu povodom DSS-ovskog prebacivanja vladi zbog neuspeha u borbi protiv kriminala i Đinđiću zbog kontakata sa sumnjivim biznismenima. Vladina strana bunila se zbog iznošenja optužbi bez dokaza i najpre je pretila sudskim progonom novinara („Blic“, „Reporter“), zatim su i lično počeli da tuže novinare (Lečić – „NIN“), a onda je uticaj tako stvorene društvene atmosfere na sudove rezultirao time da sudovi počnu da izriču zatvorske kazne gore nego za radikala (Nikšić, „NIN“). Sad se tabak previja i s druge strane. Jedan od pomenutih Aleksandar Tijanić, savetnik za štampu predsednika SRJ Vojislava Koštunice, najavio je da će predsednika srpske vlade tužiti zbog toga što ga je ovaj na TV Pink, vladi veoma bliskom turbo kanalu, doveo u vezu s Delimustafićem. Savezni ministar policije Zoran Živković na to izjavljuje da treba da bude povedena istraga povodom vesti da se Tijanić sastao s Delimustafićem.

„Činjenica je da se čovek za kojim je raspisana dvostruka poternica Interpola, sa veoma spornom prošlošću vezanom za ratne zločine, nalazi u našoj zemlji pod tuđim imenom. Pojedini ljudi iz vrha vlasti znaju da Delimustafić sa lažnim ispravama boravi ovde i to ne smatraju ugrožavanjem nacionalne bezbednosti, već sa njim stupaju u komunikaciju i planiraju zajedničke projekte“, tako glasi jedna od izjava premijera Đinđića.

Vladin Biro za komunikacije, ili ko već piše i formuliše vladine proklamacije, u ponedeljak uveče izdaje saopštenje u kome se kaže da je Savet odlučio „da se detaljno istraže kontakti Delimustafića sa nosiocima ekonomskih, političkih i državnih funkcija u Beogradu“ i u kome se konstatuje da je, „zahvaljujući pravovremenoj intervenciji srpske policije“, sprečena akcija koja je imala „karakter ugrožavanja ekonomske stabilnosti naše zemlje“. Naravno, potpuno se zaobilazi pitanje ko je, zapravo, Delimustafiću omogućio da uđe u zemlju s lažnim ispravama, da u njoj boravi duži period i da registruje posao. Jedna od „ratujućih strana“ u vladajućoj koaliciji neoprezno je dohvatila taj slučaj, ne računajući na to da će se neko setiti da kontrolu graničnih prelaza vrši na primer „Živkovićeva“ savezna policija, a da je prilično poznato pod čijom je kontrolom način registrovanja firmi i tekuće poslovanje.

Iste večeri se, naravno, pojavljuju indicije da je Delimustafiću poslovni prostor možda na korišćenje dao neko iz stiha o Kneževoj večeri: „Nevjera ti sjedi uz koljeno, ispod skuta pije ladno vino.“

Naime, u reagovanju na saopštenje Demokratske stranke od 27. januara 2002. godine, u kome je, između ostalog, rečeno da je „već dokazano“ da je Delimustafić „radio u prostorijama koje mu je iznajmio istaknuti član DSS-a i finansijer te stranke Zoran Drakulić“, ovaj biznismen saopštava: „Kako se time još jednom ‘potvrđuje’ prethodno lansirana, pa demantovana informacija, o mojoj navodnoj vezi sa preduzećem Astro Tehnolodži čije je prostorije pretresla policija, još jednom izjavljujem da te prostorije nisu u mojoj svojini. Uz ovaj demanti prilažem fakturu za zakup navedenog poslovnog prostora koju je preduzeću Astro Tehnolodži 28. januara 2002. godine izdao stečajni upravnik zakupodavca – Brodogradilišta Beograd Zoran Janjušević. Nadam se da će gospodin Janjušević, koji je istovremeno savetnik predsednika Vlade Republike Srbije i član Saveta za Državnu bezbednost, pomoći da navedeni Savet, Vlada Republike Srbije, Demokratska stranka i javnost saznaju istinu.“

Izveštači iz skupštine Srbije sutradan su od poslanika DSS-a dobili fotokopiju te fakture uz konstataciju šefa te poslaničke grupe Dejana Mihajlova da bi istraga mogla da ide na vladinu štetu i da je vlada i pored galame, neće voditi. Tu tezu potkrepljuju spekulacije da je zapravo otpočeo proces izručenja Delimustafića Bosni i Hercegovini. Izvesno zabašurivanje tog detalja u nekim medijima i zaobilaženje u zvaničnim saopštenjima govori o tome da Služba možda i nije obavestila svoje šefove o svim detaljima, ili su se ovi, što je verovatnije, dohvatili prvog detalja i „zajahali priču“.

