Radovan kao Elvis

Slobodan Milošević nije stigao ni da se oporavi od prisilnog putovanja u Hag, a već se postavilo pitanje kada će mu se u pritvorskoj jedinici Tribunala pridružiti Radovan Karadžić i Ratko Mladić. Mladić, koji je do oktobarskog prevrata prilično neskriveno živeo u Beogradu i redovno pohađao fudbalske utakmice, iznenada je nestao uoči prve posete Karle del Ponte Jugoslaviji. Mada zvaničnici SRJ i RS složno tvrde da „nemaju informacija“ da se ratni komandant bosanskih Srba nalazi u jednoj od te dve države, veruje se da Mladić još uvek uživa zaštitu svojih saboraca iz obe srpske vojske, te da najčešće boravi u lagumima podzemnog vojnog kompleksa u Han Pijesku na Romaniji. Mladić je, na kraju krajeva, sve vreme ostao lojalan instituciji kojoj pripada od svoje četrnaeste godine, kada je stupio u vojnu gimnaziju, pa je normalno da mu vojska tu lojalnost vraća. Sem toga, general ni tokom ni posle rata nije ispoljavao političke ambicije, a svoj udeo u primeni dejtonskog sporazuma odradio je besprekorno, pa je stoga pritisak međunarodne zajednice da se on uhapsi, i pored Srebrenice i troipogodišnjeg davljenja Sarajeva, ipak simboličan.

TURISTIČKI OBILAZAK KUĆE: Stvari stoje sasvim drugačije kada je reč o Radovanu Karadžiću. Osnivač i prvi predsednik Republike Srpske izgubio je podršku Miloševića još 1994. godine, a nove saveznike u Beogradu, i pored kratkotrajnih avantura sa Đinđićem i Koštunicom, nikada nije pronašao. Sem toga, Karadžić je, premda se u skladu sa dogovorom Milošević-Holbruk pre pet godina povukao iz javnog i političkog života, nastavio da iz ilegale utiče na Srpsku demokratsku stranku, i mnogi međunarodni zvaničnici veruju da je taj uticaj i dan-danas uzrok mnogih problema u Bosni. I konačno, sarajevski mediji svaku nedelju ili dve objave po neki senzacionalan članak o Radovanu, koji se po broju „viđenja“ već sasvim približio pokojnom Elvisu Prisliju: te redovno se vozi putem Foča-Trebinje u narandžastom „stojadinu“, te obilazi kafiće po Lukavici („Srpsko Sarajevo“), te obrijao je glavu i pustio bradu pa prerušen u popa živi u manastiru… Sve te „ekskluzivne“ priče čine Karadžićev slučaj stalno otvorenim, a kampanji dezinformacija nedavno se pridružio i podgorički „Dan“ tekstom o tome kako su Radovanovi telohranitelji polovinom meseca na granici sa Crnom Gorom uhvatili u zasedu celu četu britanskih specijalaca i izbacili iz stroja čak dvadeset pripadnika SAS-a. Priču je preuzeo londonski „Obzerver“, mada je u verziji ovog nekada ugednog lista broj nastradalih SAS-ovaca spao na dva. Sve ovo bio je povod za kratak put po Republici Srpskoj, u potrazi za bivšim psihijatrom, pesnikom, i ratnim predsednikom bosanskih Srba Radovanom Karadžićem.

Na Palama, bivšoj prestonici Republike Srpske, Karadžić nije viđen već pet godina, mada mu je porodica još uvek tamo. Supruga Ljiljana Zelen-Karadžić bavi se humanitarnim radom u svojstvu predsednice Crvenog krsta RS, sin Saša ima privatni biznis o čijoj tačnoj prirodi niko nije raspoložen da priča, a ćerka Sonja gaji Radovanova dva unuka i vodi komercijalnu radio stanicu „Sveti Jovan“. Sem toga, Sonja ima i privatnu lekarsku ordinaciju opremljenu savremenim skenerom, koju je otvorila nedugo nakon što je stekla diplomu na Medicinskom fakultetu u Foči. Karadžićeva bivša rezidencija, opasana visokim zidom i blistavo osvetljena noću, zvrji prazna: Sonja, Ljilja, Saša i ostatak porodice iselili su se ne mogavši da izdrže invaziju radoznalaca i novinara, čiji je broj naglo porastao otkad se jedna sarajevska turistička agencija dosetila da u ponudu uvrsti i „obilazak kuće Radovana Karadžića na Palama.“

