Radoš Ljušić

Kao član najtvrđeg jezgra DSS-a, po gotovo svim prognozama je bio viđen za ministra prosvete. Imenovana je u javnosti nepoznata dr Ljiljana Čolić, profesor Filološkog fakulteta i jedan od osnivača DSS-a. Posle se čulo da je Čolićeva veliki poštovalac lika i dela profesora Ljušića i da je kod njega svojevremeno magistrirala.

KO JE BUREVESNIK: Koliko su tačne tvrdnje da je persona dramatis novih vetrova u prosveti zapravo Ljušić koji je i predsednik Odbora za prosvetu u Skupštini Srbije? U međuvremenu je imenovan za direktora Zavoda za izdavanje udžbenika, gde se „vrte“ najveće pare u izdavačkoj delatnosti.

KORENI: Rođen je u Istoku, Metohija, 1949. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju, studije istorije završava na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1974.

KARIJERA: Za asistenta na Filozofskom izabran je 1975. „Mene su rad i znanje doveli na fakultet, a ne crvena knjižica“, često ističe.

O PODOBNOSTI U SRBA: „Nisu komunisti izmislili podobnost, oni su je samo javno sprovodili. Za vladavine Karađorđevića obrenovićevci nisu bili poželjni, za vladavine Obrenovića karađorđevci nisu mogli dobiti pristojnu službu. Karađorđevići su se tako ponašali prema komunistima, između dva rata, da bi im komunisti uzvratili za svoje vladavine. I demokratski režim DOS-a nastavlja sa politikom podobnosti… Podobnost je jedna od brojnih negativnih pojava izraženih u našoj povesti. Sumnjam da će se Srbi ikada nje osloboditi.“

O REFORMI ŠKOLSTVA: Zasad bez komentara, čeka sednicu skupštinskog Odbora za prosvetu.

O VERONAUCI: „Pouzdano znam da su Srbija, a potom Juoslavija bile demokratske države onda kada se veronauka učila u školama, a Bogoslovski fakultet bio u sastavu Univerziteta…“

O OBRAZU I JUSTINOVCIMA: „Na mene su ostavili utisak dobrih momaka i dobrih studenata, pomogao sam im kao upravnik Odeljenja za istoriju. U to vreme sve što je antisrpsko uzimalo je maha i bilo podobno. Ovi mladići su bili nacionalno opredeljeni, uporni i dosledni.“

O SRETENjU 2004: Ništa mu se nije dopalo: ni organizacioni odbor „podaničke vlade“, ni muzičko-scensko delo Skela, ni stilizovani zaštitni znak jubileja u kojem je umesto ocilâ video – polumesece.

JOŠ O JUBILEJU: „Ovaj narod je suviše nisko pao. Vreme je da stane, da počne njegov preporod.“

ŠTA ZAMERA SRBIMA: „Njihova bitna, ako ne najbitnija osobina nacionalnog bića je rajetinska duša. Više smo rajetinski trpeli i podanički klečali nego što smo se bunili.“

O SRPSKIM INTELEKTUALCIMA: „Oni su neupotrebljive kukavice. Veliko srpsko zlo jesu njihove samožive vođe – vladari, predsednici i političari.“

NAJVEĆE GREŠKE SRBIJE: „Duhoviti i državotvorni Srbi napravili su državu kakvu svet ne poznaje… Najveća greška Srbije je što ne dozvoljava Crnoj Gori da se izdvoji. Najveća greška Crne Gore je što hoće da se izdvoji. Najgore je za Crnu Goru da bude samostalna. Pustimo je da napravi najveću glupost u svojoj povesti, da odu kao nebraća. A rasturanje države je najveći zločin.“

JOŠ O CRNOGORCIMA: „Brige i problemi koje je Crna Gora sa svojim odrođenim Crnogorcima nanela i nanosi Srbiji i Srbijancima su neljudski i nebratski.“

OPUS: Autor više od tri stotine radova, desetina knjiga od kojih su najpopularnije Vožd Karađorđe, Ljubavi srpskih vladara, Kneginja Ljubica, a brojne polemike pojavile su se u knjizi Angažovana istoriografija.

NAGRADE: Dve Oktobarske nagrade grada Beograda: za diplomski rad „Srbija u revoluciji 1948.“ i dve decenije kasnije za Knjigu o Načertaniju. Dobitnik je i nagrade „Braća Karić“.

ŠTA NE ZABORAVljA: „Prvi sam istoričar koji nije dobio Humboltovu stipendiju. Na konkursu Ministarstva za nauku 2001. godine moj projekat „Tursko i austrougarsko nasleđe u Srbiji“ odbijen je i ocenjen sa svih 14 negativnih ocena… Projekat je ocenjen kao rasistički, nacionalistički, opasan po razvoj srpskog društva…“

KOME JE ZAHVALAN: Vojislavu Šešelju koji mu je 2001. pomogao da registruje Udruženje za srpsku povesnicu.

ŠTA GA NAJČEŠĆE PITAJU: „Zašto moraš da se svađaš?“