Rafali časti

Opisujući raspoloženje na sednici Vrhovnog saveta odbrane (VSO) posle koje je odlučio da smeni Nebojšu Pavkovića, Vojislav Koštunica pre dve nedelje objašnjava da je predsednik Srbije Milan Milutinović bio uzdržan, dok Đukanović „nije bio protiv“: „Ja sam imao stav i jednog i drugog člana VSO i ni jedan ni drugi nisu bili protiv ove smene. Bilo je pitanje trenutka. Zaključio sam da je dobro da do nje dođe i tako sam tu odluku i doneo.“ Pavkovićevo naprasno, s godinu dana zakašnjenja obnovljeno sećanje da mu je predsednik SRJ jedne noći početkom juna 2001. godine naredio da sa jedinicom vojnih specijalaca upadne u Biro za informisanje vlade Srbije zbog sumnje da je otud prisluškivan, Vojislav Koštunica je demantovao. General je tim demantijem bio „šokiran“. To jest: „Ne mogu da verujem da predsednik Koštunica bez trunke stida i griže savesti u javnom obraćanju pokretu Otpor i građanima Srbije koji su ga izabrali govori neistinu. Čudi me da on misli da se to ne može dokazati kada i sam zna da postoje na desetine svedoka.“ I, još, generala „posebno čudi to što Koštunica nema hrabrosti da barem jednom stane iza svoje odluke“.

A onda je pala teška reč: „Svojom oficirskom čašću stojim iza svega što sam izjavio ja i ostali generali o upadu u Biro i tvrdim da je upad tražio on lično, a naređenja je u njegovom prisustvu izdavao njegov savetnik Gradimir Nalić“. U međuvremenu, mnogi su se našli pozvani da iznesu izjave, ocene, procene, prognoze, zahteve i – sasvim u duhu srpske političke tradicije – ogromne količine prljavog veša. Ovonedeljni primer: bivši načelnik Uprave za bezbednost JNA, general Aleksandar Vasiljević pridružio se dvojici svojih drugova po činu koji su potvrdili Pavkovićeve optužbe protiv Koštunice: „Bio sam prisutan na tom sastanku u Upravi bezbednosti i u celini mogu da potvrdim sve ono što su ostali generali govorili o tom događaju.“ Dostojna jednog „starog lisca“, citirana izjava ne kaže ništa bitno, ali se slaže sa drugim izjavama koje se, opet, slažu sa Pavkovićevim optužbama… Ljubazno se odazvavši na poziv „Vremena“, Aleksandar Vasiljević precizira da je u Upravi bezbednosti prisustvovao sastanku na kom su bili generali Pavković, Đaković, Simić, famozni Aca Tomić, dva pukovnika iz Uprave bezbednosti i – na naknadni Tomićev poziv – Koštuničin savetnik (za ljudska prava) Gradimir Nalić. Optužbe iz DSS-a Vasiljević je, u izjavi agenciji Beta datoj prošlog utorka, ocenio kao „bezočne laži“ sračunate da ga diskredituju „kao čoveka koji se usudio da potvrdi ono što se događalo u noći 4. na 5. juni 2001. godine u Palati federacije“.

Ako zanemarimo aplauz onih koji su, uslovno govoreći, „za Biro“ a „protiv Kabineta“, reakcija na citiranu Vasiljevićevu izjavu napunila je novinske strane otkrićem da postoje „bliske kriminalne veze generala Pavkovića i Vasiljevića“ po kojima je ovaj drugi: „prigrabio“ šest miliona maraka sa vukovarskog ratišta, bio i ostao „najveće zlo koje je zadesilo službu bezbednosti vojske od OZNE do današnjih dana“ i – sve do pojave „velikog majstora“ Nebojše Pavkovića – radio motivisan isključivo ličnom korišću, uveo i razvio organizovani kriminal u JNA i VJ. Pa, onda: automobili, kuće, procenti, saradnja sa neprijateljem, Nova demokratija… U žestokoj razmeni vatre, oni koji sada napadaju Nebojšu Pavkovića za karijerizam i bogaćenje (zlo)upotrebom Vojske Jugoslavije pozivaju se na podatke starije od „pijane junske noći“ 2001. Taj detalj ukazuje na mogućnost da je neki sporazum o ćutanju postojao, sve dok se Pavković nije našao „iznenađen i uvređen“ smenom. A onda, u devojačko-bapskom vokabularu; najviši oficiri VJ i najistaknutiji politički funkcioneri su: iznenađeni, zatečeni, frapirani, stide se (umesto nekog)… I nude svedočenje pred skupštinskim anketnim odborom. Koji, bar u Skupštini SRJ, nije formiran, ali je zato izazvao nove talase uzajamnih optužbi, sumnjičenja, kataklizmičnih prognoza i odrešitih principijelnih izjava. U nekima od njih se poslednjih dana upadljivo provukla ona teška reč – čast.