KARADŽIĆEV DUH: Dobro obavešteni izvori na Palama tvrde da Karadžić nije ni blizu svoje bivše prestonice: poslednjih meseci, kažu, broj pripadnika SFOR-a u tom kraju višestruko se povećao, a osobe za koje se može pretpostaviti da su u vezi sa bivšim predsednikom stavljene su pod neprikrivenu prismotru. Isti izvor tvrdi da je Karadžić po drugi put u poslednje vreme smanjio broj telohranitelja i izmenio njihov sastav: ranija postava, koja je čuvala Karadžića još od 1992, postala je suviše dobro poznata svima. Oni koji poznaju Radovana tvrde da su priče o tome da se preobukao u popa najobičnija glupost: on odviše poštuje Crkvu da bi tako nešto učinio, kažu oni. I Crkva, sa svoje strane, poštuje Karadžića, jer je za svoje vladavine napravio bogomolju u svakom selu, uveo veronauku u škole i uključio sveštenike u rad svog parlamenta i vlade. Zbog toga ne treba isključiti mogućnost, kažu upućeni, da se Karadžić zaista skriva po manastirima na tromeđi Srbije, Crne Gore i istočne Hercegovine, kojih u tom kraju ima prilično. Izvori iz SFOR-a ne žele da komentarišu ovu tezu, ali priznaju da bi naređenje da se izvrši racija na manastir bilo politički osetljivo, naročito ako se ispostavi da Karadžić nije tamo. „Za nas nije toliki problem da utvrdimo gde se Karadžić trenutno nalazi“, kaže naš izvor iz SFOR-a. „Problem je da utvrdimo gde će se nalaziti sutra.“

Idući dalje Karadžićevim tragom, ka Foči, lako je uočiti poteškoće sa kojima se suočavaju lovci na najcenjeniju glavu u RS: loši putevi, planinski teren sa raštrkanim naseljima u kojima svaki neznanac biva lako primećen i stanovništvo koje listom podržava svog bivšeg vođu. U kancelariji crkvenog humanitarnog društva „Dobrotvor“ u Foči, Karadžićeve fotografije stoje uz ikone svetog Save, svetog Nikole i arhanđela Mihajla (Radovanova krsna slava). Osim ljubavi, tu je i solidarnost: prema izveštajima međunarodnih nevladinih organizacija koje su se bavile ratnim zločinima u Bosni, Foča je danas utočište za popriličan broj osumnjičenih za ratne zločine, od kojih mnogi formalno ili neformalno zauzimaju značajne funkcije u policiji i opšini. Ovaj gradić, u kome su do rata Muslimani bili većinsko stanovništvo, danas čisto srpski i preimenovan u Srbinje, ostavlja mučan utisak: posla nema, osim za dilere droge i prostitutke, ljudi praznih očiju i smrknutog izraza lica besciljno se motaju po glavnoj ulici, dok su lokalni hotel zauzeli kratko ošišani i nabildovani lokalni kriminalci. Senka pobijenih komšija, istrebljenih tokom prve godine rata, lebdi nad gradom kao taman oblak, i ne treba se čuditi što su pokušaji ovog novinara da zapodene razgovor sa praktično bilo kim prošli bez rezultata. Gde god se Karadžić fizički nalazio, njegov duh zasigurno živi u Foči.

RIZICI: Jedino što se sa izvesnom sigurnošću moglo utvrditi jeste da nikakvog incidenta sa specijalcima, britanskim ili bilo kojim drugim, u poslednje vreme nije bilo, i da je priča iz „Dana“ i „Obzervera“ u celosti izmišljena, što složno potvrđuju SFOR-ovi i policijski izvori u tom kraju. Po jednoj teoriji, priču je lansirao sam Karadžić u cilju odvraćanja od moguće akcije hapšenja. Ipak, stiče se utisak da bivši predsednik RS nikada nije bio u neprijatnijoj situaciji: ne samo što je parlament RS (u kome dominira njegov „rođeni“ SDS) ovih dana glatko izglasao nacrt Zakona o saradnji sa Tibunalom, nego je rukovodstvo tog istog SDS-a javno izjavilo da je Karadžićevo članstvo u toj partiji prestalo još 1996. Ovim se polako otvara put eventualnoj zajedničkoj akciji SFOR-a i policije RS u kojoj bi policija bila nadležna za uklanjanje Karadžićevog obezbeđenja, dok bi SFOR preuzeo odgovornost za sam čin hapšenja. Tom podelom posla značajno bi se smanjila dva najveća faktora rizika koja su dosad štitila Karadžića: bezbednosni rizik za međunarodne vojnike i politički rizik za rukovodstvo RS, kod čijeg glasačkog tela odluka o hapšenju i izručenju osnivača ove partije ne bi dobro prošla. Na kraju, ne treba isključiti ni mogućnost, o kojoj se takođe sve češće priča, da se Karadžić sam preda „u cilju sprečavanja prolivanja srpske krvi“, jednom kada oseti da se trenutak hapšenja sasvim primakao. „Dobri doktor sa Pala“, najzad, nije nikakav fanatik, i u njemu je oduvek bilo nešto glumačkog dara. Veću pozornicu od Haga teško da će ikada naći.