POLICIJSKI PLENUM: Kao i mnogi policajaci, i Mihajlović voli stilske figure. Njegov kroz unapređenje smenjeni general Buha iz nekih razloga za dan policije polaže cveće na grob Desanke Maksimović! Mihajlović nekritički preuzima floskule nedoučenih kolumnista, pa, na primer, kaže da je Koštunica „Jovan Bez Zemlje“, ne shvatajući da ga tako hvali povezavši ga s kraljem pod kojim je nastala „Magna karta libertatum“, jedan od bazičnih ustavno-demokratskih izvora.

Dušan Mihajlović, ministar policije, međutim ulazi u politički obračun sa DSS-om pozivajući se na svoja službena saznanja, odnosno tvrdeći da „nije bilo veće afere u Srbiji u prošloj godini, a da nije bio umešan neko od novokomponovanih članova i finansijera te stranke, od slučaja njihovog tajnog agenta Gavrilovića do Alije Delimustafića, koga je Mandić (Mihajlović ga opisuje kao još jednog finansijera DSS-a, što ovaj negira, prim. aut.) na prvom programu RTS nazvao ‘najvećim prijateljem Srba’“.

DSS uporno nervira, kinji i osporava Mihajlovića još od sredine avgusta prošle godine, od ubistva bivšeg policajca Gavrilovića, koje nije rešeno; policija je samo opisala njegov negativni profil gotovo opravdavajući ubistvo, a kasnije i profile kriminalnih grupa uključujući i surčinsku. Javnosti su saopštili da znaju sve o njima i da ih „čekaju na krivini“. Ovi opet možda slušaju savet koji je Mihajlović „gospodi kriminalcima“ dao kada je preuzeo dužnost – da se drže jevrejske poslovice: „Ne pitaj me za prvi milion, ostalo je sve pošteno!“

Nova demokratija prati svog šefa i saopštava da Demokratska stranka Srbije ima problem „sa samom sobom“ a da Dušan Mihajlović nije otvorio lov na DSS, već je po prirodi funkcije koju obavlja u obavezi da lovi kriminalce, „a to što su oni u velikom broju našli zaštitu pod skutima DSS-a nije problem Mihajlovića nego problem te partije“.

ODGOVOR DSS–a: Ocenjujući bez pardona pismo republičkog ministra policije kao neistinu, odnosno kao bezočnu laž, Dejan Mihajlov, šef poslaničke grupe DSS-a u Skupštini Srbije na to kaže da Dušan Mihajlović, DSS-u „deli lekcije iz poštenja, a za svoje usluge Miloševiću i te kako je profitirao, pa sad mora da plati ekstraprofit“: „To je onaj čiji su prijemi slični onima koje priređuju prebogati šeici!“

Neposredan povod za eskalaciju te svađe bila je, inače, opaska DSS-a na Mihajlovićev račun, pošto je on, koji se rugao Pavkoviću zato što je Slobodanu Miloševiću poklonio pištolj sa sopstvenim ugraviranim likom, „naoružao srpsku vladu“ odnosno ministrima (nekolicina je odbila) svečano podelio policijske pištolje baš u trenutku kada je vlada proglasila razoružanje naouružanih telohranitelja i kada je proglasila početak borbe protiv korupcije. Ti pištolji žestoko odudaraju od reformističkog imidža vlade, a slažu se s onim postoktobarskim ponašanjem većine iz tog kabineta, koja se utrkivala u govoru o tome ko će, kada i zašto biti uhapšen.