SRPSKI I HRVATSKI: U pogledu žena srpski jezik poznaje samo devojačku čast, nevinost. Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika Matice srpske (Novi Sad, 1976) značenje pojma časti deli na dve grupe, onu koja se odnosi na čast kao deo nečega, i čast u značenju počasti. U ovoj drugoj grupi razlikuju se tri značenja časti. Ona je (1) skup moralno-etičkih načela kojima se neko rukovodi u svojim društvenim i ličnim postupcima, moralna ispravnost, poštenje. Drugo značenje obuhvata (a) priznanje, glas koji neko ili nešto ima u društvu i javnosti – reputacija, ugled, renome; (b) osobita počast, poštovanje, uvaženje; (c) visoki službeni položaj, počasno, ugledno zvanje. Najzad, treća grupa značenja obuhvata značenja časti kao (a) čašćenja, gozbe, gošćenja i (b) dara, poklona u jelu, piću ili novcu (koje donesu zvanice na svadbu). Karakteristični izrazi u kojima se pojavljuje čast su, osim već pomenute, devojačke: imam čast, čast mi je; iskazivati, odavati čast kome; ispod časti; polje časti (bojno polje); smatrati za čast; sud časti (javni, društveni sud koji ocenjuje postupke koji nisu u skladu s moralom, koji ponižavaju ili kompromituju ugled i, najzad, zakletva: časti mi. Što se oficira kao vojnih starešina tiče, Matičin rečnik zna za oficirski kor i oficirsku kapu, uniformu, čin, zakletvu i čast.

Pored značenja gozbe i poklona, Vukov Srpski rječnik kao prvenstveno značenje ističe počast: „na čast mu“, i „neku (nekom) na čast, neku (nekom) na sramotu“. Petar Skok u Etimologijskom rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika (Zagreb, 1971) poreklo reči nalazi u sveslavenskom apstraktumu iz praslavenskog doba… Izvedenice su štovanje, poštovanje, časni krst, časni post ali i – nečastivi (kao đavo, ali i u smislu veštog, hitrog čoveka). Časnik u smislu vojnog starešine ili državnog službenika zabeležen je u Dubrovniku krajem XII veka („mojih častnikov sile“); u slovenskim krajevima pod Austrijom kasnije se javlja da bi se potisnula francuska reč oficir u smislu službe, šarže, magistrata. Čast se nalazi i u osnovama izvedenica častoljubivost, častohlepnost, čašćenja jelom ili pićem, počast, čestitati, čestitost, ali i – zločest.

VOJNO–DEMOKRATSKA: Već u drugom svom broju, za maj-juni 2000. godine, „Vojni informator“ – ispod nadnaslova „Poimanje vojničke etike, morala vojske, vojne časti i vojničke slave“ i naslova „Zavetna svetinja kosovskog kulta“ – objašnjava da „u svakoj etici postoji jedna vrlina na osnovi koje su koncipirani i raspoređeni svi njeni zahtevi. U sudijskoj etici ta vrlina je pravda, u hrišćanskoj to je duhovna ljubav, u lekarskoj etici to je humanost“ i, najzad: „U vojničkoj etici to je vojnička čast. Analogno, u oficirskoj etici ta vrlina je profesionalna oficirska čast“. Nekako u isto vreme, kragujevački odbor Demokratske stranke na svoj vebsajt ističe kako „Vojska Jugoslavije mora postati vojska svih građana SRJ, dakle i svih stranaka“ pa, u tom smislu – i uz konstataciju da najodgovornijim mestima u VJ „ubedljivo dominiraju“ oficiri poreklom iz Crne Gore, Republike Srpske ili Republike Srpske Krajine – traži „ukidanje komesarske agitacije, uz afirmaciju vrednosti kao što su oficirska čast, dostojanstvo, hrabrost, stručnost i odanost profesiji“.

Većina svega onog što je ikada rečeno o oficirskoj časti može se bez dvoumljenja svrstati u dim i maglu proizvedenu zarad prikrivanja privilegija koje oficirima – u značenju latinskih reči officium, dužnost, i officiarius, službeno lice – po definiciji „pripada“. U značenju vojnog starešine oficir se pojavljuje kao vođa najamnika krajem XV, a u smislu vojnog starešine rangiranog po činovima od kraja XVI veka. Plemićko poreklo bilo je uslov za kupovinu oficirskog čina – s pravom na vrbovanje i formiranje sopstvenog puka – sve do ozbiljnog razvoja artiljerije i inženjerije u XIX veka, u nekim armijama i do početka Prvog svetskog rata. Što se Srbije tiče, u vreme osnivanja prvih jedinica stajaće vojske (1825) imala je samo dva oficira, da bi njihov broj 1837. dostigao gotovo stotinu (što je predstavljalo petinu ukupnog broja državnih činovnika). Do početka dvadesetog veka Vojna akademija, osnovana 1880. na tradicijama Artiljerijske škole iz 1850, školovala je ukupno 1057 oficira.

U pogledu njihove tadašnje i potonje oficirske časti, patriotsko-udžbeničku svetlu sliku kvari izvesna trajna sklonost zavereništvu i atentatima kako na svoje, tako i na tuđe vladare, što je stereotip o Srbima čiji se rep tu i tamo vuče sve do današnjih dana. Do Drugog svetskog rata Jugoslavija je negovala privilegovan oficirski kor na tradicijama solunaštva, posle njega u nešto izmenjenom obliku partizanštine, u oba slučaja na vernosti ratnom vođi, kralju Aleksandru u jednom, Josipu Brozu u drugom slučaju. Raspad SFRJ počev od 1991. godine još nije razmatran s tačke gledišta oficirske časti; zanimljivo bi bilo uporediti ocene i odgovore na pitanje o poštovanju oficirske zakletve, koju ovih dana general Pavković pominje u kontekstu osporavanja prava pojedinih Koštuničinih savetnika da sastancima Generalštaba, generalskog kolegijuma i drugim skupovima prisustvuju. S druge strane, pitanje oficirske časti – u ovom slučaju generalske – nije postavljeno povodom dva-tri generalštapska skupa u danima Pavkovićeve smene, kad je jedan kolegijum generalskih čvaraka „priznao“ Nebojšu, drugi Voju, a treći Krgu.

OFICIR I DŽENTLMEN: Odrešit i odlučan uprkos civilu, Nebojša Pavković je ovih dana medijska zvezda. Stidljive i/ili šaljive novinarske natuknice na temu različitih nekretnina, stanova i kuća, saradnje sa pojedinim građevinskim, trgovinskim i farmaceutskim firmama odbija sad već standardnom izjavom da sklapanje ugovora nije posao ni Generalštaba ni njega kao (dojučerašnjeg) načelnika, da se raduje optužbama jer će, objavljene, morati da budu dokazane… O vojnoj potrazi za zlatom iz leta 2000 – da li cara Radovana ili starih Rimljana u bekstvu pred Srbima – ne govori, možda zato što ga ne pitaju. Uverljivost svojih optužbi, veličinu zgražanja nad postupkom Vojislava Koštunice i sledujućeg razočaranja potkrepljuje upečatljivim detaljima o tome ko je pio „belo“ piće, ko viski a ko je em pio, em jeo sendviče. Spreman je da svakom pogleda u oči, pa i kameri.

Uz pojačanu aktivnost policije koja je protekle nedelje od većeg dela Koštuničinih savetnika uzela izjave povodom famozne „pijane junske noći“ – a odgovornost za trenutnu nezainteresovanost u pogledu sumnje za prisluškivanje izjavom ministra Dušana Mihajlovića prebacila na tužilaštvo – najavljeno je i formiranje anketnog odbora u Skupštini Srbije. U ponedeljak su objavljeni i tehnički detalji: 19 članova, „rotirajući“ predsednik, 30 radnih dana za posao kojim će se, po izjavi Čedomira Jovanovića, dokazati da „mi ne pristajemo samo na jedno, a to je da se sve završi kao da ničega nije bilo. Dakle, posle godinu i po dana skandala, afera, omalovažavanja političkih protivnika na najvulgarniji način, došlo je vreme u kom insistiramo da ljudi stanu iza svojih reči.“

Ova odrešitost i rešenost pukla je koliko sutradan, kada su poslanici Socijalističke partije Srbije i Stranke srpskog jedinstva odbili da učestvuju u radu anketnog odbora ukoliko njegova tema ne bude i pitanje hapšenja odnosno izručenja Slobodana Miloševića Hagu. Malo iznenađenje napravili su radikali još u ponedeljak, pre rasprave, izjavom da u radu anketnog odbora svakako neće učestvovati. S obzirom na okolnost da će skupštinsku istragu voditi „ostatak DOS-a“, pitanje rezultata izlišno je postavljati. U tom pogledu ništa neće promeniti ni ako se penzionisani general Pavković još nečega seti.