SEKS, LAŽI I VIDEOTRAKE: Potpredsednik DSS-a Maršićanin je kampanju koja je eskalirala okarakterisao sarkastičnim rečima: „Kamarila je u panici“…

Maršićanin je tvrdio da se „možda priprema i izbacivanje poslanika DSS-a iz Narodne skupštine“. DSS možda i priželjkuje taj potez uz dve kalkulacije: Đinđićev deo DOS-a potrošio je rezervu i ne može da zameni sve poslanike DSS-a; otimanje tuđih glasova biće sigurno u javnosti protumačeno kao izborna krađa…

Mihajlov izjavljuje, i možda je u pravu, da je „krajnji cilj tih napada da ne dođe do najavljenih razgovora unutar DOS-a o rekonstrukciji Vlade Srbije i povratku DSS-a u vladu“…

Serija „slučajnosti“ to nekako potvrđuje. Tvrdeći da je Služba državne bezbednosti opet pod stranačkom kontrolom, kao što je bila i u vreme Slobodana Miloševića, Maršićanin je rekao da se i danas (kao i juče) pišu dosijei, koji se potom objavljuju u tračerskoj, odnosno žutoj štampi, opet je na delu neovlašćeno praćenje, prisluškivanje… (O Maršićaninovom privatnom životu je objavljena jedna skandalozna rubrika u beogradskom tabloidu „Nacional“, u kojoj je savetnik za štampu predsednika Koštunice Aleksandar Tijanić prepoznao rukopis svojih omiljenih objekata – Bebe Popovića, direktora vladinog Biroa za komunikacije, i savetnika saveznog ministra policije Gorana Vesića, s kojim on rado razmenjuje pristojnosti, uz brojanje gramatičkih grešaka i merenje dužine nogu.)

Tajna policija je potom saopštila da se ona više ne bavi poslovima za koje je Maršićanin i DSS sumnjiče, da ne prisluškuje političare i da ne pravi dosijea radi političkih obračuna. Taj demanti ostao je u senci političkog eksponiranja ministra policije Dušana Mihajlovića, koji je verovatno prekršio zakon kada je indicije iz jednog nezavršenog slučaja zloupotrebio i ispalio čitav rafal u partijskom obračunu. Rikošet je svakako pogodio i njegovu sopstvenu vladu. Uz to, članovi tog Saveta za nacionalnu bezbednost već su ispričali previše detalja i to baš političkih, na primer o tome iz kojih su partija oni s kojima se osumnjičeni sastao.

Nada Kolundžija iz Demokratske alternative kritrikovala je ministra policije zato što govori o krivici pojedinih ljudi pre nego što je to dokazano, poziva obe strane da obustave sukob i najavljuje da će ova stranka preduzeti niz koraka da ih uveri da se umire. Teško da se tu išta više može zakrpiti, pošto kriza vladajuće koalicije prosto galopira. U seriji prigovora DSS-ovom resoru, paralelno s tim ide i javno izneta sumnja (Korać i Čović, pozivajući se na relevantan izvor), da je brat Radovana Karadžića, Luka, na jugu Srbije navodno delio knjige svoga brata vojsci, uz konstataciju da to može biti veoma opasno po položaj zemlje u „haškom svetlu“.

SKUPŠTINSKA RAČUNICA: Usred te divne prepirke nastaje prilično velik problem u skupštini Srbije tokom donošenja tzv. vojvođanskog omnibus zakona. Na vojvođanski predlog vlada podnosi 30 amandmana, a Nova Srbija Velje Ilića uslovljava svoj ulazak u vladu izglasavanjem svih vladinih amandmana. Jednog trenutka, međutim vladin amandman nije prošao. Na predlog „vladinog“ poslaničkog kluba, predsednica skupštine Nataša Mićić tada koristi jednu poslovničku mogućnost i određuje polučasovnu pauzu radi konsultacija poslaničkih grupa. Pregovori predstavnika DOS-a sa vojvođanskim strankama potrajali su duže, da bi poslanici Skupštine Srbije posle tročasovne pauze, negde popodne bili obavešteni da je predlagač „omnibus zakona“, vojvođanski parlament, prihvatio sve amandmane Vlade Srbije.

Odluku da se amandmani prihvate narodnoj skupštini je saopštio potpredsednik vojvođanskog parlamenta dr Predrag Filipov, ovlašćeni predlagač. Kad predlagač prihvati amandman, on postaje deo zakonskog predloga i skupština o njemu ne glasa. Međutim, skupština je pre toga većinom glasova odbila sporni amandman o nadležnosti nad učeničkim i studentskim standardom. „Za“ je glasalo samo 90 od 197 prisutnih poslanika, pošto ovakvo rešenje očigledno nije bilo prihvatljivo za 19 poslanika iz tri poslaničke grupe vojvođanskih stranaka. Vlada Srbije je, naime povukla već usvojeni amandman na član 66, što je u skupštinskom odlučivanju neobično.

Zamenik šefa poslaničke grupe SRS-a Tomislav Nikolić nakon toga protestuje konstatujući da „skupština na ovaj način ulazi u bezakonje i anarhiju“.

RDSV Vojvodine, međutim, ulaže javni prigovor tvrdeći da je Filipov izašao iz okvira ovlašćenja koje mu je dala skupština Vojvodine. Oni traže da se zakaže vanredna sednica vojvođanske skupštine, a da se rasprava u skupštini Srbije prekine, što ova ne prihvata i nastavlja rad, mučeći se s kvorumom. Predsednik skupštine Vojvodine Nenad Čanak, koji je u skupštini Srbije inače u početku rekao da on ne prihvata da se bilo kakvim amandmanima menja vojvođanski predlog, tvrdi da nije ni pitan tokom tih konsultacija, dok Jožef Kasa (SVM) i Gordana Čomić, potpredsednica Skupštine Srbije iz DS-a, tvrdi da je Čanak konsultovan. To znači da Čanak faktički ne može da u Skupštini Vojvodine dobije većinu za bilo šta.

Krpljena većina (zadovoljiš Velju, gubiš autonomaše, zadovoljiš autonomaše, gubiš Velju) govori o tome da je ta većina nesigurna, da je položaj vlade u parlamentu slab ma šta ona o tome govorila i da će ona po svoj prilici nastaviti da vlada van parlamenta. To znači da bi u ovakvoj konstelaciji na reformu države mogla da bude stavljena tačka.

Dok se ovo dešava u skupštini Srbije, potpredsednik Demokratske stranke Srbije Dragan Maršićanin, kandidat te stranke za novog saveznog ministra finansija, ne prolazi u Veću građana, pošto ne dobija glasove svih poslanika DOS-a.

Posle toga on konstatuje da se kriza DOS-a proširila i na saveznu državu a iz DSS-a se nastavlja sa optuživanjem Đinđićeve strane da pospešuje raspad savezne države.

Dan pre toga došla je pomalo ohrabrujuća vest da će na produženim razgovorima o sudbini jugoslovenske federacije u Briselu predstavnici Evropske unije verovatno nastaviti sa ubeđivanjem Đukanovićeve strane da je opstanak u federaciji solidnije i korisnije rešenje. Sukob je oslabio položaj savezne vlade i smanjuje psihološku prednost u Crnogorskoj završnici.

Kad se saberu svi ti slučajevi, proizlazi da vladajuća koalicija hronično boluje od kriza i da tu sliku teško da može popraviti nova serija pohvala hrabrim reformistima u „Fajnenšel tajmsu“, kao ni svedočenje ministra spoljnih poslova Svilanovića da su „oni“ na jednom sastanku normalno razgovarali, čak popili po piće – što će reći da nisu jedan drugom odgrizli uvo.

Taj sukob apsorbuje previše dragocene energije. Svaki sveštenik bi ih, ovakve kakvi su, „razdvojio od stola i postelje“. Sada se već sa sigurnošću može zaključiti da ta sangvinična koalicija možda više i nije funkcionalno sposobna da izvede velike poduhvate, u koje svakako spada donošenje novog ustava i konsolidacija države; da je zaglibljena u unutrašnje sukobe, koji se ciklično ponavljaju; da su ti sukobi blokirajući i da je u javnom interesu da se lepo što pre raspišu vanredni izbori, te da se njihovo ponašanje na vreme privede sudu narodnom. Treba ih podsetiti da u paradoksu da vladajuća koalicija u svom imenu još zadržava reč opozicija možda ima izvesne anticipacije.